Николај – Кратак осврт на животни пут и философију Владике жичког Николаја

НИКОЛАЈЕВО СХВАТАЊЕ

 

Достојевски је највише утицао на европску просвећеност крајем XIX и почетком овог века. Нарочито се од огромног утицаја на идеолошка струјања одразила двострука поента „Браће Карамазов“. По нашем мишљењу Достојевски се вероватно крије у Ивану, али он тежи да буде Аљоша. Он је први почео са психологијом у Русији, откривши подсвест у човеку, процес у нашем мишљењу који егзистира, значи није случајан – односно рандоман, али је неконтролисан. Николај је у Достојевском нашао да у основи сваког философирања лежи визија ума, што директно води у мистицизам. И даље, у Достојевском је увидео уметност у композицији приповедачких манира, коришћење религиозних символа и митова, јер кроз мит и трагично има своју лепоту. Проучио је целог Достојевског а на „Браћу Карамазов“ и „Великог Инквизитора“ враћао се по неколико пута. Паралелно са „Великим Инквизитором“ од Достојевског, студирао је значајно стваралаштво „Свети Мануел“ од шпанског философа Унамоноа. И „Велики Инквизитор“ и „Свети Мануел“ остали су у модерном мишљењу најближи представници мистицизма, јер анализирајући агонију секуларног друштва снабдевају нас мудрошћу у вођењу маса; нека врста „спиритуалних политичара“, али оба у потпуно супротној мистичкој апроксимацији.

Ово се све одиграло у младим Николајевим годинама, пре тридесете. Тада је већ Николај имао огромну општу и теолошку културу, па је све студирао критички. Његов разум ишао је паралелно са његовом вером у Бога, за разлику од многих у то доба, који су стајали пред дилемом: разум без Бога или Бог без разума, нарочито после појаве теорије мишљења путем математичке симболике, од Бернарда Расла.

По Достојевском човек поседује не само тело и дух, већ и душу. У атомском смислу, дух би одговарао језгру атома, а душа би била неки „привид“ између духа и тела, односно језгра атома и електрона, оно што смо у физици звали етар. Николај је акцептирао ово схватање у потпуности, мада после увођења математичке симболике и детронизације етра, душа као предикат субјекта није потребна. Она није потребна, али то не значи да и не постоји. И напослетку, има људи који немају душу.

У Христологији, егзистенција душе, по нашем схватању је од примарне важности, јер душа везује неспојиво, испуњава битност, даје суштаству цео смисао, испуњава и потпуњава све, обезбеђује један континуум, јер се провлачи као светлост кроз прозор, кроз браву, кроз сваки отвор у срцу. У многим својим радовима Николај: дух, тело и душу у Достојевском смислу, замењује са адекватним појмовима: ум, срце и душа. У овом случају Николајев ум није идентичан са Кантовим разумом (Vernunft).

Господо, у функционалној анализи наше свести највише је допринео Бергсон. Он је највећи ваљак који је смрвио материјалистичко схватање; он је Давид који је са Планком, Ајнштајном и Хајзенбергом савладао Голијата материјализма. По професији био је математичар и логичар, односно философ.

Бергсон у својој психичкој анализи наше свести уводи време као фактор и тиме у нашој свести, у мозгу, открива читав динамичан систем. Ми смо свесни, јер наша мисао није само континуална, већ и аналитична, и у прошлости и у садашњости и у будућности, па каже:

„Главни задатак памћења лежи у томе, да изазове она минула опажања, да нас потсећа на оно што је претходило и што им је следовало, да нам на тај начин покаже најцелисходније решење.“ Мозак је само носилац нашег духа и наше свести; и однос наше свести према мозгу је исто што и „однос капута према клину носача који држи тај капут“. Мозак је збир, односно систем слика, најбоље сређених; али свест је та која даје живот овим сликама и оживљује их. Бергсон иде даље, много прецизније и најпрецизније, па нашу свест дели на две категорије. Или још боље рећи, у тој Духовној Динамици у нашем мозгу, очито се испољавају две природе појимања: једна је чисто рефлексивна; и у њој је смештена наша способност за математику и природне науке; она нам омогућава рачунање као и нашу способност да схватимо бескрајност. Бескрајност је апстрактан појам, који је дељив, па зато по Берђајеву претставља „рђав континуум“. Цела Бергсонова Духовна Динамика је „апстрактан систем“, па је и бескрајност – као просторно-геометриски појам, апстрактан! Јесте, он је апстрактан, али је потребан, јер у природи води ка реалности – истини. У математичким операцијама, у математичкој физици, без појма бескрајности немогуће је ма шта урадити. На пример, у раду са температурама, у многим процесима, ми претпостављамо да је температура велика и тежи бескрајности, односно бесконачности, мада ми знамо да не постоји бескрајна температура – чак ни у паклу. Но оваква претпоставка води вас стварним вредностима у природи. Ближи сте истини.

Друга категорија у нашој Духовној Динамици чисто је експресивна и у њој је смештена наша способност појимања вечности.

Вечност и бескрајност су потпуно два одвојена појма. Вечност је квалитативне природе; као таква недељива је; дакле, по Берђајеву то је „добар континуум“; док је бескрајност, односно бесконачност, квантитативне природе и као што смо видели дељива је = „рђав континуум“. Наша способност да осетимо вечност и бескрајност јесте, без сумње, Божја благодат. Зато и Свети Августин узвикује: „О вечности, о бескрајности! Зашто наша чула макар не назру којим си путем ушла у наше душе.“

У овој другој категорији, где је „смештена“ вечност, налази се и наша способност за мистицизам; било Берклијев, Достојевског, Николајев, Унамоноа или ма кога другог. Такође, ту је смештена и подсвест у Достојевском смислу. Граница која раздваја ове две категорије јесте интуиција. У ствари, она их обе спаја; сажима их у Духовној Динамици. Лепо. Све је ово акцептирао и Николај. И обе ове категорије претстављају сталну међусобну игру – Духовну Динамику. Но свака промена количине кретања претставља силу. Још боље, каква је природа те силе која проузрокује ово кретање? Бергсон вели да мора постојати неки „Unum necessarium“ који ово креће; док Берђајев сматра цео овај динамички интелектуални процес у нама као неку врсту „регpetuum mobile“ што је и физички неприхватљиво.

Без сумње, у нашем мозгу, код свакога ко мисли, стално је кретање; променљиво и врло брзо. А промене кретања нема без силе. Тај покретач то је чворно питање наше Духовне Динамике, па ако хоћете и философије.

У природним наукама ми се интересујемо односима у појавама, али не и о природи узрока који изазивају те појаве. Ми смо изградили целу цивилизацију, скочили смо чак и на Месец и у свим својим активностима радили смо са силом, али на крају ми још не знамо шта је сила. Дакле, ми само знамо да рукујемо њом, али ми не знамо њену природу. Њутн дефинише силу као временску промену количине кретања; енглески физичар Хук вели „Ut tensio sic vis“; a немачки научник Фепл силу дефинише описно па каже: ,,So der Drang wie der Zwang“ што је идентично ca Хуковом дефиницијом.

По Његошу: „Може сила ако добро стегне, учинити да плаче сушина“; док код Ничеа: „Ко јачи нек табачи“. Све нам ово описује силу, али ништа не говори о природи силе. У механици сила се дефинише као тензор првог реда, али ни овде нисмо у могућности да откријемо природу силе.

И сада Николај улази у ову Духовну Динамику, заорава прву бразду и почиње да оре неузорану ледину. Он не оклева ни једног секунда, гађа мисао директно и ту нема промашаја, па каже:

„Сва духовна кретања у нама углавном се манифестују као осећај и мисао. Мисао изазива осећај, и то обоје слије се у религију“. А то је тачно она експресивна Бергсонова категорија. Али, Духовна Динамика покрива цело наше поље свести; обе категорије. И Николај, иако мистик, овде полази од реалног резоновања, па закључује: И Планк и Ајнштајн тврде да је материја превазиђена, другим речима не можемо говорити о материјалној природи силе која проузрокује и носи нашу Духовну Динамику. У сваком случају та сила, која производи кретање, је духовне природе; она је ту, она постоји. Према томе, она не може да буде „икс“ у овој нашој једначини кретања. То једино и само једино може да буде Бог. А пошто је Бог један у Тројству и Тројичан у Јединству, то јест: Отац, Син и Свети Дух, то пошто је овде у питању егзистенција силе, Духовном Динамиком не рукује Бог, као Отац и Свети Дух, јер што се год више приближавате Богу, све више бежи од вас. Исти је случај и са Светим Духом. Онда, то једино може да буде Христос, Син Божји, јер опет понављамо, овде је у питању доказ егзистенције силе. А, Христос је постојао и постоји, јер, „И пре Адама ја јесам, и после Адама ја јесам“. То је доказано. Ми знамо за Христа, човек Га је видео; Његова егзистенција је апсолутна. Он је тај Који је као човек био на земљи; Који је живео међу људима као инкарнација Божанства. Човек не само да Га је видео, него Га је и на смрт осудио. „Распни Га, распни“ викали су присутни у глас. Човек Му је направио Крст, натоварио Му исти на леђа да Га сам носи до места распећа. Потом Му је затупио ексере, да Му, кад Га прикуцају на Крст, произведу што страшнији бол. Човек Га је приковао; ране Му опипао; попљувао Га и бацио у гроб.

Господо, човек је ископао гроб Ономе, од Кога очекује и тражи да га извуче из гроба. Какав парадокс! А Христос, Мученик и Страдалник, опет је све то заборавио човеку, јер Он воли човека. Он је Човекољубац. И тек што је био скинут са Крста, Он је био срећан, јер је знао да је Победник. Али, иако Га је човек најстрашније увредио, Он и у својој победи је скроман и кроз ту своју победу, Он изражава љубав према човеку.

Јер, господо, кад Га човек гледа на свакој слици, чак и распетог, Његов поглед као поглед јагњета иде за вама; као да вас чува; неће ниједног момента да вас остави самог; држи вас стално испод свога ока.

Дакле, тај пијанист који оживљава нашу свест, тај Бергсонов „Unum necessarium“ није нико други него Христос, Син Божји. И Николај закључује: „Христос је све и све је у Христу“. Христос је у Светом Сави када мири своју браћу; Христос је у нама када из туђине пишемо писмо својима; Христос је у нашим мајкама, које из огромне туге за нама, који смо у борби за слободу напустили домове своје и отисли се као политички емигранти у бели свет, износе, грле и љубе наша одела уместо нас. Он је у нама када нам је најтеже – да нам помогне. Он је у нама када стварамо поезију; када у математици, у понору мисли, дођемо до такве апстракције да ирационално постане рационално; Он је у природи у Универзуму, који је Божји иконостас; па следствено – Он је у Његошу.

Христос није само обртна тачка у нашем животу, већ полуга и све што се окреће и збива у нама и око нас. Он је човекова асимптота ка Богу; координатни почетак; центар, жижа и сви сингуларитети редом. Речју, Он је резидуална вредност, у Кошијевом смислу, интеграције у овој комплексној Духовној Динамици, јер Христос са својом „енергијом“ присуствује сваком нашем раду. Христос је чак и главна личност и када се Он одриче, јер, „3ар не љуби Христа онај, који љуби Истину?“ Зато је и славни математичар Коши рекао: „Ја сам хришћанин, то значи да верујем у Божанство Христа, као Тихо де Брахо, Коперник, Декарт, Њутн Лајбниц, Паскал… и сви велики астрономи и сви математичари прошлости“. А Николај каже: „У пуној врећи змија, ја сам ухватио јегуљу“. У свом предавању 1939, на Коларчевом Универзитету у Београду, Николај се обраћа, пред препуном салом, својој души, па каже: „О, душо моја, скоро ћеш ме оставити и све ће ме, оставити. Ко ће ти пружити руку у тами и усамљености? Једино Христос Човекољубац“. А при последњем своме часу, у својој Последњој поруци српском народу, кроз већ наведену поему „Ој Србијо“, Николај пева:

„3богом, збогом, свима збогом
Мом животу дође крај,
Видим Небо отворено,
Видим Христа, видим Рај …“

Ето, господо, хтео сам и покушао сам, у границама времена које ми стоји на расположењу да вам, иако непотпуно, а оно ипак методично и што је могуће јасније изнесем срж философије Николаја Велимировића. Као што смо видели Христос је потка и основа целе ове философије; а то је и кључ, онако како ја видим, зашто је Владика Николај – НИКОЛАЈ.

Све нам ово указује на генијалност Николајеву, на особитост његовог духа и код нас и у свету; на његову величину и сјај. Ако је Волтер био цео XVIII век, онда Николај претставља збир свих векова од Христа до данас, јер је својим умом, својим понирањем из рационалног у ирационално, раскопао смрт и у њу уткао живот, јер „Види Христа, види Рај“, а тиме је обасјао и дао вечну вредност нашем животу. А, има ли шта лепше и величанственије, као што каже духовник Јустин, него ли наша нада да ћемо опет постојати и онда када са земље нестанемо. Смрт је само прелаз преко прага у један нови и лепши живот. Па зато и смисао нашег живота на овој планети мора се огледати у добрим делима. Јер, по Николају овоземаљски живот је кратак; у ствари није ништа. Све је овоземаљско пролазно; човек је комад риђе иловаче; здравље је само име; слава то је привиђење; а задовољство и дражи то су опасне забаве.

„Пусти, оче, твога сина нека приђе Христу сваки дан. Не брани му приступ, но приведи га сам Спаситељу“, вели Николај.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.