Николај – Кратак осврт на животни пут и философију Владике жичког Николаја

ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

 

Николај је изабран за владику 1919. Прво је био у Жичи, онда у Охриду, па опет у Жичи. Тада је добио и почасне докторате философије у Енглеској, на Универзитету у Оксфорду и Глазгову. После рата нико није толико урадио за јединство Српске Цркве као Владика Николај. Јер не заборавимо, било је наших црквених организација изван Србије, које су признавале јурисдикцију Патријарха у Москви, Патријарха у Цариграду, затим Митрополију у Црној Гори и Патријаршију у Сремским Карловцима итд. Све је то требало објединити; а то код Цркава не иде баш тако лако, а ни глатко. Николају су стално очи биле упрте у три темена троугла: Пећ-Жича-Сремски Карловци. И успео је.

Боравак у Охриду, у првој колевци Словена на Балкану, учинио је фундаменталан унутрашњи прелом код Николаја. У Охриду је био познат као „охридски пустињак“. Живео је испосничким животом. Веома, веома скромно одевен и обучен, спавао је у испосничкој ћелији на даскама и дубоко размишљао. Тада је написао: „Речи о Свечовеку“; „Молитве на језеру“; „Нове беседе под Гором“ и „Охридски пролог“. С правом се може рећи да све до преношења моштију Његошевих на Ловћен 1925. – Николај као да није живео на овом свету. Сви његови пријатељи из Ваљева и целе државе били су озбиљно забринути за њега. Господо, када већ о овоме говоримо напоменимо и то да овај велики народни син никад у животу није примио плату; он није знао шта је платни списак. Његова плата директно је ишла у Дом сирочади у Београду. Он никад није бринуо о неком „унапређењу“, „положају“ или „звању“; никада и никакву администрацију није водио у својој епархији, нити је то њега уопште интересовало.

1925. године Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца тражила је од Српске Патријаршије личност која би говорила о Његошу, приликом преноса његових моштију на врх Ловћена.

Природни ред је био да о Његошу говори Митрополит цетињски, доцнији Патријарх српски, доктор Гаврило Дожић. Митрополит Гаврило одрекао се условно, ако о Његошу говори Владика охридски доктор Николај Велимировић, кога је он предложио као свог кандидата.

Господо, нико и никад, и раније и данас, није боље познавао Његоша и његово дело од Владике Николаја. Тај историјски Николајев говор одржан 21. септембра 1925, остаће у српској националној култури као највећи интелектуални домет, као највећа и најлепша воштаница припаљена Његошу од целог српског народа и као најлепши народни украс души Његошевој; говор који је само могао изрећи Николај. Овај говор је штампан и продаван по целој Отаџбини по цени од 5 динара, у корист Фонда за подизање Његошевог споменика.

Одмах после рата сав се заложио да се образује теолошки факултет при Универзитету у Београду. Заједно са професором Браном Петронијевићем покушавао је да се на Цетињу створи катедра за чисту философију, која би била под администрацијом Универзитета у Београду.

1932. године изабран је за првог почасног председника Одбора за подизање споменика Његошу у Београду. Подсетимо се да су у том одбору били: Војвода Петар Бојовић и др Михаило Пупин, професор на Колумбија универзитету у Њујорку.

У Николају и Католичка црква и Комунистичка партија Југославије, видели су љутог непријатеља. У ствари, када је у питању Николај, као изразити представник српског православног рода, ту између њих нема разлике. Данас је то јасно и најнеписменијем чобанину из посета, пријатељских и срдачних, Јосипа Броза римском папи Павлу Шестом. Својим боравком у манастиру Св. Јеронима Броз је јавно манифестовао своју приврженост, искрену и дубоку, Католичкој цркви. Да ли је онда чудо што српске цркве на присвојеној територији тзв. Независне Државе Хрватске и дан данас, после усташко-комунистичког пира над српским народом пре 35 година стоје, у правом смислу „братства и јединства“ још у рушевинама, док се опљачкане драгоцености из тих цркава, од стране усташа, и данас чувају у трезорима папског бискупа у Загребу, злочин којим се још увек поносе.

Николај је био челник у конкордатској борби. У то време сматран је некрунисаним српским краљем, човек чија је популарност била толико велика да је за најкраће могуће време могао подићи несавладиви устанак. Зато су и Влада и њени управни органи стално бдили шта ће рећи и шта ће урадити. То је и био разлог зашто је одмах дошао у велики сукоб са новоизабраним Патријархом Гаврилом, мада су до тог момента високо уважавали један другог. Но, као прави народни синови, у тешким данима по народ и Цркву брзо су се измирили и одмах кренули за српску Босну, где их је народ дочекао незапамћеним овацијама. И том ће приликом, слично оној на Цетињу 1925, Николајева звезда још једном планути, кроз његов недостиживи говор: „Чему да се радујеш, хеј, Сарајево!“ Николај је волео сваког човека. Он никада и никога није могао да мрзи. Ако неког није трпео, као усташе и комунисте, радије их је презирао, али није хтео да их мрзи.

Николај је волео српску војску, јер је била народна, регрутована из народа да брани своју сопствену слободу, а не од робова и плаћеника као што је то био случај са великим империјама да отимају другом слободу. Нарочито је ценио српску артиљерију која је у Првом светском рату била међу најбољим у Европи. Описујућу нашу артилерију Николај на једном месту вели:

„… Заиста, наши су топови били изврсни. Ко је само видео те сјајне и масивне машине, морао је осетити страхопоштовање и хватала га језа. Не зна се шта је било импозантније, да ли сама машина, или огромна опрема исте: каре, топови, муниција, гвожђарија и коњски прибор… Па још ко је слушао и гледао те машине у дејству! Наши брдски топчићи испунили су били све дубодолине албанске и ућуткали и претворили у шапат својим заповедничким тоном све остале гласове, људске и животињске, од Шар-планине до Јадранског Мора, за неколико месеци, да, за читавих неколико месеци.

Наша пољска артилерија на Куманову косила је непријатеља као судба што коси у временима њене богате жетве. Наше хаубице код Кочана погађале су тачно непријатељску артилерију и пешадију на Калеманском пољу. Сваки метак изривао је читаве бунаре. Тако много има тих бунара да цело Калеманско поље изгледа као богињаво лице. Градски топови пред Битољем и Рајчанским Ридом пламтели су са вулканским ужасом и разоравали и мешали са земљом све што се находило на месту, куда су они били управљени.“

Према пешадији и коњици био је уздржљивији, али ипак праведан и издашан, јер: „Имали смо и пушке и митраљезе и сабље и ножеве. Све је било изврсно, све наоштрено и углачано…“

*

Капитулација наше војске затекла га је у Жичи. Нимало није био изненађен поступком Хрвата, који су одмах пришли усташама и одобрили њихову политику, као и свим официрима из аустро-угарске војске. Све их је у души презирао.

Чим је чуо за Дражу, свим својим бићем ставио му се на расположење. Из милоште звао га је „моје чедо“. Дражу је схватио не само као идеолога и борца за демократију и људска права, већ и једног изузетног родољуба, који је имао јасан и недвосмислен презир према свим освајачима и диктаторима. По Николају, Дража је више сличан Карађорђу него ли Милошу; растом, нешто нижи од Карађорђа, али виши од Великог Милоша. По јунаштву раван Карађорђу само не онако жесток, али правичан као Карађорђе; умешан у преговорима са народним масама као и Милош, али без Милошевог лукавства и интрига. Дража је био војник, али није био милитариста већ демократа са изразито социјалном димензијом. Једном речју, Дража је по Николају личност којом се мерило све што је честито, поштено, узвишено и народско. Он је неодељиви део српске душе, јер радије је волео да умре стојећи, него ли да живи клечећи.

И судбина му је слична Карађорђевој. Карађорђе је био отишао из земље и поново се вратио у њу; Милоша је народ јурио из земље, док по Дражи „Отаџбина се не носи на ђону од ципела“. И, најзад, Карађорђу је отсечена глава 17. јула 1817. и однета Султану у Цариград, јер од њега се и „Стамбол тресао“. Тако, без главе сахрањен је у Тополи и зна му се гроб. Најзад је у крипти на Опленцу. Дража војнички није савладан. Он је издат од Савезника, односно од Енглеза, за „неколико сребрњака“ и комунисти су га убили баш истог датума када је и Карађорђу отсечена глава, 17. јула 1946. али му се ни гроб не зна.

Убијен је само зато што је жарко волео српски народ и слободу. Комунисти нису били свесни да су Дражу, са овим злочином, уздигли на пиједестал Милоша и Карађорђа, и за њега би се могло рећи исто што и за Св. Саву:

„… И где год трунка пепела му пала,
Ту је нова зубља Српству засијала …“

Са овим злочином комунисти су показали да не познају нашу историјску прошлост, да Срби нису оно што њихова комунистичка сабраћа, усташе за нас веле: „Накот спреман за секиру“, већ велики народ; народ у коме је отац био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву смрт.

Када су комунисти убили Дражу, Николај је целу идућу ноћ провео на даскама у једном логору са нашим војницима, молећи се Господу за његову невину хришћанску душу.

*

При крају рата Немци су дотерали Владику Николаја, заједно са Патријархом Гаврилом, у злогласни концентрациони логор Дахау. У овом логору који претставља велико ругло немачке културе двадесетог века, настрадало је стотине хиљада честитих и поштених људи. У њему су и Патријарх Гаврило и Владика Николај радили најпрљавије послове; наиме, сваки дан са обрамицом на рамену износили су заробљеничке клозете, зване „кибле“. Николај нам је причао да је Патријарх Гаврило био не само храбар, већ и јак човек. Једног дана, њих двојица носили су „киблу“ на обрамици. Николај је ишао напред и био је много физички слабији, посртао је под теретом. Патријарх га је чувао и често је киблу привлачио к’ себи, само да би на тај начин смањио реакцију терета на Николајевом рамену. Али, Николај, коракне, посрне, па стане. Но, Немац их је бичем опомињао. Тачно по оној Ракићевој поеми „Долап“: „Вуче бедно кљусе, сипљиво и ромо …“

И „Вранац“ би стао; али „бич фијукне, напред, немој стати“. И, под теретом Николај се спотакне и падне. Немачки командант логора, иначе есесовски пуковник, случајно се ту нашао и то видео. Запитао их је иронично: ,,Wie geht es Ihnen (Како вам је?)?“

Николај је говорио потпуно немачки. Када је рекао Патријарху шта му је овај немачки зликовац рекао, Патријарх се унесе у лице овога Пруса, рекавши Николају: „Кажи му, па зар слепац не види да су пропали и да ће за ово бити праведно кажњени.“ Немачки командант који је држао руку на револверу, упита Николаја: ,,Was hat er gesagt (Шта је овај рекао?)?“ И Николај, као из рукава, одједном одвали: „Његова Светост Српски Патријарх диви се Вашем раду и организацији; овде нам је доста добро, али Вас моли, пошто смо ми верски претставници, и стари људи, да нас поштедите овога посла.“ Овакав се одговор допао немачком команданту и одмах их је ослободио сваког физичког рада. Да је случајно, у брзини, Владика Николај тачно превео оно што је Патријарх рекао, били би оба убијени на лицу места. У Дахау је живот човечији био куд и камо јефтинији од револверског метка.

Чим је био ослобођен одмах је ухватио везу са нама заробљеницима. За кратко време по ослобођењу Дража је ухватио везу са Николајем. Дража је веровао да би га комунисти, ако би се вратио кући, држали заточеног у неком планинском манастиру, исто као што су то доцније и дан-данас урадили са духовником др Јустином Поповићем. Дража је у писму Николају између осталог писао:

 

Ваше Преосвештенство,

„Са великом радошћу примио сам Ваше поруке и Ваше мудре савете, који одговарају потпуно и нашем гледању на данашњу ситуацију. Са радошћу могу да Вас обавестим да ја непоколебиво стојим на становишту и видим потребу да данас цео српски народ мора бити уједињен у борби за потпуну слободу нашег народа. Могу да Вас обавестим да је то јединство на терену, већ давно остварено и данас сав српски народ је уједињен под заставом на којој је исписано „Са вером у Бога, за Краља и нашу прадедовску веру“, која нас је кроз нашу тешку али славну историју, водила и извела на прави пут.

Могу Вам јавити, да наш народ подноси данас тешка страдања и искушења, али га то челичи за нове задатке пред којима се налази.

Ми смо испуњени вером и надом да су искушења, која је Господ Бог доделио као казну нашем народу, при крају, и да свиће зора, која ће озарити и испунити радошћу васколики наш народ.

Са нама су сви честити синови нашега народа, и ми данас, водећи ову тешку али часну борбу, само вршимо ово што наш народ жели и тражи од нас. Дубоко смо уверени, да ћемо уз помоћ Господа Бога и наше свете Цркве и са Вашим благословом и моралном помоћи, ускоро видети остварене све наше идеале . . .

По моме мишљењу корисно би било да одете у Швајцарску и даље у Америку, јер бисте одатле без сметњи могли да васпоставите везе на свима странама. Мислим да за сада још није моменат да идете у Енглеску, јер се бојим да би Вам рад тамо био спутаван, пошто њихова висока политика још није скренула са досадашње линије, иако се очекује да ће ускоро до тога доћи.

Подвлачим да сам дубоко уверен, да ће Ваш рад у иностранству бити од велике користи и да ће утицати и на ове кругове који још нису своје гледиште променили.

Моји борци и ја смо Вам дубоко захвални на благослову и поздравима и молимо Вас да се молите Господу Богу за успех наше борбе, као и за Ваш благослов у нашем даљем раду …“

 

Издају од стране Енглеза према Дражи и српском народу, Николај је схватио да се Велика Британија налази на стрмој силазној путањи економске моћи и политичког утицаја.

Његов сусрет са Краљем Петром Другим, почетком лета 1945. био је до суза дирљив. Краљ Петар Други волео је, поштовао и ценио Владику Николаја као свога оца. Армијски ђенерал Петар Косић, школски друг Николајев, пре почетка Другог светског рата, као Краљев Гувернер, скоро сваког месеца ишао је са младим Престолонаследником у Жичу, у посету Николају. Када је Краљ видео Николаја, после скоро пет година, потрчао му је у сусрет, загрлио га обема рукама и пољубио у руку, а Николај Га благослови и пољуби у чело. Тада су заједно обишли све наше војне логоре, у којима су живели наши бивши заробљеници и принудни радници, који су категорично одбили повратак под комунистички режим.

За време тог обилажења логора, у логору Оснабрик, где је било неколико хиљада наших официра, подофицира и војника, Николај је, у присуству Краља, одржао познату беседу „Вера у Невероватно“. И то Невероватно, било је толико стварно, толико јако пуно идеолошког садржаја и етичке лепоте, да и дан-данас, после 30 година, нашем човеку даје снаге да не посустане и не малакше у овој тешкој борби за слободу наше Отаџбине.

Господо, када сам при крају јесени 1949. дошао у Америку, без игде ичега, као и сваки од вас, добротом и пажњом Владике Дионисија, становао сам у манастирској згради са још извесним бројем старије господе, који су раније приспели. Случајно се десило да је сутрадан умро један наш врли Србин, Пожаревљанин, Војислав Илић, који је био у Америци од 1930. године. Буде ми понуђено да узмем неки грош, ако бих ископао раку за покојника. Прекрстим се, узмем будак и ашов и бацим се на посао. Када сам се, копајући, мало заморио, повучем се у хладовину да мало предахнем. Погледах и приметих један невешто отесан крст, накриво пободен у земљу, са натписом – Николај. Тргох се и прекрстих. После дознах да је Владика сам себи изабрао ово место. Сам је свој крст сковао од неких доста похабаних дасака, и својом руком, ћирилицом, написао своје име.

Николај је био пророк наше црквене судбине. Он је добро знао све перипетије кроз које је пролазила и још увек пролази Руска Православна Црква. Њему као и Достојевском и Јустину била је позната судбина Европе. Још 1949. предлагао је да се овде створи Америчко-канадска Митрополија, административно потпуно одвојена од Патријаршије у Отаџбини, у Београду, јер је веровао да ће комунисти, кроз Верску комисију, нарушити и наш црквени мир овде. Николајев предлог није био ни цепање ни слабљење, већ јачање и чување јединства Српске Православне Цркве у будућности. Није послушан. У томе је и наша трагедија данас.

Умро је сам, у једном руском манастиру. Опеван је у многим српским црквама у Америци. По дозволи Америчке владе био је око 10 дана несахрањен, а хиљаде Срба и Српкиња љубило га је у чело …

Сахрањен је овде у манастирској порти. За време сахране стално је око манастира вијао један леп плави голуб. А када су преко педесет свештеника, са Владикама, запевали „Вечнаја Памјат“, голуб се спустио на манастирски крст, на врх манастира и посматрао цео овај церемонијал, као прави анђео.

Све до своје смрти имао је огромну наду да ће се његов расејани српски род вратити слободан на своја рођена огњишта. Та нада одржавала му је жељу да још послужи српском народу. Али, авај! Он је већ видео небо отворено, видео Христа и видео Рај.

Од целокупног материјалног богатства имао је један дрвени кофер, још из концентрационог логора, у коме је носио Крст, владичанско одејаније и слику својих родитеља. Кажу да су му у готовом нашли само један долар.

Из огромне љубави према своме роду, написао је поему „Ој Србијо“, као предсмртну поруку српском народу. Нађена је у његовим самртничким рукама. Можда је желео, као први и прави излив своје душе, мало уметнички и да је дотера, али, ето, смрт га је спречила. То је баш верна слика, права и ничим непомућена слика његове велике душе. Умро је сам самцит; без свеће, али је и из његових самртничких руку сјала једна вечна и никада неугушена свећа, а то је његова љубав према Србији и српском народу.

Ова песма није уметнички обликована, она је емотивна, садржајна и преболна! И на овом месту, поколења српских ради, доносимо ту Николајеву поему – „Ој Србијо“.

 

ОЈ СРБИЈО
(Предсмртна порука светог Владике Николаја)

Ој Србијо, ој Србијо
На крст мука распета,
Ој домајо ој слађана
намучена и света.

Светом крвљу за истину
Ти си мајко, заливена,
Олтарима и витештвом
Сва си мајко, окићена.

Страдалнице за Крст Часни
Света земља крстоносна
Са Голготе петвековне
Смерно сиђе славоносна.

И сад Крст твој храбро носиш
Да са груди сад ти сија,
Ускоро ћеш у свем сјају
Ти победно да засијаш.

Чуј ме, чуј ме изгнанога
Чуј ме земљо љубљена,
За мене си овог света
За навек изгубљена.

Ја те више видет нећу
Никад, никад, авај мени,
Збогом, збогом мој народе
Збогом роде вољени.

Збогом лепа Студенице
Збогом свети Науме,
Збогом дивне обитељи
Крај Јовањске лагуне.

Збогом Жичо и Дечани
И царска Љубостиње,
Збогом лепа Грачанице
Збогом српске светиње.

Збогом земљо овенчана
славом српских хероја
за Крст часни и слободу
изгинулих сред боја.

Збогом дивно село моје
Збогом остај ЛЕЛИЋУ,
У туђини авај туго,
Вечни санак уснићу.

Збогом браћо, Епископи,
Молите се, стражите,
Над народном душом бдите
Крст високо држите.

Збогом верни свештеници,
Пастирствујте, учите,
И у свему целог себе
Пример пастви дајите.

Збогом, збогом децо моја,
Збогом тихи монаси,
Збогом, збогом најслађани
Ви сте моји уздаси.

Збогом браћо богомољци,
Верне слуге Христове,
Напред само у победе
Нове, нове и нове.

Збогом Јово, мој синовче
Ревнуј чедо за Христа,
Збогом Рафо, верни Рафо,
Нек те штити Пречиста.

Збогом млада Србадијо
Чувао те вечни Бог,
Благослов ти свој последњи
шаљем с одра самртног.

Збогом, збогом мој народе,
Нећу те оставити,
За тебе ћу пред престолом
Свевишњега молити.

Збогом, збогом, свима збогом,
Мом животу дође крај.
Видим небо отворено,
Видим Христа, видим Рај.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.