НИКОЛАЈ И ХАЈЗЕНБЕРГ
Господо, Николај је савремен, не само својим физичким присуством и радом у овом веку, већ је савремен и својим философско-религијским погледима, који у потпуности коинцидирају са модерним и савременим схватањима овог света у природним наукама, чији је изразити претставник професор физике у Гетингену, Вернер Хајзенберг, носилац Нобелове награде за физику, 1932, који је исту добио у 31. години свога живота. Хајзенберг се упокојио у фебруару ове године; дакле, пре два месеца, тачно у 75. години живота. Животна стаза била му је краћа само једну годину од стазе Николаја и Ајнштајна.
У марту ове године, пре месец дана, познати амерички научни часопис за физику (Physics Today, March, 1976. рр. 32-42) објавио је као post mortem Хајзенбергов рад: „The nature of Elementary Particles“ у коме овај славни физичар у једној логичној дедукцији мисли врши једну зналачку анализу у прогресу физике за последњих педесет година и излаже њен однос према философији и њеним проблемима уопште. Као један општи закључак могао би се узети: физика у прошлости била је добра, али философија која је интерпретирала физику била је врло рђава. Уопште, за последњих педесет година философија пати од лаицизма.
Ако пођемо од претпоставке да је стварност у природи достигнута само и једино нашим разумом, чији је најдубљи, најшири и најпотпунији израз математика, онда ми и поред целог нашег интелектуалног напрезања, можемо слободно рећи да нећемо никада потпуно сазнати „retum natura“, јер наше знање и сазнање закона у природи није адекватно, иако има своју основу у математици.
Ми у свом духовном понирању у природу, нисмо у стању, у потпуности, не само да схватимо и ухватимо материјалност честица, већ нисмо у могућности да ухватимо законе каузалитета између њих. Пре свега, број честица у језгру атома неограничен је. Сваки дан ми откривамо нове и нове честице, и томе никад краја. Али оно што је још горе, неке од ових елементарних честица у језгру, које нам се манифестују као реалне честице, у ствари нису честице; радије, то су последице импулса унутрашње динамике која се стално обавља у језгру. Зато, по Хајзенбергу, елементарне честице не морају увек да буду стварност. Оне могу радије да престављају свет потенцијалности, него ли свет стварности. И још, по Хајзенбергу, поражавајуће је свако материјалистичко схватање, кад наглашава: „При покушаjy све даље деобе материје, наилази се на границу после које се мора извести закључак о грануалној структури материје. Али бих претпоставио да творевине са којима би даље оперисали, увелико измичу објективном фиксирању. Оне су пре нека врста апстрактног израза за природне законе, али никако опипљива стварност. Она се неће видети, но само њихово дејство …“ Зато и Николај с правом вели: „3нати природу значи дознати њен механизам, а појимати природу значи видети Бога у њој.“
Из свега овога види се да је целокупно наше сазнање, у ствари формално образложено научно незнање. Стално једну измишљотину замењујемо другом, која је мало боље налицкана него ли ова прва. Зато је и појам истине у природним наукама проблематичан, јер све више и више долазимо до сазнања да ми не можемо никада докучити апсолутну истину. Ми у своме сазнању, без сумње, идемо напред. Али, као што је немогуће круг апроксимирати полигонима, па ма колико повећавали број страна, тако је, као што каже Декарт, немогуће и човеку у своме сазнању достићи апсолутну истину. Али, наше знање ипак еволуира, јер ми ипак појимамо да то не можемо да појмимо. И само је истина да у нашем научном раду не постоји апсолутна истина.
Говорећи Николајевим језиком ми никада не можемо достићи Свечовека (Христа). Јер, Свечовек претставља „пут срећи који је досад само пророкован но још негажен“, апсолутно Савршенство у свим димензијама, за разлику од Ничеовог „Надчовека“ или „интегралног човека“ у данашњем смислу речи. Јер, Ничеов „Надчовек“, у основи, опет је човек, „два-три инча виши од обичног човечуљка“, комада риђе иловаче. То је све. „Интегралан човек“ је коначан и духовно и физички, јер је свеобухватан; интеграбилан. Свечовек је оно чему се тежи. То је апсолутна Истина. Кроз науку човек ипак напредује и све се више приближава Свечовеку. Али, чистом разуму није могуће никада допрети до Свечовека, до апсолутне Истине. Из свега овога изводимо закључак да све наше рационалне одлуке, сви наши закони у природи до којих је дошао човек, неизбежно садрже елеменат ирационалности; односно, све је то само игра између нас и света у којем смо се нашли. Зато и Николајева „Вера у невероватно“ ништа више није ирационална од свих ирационалности које откривамо у пољу природних наука и математике.
Из свега до сада реченог може се закључити да је Николај у философији исто што је и Хајзенберг у атомистици. И још нешто. Ми смо у науци, око 1960. године, открили нова тела у Универзуму, удаљена од нас билионима светлосних година. То су квазари. Они у потпуности имају супротне особине него што их има наша Галекса. Изграђени су од антиматерије што значи духовне су природе, и, у сталном су покрету. То је жива Бергсонова Духовна Динамика. То је тај духовни свет, односно „треће небо“ по апостолу Павлу.
По Николају, тамо је све свето. Тамо је Николајева Света и Небеска Србија. И све тамо, ма колико нам изгледало чудно, невероватно, апсурдно, натприродно, оно кроз Христа постаје вероватно, сигурно, стварно и природно. Квазари су типичан пример сусрета рационалног и ирационалног.
Зато и Николај с правом вели: „Вера резервише увек апсолутну вредност за нешто скупље од свега онога што очи могу видети, уши чути, руке људске направити. Отуда вера стоји у борби са свима силама овога света које релативноме желе да придају вредност апсолутну. А када стоји у борби мора да трпи и страда и може и да подлегне. Највећа и најстрашнија животна трагедија рађа се тамо где побеђена вера умре.“
У истом овом смислу, у случају Европе, духовник Јустин приликом двадесетогодишњег помена Николају у његовом Лелићу, узвикује: „… Данас на наше очи европска култура као хорда врши самоубиство. Самоубиство самога човека. Судство исто тако. Њене институције, организације у Европи, худе Господа Христа. И онда је јасно да Европа мора да изврши самоубиство. Хорде и хорде људи, Европљани, и ми међу њима, све је то грех, све је то трулеж …“
Дакле, здрава вера никада не противречи правој науци, нити права наука негира здраву веру. Једна је ствар само онда велика и импозантна када јој је Бог основа. Зато је и Планк с правом рекао: „Природне науке не руше темеље религије већ, напротив, указују човеку пут кроз природу ка Богу …“
