Николај – Кратак осврт на животни пут и философију Владике жичког Николаја

ПРЕД И ЗА ВРЕМЕ ВЕЛИКОГ РАТА СРБИЈЕ

 

Господо, време од 1908. до 1919. представља једно изузетно доба у српској историји, док је период од 1912-1918. познат као Велики рат Србије за ослобођење и уједињење српског народа. А свако изузетно време има и своје изузетне људе и изузетне облике манифестовања културних, националних и државних активности. То је оно велико доба када се у Србију гледало као у Пијемонт – као у јарко Сунце. И, Николај је баш ту; научен у пуној снази, млад, нешто испод својих тридесет година, изузетно обдарен за изградњу историјских догађаја. Око 1910. године, тек што је ушао у тридесету, избио је у прве редове интелектуалаца у Србији. Цела Србија, нарочито Београд, говорили су о младом јеромонаху и беседнику Николају. Народ у Саборној цркви у Београду тискао се да чује његову реч. Говорио је подједнако и са истим еланом и пред Краљем, министрима, војводама, радницама и сељацима; пред ученим и неученим. Истина је да велики духови уколико су већи, утолико су мањем броју људи били приступачни. Николај је овде чинио изузетак. Сви су га волели и он је све волео. Свет је трчао за њим. У беседништву је остао без такмаца и као таквог Нушић га је унео у своју „Реторику“ у вези беседе одржане у Саборној цркви оне бурне 1912, познате као „Беседа о великом имену“. И у вези с њом Нушић пише: „Највећи живи беседник на словенском Југу, Епископ Охридски др Николај Велимировић говорио је ову беседу још 1912. као јеромонах.“ Нажалост, у Југославији данас под комунистичким режимом, уредништво за издавање књиге „Беседе“, Николаја нигде не спомиње. Свакако, ово још више служи Владици као комплимент. До сада, код нас, од како постоји српски род остао је у беседништву без такмаца.

Свака Николајева беседа је студија за себе, целина за себе; права дисертација, која се одликовала богатством идеја, китњастом књижевном сложеношћу пуном емотивног интензитета, који је извирао из поређења и описа историјских примера опседнутим фасцинираном снагом, што се све по закону духовне теже сливало у душу слушалаца и ове пленило. После сваке беседе, народ излазећи из цркве, на улици, крстио се и питао се: „Па зар постоји и овакав човек?“ За време његове беседе човек није могао бити нестрпљив, да гледа да што пре изађе! Не! То није било могуће. Чак нисте могли да гледате ни у страну; нисте могли да се мало закашљете, а да се не уплашите, да због тога нешто не чујете и огромно изгубите од пропуштене живе речи Николаја Велимировића. Свако ко га је икада слушао, стрепио је да не престане с беседом. У његовој беседи нема ниједне речи без сопствене дражи. По хиљаду пута бих читао збирку његових беседа „Изнад греха и смрти“. Сваку беседу је припремио студиозно. Све у животу што је урадио било је постављено на начелу „твори – па онда говори“.

Шетајући смислио би беседу; направио би у глави, као какав инжењер конструктор, у главним – битним – цртама њену структуралну форму. Потом, све би то ставио на хартију. И, најзад, још би је једном преписао и дотерао. А, имао је савршено памћење; тако да је просто сваку беседу знао напамет. Пре него ли би почео да беседи, уз то као јеромонах, леп и „струка девојачког“, савршено обучен и дотеран, прво би прочешљао своју густу црну браду, набрао чело, подигао своје истакнуте калуђерске обрве, прокрстарио погледом преко публике да би видео има ли кога специјално уваженог слушаоца кога би требало поменути, потом би са крстом у руци укочио поглед и почео да беседи. То је, Господо, не само беседа већ и један двобој речима изведен изванредно вешто, спретно, уметнички, сложен у једну детерминанту мисли, где је немогуће променити ни један члан, ни једну врсту у детерминанти а да не осетите да је то што сте урадили све вештачко, неоригинално, нениколајевски.

Све његове беседе штампане су у збирци његових беседа „Беседе под гором“, затим „Нове беседе под гором“, и „Изнад греха и смрти“. Његове беседе пред Велики рат Србије – од Куманова до Кајмакчалана – једнаке су Перикловим говорима у славу палих за Отаџбину. Ево неких примера:

 

У Тополи, 1912, пред рат, беседио је о јунаштву и одмах каже:

„О јунаштву хоћу да вам говорим, драга браћо. Ако игде приличи говорити о јунаштву, приличи то у месту где је живео Карађорђе. И, ако је икада у Србији после Карађорђа било време говорити о јунаштву, то је време данас …“

 

На дан објаве рата 1912. беседио је о младој Србији, па каже:

„Стари и нејаки,

Вама данас једино могу да говорим. Гле, ви сте данас једини становници овог града. Ви, стари и нејаки, једини сте сад становници и целе Србије.

Где је млада и снажна Србија? Отишла је на Југ, у земљу где Сунце јаче сија а где је и мање светлости и топлоте но овде код нас …

Где су, о дедови, унуци ваши, у чијем сте здрављу ви уживали и чијој сте се снази радовали? Ви знате: отишли су тамо, куда сте и ви били позвани у младoсти својој, отишли су у земљу где се не зна за људе, но само за тиране и робове. Стара Србија и Македонија зове се та земља хладноће и мрака, и суза и очајања и тиранства и ропства. Та земља је мета, којој су се упутили ваши сродници и пријатељи; ослобођење те земље је задатак, који су узели на себе они, ваши хранитељи и бранитељи… Као сан таква је историја ове земље, која ће сада бити заливена крвљу од крви ваше и обељена костима од костију ваших… Не жали, сине, за оцем својим; он ће ти причати када се врати: „Био сам, сине, учесник великих догађаја; борио сам се за крст и слободу. Смрт је, сине, немоћна према славном животу …“.“

Овде Николај подиже нашег малог човека, земљорадника и радника, а напада сплеткароше, новинарске злоће, велепоседнике са Дорћола и Савамале, који шест дана делају безбожна дела, а „седмог дана долазе у овај храм и пале дебеле свеће Богу“.

 

Па затим, „Беседа за време почетних борби“ на Куманову, где каже:

„… Пале су прве жртве рата, покапана је земља крвљу, закукале су мајке и зајецала сирочад.

Ми који смо рођени пре тридесетак година бојали смо се умрети а не видети рат. Наша бојазан ишчезла је; ми гледамо крв и пипамо вруће ране рањеника, и чујемо тутањ топова и праску пушака – рат је проговорио својим звучним речима, које се чују преко многих брда.

Протест рата звучнији је од протеста мира.

Ми смо протестовали у миру столећима и протест наш остао је нечувен и несаслушан. Ми смо протестовали у име Христа, против угњетавања робља, но Полумесец је остао глув према мирном протесту Крста.

Ми смо протестовали у име Божје правде против неправде једних синова Божјих према другим синовима Божјим, но на наш протест одговорили су башибозлуци сечом хришћанске нејачи, а Арнаути паљењем хришћанских села и убијањем хришћанских свештеника, а небо и земља дубоким ћутањем …

Ми протествујемо ратом не зато што мрзимо Турке као Турке, но зато што мрзимо неправду њихову …

Ми ратујемо против Турака не зато што ми њих не признајемо за људе, но зато што су се они давно одвикли да нас признају за људе …

Дошло је време да оснажени робови отерају с власти своје ослабљене господаре …

Покапана је земља крвљу; земља даје крв својој деци, и сиса је понова у себе. Крв је само света кад се пролије за свету ствар; иначе, крв није друго до црвена вода …

Погинути у рату, на једном великом, заједничком делу, то је добра смрт. Умрети од дуготрајне болести – то је зла смрт… Дај нам, Боже, храбрости колико непријатељ наш има мржње према нама и дело Твоје ће ускоро бити свршено. Амин!“

 

Па његова беседа „Међу Сцилом и Харидбом“, упућена онима чији су интереси окрњени ослобођењем робова, и данас је савремена. Ову би беседу требало читати и данас при заседању „Уједињених Нација“, као неку врсту молитве пре и после рада. Овде Николај „великим силама“ довикује:

„… Има ли кога год, ко балканском робу није притезао ланце?

Има ли кога ко на савести својој не носи неискајан грех према балканском робу?

Има ли ко такав у Хришћанству? Има ли ко такав у Муслиманству? Има ли ко такав у Израелу?…

Пре сто година балкански роб је помислио на ослобођење. Његови азијатски господари заоштрили су коље, одељали ражњеве, и роб набијен на колац, или примакнут огњу на ражњу, осетио је како слобода скупо стаје …“

У овој беседи Николај напада политику западних држава, које су столећима држале „status quo“, над српским народом, што је, другим речима, значило, сеча, драње и печење живих људи.

Па, Господо, зар не видимо како су наши западни савезници задржали и после Другог светског рата „status quo“ над српским народом. Па, зар Черчилов одговор ђенералу Александру, команданту снага на Средоземљу, када је Черчилу скренуо пажњу: „Ако Тито дође на власт земља ће бити комунизирана и народ ће изгубити слободу!“ – „Па тамо нећемо живети ни ја, ни ти и шта те брига“, није ли то нови „satus quo“. Нас су по данашњим званичним статистикама највише побили усташе са комунистима, иза њих одмах долазе Енглези, па Немци и тако редом.

Но, велики песник Његош вели:

„Васкрсење не бива без смрти,
Већ вас виђу под сјајним покровом,
Част, народност ђе је васкрснула.
Бјежи грдна клетво с рода –
Завјет Срби испунише…»

 

Затим, у својој беседи „О слободи“, изговореној у Скопљу, приликом уласка српске војске, Николај узвикује:

„… Слобода, најрадоснија но и најгрознија реч, која се икада на земљи чула – најрадоснија је за угњетене, најгрознија је за угњетаче. Та реч је кравила срце робовима и залеђивала душу тиранима. Та реч је вазда била мелем за рањену правду, а отров за осиону неправду…

Српска војска је извојевала слободу овој земљи …

Српска војска је скупо и прескупо платила слободу ове земље. Не сребром и златом, но крвљу, многом и скупоценом крвљу својом .. .

Нема човека у Србији коме бар један гроб у Македонији није толико драг, колико и његов сопствени живот . ..

Но иако је Србија тако скупо платила вашу слободу, ослобођена браћо наша, она ипак не тражи ништа више од вас но од осталих својих синова. Шта више Србија осећа према вама више љубави и више нежности, него према нама осталима, који смо у њеном слободном крилу рођени и одрасли …“

 

Српску земљу, Господо, Николај назива светим гробљем, које испуњава душу тугом и херојством. Сваки гроб, по Николају, је цео програм, јер сваки гроб има да нам каже: „Ја сам остао овде да би ви ишли напред.“ По Николају, исто тако Србија није Отаџбина великих људи. Србија је нешто више: „Она је, каже Николај, Отаџбина великог народа.“

Николај је био позиван на велике академије и од Срба изван Србије. Тако, 1912. године држао је предавање о десетогодишњици „Просвете“ у Сарајеву. Ово се Николајево предавање претворило у прави национални збор свих Срба под Аустријом. Поред Аписа и Танкосића, Николај је задавао највише брига аустријској влади.

1913. године одржао је, лицем на Савидан, у Богословији „Св. Сава“ у Београду једну своју интересантну беседу. Том приликом беседио је „О Ничеу и Достојевском“. Између осталог рекао је: „Ниче је висок и узан као обелиск; Достојевски је широк и дубок као море.“

У наметнутом нам рату са Бугарском, 1913, видимо га као пуковског свештеника у 6. пешадијском пуку, чији је командант тада био Ђура Докић, познати и бриљантни ђенералштабни пуковник српске војске, касније армијски ђенерал у југословенској војсци, кога су комунисти убили, стрељавши га заједно са Дражом.

1914. године, пре Сарајевског атентата, био је позван од стране Југословенске академије наука и уметности из Загреба, да о прослави стогодишњице Његошева рођења буде главни говорник. У Земуну, због предавања 1912. код „Просвете“ у Сарајеву, аустријске власти скину га с воза и врате у Београд. Ово предавање на прослави прочитао је свештеник, потоњи министар, др Воја Јањић.

1915. буде предложен за члана Српске краљевске академије наука. Господо, у то доба у Србији није било значајнијег интелектуалца који није био одредио свој став и однос према архимандриту, доктору Николају Велимировићу. Већ тада је имао објављена дела за вечита времена. 1911. објавио је „Религија Његошева“; 1912. „Беседе под Гором“; 1914. „Изнад греха и смрти“. Без сумње, Николај је већ био интелектуалац европског формата.

За „Религију Његошеву“, Скерлић је, између осталог, писао: „Млади професор богословије ништа није мање интересантан од цетињског пустињака.“ По Скерлићу, Његош је само рефлексивни песник, који је своје компактне мисли изражавао једним језиком често неразумљивим и у рођеној средини. Али, иако је делио своје мишљење по питању Његоша, он је у Николајевом тумачењу и његовом функционалном развоју Његошеве мисли прожете Божанском мудрошћу, открио философску оригиналност једне дискриминативно-критичарске логике. А, таква математичка логика помоћу које сте у стању да извршите дискриминацију у стваралаштву великих умова, јесте особина философа и научника. Треба имати у виду да је Скерлић припадао рационалистичко-позитивистичком покрету просвећеног Запада; а уз то био је под утицајем свога ујака Васе Пелагића. У то доба Ајнштајн, по објави своје Теорије релативитета, по Европи јавно је проповедао да „ни Бог нас неће моћи вечито малтретирати; и Он ако постоји, Он нам се мора једном претставити …“

На челу те наше, у то доба млађе интелигенције рационалистичко-позитивистички оријентисане, стајали су Јован Скерлић и Бранко Лазаревић. И један и други отпочињу са серијом критичких напада, кроз разне публикације, на Николајев мистицизам – једну врсту Христологије. Скерлић је по Николајевој објави књиге „Религија Његошева“, писао: „Српска црква до сада није имала литерарнијег и неортодокснијег теолога. Ако је Велимировићу стало до црквене каријере, нека не чита Ренана.“

На ово ће још додати Бранко Лазаревић: „Ипак, из целе ове књиге не добијам утисак да Николај верује у Бога.“ А овај исти Бранко Лазаревић, наш дипломата и естетичар, писаће само неколико година касније, за Николајевог „Свечовека“: „Сто пута бих га бацио кроз прозор и сто пута бих га подигао да се њиме насладим.“ Па потом, после великих похвала самом аутору, прелази у критику, која је још већа, па вели:

„Ова књига покушава да веже небо за земљу, да људе помири, утеши и позове их да се рукују. Као какав добар сеизмограф писац осећа потмуле припреме испод нашег тла и види да је данас у питању питање наше цивилизације. Тиме је ставио нашу расу у ред оних, чији су људи то осетили и казали. Овај човек наше расе, мада из сфере морала и етике, види добро шта се дешава у основама наше економске и социјалне структуре. Иако је све то пребачено са земље на небо, са материјалног на спиритуално, са реалног на бајке, ипак је ова књига ретко актуелна и невероватно материјалистичка. Као ретко која она непосредно говори о црву, који се запатио у нашој социјалној сржи да обори ово „дрво живота“, које вековима гајимо.

Направио је круг ствари, прошао кроз све школе, разбирао на све стране. Кроз све религиозне и социјалне филозофије, од Браме и Конфучија, преко Буде и Христа, до Толстоја и Ничеа. Идући од филозофије „Борбе за живот“, живота као „њиве и орања“, филозофије да је све свеједно, да је све бол и незадовољство, и најзад да је све везано једно за друго од најматеријалнијег до најспиритуалнијег, до Свечовека. Писац је од срца и од мудрости, од емоције и од рецензије, од реакције и од чула, чак и од разума. Чула, емоција и срце преовлађују и због тога маштом и лети на овај начин и тако високо. Његова су крила велика и невероватно јака, и зато је и летео тако, и био свуда и видео све, наравно све то као човек с крилима и од крила. Неке од својих мисли вади из саме пиросфере своје главе, тамо где је све „прво“, где је све вруће и где је све у усијаном првобитном стању.

Свечовек је Месија, Заратустра, Христос, Брама, Буда, Конфучије и Лао-Це, сви они проповедају своје месијанство са високих планина, из пустиње, поред великих река, из непосредне везе са Универзумом, под постом и белим усијањем. Њему је дата сва атмосфера надахнутих, али оног правог елементарног надахнућа нема, „пламени језик“ не види се над главом. Целом његовом месијанству недостаје прво и последње: вера и веровање у ту веру. Писац најмање верује у своју веру. Кад ће доћи Свечовек? Пророкују га већ пет хиљада година, и сви су умирали, од Конфучија до Толстоја, са „сутра ће доћи“. Тако је писано, а све што је писано ван нас, то је оно што је највеће написано. Ми само преписујемо. Свечовек, Надчовек и сам човек, сви су они за „транс“, који је у овој планети само у пустињи, у самоћи и у сну. Зато је Христос усред борбе побегао на гору, Буда у пустињу, Ниче у планину, а остали у пост и ризу. И дух иде у висину да се чисти кроз сва чистилишта, али тело вуче на тврду земљу где је човек распет, као Христос, између два разбојника. Најзад и дух, и то кад је највиши, и он је разбојник, иначе зашто би помагао да нас распињу?“

Мислимо да је овде била у питању интелектуална инфериорност, јер су они у Николају видели новог родоначалника схватања живота, и уопште свих животних вредности, чија је потка и основа хришћанска љубав. Скерлић је сматрао да Николај према млађим генерацијама чини један чисто метафизички, а затим и морални грех. Метафизички, јер чини замењивање стварности идејама и веровањем да су идеје и Божја љубав, чији је главни покретач Исус Христос, основни закони овог света, па ће зато сав наш рад и сав наш живот, сва наша деловања, у крајњој линији слити се у Христа. Тиме Николај „опсењује масе“, спутавајући на тај начин човекову слободну вољу и слободан развој; а, то је и морални грех, тврдио је Скерлић.

У једној српској емотивно наелектрисаној средини, како то ми често можемо да будемо према себи самима, ова и оваква писања учинила су да се Николајев избор у Академији скине са дневног реда! Велика штета. Нажалост, у историји Српске Краљевске Академије Наука, да не говоримо о овој под Брозом, никада ниједан духовник није постао чланом. Ако је ико икада имао услова, Николај их је имао на претек. А, и његов достојни следбеник, др Јустин, свакако.

И када данас, после 62 године погледамо у све ово, види се да је таква критика од стране Скерлића и Лазаревића, заснована на усиљеном и сталном прегревању академске вербалне температуре, против најумнијег Србина, била шупља и, као таква, она је могла само да звижди. У ствари, сви ти напади интелектуалаца на Николаја, још су га више подигли у очима целог српског народа, као народног сина изузетних вредности и врлина.

Јер, док су се многи од ових Николајевих опонената, можда и из разлога своје доктрине, за време Првог светског рата сакривали било у Београду, било по француским колеџима, дотле Николаја видимо стално заједно са српском војском – на истој голготи. Он је заједно са војском и избеглим народом; он дели зло и добро са њима; гладан и бос као они, али својим примером и својом дубоком вером у Бога уливао је снагу њима, да још и још у борби издрже! Николај вели: „Врлина је имати веру оних људи, који су прошле године, као метеори, летели од победе ка победи. Ја сам гледао те метеоре како се лагано гасе. У Албанији, много конака далеко од својих, они су умирали често без свеће од воска, но увек са једном запаљеном свећом у души, са вером у Бога. Од дана мобилизације до смрти та се свећа у њима није гасила. С њом су отишли и на онај свет. Та светлост их је једино грејала и осветљавала у многим страшним данима и ноћима, када су покисли и гладни чучали у блату, с уздржаним дахом, са згрченим мускулама и хладним гвожђем у руци. У сивом изгужваном оделу, с укаљаним телима, ћутљиви и мирни, они су личили на рђаве статуе од иловаче. Од свега душевног ништа у њима није било тако будно, као вера у Бога. – Ево нас, Судбо, и чини шта хоћеш! То је шаптао сваки од њих. То је изражавало и њихово лице. Одмах после бродолома код острва Халикиса састао сам се са нашим војницима-бродоломцима. Мислио сам да ћу их наћи узбуђене и узнемирене. Ништа мање од тога. Они су били спокојни као да нису двадесет сати страховите морске буре висили између живота и смрти, него као да су на зејтину долазили из Солуна на Халикис. За њих су смрт и живот потпуно изједначени. „Живети или умрети, то је свеједно“. Када то човек каже, онда нема границе његовој неустрашивости. Обоје јесу у Божјој руци и под Божјом влашћу…“

Свакако, да је Скерлић био у животу, да је све ово чуо и видео, сасвим би друкчије схватао Николајев „метафизички и морални грех“. 1915. године Српска влада и Пашић, ценећи Николајеве способности, и посебно знање неколико страних језика, сматрали су да би било најбоље Николаја послати у Америку и Енглеску, јер би он са најбољом умешношћу приказао голготу Србије. Кад је стигао у Америку, у заједници са проф. Пупином и госпођицом Лозанић, врло брзо мобилише интелектуалне кругове Америке и скупља добровољце за Солунски фронт. Одржао је велики број предавања на многим универзитетима Америке и разним верским институцијама. Професор Пупин је био просто очаран Николајевом способношћу. Увео га је у највише америчке кругове где је Николај, на само и једино њему својствен начин, приказао распету Србију. По свим српским црквеним домовима биле су икона Св. Саве и фотографије Краља Петра Првог, Краља Николе Првог и Николаја Велимировића. Српски народ у Америци никога толико није ценио, поштовао и волео, као Николаја. Није ли онда неко чудо што се после Првог светског рата Николај највише залагао за стварање Српско-православне Епархије Америчко-Канадске, као и подизање овог нашег манастира у Либертивилу.

О, како су чудни Божји закони! Никада ни помишљао није да ће му ово овде бити и његова вечна кућа, далеко од своје Отаџбине коју је неизмерно волео. Зато у једној поеми, која је нађена у његовим рукама после смрти, као последњу поруку Србима у Отаџбини, вели:

„… Чуј ме, чуј ме изгнаника,
Чуј ме земљо љубљена,
За мене си овог света
За навек изгубљена.

Ја те више видет’ нећу:
Никад, никад, авај мени,
Збогом, збогом мој народе
Збогом роде вољени …“

 

1917. године, после Револуције у Русији, Немци су повећали војни притисак и на Западном и на Солунском фронту. Солунски фронт држао се одлично и после тешких наших губитака 1916. Опште је било мишљење да је 1916. српска војска била успела да пробије Солунски фронт, и да су Савезници са нешто мало више помоћи тада помогли Србију, рат би се можда завршио 1916. Можда би се избегла и Руска револуција, и сачувало би се још неколико десетина милиона живота. У западној штампи 1917. године почело се појављивати, ту и тамо, такозвано ,,Kriegsschuldfrage“, односно ко је крив за овај рат. Многи листови, нарочито у Енглеској, почели су писати да би требало зауставити ово крвопролиће и само казнити кривца. А ко је кривац? Логичном дедукцијом мисли долазило се до закључка да је Први светски рат почео атентатом у Сарајеву; атентат је припремила Србија; ergo, Србију треба казнити. У то време Енглеска је стално претила сепаратним миром. Српска влада се нашла у тешком положају, поготову ако се овоме дода све што је водило Солунском процесу. Николај је лично много волео Аписа и сматрао је да се целом овом жалосном питању могло наћи друго решење. У то време један наш велики интелектуалац, професор универзитета, др Лаза (Лазица) Марковић у Швајцарској је покренуо лист „Србија“, који је доносио на страним језицима чланке идеолошко-политичке природе у корист Србије. Њему је од Срба одмах притекао у помоћ Слободан Јовановић. Др Марковић је успео да придобије најбоља пера на Западу, највештије и најнаученије дописнике из редова, првенствено француске и швајцарске интелигенције.

Због овакве ситуације на Западу, поред Лазице Марковића и Слободана Јовановића, био је потребан интелектуалац – златоуст, који би утицао на цео историјски ток у промени догађаја. Логично, Николај је за ово био најбољи, јер је познавао и светску политику и наш проблем; „Quer und durch“.

И Николај, као апостол Павле, прелази у Енглеску, земљу хладних и инертних лордова. Требало је све то кувати, а времена није било довољно. И, успео је да се пробије толико у енглеским круговима, да је био позват да саучествује у вршењу службе у најреспективнијој катедрали „Св. Павла“ у Лондону. И, што је још главније, ту је беседио. Не заборавимо да су ту беседили највећи и најпризнатији теолози Запада. О чему је Николај беседио? Беседио је о распетој Србији. Ово је, нема сумње, била и част не само доктору Николају Велимировићу, већ преко њега и свом српском народу.

5. децембра 1915. године у ,,Sunday Herald“-y енглески проповедник Р. Ј. Кампбел објавио је свој чланак „Највиша заповест“ у којем је изнео мотиве који људе покрећу у рату и воде у смрт. Као пример узео је патње Србије која је такорећи била збрисана са географске карте. Величајући нашег човека који је све дао за Отаџбину, додао је и ово: „… А до недавно они који су имали са њима посла, знали су их као просте и неуке људе, одане превари и крађи, ситне трговце и одгајиваче свиња.“

Николај му је одмах одговорио у идућем предавању: „Јесте, били смо мали и неуки, преварили би, украли би, никад модел свих врлина. Ја сам био у парохији г. Кампбела. Тамо на станици подземне железнице, као и на свима лондонским станицама, пише крупним словима „Чувајте се џепароша“. Застидео сам се, јер помислих: „Ово је несумњиво због нас Срба написано.“ Јесте, били смо грешни, али је несебична смрт искупљење греха и себичног живота. Херојска смрт је велика светлост за мрачни живот. Патње и смрт посветили су Србију. Јесте, света Србија.“

Све његове акције у Енглеској биле су потпуно синхронизиране са акцијом Слободана Јовановића и Лазице Марковића у Швајцарској и са српском владом у Солуну.

Господо, један између врсних наших ђенерала, две до три године млађи од Николаја, наш Ваљевац Петар Љубичић причао ми је да је као дугогодишњи ађутант Краља Александра, чуо од Краља да му је Пашић рекао, како су активности Николаја, Слободана и Лазице за општу нашу ствар допринеле у току Првог светског рата толико колико и једна наша дивизија на фронту. Када смо већ овде, додајмо и ову тужну констатацију. Лазица Марковић после Другог светског рата провео је све до своје смрти све време на робији осуђен од Брозовог комунистичког режима, а Слободан Јовановић преминуо је у Лондону, као политички емигрант, свега три године после Николаја.

У Енглеској Николаја је нарочито ценио Кентерберијски бискуп. Тада је био сазван сабор цркава у Енглеској, где се желело да и Црква учини све да заустави крвопролиће.

Ментор овог скупа био је Николај. Митрополит Србије Димитрије био је позват да из Солуна дође и присуствује овом великом скупу црквених прелата.

И када се онако мали, обучен у митрополијско одејаније пењао уз степенице сале за скуп, Николај је извео цео Сабор са Кентерберијским бискупом, да у знак поштовања поздраве овог духовног вођу распетог српског народа. Митрополит Димитрије, као некадашњи професор, није волео церемонијал; био је више прагматичне природе. Видећи цео овај енглески духовни клер са Николајем, управи поглед Николају и рече му: „Боже, Николаје, шта ти треба све ово“. „Па реци им нешто“, одговори Николај. „Реци ти њима да им Бог не да оно што смо ми преживели и што још преживљујемо“, рекао је Митрополит Димитрије.

Николај се окрену, као тумач Митрополита и одржа на степеницама незапамћену беседу, „O малом народу по броју али великом по души“.

Сви су се присутни чудили, како је тај наш језик толико кондезован, тако концизан; јер, Митрополит Димитрије није рекао две до три речи, а Николај развио читаву беседу.

На овом сабору Николај је оптужио Аустро-Угарску и Немачку за њихове мегаломанске тежње према Србији. Проповедајући у Енглеској и сa црквених амвона, на скуповима, у обичним парковима, Николај је, без сумње, успео да цело јавно мњење окрене у нашу корист, исто као и Лазица Марковић и Слободан Јовановић са својом „Србијом“. И тако да би српска трагедија била још већа, Лазица је, као што рекосмо, умро на робији код Тита, а Слободан и Николај у емиграцији против Тита.

Наша народна и државна трагедија уче нас да наш живот није створен за срећу, већ за сталне и велике напоре и потврђује начело да је живот борба, стална и непрестана борба за боље сутра.

Ево још један детаљ из тих тешких дана из Првог светског рата. 1918. године, после сјајних победа српске војске, пред конференцију мира, Пашић је дошао код Лојда Џорџа у Енглеску, да би се боље упознао са намерама великих државника на тој конференцији. Том приликом Пашић је узео Николаја да му буде лични тумач. После састанка Николај је причао да је Пашић тражио, врло упорно и изразито од Лојда Џорџа да се на конференцији мира одреде границе српских земаља, без обзира на то да ли ће Југославија постојати или не.

Од интереса је да је Лојд Џорџ том приликом рекао Пашићу: „Па, све је ваше“, оцртавајући прстом преко карте целу територију Југославије. Пашић је одговорио: „Не! Ту свукуда не живи српски народ, ја хоћу само да знам на конференцији границе српских земаља.“ Николај овде наглашава мудрост Пашићеву, коју су касније силе на нашем унутрашњем плану измениле.

По свима питањима у односу на наше државно уређење био је Пашићевац. Светог Саву сматрао је не само оснивачем наше Цркве, већ и узором нашег државног и друштвеног живота.

Јер је „све код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво садржај па израз, прво карактер па онда спољашна култура. Ево корисне поуке нашем поколењу, у коме многи иду наопако: играју по периферији, а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење света а нису уредили своју душу и своју кућу.“

По Николају, Светосавље, односно национализам у Савином смислу „спојио је све гране народног живота једну с другом, тако да се не може једна од друге одсећи, а да све не осете бол. То јединство било је природно као дисање. Као јеванђељски тај национализам штитио је личност, као органски штитио је индивидуалност самог народа, да се не изметне у империјализам или не расплине у интернационализму.“ … „Не иде народна држава докле мач може стићи, него мач може доћи само до граница народне државе, до Отаџбине. Држава добија територијално, али туђи морално, добија у материјалним димензијама, али туђи у интензивности духовне и моралне снаге. Покорити или покорен бити подједнако је катастрофално за националну државу.“

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.