POSLE PRVOG SVETSKOG RATA
Nikolaj je izabran za vladiku 1919. Prvo je bio u Žiči, onda u Ohridu, pa opet u Žiči. Tada je dobio i počasne doktorate filosofije u Engleskoj, na Univerzitetu u Oksfordu i Glazgovu. Posle rata niko nije toliko uradio za jedinstvo Srpske Crkve kao Vladika Nikolaj. Jer ne zaboravimo, bilo je naših crkvenih organizacija izvan Srbije, koje su priznavale jurisdikciju Patrijarha u Moskvi, Patrijarha u Carigradu, zatim Mitropoliju u Crnoj Gori i Patrijaršiju u Sremskim Karlovcima itd. Sve je to trebalo objediniti; a to kod Crkava ne ide baš tako lako, a ni glatko. Nikolaju su stalno oči bile uprte u tri temena trougla: Peć-Žiča-Sremski Karlovci. I uspeo je.
Boravak u Ohridu, u prvoj kolevci Slovena na Balkanu, učinio je fundamentalan unutrašnji prelom kod Nikolaja. U Ohridu je bio poznat kao „ohridski pustinjak“. Živeo je isposničkim životom. Veoma, veoma skromno odeven i obučen, spavao je u isposničkoj ćeliji na daskama i duboko razmišljao. Tada je napisao: „Reči o Svečoveku“; „Molitve na jezeru“; „Nove besede pod Gorom“ i „Ohridski prolog“. S pravom se može reći da sve do prenošenja moštiju Njegoševih na Lovćen 1925. – Nikolaj kao da nije živeo na ovom svetu. Svi njegovi prijatelji iz Valjeva i cele države bili su ozbiljno zabrinuti za njega. Gospodo, kada već o ovome govorimo napomenimo i to da ovaj veliki narodni sin nikad u životu nije primio platu; on nije znao šta je platni spisak. Njegova plata direktno je išla u Dom siročadi u Beogradu. On nikad nije brinuo o nekom „unapređenju“, „položaju“ ili „zvanju“; nikada i nikakvu administraciju nije vodio u svojoj eparhiji, niti je to njega uopšte interesovalo.
1925. godine Vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca tražila je od Srpske Patrijaršije ličnost koja bi govorila o Njegošu, prilikom prenosa njegovih moštiju na vrh Lovćena.
Prirodni red je bio da o Njegošu govori Mitropolit cetinjski, docniji Patrijarh srpski, doktor Gavrilo Dožić. Mitropolit Gavrilo odrekao se uslovno, ako o Njegošu govori Vladika ohridski doktor Nikolaj Velimirović, koga je on predložio kao svog kandidata.
Gospodo, niko i nikad, i ranije i danas, nije bolje poznavao Njegoša i njegovo delo od Vladike Nikolaja. Taj istorijski Nikolajev govor održan 21. septembra 1925, ostaće u srpskoj nacionalnoj kulturi kao najveći intelektualni domet, kao najveća i najlepša voštanica pripaljena Njegošu od celog srpskog naroda i kao najlepši narodni ukras duši Njegoševoj; govor koji je samo mogao izreći Nikolaj. Ovaj govor je štampan i prodavan po celoj Otadžbini po ceni od 5 dinara, u korist Fonda za podizanje Njegoševog spomenika.
Odmah posle rata sav se založio da se obrazuje teološki fakultet pri Univerzitetu u Beogradu. Zajedno sa profesorom Branom Petronijevićem pokušavao je da se na Cetinju stvori katedra za čistu filosofiju, koja bi bila pod administracijom Univerziteta u Beogradu.
1932. godine izabran je za prvog počasnog predsednika Odbora za podizanje spomenika Njegošu u Beogradu. Podsetimo se da su u tom odboru bili: Vojvoda Petar Bojović i dr Mihailo Pupin, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku.
U Nikolaju i Katolička crkva i Komunistička partija Jugoslavije, videli su ljutog neprijatelja. U stvari, kada je u pitanju Nikolaj, kao izraziti predstavnik srpskog pravoslavnog roda, tu između njih nema razlike. Danas je to jasno i najnepismenijem čobaninu iz poseta, prijateljskih i srdačnih, Josipa Broza rimskom papi Pavlu Šestom. Svojim boravkom u manastiru Sv. Jeronima Broz je javno manifestovao svoju privrženost, iskrenu i duboku, Katoličkoj crkvi. Da li je onda čudo što srpske crkve na prisvojenoj teritoriji tzv. Nezavisne Države Hrvatske i dan danas, posle ustaško-komunističkog pira nad srpskim narodom pre 35 godina stoje, u pravom smislu „bratstva i jedinstva“ još u ruševinama, dok se opljačkane dragocenosti iz tih crkava, od strane ustaša, i danas čuvaju u trezorima papskog biskupa u Zagrebu, zločin kojim se još uvek ponose.
Nikolaj je bio čelnik u konkordatskoj borbi. U to vreme smatran je nekrunisanim srpskim kraljem, čovek čija je popularnost bila toliko velika da je za najkraće moguće vreme mogao podići nesavladivi ustanak. Zato su i Vlada i njeni upravni organi stalno bdili šta će reći i šta će uraditi. To je i bio razlog zašto je odmah došao u veliki sukob sa novoizabranim Patrijarhom Gavrilom, mada su do tog momenta visoko uvažavali jedan drugog. No, kao pravi narodni sinovi, u teškim danima po narod i Crkvu brzo su se izmirili i odmah krenuli za srpsku Bosnu, gde ih je narod dočekao nezapamćenim ovacijama. I tom će prilikom, slično onoj na Cetinju 1925, Nikolajeva zvezda još jednom planuti, kroz njegov nedostiživi govor: „Čemu da se raduješ, hej, Sarajevo!“ Nikolaj je voleo svakog čoveka. On nikada i nikoga nije mogao da mrzi. Ako nekog nije trpeo, kao ustaše i komuniste, radije ih je prezirao, ali nije hteo da ih mrzi.
Nikolaj je voleo srpsku vojsku, jer je bila narodna, regrutovana iz naroda da brani svoju sopstvenu slobodu, a ne od robova i plaćenika kao što je to bio slučaj sa velikim imperijama da otimaju drugom slobodu. Naročito je cenio srpsku artiljeriju koja je u Prvom svetskom ratu bila među najboljim u Evropi. Opisujuću našu artileriju Nikolaj na jednom mestu veli:
„… Zaista, naši su topovi bili izvrsni. Ko je samo video te sjajne i masivne mašine, morao je osetiti strahopoštovanje i hvatala ga jeza. Ne zna se šta je bilo impozantnije, da li sama mašina, ili ogromna oprema iste: kare, topovi, municija, gvožđarija i konjski pribor… Pa još ko je slušao i gledao te mašine u dejstvu! Naši brdski topčići ispunili su bili sve dubodoline albanske i ućutkali i pretvorili u šapat svojim zapovedničkim tonom sve ostale glasove, ljudske i životinjske, od Šar-planine do Jadranskog Mora, za nekoliko meseci, da, za čitavih nekoliko meseci.
Naša poljska artilerija na Kumanovu kosila je neprijatelja kao sudba što kosi u vremenima njene bogate žetve. Naše haubice kod Kočana pogađale su tačno neprijateljsku artileriju i pešadiju na Kalemanskom polju. Svaki metak izrivao je čitave bunare. Tako mnogo ima tih bunara da celo Kalemansko polje izgleda kao boginjavo lice. Gradski topovi pred Bitoljem i Rajčanskim Ridom plamteli su sa vulkanskim užasom i razoravali i mešali sa zemljom sve što se nahodilo na mestu, kuda su oni bili upravljeni.“
Prema pešadiji i konjici bio je uzdržljiviji, ali ipak pravedan i izdašan, jer: „Imali smo i puške i mitraljeze i sablje i noževe. Sve je bilo izvrsno, sve naoštreno i uglačano…“
*
Kapitulacija naše vojske zatekla ga je u Žiči. Nimalo nije bio iznenađen postupkom Hrvata, koji su odmah prišli ustašama i odobrili njihovu politiku, kao i svim oficirima iz austro-ugarske vojske. Sve ih je u duši prezirao.
Čim je čuo za Dražu, svim svojim bićem stavio mu se na raspoloženje. Iz milošte zvao ga je „moje čedo“. Dražu je shvatio ne samo kao ideologa i borca za demokratiju i ljudska prava, već i jednog izuzetnog rodoljuba, koji je imao jasan i nedvosmislen prezir prema svim osvajačima i diktatorima. Po Nikolaju, Draža je više sličan Karađorđu nego li Milošu; rastom, nešto niži od Karađorđa, ali viši od Velikog Miloša. Po junaštvu ravan Karađorđu samo ne onako žestok, ali pravičan kao Karađorđe; umešan u pregovorima sa narodnim masama kao i Miloš, ali bez Miloševog lukavstva i intriga. Draža je bio vojnik, ali nije bio militarista već demokrata sa izrazito socijalnom dimenzijom. Jednom rečju, Draža je po Nikolaju ličnost kojom se merilo sve što je čestito, pošteno, uzvišeno i narodsko. On je neodeljivi deo srpske duše, jer radije je voleo da umre stojeći, nego li da živi klečeći.
I sudbina mu je slična Karađorđevoj. Karađorđe je bio otišao iz zemlje i ponovo se vratio u nju; Miloša je narod jurio iz zemlje, dok po Draži „Otadžbina se ne nosi na đonu od cipela“. I, najzad, Karađorđu je otsečena glava 17. jula 1817. i odneta Sultanu u Carigrad, jer od njega se i „Stambol tresao“. Tako, bez glave sahranjen je u Topoli i zna mu se grob. Najzad je u kripti na Oplencu. Draža vojnički nije savladan. On je izdat od Saveznika, odnosno od Engleza, za „nekoliko srebrnjaka“ i komunisti su ga ubili baš istog datuma kada je i Karađorđu otsečena glava, 17. jula 1946. ali mu se ni grob ne zna.
Ubijen je samo zato što je žarko voleo srpski narod i slobodu. Komunisti nisu bili svesni da su Dražu, sa ovim zločinom, uzdigli na pijedestal Miloša i Karađorđa, i za njega bi se moglo reći isto što i za Sv. Savu:
„… I gde god trunka pepela mu pala,
Tu je nova zublja Srpstvu zasijala …“
Sa ovim zločinom komunisti su pokazali da ne poznaju našu istorijsku prošlost, da Srbi nisu ono što njihova komunistička sabraća, ustaše za nas vele: „Nakot spreman za sekiru“, već veliki narod; narod u kome je otac bio dužan da junačkom smrću proslavi sina, a sin da ratničkim podvizima opravda herojsku očevu smrt.
Kada su komunisti ubili Dražu, Nikolaj je celu iduću noć proveo na daskama u jednom logoru sa našim vojnicima, moleći se Gospodu za njegovu nevinu hrišćansku dušu.
*
Pri kraju rata Nemci su doterali Vladiku Nikolaja, zajedno sa Patrijarhom Gavrilom, u zloglasni koncentracioni logor Dahau. U ovom logoru koji pretstavlja veliko ruglo nemačke kulture dvadesetog veka, nastradalo je stotine hiljada čestitih i poštenih ljudi. U njemu su i Patrijarh Gavrilo i Vladika Nikolaj radili najprljavije poslove; naime, svaki dan sa obramicom na ramenu iznosili su zarobljeničke klozete, zvane „kible“. Nikolaj nam je pričao da je Patrijarh Gavrilo bio ne samo hrabar, već i jak čovek. Jednog dana, njih dvojica nosili su „kiblu“ na obramici. Nikolaj je išao napred i bio je mnogo fizički slabiji, posrtao je pod teretom. Patrijarh ga je čuvao i često je kiblu privlačio k’ sebi, samo da bi na taj način smanjio reakciju tereta na Nikolajevom ramenu. Ali, Nikolaj, korakne, posrne, pa stane. No, Nemac ih je bičem opominjao. Tačno po onoj Rakićevoj poemi „Dolap“: „Vuče bedno kljuse, sipljivo i romo …“
I „Vranac“ bi stao; ali „bič fijukne, napred, nemoj stati“. I, pod teretom Nikolaj se spotakne i padne. Nemački komandant logora, inače esesovski pukovnik, slučajno se tu našao i to video. Zapitao ih je ironično: ,,Wie geht es Ihnen (Kako vam je?)?“
Nikolaj je govorio potpuno nemački. Kada je rekao Patrijarhu šta mu je ovaj nemački zlikovac rekao, Patrijarh se unese u lice ovoga Prusa, rekavši Nikolaju: „Kaži mu, pa zar slepac ne vidi da su propali i da će za ovo biti pravedno kažnjeni.“ Nemački komandant koji je držao ruku na revolveru, upita Nikolaja: ,,Was hat er gesagt (Šta je ovaj rekao?)?“ I Nikolaj, kao iz rukava, odjednom odvali: „Njegova Svetost Srpski Patrijarh divi se Vašem radu i organizaciji; ovde nam je dosta dobro, ali Vas moli, pošto smo mi verski pretstavnici, i stari ljudi, da nas poštedite ovoga posla.“ Ovakav se odgovor dopao nemačkom komandantu i odmah ih je oslobodio svakog fizičkog rada. Da je slučajno, u brzini, Vladika Nikolaj tačno preveo ono što je Patrijarh rekao, bili bi oba ubijeni na licu mesta. U Dahau je život čovečiji bio kud i kamo jeftiniji od revolverskog metka.
Čim je bio oslobođen odmah je uhvatio vezu sa nama zarobljenicima. Za kratko vreme po oslobođenju Draža je uhvatio vezu sa Nikolajem. Draža je verovao da bi ga komunisti, ako bi se vratio kući, držali zatočenog u nekom planinskom manastiru, isto kao što su to docnije i dan-danas uradili sa duhovnikom dr Justinom Popovićem. Draža je u pismu Nikolaju između ostalog pisao:
Vaše Preosveštenstvo,
„Sa velikom radošću primio sam Vaše poruke i Vaše mudre savete, koji odgovaraju potpuno i našem gledanju na današnju situaciju. Sa radošću mogu da Vas obavestim da ja nepokolebivo stojim na stanovištu i vidim potrebu da danas ceo srpski narod mora biti ujedinjen u borbi za potpunu slobodu našeg naroda. Mogu da Vas obavestim da je to jedinstvo na terenu, već davno ostvareno i danas sav srpski narod je ujedinjen pod zastavom na kojoj je ispisano „Sa verom u Boga, za Kralja i našu pradedovsku veru“, koja nas je kroz našu tešku ali slavnu istoriju, vodila i izvela na pravi put.
Mogu Vam javiti, da naš narod podnosi danas teška stradanja i iskušenja, ali ga to čeliči za nove zadatke pred kojima se nalazi.
Mi smo ispunjeni verom i nadom da su iskušenja, koja je Gospod Bog dodelio kao kaznu našem narodu, pri kraju, i da sviće zora, koja će ozariti i ispuniti radošću vaskoliki naš narod.
Sa nama su svi čestiti sinovi našega naroda, i mi danas, vodeći ovu tešku ali časnu borbu, samo vršimo ovo što naš narod želi i traži od nas. Duboko smo uvereni, da ćemo uz pomoć Gospoda Boga i naše svete Crkve i sa Vašim blagoslovom i moralnom pomoći, uskoro videti ostvarene sve naše ideale . . .
Po mome mišljenju korisno bi bilo da odete u Švajcarsku i dalje u Ameriku, jer biste odatle bez smetnji mogli da vaspostavite veze na svima stranama. Mislim da za sada još nije momenat da idete u Englesku, jer se bojim da bi Vam rad tamo bio sputavan, pošto njihova visoka politika još nije skrenula sa dosadašnje linije, iako se očekuje da će uskoro do toga doći.
Podvlačim da sam duboko uveren, da će Vaš rad u inostranstvu biti od velike koristi i da će uticati i na ove krugove koji još nisu svoje gledište promenili.
Moji borci i ja smo Vam duboko zahvalni na blagoslovu i pozdravima i molimo Vas da se molite Gospodu Bogu za uspeh naše borbe, kao i za Vaš blagoslov u našem daljem radu …“
Izdaju od strane Engleza prema Draži i srpskom narodu, Nikolaj je shvatio da se Velika Britanija nalazi na strmoj silaznoj putanji ekonomske moći i političkog uticaja.
Njegov susret sa Kraljem Petrom Drugim, početkom leta 1945. bio je do suza dirljiv. Kralj Petar Drugi voleo je, poštovao i cenio Vladiku Nikolaja kao svoga oca. Armijski đeneral Petar Kosić, školski drug Nikolajev, pre početka Drugog svetskog rata, kao Kraljev Guverner, skoro svakog meseca išao je sa mladim Prestolonaslednikom u Žiču, u posetu Nikolaju. Kada je Kralj video Nikolaja, posle skoro pet godina, potrčao mu je u susret, zagrlio ga obema rukama i poljubio u ruku, a Nikolaj Ga blagoslovi i poljubi u čelo. Tada su zajedno obišli sve naše vojne logore, u kojima su živeli naši bivši zarobljenici i prinudni radnici, koji su kategorično odbili povratak pod komunistički režim.
Za vreme tog obilaženja logora, u logoru Osnabrik, gde je bilo nekoliko hiljada naših oficira, podoficira i vojnika, Nikolaj je, u prisustvu Kralja, održao poznatu besedu „Vera u Neverovatno“. I to Neverovatno, bilo je toliko stvarno, toliko jako puno ideološkog sadržaja i etičke lepote, da i dan-danas, posle 30 godina, našem čoveku daje snage da ne posustane i ne malakše u ovoj teškoj borbi za slobodu naše Otadžbine.
Gospodo, kada sam pri kraju jeseni 1949. došao u Ameriku, bez igde ičega, kao i svaki od vas, dobrotom i pažnjom Vladike Dionisija, stanovao sam u manastirskoj zgradi sa još izvesnim brojem starije gospode, koji su ranije prispeli. Slučajno se desilo da je sutradan umro jedan naš vrli Srbin, Požarevljanin, Vojislav Ilić, koji je bio u Americi od 1930. godine. Bude mi ponuđeno da uzmem neki groš, ako bih iskopao raku za pokojnika. Prekrstim se, uzmem budak i ašov i bacim se na posao. Kada sam se, kopajući, malo zamorio, povučem se u hladovinu da malo predahnem. Pogledah i primetih jedan nevešto otesan krst, nakrivo poboden u zemlju, sa natpisom – Nikolaj. Trgoh se i prekrstih. Posle doznah da je Vladika sam sebi izabrao ovo mesto. Sam je svoj krst skovao od nekih dosta pohabanih dasaka, i svojom rukom, ćirilicom, napisao svoje ime.
Nikolaj je bio prorok naše crkvene sudbine. On je dobro znao sve peripetije kroz koje je prolazila i još uvek prolazi Ruska Pravoslavna Crkva. Njemu kao i Dostojevskom i Justinu bila je poznata sudbina Evrope. Još 1949. predlagao je da se ovde stvori Američko-kanadska Mitropolija, administrativno potpuno odvojena od Patrijaršije u Otadžbini, u Beogradu, jer je verovao da će komunisti, kroz Versku komisiju, narušiti i naš crkveni mir ovde. Nikolajev predlog nije bio ni cepanje ni slabljenje, već jačanje i čuvanje jedinstva Srpske Pravoslavne Crkve u budućnosti. Nije poslušan. U tome je i naša tragedija danas.
Umro je sam, u jednom ruskom manastiru. Opevan je u mnogim srpskim crkvama u Americi. Po dozvoli Američke vlade bio je oko 10 dana nesahranjen, a hiljade Srba i Srpkinja ljubilo ga je u čelo …
Sahranjen je ovde u manastirskoj porti. Za vreme sahrane stalno je oko manastira vijao jedan lep plavi golub. A kada su preko pedeset sveštenika, sa Vladikama, zapevali „Večnaja Pamjat“, golub se spustio na manastirski krst, na vrh manastira i posmatrao ceo ovaj ceremonijal, kao pravi anđeo.
Sve do svoje smrti imao je ogromnu nadu da će se njegov rasejani srpski rod vratiti slobodan na svoja rođena ognjišta. Ta nada održavala mu je želju da još posluži srpskom narodu. Ali, avaj! On je već video nebo otvoreno, video Hrista i video Raj.
Od celokupnog materijalnog bogatstva imao je jedan drveni kofer, još iz koncentracionog logora, u kome je nosio Krst, vladičansko odejanije i sliku svojih roditelja. Kažu da su mu u gotovom našli samo jedan dolar.
Iz ogromne ljubavi prema svome rodu, napisao je poemu „Oj Srbijo“, kao predsmrtnu poruku srpskom narodu. Nađena je u njegovim samrtničkim rukama. Možda je želeo, kao prvi i pravi izliv svoje duše, malo umetnički i da je dotera, ali, eto, smrt ga je sprečila. To je baš verna slika, prava i ničim nepomućena slika njegove velike duše. Umro je sam samcit; bez sveće, ali je i iz njegovih samrtničkih ruku sjala jedna večna i nikada neugušena sveća, a to je njegova ljubav prema Srbiji i srpskom narodu.
Ova pesma nije umetnički oblikovana, ona je emotivna, sadržajna i prebolna! I na ovom mestu, pokolenja srpskih radi, donosimo tu Nikolajevu poemu – „Oj Srbijo“.
OJ SRBIJO
(Predsmrtna poruka svetog Vladike Nikolaja)
Oj Srbijo, oj Srbijo
Na krst muka raspeta,
Oj domajo oj slađana
namučena i sveta.
Svetom krvlju za istinu
Ti si majko, zalivena,
Oltarima i viteštvom
Sva si majko, okićena.
Stradalnice za Krst Časni
Sveta zemlja krstonosna
Sa Golgote petvekovne
Smerno siđe slavonosna.
I sad Krst tvoj hrabro nosiš
Da sa grudi sad ti sija,
Uskoro ćeš u svem sjaju
Ti pobedno da zasijaš.
Čuj me, čuj me izgnanoga
Čuj me zemljo ljubljena,
Za mene si ovog sveta
Za navek izgubljena.
Ja te više videt neću
Nikad, nikad, avaj meni,
Zbogom, zbogom moj narode
Zbogom rode voljeni.
Zbogom lepa Studenice
Zbogom sveti Naume,
Zbogom divne obitelji
Kraj Jovanjske lagune.
Zbogom Žičo i Dečani
I carska Ljubostinje,
Zbogom lepa Gračanice
Zbogom srpske svetinje.
Zbogom zemljo ovenčana
slavom srpskih heroja
za Krst časni i slobodu
izginulih sred boja.
Zbogom divno selo moje
Zbogom ostaj LELIĆU,
U tuđini avaj tugo,
Večni sanak usniću.
Zbogom braćo, Episkopi,
Molite se, stražite,
Nad narodnom dušom bdite
Krst visoko držite.
Zbogom verni sveštenici,
Pastirstvujte, učite,
I u svemu celog sebe
Primer pastvi dajite.
Zbogom, zbogom deco moja,
Zbogom tihi monasi,
Zbogom, zbogom najslađani
Vi ste moji uzdasi.
Zbogom braćo bogomoljci,
Verne sluge Hristove,
Napred samo u pobede
Nove, nove i nove.
Zbogom Jovo, moj sinovče
Revnuj čedo za Hrista,
Zbogom Rafo, verni Rafo,
Nek te štiti Prečista.
Zbogom mlada Srbadijo
Čuvao te večni Bog,
Blagoslov ti svoj poslednji
šaljem s odra samrtnog.
Zbogom, zbogom moj narode,
Neću te ostaviti,
Za tebe ću pred prestolom
Svevišnjega moliti.
Zbogom, zbogom, svima zbogom,
Mom životu dođe kraj.
Vidim nebo otvoreno,
Vidim Hrista, vidim Raj.
