Николај – Кратак осврт на животни пут и философију Владике жичког Николаја

НА КРАЈУ

 

Ваша Преосвештенства,
Госпође и Господо,

Покушао сам, за ово кратко време, да донекле расветлим личност Епископа Жичког Николаја Велимировића. Познато је да су највећи људи у историји били увек и највидовитији. Највидовитији били су најрелигиознији, а такви, баш такви, давали су облик људском животу. Николај је био велики, видовит, религиозан и више од свега тога он је читавих педесет година изграђивао српску историју и давао облик и суштину српској култури. У потпуности је предвидео трагедију данашњег друштва. Био је то заиста велики и човек и блистави ум у нашој историји.

Поред свих хришћанских врлина и мудрости имао је ретку особину, још од своје ране младости, да устане, кад је у праву и против највећих ауторитета у држави. Целог свог живота водио је рат мисли против материје; рат правичности против неправде; борбу угњетених против насилника. Презирао је, као Пашићев следбеник, сваку диктатуру и све оно што је сковано на систему терора и шпијунаже. Страховито је презирао шпијуне и удворице. За владу која је ненародна Николај је рекао: „Влада застрашивањем је очајно и последње средство у рукама немоћних управљача једне земље. Јесте ли гледали како уплашена овца почиње да се костреши и енергично таба ногама пред опасношћу која јој прети? Не чини то овца из храбрости, но из очајног страха. Од њеног енергичног табања и кострешења до њеног окретања на левокруг не протекне ни један трен ока. Застрашивањем владају они који су и сами застрашени, као плашљиве и неразумне овце …“

Па зато, господо, све диктатуре и хвата страх да не изгубе моћ; и због тога моћ стално поткрепљују злочинима. Па зар то комунисти нису радили и сада не раде у нашој Отаџбини и у Европи где су се дочепали власти.

Комунисти у нашој Отаџбини при крају Другог светског рата, осетивши да их српски народ нипошто неће, да би се само дочепали власти, ујединили су се и збратимили са дојучерашњим окупаторима наше Отаџбине – Бугарима и усташама. Па зар није Сремски фронт плански злочин према српском народу, само да би „законски“ ликвидирали читаве генерације српске омладине. Док је комунистичка партија ликвидирала (овде ставити знак једнакости, па трпни придев стрељани) све најбоље наше интелектуалне снаге са Београдског универзитета, дотле та иста партија доделила је пре неколико година, титулу почасног доктора Фрањи Бошњаковићу, који је под Павелићем био ректор Загребачког универзитета током целог рата. О tempora!

Тај Николајев слободарски дух, немирење са неправдом, љубав према српском народу и српској историјској прошлости, дакле љубав и верност слободи, задржали су га у слободном свету да се не врати у своју Отаџбину.

До краја свога живота, остао је оно што је био кроз цео свој живот: џентлмен и духовни и световни; искрени родољуб, поклоник Истине; народни син који се ретко рађа и у великим нацијама; књижевник, песник, уметник и беседник; философ, Владика и апостол српски; понос и слава српског рода и нашег времена; инкарнација Светлости и свега Божанског у коме се излила судбина српске нације. Да! Николај Свети!

Са правом и поносом можемо рећи да је Владика Николај био најгенијалнији мислилац, и највећи философ нашег времена; и то не само код нас, већ у целом свету. Још је у раним годинама свога живота, газећи по најдубљим потолинама људског ума, почев од Браме и Буде, преко Христа, Берклија, Ничеа, Достојевског и Бергсона, продрео кроз најстрмија појимања у најтрагичнију област људског духа, а тиме за свагда, везавши Земљу са Небом, пропутио човеков пут ка Богу.

О, Срби! Па зар опет не видимо нашу трагедију под усташко-комунистичком спрегом? Јер, докле је један Степинац, кардинал римски, који је у Другом светском рату благосиљао хорде усташке и туткао их као псе да ваде очи српској деци, умро и величанствено сахрањен у Загребу, уз све почасти Римокатоличке цркве и комунистичке владе Југославије, са данас најлепшим му подигнутим спомеником; дотле један истински родољуб, један велики и признати светски ум и прави Христов слуга, који се у оба светска рата борио не само за слободу Срба, већ и целе Југославије, свршетак Другог светског рата дочекао у Дахау, за време док је Степинац седео уз Павелићево колено и пио црно вино, оставио је своје намучено тело у туђини. А да не говоримо о Дражи коме се ни гроб не зна, јер га се и мртвог плаше.

Србијо!

„Ми смо добра мајко они,
што су дали свагда капљу крви –
за кап твога млека!“

Зато и данас, на овоме свечаном скупу, ми подвлачимо наше поштовање, признање и захвалност Епископу Жичком Николају Велимировићу, за све оно што је учинио за Српску Православну Цркву и њен род и за сав огроман умни напор којим је померио границе нашег сазнања у светској културној историји.

Био је то јединствен човек, и срцем и умом и светитељским ликом, па је још за живота прозван Светим. Јединствен феномен наше расе који је у претешким данима наше историје умео да брише народне сузе; у мрачним временима да открије јеванђељску светлост коју никаква тама није могла надвладати; у беспутним временима да укаже на прави пут; пут којим су ишли и он и Дража; пут којим и ми данас поносно идемо; тежак и трновит Христов пут, али поштен, частан, Николајевски и једини пут за сваког поштеног и истинитог српског родољуба.

И, ако се икада вратимо у своју слободну Отаџбину, нама ће бити највеће морално оправдање пред српским народом и српском историјом, што смо заједно са Николајем из ропства отишли у емиграцију; јединствен и карактеристичан феномен у светској историји, као најизразитији протест, због најгнуснијег примера савезничке издаје.

А, он, мученик и покојник, овде у Либертивилу, могао је при издисају себи мирно рећи:

Испуних своју дужност према роду и умирем. Предајем душу Христу, кога сам целог живота љубио и у срцу носио; трошно тело остављам овој слободној српској земљи у манастиру, а име српском роду да се слави и помиње у свакој кући Србиновој, које ће као Сунце, иако из даљине, вечито светлити васколиком српском народу. И ми ћемо, господо, срећни прихватити ово наслеђе.

Велики Човече, Владико Свети! Нека си благословен за сва времена!

„Со свјатими упокој Христе душу раба Твојего Николаја …“

Миломир М. СТАНИШИЋ
априла 1976.

Манастир Светог Саве
Либертивил, САД

 

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.