Николај – Кратак осврт на животни пут и философију Владике жичког Николаја

ПРЕДГОВОР

 

18. марта 1976. године навршило се тачно двадесет година откако је променио светом др Николај Велимировић, Владика Жички. И одмах после сахране 27. марта 1956. образован је одбор за подизање његовог споменика. Поред осталих у овом одбору био је стожер г. Славко Стоковић, коме је Владика био кум. Г. Стоковић је предратни војно-судски официр, чина капетана. За кратко време овај одбор, у форми добровољних прилога, скупиo је знатну суму новаца, јер Владику је не само поштовао, већ и волео сваки Србин; цео српски род.

Споменик се могао подићи раније, али је ту било, изгледа, извесних неспоразума, чисто временске пpиpoде. Говорило се да се причека још извесно време пa да се, можда, пренесе у Отаџбину. Осим тога, поједини чланoви овог одбора водили су рачуна и о Владичиној скромности: „Копајте ме у дрвеном простом сандуку са крстом“, и то је све.

Касније, дошло је и наше болно црквено питање као последица насртаја комунистичке Верске Комисије из Југославије са циљем да се разруши наш црквени живот и јединство емиграције. Међу нама нашло се и оних који су прихватили ову сарадњу. „Бранковићи, пpoклето кољено, тако ли се служи Отачеству“. Све је ово онемогућило подизање споменика Владици о десетогодишњици његове смрти, 1966.

Када је већ све то било тако, онда се чекао период са округлим бројем, а то је двадесетогодишњица. И тада му је подигнут савршено уметнички, леп црни споменик у специјалном стилу, да достојно носи име Владике Николаја. Чини ми се лепшег нисам видео. Ко год дође у манастир, и сада и раније, и чим купи свеће, свак’ хита да прво запали воштаницу на Владичином гробу, па тек онда својима у цркви.

Када је споменик био постављен, тада се образовао и одбор за освећење споменика на Комеморативној Академији. У овом одбору опет је био г. Славко Стоковић, са супругом Драгицом и синовима. Они су и највише учинили да и споменик и комеморација буду у достојанству са покојником.

За ову Академију одређено је да говоре две личности: духовна и световна. Владика Иринеј изабран је да говори на енглеском, обзиром на нашу омладину и странце. Није ми познато кога је одбор узимао у обзир, из редова световних лица, да буде у исто време и главни говорник на српском.

4. марта, тачно на месец дана пре ове свечаности, око 10 часова увече, баш када сам вршио коректуру мога најновијег научног рада: „Convergence of an iterative solution for a class of nonlinear vibration problems“ (Journal of Acoustical Society of America, vol. 59, No. 5, Мау, 1976), зазвони телефон и јави ми се г. Стоковић. Поред уобичајеног кратког разговора, рече ми: „Миломире, после дуже дискусије одбор за ову свечаност сматра да си ти и најпогоднија и најкомпетентнија српска личност да говориш на Комеморативној Академији о Владици.“

Ово ме мало изненадило, јер ја „ех principe“ никада нисам желео да говорим на нашим јавним скуповима, изузев стручних предавања. С друге стране, у питању је био Николај; мој комшија из Отаџбине, па сам осећао неку природну обавезу према њему; а затим и помисао да је преминуо у Отаџбини да би данас пpи освећењу и комеморацији говорили наши најбољи људи у Отаџбини. Одговорих Стоковићу: „Кроз сат-два, док размислим, јавићу ти.“ После телефонске консултације са мојим братом Браниславом у Чикагу дао сам пристанак.

Владику сам први пут видео, мислим да сам био ученик IV разреда гимназије у Ваљеву, када се освећивала црква у Лелићу, на Преображење 1929. На тој свечаности изгледало је као да се слегла цела Западна Србија. И чим је Владика почео да говори пред звонаром, окупљеном народу, моја данас упокојена мајка Ана, вуцну ме за рукав и тихо ми рече: „Пази, добро га слушај. То је сине наш најбољи беседник и најмудрији човек.“ И слушао сам га. Помакао се нисам. Било нас је можда преко хиљаде слушалаца. Учинио ми се као Христос. Говорио је о задужбинама: „Чуј, чуј, народе мој …“ Својим говором је просто све фасцинирао. Доцније слушао сам га више пута, било у Ваљеву, било на Коларчевом универзитету, и овде у слободном свету.

О Владици лично, знао сам много, јер Владика је за све нас Ваљевце представљао изузетан појам. Када се у Ваљеву чује „долази Владика“, цела варош добија свечан изглед.

Још као ученик гимназије, до 1934, када сам матурирао, прочитао сам био скоро све што је Владика напиcao; „Религију Његошеву“ читао сам пo неколико пута.

Осим тога, много што шта лично дознао сам о Владици од моје почивше мајке. О Владичином детињству, о његовој школи у Ћелијама, много сам слушао од зидара Радојина Давидовића из Лелића, који је био и друг и пријатељ Владичин, а уз то и главни зидар „Раде Неимаре“ за цркву у Лелићу. Даље и од Живојина Мојсиловића, земљорадника из села Дегурића, близу Ћелија. Много ми је Живојин причао и о Владичином учитељовању у селу Драчићу код Ваљева, о његовој „пиcмености“ и одевању. И најзад, са Владиком лично био сам више пута заједно. Често смо се виђали у „Удружењу Ваљеваца“ у Београду, затим у Матаругама и Врњцима, и, најзад овде у Америци био сам често са њим.

Више пута у мојим дискусијама са Владиком, ја сам покушавао да његовог Свечовека заменим једним мање религиозним, али више научним — „интегралним човеком“. Но, он ме је сасекао у корену. Владика је могао бити страшан у дискусији ако се изазове. Морали сте имати пуне џепове аргумената кад почнете дискусију са њим.

Као што сам напоменуо, посебно за све нас Ваљевце, он је био нарочити појам. Ваљевци никада нису хтели, да га назову: Николај. Не. Он је био Владика. Као да је он био само један једини владика у целом свету и нико други. „То је рекао Владика…“, казало би се. Велика је традиција Ваљевске на’ије …

Увек је од свих нас захтевао да будемо не добри, већ најбољи.

Имајући све ово у виду, логично је да сам се примио да говорим на Комеморативној Академији, посвећеној њему.

Сео сам неколико дана и написао сам све оно што сам ја знао о Владици; наравно у оквиру говора кога сам изрекао слободно и који је трајао пун сат. И ово што ћете наћи овде то је „verbatim сору“ тога мог говора.

О Николају, колико ми је познато, скоро код нас нигде није било писано, сем извесних одломака из говора духовника Јустина Поповића, пpи нападу на њега и Николаја у комунистичкој штампи. Овде не убрајам разне рецензије Владичиних радова пре рата, нити чланке у нашим заграничним листовима. У емиграцији о њему је скоро пиcao прота др Димитрије Најдановић, професор пре рата на Београдском универзитету. То је књига „Три српска великана“, и појавила се тих дана када сам ја требао да говорим о Владици.

Ту сам књигу добио, баш у 10 часова увече, када сам из Лафајета дошао у Чикаго, да бих сутрадан учествовао на Академији. Мој брат Бранислав ми је даде, али је нисам хтео да отворим, да не бих већ мој смишљени и каналисани ток излагања на комеморацији променио. Но нешто доцније сам је прочитао. Др Најдановић је одлично осветлио лик Владике са теолошке тачке гледишта, што је било и очекивати од њега. Такође и др Божидар Пурић у својој књизи „Биографија Боже Ранковића“ дотакао се делимично и Николаја.

Ја сам целом проблему пришао као световњак и математички физичар; дакле, пошао сам са позиција пpиродне философије. Посматрао сам Владику као један природни феномен имајући у виду све конститутивне елементе његове личности, његовог академског успона, утицаја са стране; и, најзад, цедио сам његову философску мисао чији је једини кондезат: Исус Христос.

После одржаног предавања — односно говора — многи наши људи и свештеници молили су ме да то објавим. Нисам имао намеру да ово учиним, јер је то пpилично незахвалан пocao у емиграцији. Тада су ме моји Ваљевци, на челу са мојим братом Браниславом и Ранком Игњатовићем почели све више и више притискивати да се све то објави, због „нашег“ Владике. Онда сам већ почео о томе размишљати. Потом су ми почела стизати писма из Немачке и Париза. Г. Вића Милановић, наш врли родољуб из Немачке, молио ме је да због Владике ово објавим пo сваку цену, јер је он већ „чуо“ шта сам ја све рекао о Владици. Потом сам крајем маја 1976. добио два писма из Отаџбине, од људи које ја раније нисам знао, али су иначе велики интелектуалци. Из ових писама јасно се види да се Николајево име не сме да помене у Отаџбини. Молили су ме да ово схватим као историјску дужност Ваљевске на’ије према Владици. Све ме је то све више гурало да учиним ово што чиним.

Мало је чудновато да се у емиграцији, од толиког броја теолога, не нађе ниједан, и словом ниједан, који би у виду научног сепарата, покушао да осветли ово наше велико име, у неком научном теолошком часопису, напр. у St. Vladimir Seminary Quarterly.

Такав нехат, јер овде неспособност није у питању, и такво неразумевање од стране наших свештеника подвлачи и др Најдановић у предговору своје књиге на стр. 15., где се жали да чак ни Владичину слику не истичу. „Свилене мантије, лаковане ципеле, однеговане браде, безглава путешествија . . као да је крајњи циљ ових људи.“ Једном, у Немачкој, Николај је поставио питање једном калуђеру који се био „много дотерао“, да ли није случајно коњички официр.

Нико, и словом нико да је ишта публиковао о Николају. То се не сме дозволити. Сутра, када Отаџбина поново буде слободна, верујем да ће Владика Николај бити предмет многих докторских дисертација. Тако мора и треба да буде, јер што се све више и више временски удаљујемо од њега, он постаје све већи и већи.

Оно што би наши теолози, који не желе да забораве да су то, требали да ураде данас у слободном свету, у односу на Владику, јесте да сазову симпозијум, на који би позвали све универзитетске раднике наше и стране: Америке, Енглеске, Немачке, Француске и осталих земаља, адекватне активности чија је главна преокупација humaniora, на коме би се поднели реферати, развила критичка дискусија и донели општи закључци. Цео рад симпозијума треба систематизирати, објавити у посебним сепаратима и потом разделити по одговарајућим факултетима и библиотекама. Тако би и тада би, сигурни смо, Николајево име све више улазило у фусноте многих философских расправа, а потом и у уџбенике. Материјални издаци ако је ту добра воља и решеност, не би били несавладиви, јер симпозијум би се могао одржати и у некој нашој црквеној репрезентативној сали. Те сале нису прављене да се само у њима џика, или као негде и још далеко горе, да се игра и витла, нажалост и „Козара“, већ и за дела ове врсте. Хвала је Богу што таквих пристојних сала има на претек. Штампање радова симпозијума не би било несавладљиво, када ми имамо цркава које само за време једног богослужења — редовног сакупе на тас и за свеће више стотина долара.

Користи од оваквог рада, по цео српски род у будућности, биле би од огромног значаја. Не заборавимо факат: Николај Велимировић се рађа можда једном у сто година и то само код мултимилионских нација. У нашој нацији још се није испољио ни нови Слободан Јовановић, ни Михаило Петровић-Алас, ни Никола Пашић. А на новог Николаја дуго ћемо чекати. Будимо у то сигурни. Др Мимовић, у своме некрологу о Владици, још 1956. с правом је рекао да је Владика Николај у српској историји одмах до Светог Саве. Он би с правом могао рећи: „Свети Саво ја до Тебе“. Не други, већ ја до тебе, попут оног Црногорца, који у Скопљу, разбројавајући се пред Војводом Бојовићем, није хтео да каже „други“, већ „ја до тебе“.

Па зато и ова моја кратка „студија“, иако написана ,,ad hoc“ и као говор слободно изречена, и, што је најважније, нетеолошка, ако послужи млађим генерацијама као стимулус у осветљавању лика Владике др Николаја Велимировића, бићу пресрећан, јер мене је Владика волео, а ја сам њега и поштовао, и ценио и волео и жалио за њим. Он је то заслужио. Заиста, Владика је био велики и заслужан човек нашег рода.

Нека дође царство твоје, о Владико! Амин!

 

Миломир М. СТАНИШИЋ

 

О Духовима, 1976.
Purdue University
Lafayette, Ind. USA

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.