Николај – Кратак осврт на животни пут и философију Владике жичког Николаја

ПРВИ ДАНИ И ШКОЛА У ЋЕЛИЈАМА

 

Господо,

Владика Николај се родио у зору, у свануће, 22. децембра 1880. године, по старом календару; баш у дане Св. Николе, чије је име и понео. Рођен је у селу Лелићу, у Ваљевској На’ији, у Бирчаниновој Подгорини, крају који је, без сумње, дао боју српској застави и који је у својој историјској прошлости држао тапију Српства. Село Лелић лежи у седлу преко кога се насмејани Повлен спушта ка Ваљеву. Родитељи су му били неписмени земљорадници: Драгомир и Катарина.

Завијање вукова и лавеж паса као реакција, пробудили су оца те ноћи да устане и обиђе козе и овце у пољу, које су се још држале у тору, јер је још увек било, ту и тамо, брста за њих. И када се отац вратио затекао је сина у кући. Цео 22. децембар, као зимски дан, био је леп и снежан. О, каква разлика између овога дана и два-три раније, када су тешке јесење измаглице биле увиле Повлен. А тога јутра сва су брда поново извирила и прогледала. Природа се, као каква госпођа, огрнула великим снегом, дрвеће је бректало под китином, док је рујна зора из Ћелија наговештавала рађање најсјајнијег Сунца. И родило се. О, господо, зар не видите и не осећате каква и колика је сличност између Витлејемске ноћи и ове у Лелићу.

Координате Николајевог живота (рођен 22/12 1880, по старом календару; упокојио се 18/3 1956, по новом календару) биле су прилично размакнуте. Живео је 76 година; колико Ајнштајн и Хајзенберг. Само је годину дана био млађи од Ајнштајна, славног физичара. Николај се родио у доба када је Србија из политичке хајдучије, прелазила у парламентарни живот; па је и сам целог свог живота, све до своје смрти, остао слободар и поборник Пашићевих демократских идеја и политичких концепција.

И када се Николај родио променили су светом три позната светска философа и научника. У Русији, најбољи познавалац руске душе, религиозни философ који је програмовао човекову религиозну мисао за читав век унапред, издигнувши је на највећи степен људског поимања; савремени пророк европске мисли и судбине, Фјодор Михаилович Достојевски; у Енглеској, физичар Максвел, коме је средином XIX века пошло за руком да, снагом свога ума, улети у Фарадејеву теорију електромагнетизма, и да неке тајне, које су данас алфа и омега у природним наукама, математички изнесе на површину, на светлост; и, најзад, Чарлс Дарвин, отац теорије еволуције и један од идеолошких авети Европе крајем XIX и почетком XX века.

Николај као да је чекао време када да се изврши смена генерација и рекао: „Сад.“ Јер, Владика је своју философску мисао изграђивао на супротностима овога научног Триглава. У животу постоји стална борба супротности; борба у природном смислу. Али, та се супротност, по Николају, кроз Христа мири, јер Христос је и највећа заједничка мера и најмањи заједнички садржитељ нашег свеукупног и битисања и поимања; Он, Христос, синтеза је свега; у Њему су у хармонији дух и материја, мисао и природа.

Село Лелић код Ваљева у коме се родио Владика (или како то Лелићани кажу: „У Ваљеву крај Лелића.“) има дубљи и вишеструки значај у српској историјској прошлости. Према књигама манастира Ћелије, а овај манастир је подигнут за време Драгутина Краља Срема, ово село носи име по једном трагичном догађају који се одиграо на атару овог села. Наиме, за време наше сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, једна колона нашег избеглог народа, пребацујући се од Драгачева преко Букова, заноћи у овом селу, надајући се да их Турци ту неће открити. Али, авај! Турци их пронађу и око 16.000, које одраслих, које нејачи, посеку. Била је то права кланица хрватских усташа, са једном разликом што нам Турци нису вадили очи као усташе. Лелеци су се данима чули. Гора се тресла од јада. И ово место због тога би прозвано Лелеци, па се доцније, услед језичне измене, трансформирало у Лелић. И друго, после Првог светског рата, као уосталом у целој Србији, у томе селу није било младих људи, сем деце и стараца.

Постојао је један биолошки вакум у генерацијама. Обвезници тога села већином су попуњавали 17. пешадијски пук. А то је, Господо, један од најславнијих пукова српске војске. Три пута се тај пук у борбама топио; и, три пута је обнављан. Кад је заузео Кајмакчалан и тиме отворио Отаџбини капију слободе, тада је пресахнуо, потпуно се, не растопио, већ истопио; угасио се. Тај се пук није вратио у Отаџбину. Николај је тада изгубио четири члана своје породице, а седам чланова помрли су од тифуса.

Сви ти Николајеви подгорски сељаци имају у себи нечег нарочитог, отменог и господског. Сви говоре чистим и правим књижевним језиком, без икаквог регионалног дијалекта; врло интелигентни људи и сви су велики родољуби! Ту сваки сељак добро зна шта значи Отаџбина и држава; умеју да поштују своју историјску прошлост. Из истог је села Николајев комшија и јунак Нешко Недић. Па није ни чудо што комунистички лист „Борба“ из Југославије, пре извесног времена, нападајући ово село види да у њему има само један члан партије! Николај је растао у селу; са оцем је радио све тежачке послове; свирао у фрулу „Јово Ружу кроз свиралу зове“, чувајући босоног овце, као и други мал, по ћелијским странама; гледао како се бакарно Сунце, при заласку, пробија кроз букве на Повлену расипајући се у најлепши спектар боја; а као ученик гимназије у Ваљеву, играо је и водио коло и бацао камена са рамена. Целог свог живота сећао се тих својих раних дана. Имао је нарочито виталност нашег села и у себи је носио дах своје земље, који му је давао изузетан животни замах до краја живота. Једном ми рече овде, у манастиру, у Либертивилу: „Када бих могао да се разучим и да се као кап росе поново вратим у природу, у моје село, ништа више не бих желео.“

Из те огромне љубави према Лелићу, јер „небо у овом свету нигде није тако плаво као над њим“, Владика је, на помало неоромантичан начин, кроз песму посвећену своме селу, тражио метафорични завичај у даљини, из кога се слути и осећа сва духовна топлина села у коме је рођен и колевке која га је одњихала, па вели:

 

„Света Жичо, Студенице бела
И Лелићу, моје дивно село,
Роде српски и Србијо цела
Туђа земља врши ми опело.

О, Јаворе и ти Медведнику,
Дивна бистра и ти Колубаро,
Стојте моме роду на бранику,
Да очува Светосавље старо.“

 

Још као детету, поред зимске ватре на огњишту, мајка му је причала библијска казивања о постанку овога света. Ту мајчину теорију, да живот егзистира само овде, на овој планети, Николај је примио као апсолутну и једину истину, са којом је отишао у гроб. Јер, модерне теорије о постанку овога света нису саме себи довољне; оне задовољавају само потребне, али не и довољне услове. И, најзад, саме себе руше својом противречношћу.

По замисли оца, Николај (тада још увек Никола), као хранитељ требао је остати у селу. Таман посла отуђити радну снагу из задруге, мислили су задругари. Но, отац је желео да га описмени, да зна читати позиве од „власти“ и на њих да одговара. И отац га одведе, као малишана, у манастир Ћелије; ту да буде бар годину дана, колико да научи слова срицати и писати. То би већ било довољно.

Старешина манастира био је калуђер, звани „поп Андрија“. То је, Господо, онај јунак кога описује Војвода Мишић у својим мемоарима, у болници тешко рањеног, када је Мишић као питомац Војне академије, командовао Ваљевским одредом, 1876, у рату са Турцима. Поп Андрија је био крупан човек, велики родољуб, природно интелигентан, врло друштвен, добричина и весељак, па је волео по коју препеченицу и да „тргне“. Тако и дан-данас, остала је узречица у Ваљеву и околини: „Ал’ се дрма, ал’ се љуља, поп Андрија из Ћелија.“ У манастиру Николај би чувао манастирски мал по Бранковићској и Богатићској страни и по Пресадима у Попарама. Радио је и друге тешке послове. Свако јутро, још док зора није планула из долине реке Градца, одржавало се Јутрење у манастиру. И пре него ли би полазио на Јутрење, Николај би прилазио једном огромном и мало накривљеном, невештом руком отесаном храстовом крсту, на коме је још невештије било написано: „ИЛИЈА БИРЧАНИН, кнез Подгорски“, скинуо би шајкачу, прекрстио се и стављајући руке на груди, пољубио би овај свети крст, под којим је почивало тело без главе „Обор кнеза испод Медведника“.

Настава у манастиру из „краснописанија“, читања „Словца“ и „Сербске историје“, одржавала се обично суботом. Поп Андрија причао му је о нашој славној прошлости; о Светом Сави; о Југовићима који су, уз Лазара и Милоша, најизразитији представници Косовске етике. У Југовићима, Николај је још као дечко, нашао херојско помирење са смрћу, у борби против зла, против непријатеља, против Турака. Само је смрт могла да растави верну и међусобно вољену браћу; јер како слуга Милутин обавештава царицу Милицу:

 

„Погибе ти осам Југовића,
ђе брат брата издати не шћеде
докле гође један тецијаше.

Још остаде Бошко Југовићу,
крсташ му се по Косову вије,
још разгони Турке на буљуке…“

 

Причао му о Бановић Страхињи, „што једанпут бритком сабљом мане, бритком сабљом и десницом руком, пак двадесет одсијече глава“, о Срђи Злопоглеђи, „што два и два на копље набија, преко себе у Ситницу тура“, затим о Мусићу Стевану, чија је једина мисао била да погине на време, у прави и тили час, заједно са осталим Србима.

Са таквим и сличним предавањима, уз гусле, уз описе јуначког оружја, одела, алата и долама, верних љуба, мегдана и бојева, почео је Николај своје школовање и изграђивање.

Николај је кроз цео свој живот себе зидао на Косовском епу, на овом нашем моралном извору, где је свака српска бритка сабља секла најмање по двадесет турских глава. О, Господо, питао се сам Николај: какав ли је то био огроман замах, какав силан откос и како оштра сабља! Он је одмах у својој души осетио, као расни народни син, да је тако могла да коси само она сабља коју су у вековима ропства ковале и истезале хиљаде руку сиротиње раје, а калили читави потоци суза српске сирочади.

Господо, у тим великим, витешким и моралним вредностима српског рода, израженим у нашој јуначкој поезији, Николај је открио лепоту српске душе и тежину наше историјске прошлости. Из сваке поп Андријине речи, из сваког стиха, избија тешка збиља, јер како слуга Милутин саопштава царици Милици:

 

„…А од Срба што је и остало,
све рањено и искрвављено…“

 

Све се ово улило у детињу душу, али у позитивном аспекту, јер, најзад, све ове песме, кроз своју трагику, прерастају у највеће херојство једног народа, кроз целу историјску прошлост.

У Ћелијама је научио напамет „Почетак буне против дахија“. Колико је наша борба за слободу била тешка и крвава, поп Андрија му је наводио народног гуслара као сведока, у лицу каде Кулинове, која после Мишарске битке, у којој су се босански „Турци“ заверенички борили против устаничке Србије, пита два врана гаврана, за судбину Кулин-капетана, српског потурице:

 

„… Је ли Ђорђа цару отправио?
Је л’ Јакова на колац набио?
Је ли Луку жива огулио?
Је л’ Цинцара на ватри испеко?
Је л’ Чупића сабљом посјекао?
Је л’ Милоша с коњ’ма растргао?
Је л’ Србију земљу умирио? …“

 

Свакако, све је ово допринело да Николај, још као дечко, дође до једног општег закључка, који је био мото целог његовог живота, а то је: У српској историји нема парцијалне слободе; нема слободе са „увјетима и пунктацијама“; она је потпуна или уопште не постоји. Слобода је квалитативан појам, исто као и вечност. И она је недељива. Тако је Николај схватао слободу целог свог живота, па је због тога и узео тежак емигрантски штап. И тај сав наш историјски јад, наметнут, још и онда с благословом Запада, као „историјска стварност“, још се од ране младости гомилао у њему, док најзад као Владика (= Монах Тадија), кроз епски десетерац, све то није ставио у једну духовну уметничку – динамичну – форму, у песми „3идање Љубостиње“.

Господо, по мом личном мишљењу, ова песма и песма Краља Николе „Онамо намо“, претстављају две најлепше и најосећајније песме модерне српске лирике. Да ништа друго стваралачког у песништву нису дали, ово би било довољно да се уврсте као највећи песници српске антологије. Скерлић и његови саветници, када су по овоме доносили суд, јасно је као дан, да су учинили, да ли из пристрасности или не, или и из свог политичког гледишта, свеједно, велику националну погрешку. Но, надајмо се да ће српски историјски ход у слободи и ову погрешку, као и многе друге, исправити!

Чар песме „3идање Љубостиње“ лежи у њеној историјској дражи, јер из збира трагичних историјских чинилаца, Владика на њему својствен начин узиђује трајну и целовиту пројекцију, судбински динамично повезаних кохерентних мотива великих судара људског духа у нашој историји, са унутрашњим психичким изазовима, који остављају неизбрисиве трагове на свакој српској души која их чита. И сиви би камен заплакао. Јер, по Владици, „ко год се икада приволео Царству Небескоме, тај је и у пропасти својој нашао победу“. Правда небеска захтевала је највећу личну жртву од цара Лазара, од Милоша, Карађорђа и Драже, као и од свег српског народа. И, за ту жртву народ је био, или ће бити награђен у будућности, новим и светлијим Видовданом.

Па, Господо, послушајмо Владичину архијерејску Литургију Косову, Косовско пјеније „Монаха Тадије“ кроз „3идање Љубостиње“.

 

3ида Раде цркву Љубостињу,
Мушки зида, женски украшује,
Ђевојачки по мермеру везе,
По мермеру као по ђерђефу,
Руком зида, срцем Бога моли
Да заштити цркву одасвуда
Те да траје до Страшнога Суда.

А Милица покрај Рада стоји
Сваки камен милује и броји
На свакоме воштаницу пали
Сузе лије, вако намјењује:

„Овај камен нека спомен буде
Мом Лазару честитом кољену
Војсковођи крстоносне војске
Што за Христа паде на Косову
Да се вјечно пјева и спомиње
У небеском царству Божијему
И у сваком дому Србинову.

Овај други нека спомен буде
Мом бабајку старом Југ Богдану
Ћутљивоме старцу на језику
Али гласном у витешком боју,
О мој бабо, спомен овај мали,
Ал’ сузама ја га више зали
Него кречом Раде Неимаре.

Овај трећи мојој старој мајци
Милој мајци мојих девет брата
Девет брата девет Југовића
Што из ока сузе не пустила
Ни за једним сином ни рођаком
Док јој срце пуче за Дамјаном
Кад јој Гавран пусти из облака
Из облака па у крило мајци
Мртву руку мог брата Дамјана.

Теби мајко овај камен мали
Сузама га тужна ћерка зали
Вреле сузе с врелим кречом смеша
С врелим кречом Рада Неимара …“

Затим јој Раде Неимаре одговара:

„Госпо наша царице Милице,
Ти не плачи, срце нам не парај! …
И ја, Госпо, бејах на Косову,
Са свом браћом и родбином мојом,
Све остаде гробом на Косову …“

 

Није ли, Господо, питамо се ми, ово утицај Ћелијске школе. Ова песма толико је историјски потпуна и уметнички лепа да би је сваки дан могли читати, па је зато и чудновата; али је и пуна непреболне историјске трагике да нам око мора да засузи, па је зато феноменолошки и интересантна! У том чудном и лепом манастиру Љубостињи Николај је провео своје најлепше доба и дао највећи домет своје умне експанзије у епохалним делима: „Беседе под Гором“ и „Религија Његошева“.

И имајући сав овај духовни колорит у виду, осећајући га, као да је и сам физички све преживео, није ли онда јасно зашто се Николај у свим својим беседама пред Балкански рат окренуо, не против Турака као људи и народа, већ против злочина Турака селџука, јер где су они, „тамо нема људи ни закона“.

Од попа Андреје Николај је научио још један верски обред који је целог живота упражњавао: знао је помјаник напамет.

 

Средњешколско и више образовање

После „основне школе“ у Ћелијама, Николај је требао да се врати кући, да оре и копа риђу иловачу код оца; за плуг, у исту бразду. Јер, годину дана у Ћелијама, то је била и те каква школа. На нашу општу срећу тада дође у манастир Ћелије, у посету, стара учитељица из Ваљева, Милка Чобановић. То је била лепа и отмена дама, права госпођа, која је у младим данима била прва љубав Милована Глишића, па нам је из тог Глишићевог романтичног доба, познат и онај његов рефрен посвећен љубави: „Милкина кућа на крају …“

Поп Андрија укаже учитељици Милки на Николајеву бистрину, али и на материјалне прилике које су му отежавале даље школовање. И ова добра жена узме га, с тим да јој помало помаже око куће. У гимназији у Ваљеву Николај је био одличан ђак. Најбољи у својој генерацији. У истом разреду били су са њим као ученици Љубо Марић из Галовића, село код Косјериha, срез црногорски, доцније армијски ђенерал и Министар војске и морнарице у Краљевини, и Петар Косић, из села Бујачића код Ваљева, доцније армијски ђенерал и Краљев гувернер. Љубо Марић за све време свога школовања послуживао је у кући Милоша Араповића циглара из Ваљева, док је Петар Косић то исто радио у кући богатог ваљевског трговца Маринка Матића. Таквих примера има доста. С поносом се може истаћи да је српска најбоља интелигенција, почетком овог века, када је Србија незадрживо улазила у европску и светску историју, већином била са села и сама себе школовала радећи по богатим српским кућама. 1895. године, као ученик Ваљевске гимназије, учествовао је, као и сви остали ђаци ваљевских школа, на погребу песника Чика Љубе Ненадовића, који је сахрањен у Бранковини, у гробници свога оца Проте Матеје! Том приликом „на Проти“ видео је кроз стакло на ковчегу, Крст Св. Ђорђа и брилијантски прстен, које је Прота Матеја добио од руског цара Александра I у дипломатским мисијама, у временима борбе и успињања устаничке Србије.

Господо, када је Николај завршио шест разреда гимназије, конкурисао је у Војну Академију, заједно са школским другом Петром Косићем. Николаја је лекарска комисија одбила, јер је био „ситан“, није имао довољан „пренос“ преко груди. Николај оног момента пренесе документа – школске сведоџбе – у Богословију (Учитељско-богословска школа) и ту буде одмах примљен.

О каква и колика Божја промисао! Наш народ добро вели: „Човек снује, а Бог одлучује“. Нема сумње да је био примљен у Војну Академију да и ту не би показао све вредности и избио у прве редове ђенералштабних официра. Међутим, с обзиром да је био релативно у млађим годинама у великим ратовима Србије од 1912-18, у рату за ослобођење и уједињење српског народа, сигурно је да не би био на оној познатој висини, на којој се у исто време налазио као истакнути духовник српски. Јер, војска је свукуда, па и код нас, специјална институција у којој чин игра главну улогу. Напред иде чин, а позади интелигенција и све остало. Док сте млађи, без обзира на ваше способности, ви сте у „потиљку“. Вероватно да би и Николај своје најбоље доба, када је највише стварао, да је био у војсци, морао бити у „потиљку“. Али, ето, уместо сабљу да паше и коња да јаше, да Турцима бритком сабљом главе сече, да их копљем преко главе, „по два и два у Шемницу тура“, путем судбине, он одједном целу своју унутрашњост окреће у супротном правцу. Постаје монах. Прави монах. И уместо мача узима Крст – Часни Крст – да мири људе, да шири Христову љубав; јер,

 

„О како би људи срећни били,
Кад би Христа за узор узели.
Тад ратови нигде не би били,
Људи би се с Богом измирили …“

 

Он постаје највећи Богољубац јединог Човекољубца; прави апостол у коме је живео Христос, и без сумње један од најгенијалнијих религиозних философа овог века.

Као ученик у Богословији био је ненадмашен; кроз целу своју академску каријеру био је најистакнутији – међу најбољима. То „најистакнутији“ није био резултат неког ропског школског рада, већ Богом дане природне интелигенције. Себе је изграђивао упорним читањем великих светских дела. Сви ми из сопственог искуства знамо да човек формира и себе и свој стил читањем. Јер, читање је интегрални део напора у формирању личности, стила, њене етике, животног става и философије уопште. Био је стар само 24 године када су кроз његову лелићску главу прошла сва велика светска књижевна стваралаштва. Читао је, и Шекспира, Гетеа, Шопенхауера, Волтера, Виктора Ига, Дарвина, Маркса, Киркергарда, Ничеа, Пушкина, Толстоја, Бергсона, Фихтеа, Достојевског и друге. А Његоша, једино његовог Његоша, није га само знао, већ га саосећао, још као ученик гимназије у Ваљеву, па о њему он нам каже: „Ја према Његошу нећу да будем објективан, хоћу да будем баш субјективан, да уђем у њега и да се саживим са њим…“

У Богословији је одмах био запажен својим оригиналним мислима о Његошу; а затим и способношћу у Реторици. Реторика је била добро негована у Богословији „Св. Сава“ и раније је имала за наставника Димитрија Павловића, потоњег Патријарха Српског.

Николај је, као и сви велики мислиоци, имао једну математичку логику, ретко контемплативну брзину, којом невероватно брзо и тачно извлачи ред и јединство из конфузије. Имао је способност да у врло компликованим феноменолошким односима извлачи битност, оно што јесте; и све то компликовано, одмах, по њему, постаје једноставно, тако просто да свак’ то може да разуме. Дакле, имао је једну одлику, коју многи, иначе добри људи у науци, немају. Као и сви велики људи, све што је читао, критички је читао; и тражио сам доказе. „Ја имам доказ за то“, често је он наглашавао у својим беседама. И, када би при читању осетио нешто изузетно, он би то бележио, средио и редио и о томе дуго размишљао. Ту, сада, у његовој глави, настаје оно духовно ткање у једној хармонији, у логичном реду „природних бројева“. Још у Богословији око му падне на два потпуно супротна духа: на Ничеа и Достојевског. Али га је стално узнемиравало оно Фихтеово „Ich“ и Бергсонов „elan vital“, као и „подсвест“ Достојевског. Хегела је брзо схватио и разумео; и само кроз његова два слика: Macht und Nacht – извукао му сву дијалектику. Хегела није волео, јер је овај Христа схватио као сина Марије и Јосифа, слично Штраусу и Ренану.

По свршетку Богословије, према ондашњим добрим законима Србије, морао је прво учитељевати, како би му се пружила прилика да што боље упозна човека још од малих ногу. Био је годину дана учитељ у селу Драчићу, у следећој општини до Лелића, тамо где Повлен прелази у Маљен планину. Као учитељ волео је да обуче „фермен“, сукнене панталоне, са везеном тканицом и опанке, са црно-белом јагњећом шубаром на глави. У школи у Драчићу, о Светом Сави, одржао је запажено предавање.

Митрополит Србије Димитрије увиде велику вредност у овом младом таленту и највероватније хтео је да га припреми себи за наследника. Међутим, познато је да Николај није волео администрацију. Бежао је од ње. Митрополија га шаље на даља усавршавања. Он одлази у Кијев да се тамо још једном обрачуна са Иваном, из „Браће Карамазови“, од Достојевског; затим прелази у Енглеску да простудира еволуцију у Дарвиновом смислу и потом у Париз да ухвати у потпуности Боргсонов „elan vital“. Затим прелази у Швајцарску. И ту, на Старокатоличком универзитету у Берну, после четири године најкомплетнијег и најсавеснијег духовног понирања у најтрагичнију област људске мисли, буде промовисан као доктор теологије кроз дисертацију: „Васкрснуће Христово као основна догма апостолске Цркве“.

Међутим, пошто је ова дисертација била чисто теолошка, то је Универзитетски савет захтевао још једну, такозвану „малу“ дисертацију из историјске грађе, јер се од кандидата тражила не само стручна већ и шира образованост у корелативним научним дисциплинама. И тако је на истом Универзитету предао «допунску» дисертацију: „Француско-словенски бојеви у Боки Которској 1806-1814“.

Потом из Швајцарске одлази у Немачку да још боље осети Ничеовог „Надчовека“; и на Универзитету у Халеу добија и докторат филозофије. И када се вратио у Србију имао је само 28 година, а већ је комплетирао цео круг најблиставијих мисли најдубљег човековог духовног понирања. 1909. године постао је јеромонах Николај.

У Швајцарској, Немачкој и Енглеској научио је француски, немачки и енглески; уз то је знао потпуно, речју и пером, руски. У своме усавршавању никада није био једнодимензионалан. Он је, уопште, пратио сваки научни прогрес и у природним наукама, односно у философији природе.

У време његових студија по Европи, природне науке су учиниле један огроман скок. Планкова Теорија квантума и Ајнштајнова Теорија релативитета наговештавале су нова схватања у нашем сазнању, заокренувши човекову мисао у правцу истините битности.

Николај, иако није био од оних 12 мудраца који су разумели Ајнштајна, схватио је да су и простор и материја и време само различите интерпретације једног истог феномена. У ствари кад се материја извуче из простора, онда нема ни материје, ни простора, ни времена.

Када се вратио из Швајцарске, по нашем закону, морао је нострифицирати диплому. Николај је имао само богословију, али не и велику матуру, по којој се кандидату признавала зрелост и спремност за факултетске студије. Баш овде, у овом манастиру, где ми сада евоцирамо успомене на Владику Николаја, у јесен 1949, стари професор и историчар поч. Милош Зечевић, предратни стални професор Војне Академије, а потом управник Народне библиотеке у Београду, причао је др Ранку Меденици, мом брату Браниславу и мени да је он био секретар комисије за ностификацију Николајеве дипломе. Комисија је захтевала да Николај, у главним цртама, изложи свој докторски рад из Теологије, који је већ био објавио у неколико сепарата у Швајцарској. И тада, стари професор рече: „Комисија слушајући његова излагања о Христу, остала је запањена. Нико га ни једне речи више није упитао.“

По доласку из Швајцарске постао је суплент Богословије Св. Саве, где је предавао психологију. Одмах је отпочео са беседама са амвона и предавањима на Коларчевом Универзитету. Николај је потом почео да објављује у књижевним часописима своје рефлексије о Његошу, о Ничеу, о Достојевском. Слободан Јовановић и Богдан Поповић, па чак и сам Скерлић, који је Владици био најмање наклоњен, сматрали су га нашим најбољим стилистом. С правом. Његова реченичка фрактура, његово спајање неспојивих елемената у једну целину, његов изванредно гибак стил, који се као спектар разлива у боје, цела конструкција мисли, дубина психолошке обсервације и ширина метафизичког видокруга, проницљива интуиција у писању, по моме мишљењу остали су ненадмашени у српској културној историји.

Он је уметник не само кад говори, већ је био прави уметник у писању; а уметност је говор уметника. Уосталом, ово није ни чудо, јер је рођен у једном нашем историјском крају, где се не само здраво и логично мисли, већ и најчистије говори; и где се перо игра и смеје чак и у рукама једва писмених сељака. Заједно са Слободаном Јовановићем он је код нас творац београдског и научног стила у књижевности.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.