Николај – Кратак осврт на животни пут и философију Владике жичког Николаја

НИКОЛАЈ КАО ФИЛОСОФ
Паралела: Његош-Николај

 

Господо, из свег до сада, у најкраћим линијама изнетог, видели сте Николаја Велимировића као слугу Божјег олтара, великог родољуба и изванредног борца у оба светска рата за слободу српског народа. Без сумње, он је један од најзаслужнијих неимара наше културне и политичке историје у првој половини овог века. Сваки потез у животу био му је од историјског значаја. Зато је и духовник Јустин с правом рекао: „… Све што је оставио од себе, све што је најбоље, најузвишеније и најчасније, то је од њега, то је плод његове делатности; и све што је у данашњој српској историји значајно, то је он изградио …“

Када се данас узму у обзир прилике под којима живи духовник Јустин, онда стоји чињеница да већег признања Николају данас је немогуће дати. Па није ни чудо што је он једини наш богослужбеник, који је још за живота назван: Светим. Да! Свети Николај – апостол српски.

Али оно што Николаја чини светским; оно што га износи ван граница наше културе, што му додељује место у светској историји философије, јесте његово књижевно-философско стваралаштво. То су, господо, дела за вечита времена. Може човек бити материјално богат колико хоће, може достићи и извесна звања у својој животној каријери; али је све то пролазно и на крају велико ништа, јер сваког од нас чека јама, неколико стопа дубине. Оно што остаје вечно то су дела философске и научне природе. Овде јасно мислим на оно човеково стваралачко савршенство које претставља успон у нашем сазнању израженом, било у философским идејама и правцима, било у откривању нових феномена у науци који у ствари постоје, али које човеков ум још није био дохватио, формулисао и изнео на светлост људског сазнања. Ево неких, понављам само неких, од великих Николајевих дела, због којих је владика Николај Велимировић, п о с т а о НИКОЛАЈ. Та су дела: Религија Његошева (1911); Беседе под Гором (1912); Изнад греха и смрти (1914); Реч о Свечовеку (1922); Нове беседе под Гором (1922); Мисли о добру и злу (1923); Омилије (1925); Охридски Пролог (1927); Земља Недођија (1950); Касијана (1952). На енглеском је написао: Serbia in Light and Durkness; The Life of St. Sava; Gusle; The Universe as Sing and Symbol.

Сва Николајева дела, сви Николајеви чланци, све његове беседе, сакупљени заједно, представљали би опус у Достојевском смислу.

Ми с правом можемо рећи да смо у XIX веку, после Ренесансе, имали Његоша; у XX веку у читавој плејади наших најбољих и јединствених умова као: Пашић, Слободан Јовановић, Браћа Поповић, Михаило Петровић-Алас, Тесла, Пупин, Јован Цвијић, Војвода Мишић, Јован Карамата, Јован Скерлић, Јован Мијушковић, Живојин Перић, Ђорђе Радојичић, Брана Петронијевић, Иринеј Ћирић, Иринеј Ђорђевић, Јустин Поповић и многи други, у свим гранама човекове активности, без сумње, име Николаја Велимировића светли као јарко сунце.

Ја, господо, рад овог нашег философа делим у два дела.

Први део обухвата његово чисто философско-књижевно стваралаштво, укључно са Охридским Прологом (1927); док други део претставља његов рад после 1927, који је по форми књижевни, а по садржају мисионарски. Овде желим летимице, иако ad hoc, али ипак методично, да се задржим на овом првом делу његовог стваралаштва, да га погледам кроз призму природне философије и да му онаквом каквог га ја видим, одредим место, односно његове координате на кривини развоја философске мисли; речју, да видимо зашто је Николај, баш Николај. Међутим, и онај други део – мисионарски – посматран ретроспективно кроз призму наше народне трагедије, баш данас, сад, претставља огроман допринос нашој Српској Православној Цркви. Данашњи комунистички режим све наше живе цркве и манастире, кажемо живе јер снагом своје прошлости указују на српски народни Васкрс, претвара у окамењене „споменике културе“. Или, ако бих се изразио тачно, баш како комунисти то схватају, управо шта они подразумевају под „спомеником културе“, рекао бих да то значи: забрављена врата на цркви или манастиру. А та врата, као „споменик“ једино се отварају пред странцима у циљу пропаганде. На жалост, у Црној Гори, и само тамо у целој нашој Отаџбини цркве и манастири претварани су у оборе и торове. Николај је у своме мисионарском раду, од простих људи правио снажне хришћанске личности, које су данас у нашој Отаџбини више потребне и више добродошле него ли икада раније. Дакле, Николај је био наш прави будилник Хришћанства на целом српском напаћеном подручју. И по овом мисионарском раду Николај је био и највише познат и у души најближи Архијереј српском срцу у Отаџбини. Име Николај значило је за највећи број Срба, не само обичних људи, једну велику наду, једно најпријатније осећање, једну веру да смо на правом путу. Ја верујем да ће се наћи наших учених људи који су добро упознати са овим Владичиним радом, који ће и ову његову активност представити у пуној и правој боји; па следствено о томе овде и неће бити говора, већ само о њему као религиозно-философском мислиоцу.

У развоју своје философске мисли Николај стоји само донекле на Његошу, али се хвата за Достојевског и Бергсона и потом, сам даље развија своју оригиналну философску мисао, као духовну динамику, чији је покретач Христос. Јер, Христос је најкраћи пут у овоме феноменолошком сплету, који спаја две тачке: Бог – Човек. Христос није увек права линија, јер није истина да је права линија и најкраће одстојање између две тачке. Христос је свака линија која их везује. Али, не заборавимо: Христос је и најдужи и најтежи пут.

Све до „Свечовека“, и Његош и Николај гурају један и исти камен. Нема сумње Његош помера тај камен из статичког положаја и гура га донекле. Ту пристиже Николај, млад и снажан у својој тридесетој; хвата тај камен оберучке и износи га на врх, на Ловћен, на наш Олимп. И Николај сам вели да хоће баш да посматра Његоша субјективно, да се саживи са њим да би „дохватио његову мисао“.

Господо, објективно дело је мало дело; велико дело је оно субјективно, што је под нагоном и квасцем објекта из субјекта и објекта. А то је баш случај са Николајем, када је Његош у питању. И тај тешки камен у тандему Његош-Николај јесте: Шта је човек? Шта је смисао овога нашег битисања на Земљи? Шта је и откуда је све ово што нас окружује и што баш јесте оно што јесте? Како је конструисан овај свет у коме смо? Да ли ова Небеска механика није резултат, односно замах неке чудне силе „општег Оца поезија“; неки „Drang und Zwang“, али бестелесан и беспросторан; нечег што је невероватно, али опет вероватно, комплексно, али стварно нечег најближег али у исто време и најдаљег; неки „primum mobile“, али ванвременски и вечан; најмудрији математичар и најсавременији архитекта. Господо, хтели ми то да признамо или не, то је савршено свеједно – али, то је сам Бог; онај Бог и онакав Бог каквог Га сваки од нас осећа када је у мислима са Њим. Николај је све ово добро осетио у Охриду и по мом мишљењу једини који је у потпуности схватио ову Духовну Динамику. А та Динамика, која оперише са силом и временом није тако једноставна и не може се претставити „дијаграмом слободног тела“ као и сви стрми успони људског духа.

Господо, још је Ајнштајн рекао: „Не могу вам објаснити Теорију релативитета, али бих вам је могао одсвирати на виолини …“ И овде Николај, у дуету са Његошем, свира прву виолину.

И Његош и Николај заснивају своју философију у схватању овог света на: теолошко-космичкој „институцији“. Сва је разлика између Његоша и Николаја само у акценту. А акцент не мења реч; он мења само изговор и форму: садржина и смисао остају непромењени. Код Његоша акцент лежи на космичко-политичком схватању, док код Николаја на теолошко-националном. То је и разумљиво, јер су оба ова горостаса расли у стваралачком временском распону близу седамдесет година, па је логично да и међу њима постоји разлика.

Пре свега, Његош је прво песник, затим философ, па онда владар, па тек Владика. Николај је прво Владика, онда философ, родољуб па тек песник. Скоро у обрнутом кружном кретању од Његоша.

Иако и Његош и Николај поседују чисту веру у Бога, и један и други проповедали су рат; крвопролиће. Николај све до 1912. плашио се да његова генерација неће видети рат. И сав се био заложио да Србију припреми за борбу против Турака Селџука, јер „где су они ту нема закона, ту се не зна за људе, него само за тиране и робове“. У Његоша је сваки атом тела против азијатских скотова и против сопствених потурица; јер је, „Потурица гори од Турчина“. Али, нико није спевао лепшу оду Мухамеду и Стамболу од Његоша. Даље, Његош је религиозан, но његова религиозност није ни верска ни црквена; она је космичка, јер „лактом вјере глупост чојка мјери“. Николај је религиозан и верски и црквено и космички; односно ако бих све ово сабрао заједно, рекао бих христолошки. Николају је Христос све. Тешко ли теби ако у дискусији са Николајем кажеш да је Христос син Јосифа и Марије, или да је профет, слично Хеглу или Ренану. И још нешто. Његош је такорећи без редовне школе. Ментор му је био Симо Сарајлија, „Српски пјевче небом осијани“. Николај, међутим, не само да је имао све нормално школовање, већ кроз њега су прошле најбоље катедре за философију у свету. Он има прво један, затим други редовно стечен докторат; и још неколико почасних доктората, и то све у време када се у Србији учитељ тражио лучем! И што је најважније, Николај је одрастао у земљи која је блистала у демократским и парламентарним слободама, у земљи истога народа као и Његош, али земљи у јеку економског и културног процвата, у земљи која је на себе свесно узела улогу Пијемонта и уз огромне жртве извршила ту дужност до краја. И то не само према Србима ван Србије, већ и према Југославији као целини.

Николај је био најотпорнији носач у тој пијемонтској конструкцији. И најзад, Н и к о л а ј ј е стварао у философији онда када су и природне науке увелико трасирале пут ка Богу. Али Николај је имао да води и идеолошку борбу, што је поштедело Његоша, па се и целокупан његов рад одвијао у идејним борбама и то скоро целог свог живота. А то није било лако. И, ето господо, човек који се у оба светска рата борио за слободу српског рода променио је светом на тешком путу политичког емигранта, жељан своје Отаџбине. И ту је Николај Мученик. Да је Николај неким несретним случајем био Енглез, Енглеска би се радије одрекла својих колонија, докле их је имала, него ли њега. А у његовој данашњој Отаџбини комунисти му не дозвољавају ни помен у цркви коју је он подигао. О, Tempora!

А Његош, јадни Његош! Живот га је шибао и у својој Отаџбини као многострадалног Јова; јер,

„Ко би чуо моју тајну,
Тај би сместа с ума пао.“

Пре свега, Његош је рођен 1813. године. Тада је Србија, тек што се била помолила из вековног робовања као сунце из мркле ноћи и с правом затражила свој самостални живот, опет поново пропала. Авај! Као да се сав тај наш историјски јад, та сва наша трагична и тешка прошлост излила у њему. Па даље, господо, зар не видите, збир цифара година рођења, не само да му је дељив са 13, већ је и једнак 13. Живео је 38 година и тек навирио у 39 годину, дакле и године живота дељиве су са 13. А наш народ каже: то није добро. Лош знак! Као чобанче од 12 година, баш када је пек’о волујско срце на жару, одвојен је од живота и одведен у манастир. Од целокупног свога знања, тек што је као самоук почео додавати по који стих уз гусле. У 17. години постао је Владика и Господар! Да ли је то било нормално?

Не, није било нормално.

Уз то леп као Бог, природно интелигентан, вишљи за читаву главу од сваког Црногорца, где су људи, и иначе у просеку високи. Када су га замонашили, једна странкиња која је била присутна овоме церемонијалу, ридајући, сва у сузама, казала је: „Ми би га седам пута женили, а ви га калуђерите“. Најзад, владар над једним мањим делом српског народа; племенски издељеним и завађеним. „Владар међу варварима“, како он то сам каже. Таквом народу, тим крвавим горштацима који вековима на пушци спавају, имао је да дели правду а сваки се од њих осећао раван њему. С друге стране, требао је да сабира фишеке, да топи олово, чак и штампарска слова да лије у зрна за борбу са тиранима, само да би им сачувао слободу. Затим разни Радоњићи, Орешковићи, Гагићи, потурице. Оговарања у земљи. Говорили су да је женскарош, да много путује по свету и расипа новац и, да је индиректни убица свог рођака у Москви. Земља којом влада је мала; неколико џакова прљуше, то је све, остало је го камен. Укљештена је између Турске и Аустрије, две непријатељске државе; озго упекло јарко сунце, доле сињи камен. Све је то ишло у прилог његовој несрећи. Несрећан је и по природи, јер је био туберкулозан. Живео је у правом паклу, па није ни чудо што је првобитно „Горски Вјенац“ био назвао „Црни Вјенац“. Но Његош је несрећан и по природи саме природе. У своме мисаоном очају он упире очи у Космос и пита се, чији ли су све ово трагови и звуци; јер,

„Свјетови се крећу и свјетлости лију,
а не знају начин којим се окрећу,
њин не знају огањ како се заждио,
не знају постања нити свога конца.

Зна ли сиње море што манита лудо?
Зна л’ вјетриџа шта што безумно хучи?
Зна ли ишта смртни куд ће и од куда је?“

На све ово он не може себи да одговори и пада још у већи очај, јер камен је и сувише тежак за њега самога, па вели:

„С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
и званију његовим пред Богом …“

Али, авај!

„… њихове различите доказе
непостојност колеба ужасна …“

Напослетку, човек је ништа, шарена крпара, па зато и „гледа мајмун себе у зрцалу“. И не само то, већ у овим размишљањима Његош уплеће случај, стокастику и статистику, али само онај случај чија је експетација Божја промисао, јер,

„Човек бачен на бурну брежину,
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла.“

Све је ово за Његоша био и те како тежак камен. Свакако, овоме је много допринео и степен развоја наше научне мисли до Његоша, који није био на оној висини као у доба Николаја.

И ту ће сада прискочити Николај снажан тек у тридесетој; научен; саживеће се потпуно са Његошем. Ухватиће Његошеву мисао и дати јој један „elan vital“, један огроман замах, из кога ће избити огромна духовна сила, која ће по закону инерције изнети Његошеву мисао на врх. Овде се Николај „с бесмртнима равни“, јер ће доказати да је Христос и у Његошу, и да је све ово „општег Оца поезија“. Николај је не само дубоко религиозан, већ је и научник. А наука и религија извиру из једног извора – то је Божја мудрост, односно надахнуће.

Човек од науке у своме научном понирању, снагом гравитације свога ума привлачи све к себи; савија и увија све око себе; улази у природу и из ње износи на површину, на светлост, нове односе који су постојали и који се још одигравају по утврђеном закону, али за које човек није знао. И када се у понору мисли дође до извесне тачке акумулације и кондезовања, где се мислима не може даље, ту сада настаје духовна реакција на све што је непознато око нас; не видите му „постања нити конца“; ту стварно и рационално прелази у ирационално; ето ту, баш ту, настаје религија. Још простије, овде се наука обожава и ми говоримо о религији науке. Још је Кеплер рекао: „Желео сам да објавим људима величанственост Твог стварања – колико је могао мој ограничени разум да схвати Твоју бесмртност …“

Гете ово још боље приказује када каже: „Кад откуца наш последњи час, биће наша неизмерно велика срећа да видимо Онога о коме можемо у нашем стварању само да слутимо“. А сам Ајнштајн, који се у својим млађим данима био и сувише бацио против Бога вели: „У недокучивом свемиру открива се један бескрајно надмоћан разум.“

Но, наука и религија могу да формирају два засебна паралелна тока. Сваки ток тече по закону сила које дејствују на њега. И када философија ускочи у ову паралелу, у овај бином, она их спаја; синтезира их. Оне тада стварају једну реку. Тада је улив најјачи, а газивост и дубина су највећи. Али, пошто је религија ближа метафизици, то се наука разлије по религији. Дифузира је. У овом случају имамо науку религије.

Тај заједнички слив науке и религије кроз философију, где су и улив, газивост и дубина највећи, одразио се баш у Николају. Тај се феномен ретко дешава и у великим народима; а код нас од Светог Саве до данас, Николај је само један и једини случај. Посматран у функционалној анализи ове мисли, Николај је, без сумње, и једини геније нашег рода. Наш савременик, математички физичар, професор Вајсцекер, који је учинио огромна открића у теорији турбулентног кретања и атомистици, с правом каже: „Теолози… чувају једну истину, која дубље достиже него истина науке на којој почива атомско доба. Они чувају знање о суштини човека, који има дубље корене него рационалност новог времена.“ Зато је и Николај посматран у аспекту ових мисли у садашњем моменту наше интелектуалне историје, интересантан, и за математичара и физичара, рационалисту и ирационалисту, верујућег и атеисту, без обзира на народност и верску припадност; па је зато и чудноватан.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.