PRVI DANI I ŠKOLA U ĆELIJAMA
Gospodo,
Vladika Nikolaj se rodio u zoru, u svanuće, 22. decembra 1880. godine, po starom kalendaru; baš u dane Sv. Nikole, čije je ime i poneo. Rođen je u selu Leliću, u Valjevskoj Na’iji, u Birčaninovoj Podgorini, kraju koji je, bez sumnje, dao boju srpskoj zastavi i koji je u svojoj istorijskoj prošlosti držao tapiju Srpstva. Selo Lelić leži u sedlu preko koga se nasmejani Povlen spušta ka Valjevu. Roditelji su mu bili nepismeni zemljoradnici: Dragomir i Katarina.
Zavijanje vukova i lavež pasa kao reakcija, probudili su oca te noći da ustane i obiđe koze i ovce u polju, koje su se još držale u toru, jer je još uvek bilo, tu i tamo, brsta za njih. I kada se otac vratio zatekao je sina u kući. Ceo 22. decembar, kao zimski dan, bio je lep i snežan. O, kakva razlika između ovoga dana i dva-tri ranije, kada su teške jesenje izmaglice bile uvile Povlen. A toga jutra sva su brda ponovo izvirila i progledala. Priroda se, kao kakva gospođa, ogrnula velikim snegom, drveće je brektalo pod kitinom, dok je rujna zora iz Ćelija nagoveštavala rađanje najsjajnijeg Sunca. I rodilo se. O, gospodo, zar ne vidite i ne osećate kakva i kolika je sličnost između Vitlejemske noći i ove u Leliću.
Koordinate Nikolajevog života (rođen 22/12 1880, po starom kalendaru; upokojio se 18/3 1956, po novom kalendaru) bile su prilično razmaknute. Živeo je 76 godina; koliko Ajnštajn i Hajzenberg. Samo je godinu dana bio mlađi od Ajnštajna, slavnog fizičara. Nikolaj se rodio u doba kada je Srbija iz političke hajdučije, prelazila u parlamentarni život; pa je i sam celog svog života, sve do svoje smrti, ostao slobodar i pobornik Pašićevih demokratskih ideja i političkih koncepcija.
I kada se Nikolaj rodio promenili su svetom tri poznata svetska filosofa i naučnika. U Rusiji, najbolji poznavalac ruske duše, religiozni filosof koji je programovao čovekovu religioznu misao za čitav vek unapred, izdignuvši je na najveći stepen ljudskog poimanja; savremeni prorok evropske misli i sudbine, Fjodor Mihailovič Dostojevski; u Engleskoj, fizičar Maksvel, kome je sredinom XIX veka pošlo za rukom da, snagom svoga uma, uleti u Faradejevu teoriju elektromagnetizma, i da neke tajne, koje su danas alfa i omega u prirodnim naukama, matematički iznese na površinu, na svetlost; i, najzad, Čarls Darvin, otac teorije evolucije i jedan od ideoloških aveti Evrope krajem XIX i početkom XX veka.
Nikolaj kao da je čekao vreme kada da se izvrši smena generacija i rekao: „Sad.“ Jer, Vladika je svoju filosofsku misao izgrađivao na suprotnostima ovoga naučnog Triglava. U životu postoji stalna borba suprotnosti; borba u prirodnom smislu. Ali, ta se suprotnost, po Nikolaju, kroz Hrista miri, jer Hristos je i najveća zajednička mera i najmanji zajednički sadržitelj našeg sveukupnog i bitisanja i poimanja; On, Hristos, sinteza je svega; u Njemu su u harmoniji duh i materija, misao i priroda.
Selo Lelić kod Valjeva u kome se rodio Vladika (ili kako to Lelićani kažu: „U Valjevu kraj Lelića.“) ima dublji i višestruki značaj u srpskoj istorijskoj prošlosti. Prema knjigama manastira Ćelije, a ovaj manastir je podignut za vreme Dragutina Kralja Srema, ovo selo nosi ime po jednom tragičnom događaju koji se odigrao na ataru ovog sela. Naime, za vreme naše seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, jedna kolona našeg izbeglog naroda, prebacujući se od Dragačeva preko Bukova, zanoći u ovom selu, nadajući se da ih Turci tu neće otkriti. Ali, avaj! Turci ih pronađu i oko 16.000, koje odraslih, koje nejači, poseku. Bila je to prava klanica hrvatskih ustaša, sa jednom razlikom što nam Turci nisu vadili oči kao ustaše. Leleci su se danima čuli. Gora se tresla od jada. I ovo mesto zbog toga bi prozvano Leleci, pa se docnije, usled jezične izmene, transformiralo u Lelić. I drugo, posle Prvog svetskog rata, kao uostalom u celoj Srbiji, u tome selu nije bilo mladih ljudi, sem dece i staraca.
Postojao je jedan biološki vakum u generacijama. Obveznici toga sela većinom su popunjavali 17. pešadijski puk. A to je, Gospodo, jedan od najslavnijih pukova srpske vojske. Tri puta se taj puk u borbama topio; i, tri puta je obnavljan. Kad je zauzeo Kajmakčalan i time otvorio Otadžbini kapiju slobode, tada je presahnuo, potpuno se, ne rastopio, već istopio; ugasio se. Taj se puk nije vratio u Otadžbinu. Nikolaj je tada izgubio četiri člana svoje porodice, a sedam članova pomrli su od tifusa.
Svi ti Nikolajevi podgorski seljaci imaju u sebi nečeg naročitog, otmenog i gospodskog. Svi govore čistim i pravim književnim jezikom, bez ikakvog regionalnog dijalekta; vrlo inteligentni ljudi i svi su veliki rodoljubi! Tu svaki seljak dobro zna šta znači Otadžbina i država; umeju da poštuju svoju istorijsku prošlost. Iz istog je sela Nikolajev komšija i junak Neško Nedić. Pa nije ni čudo što komunistički list „Borba“ iz Jugoslavije, pre izvesnog vremena, napadajući ovo selo vidi da u njemu ima samo jedan član partije! Nikolaj je rastao u selu; sa ocem je radio sve težačke poslove; svirao u frulu „Jovo Ružu kroz sviralu zove“, čuvajući bosonog ovce, kao i drugi mal, po ćelijskim stranama; gledao kako se bakarno Sunce, pri zalasku, probija kroz bukve na Povlenu rasipajući se u najlepši spektar boja; a kao učenik gimnazije u Valjevu, igrao je i vodio kolo i bacao kamena sa ramena. Celog svog života sećao se tih svojih ranih dana. Imao je naročito vitalnost našeg sela i u sebi je nosio dah svoje zemlje, koji mu je davao izuzetan životni zamah do kraja života. Jednom mi reče ovde, u manastiru, u Libertivilu: „Kada bih mogao da se razučim i da se kao kap rose ponovo vratim u prirodu, u moje selo, ništa više ne bih želeo.“
Iz te ogromne ljubavi prema Leliću, jer „nebo u ovom svetu nigde nije tako plavo kao nad njim“, Vladika je, na pomalo neoromantičan način, kroz pesmu posvećenu svome selu, tražio metaforični zavičaj u daljini, iz koga se sluti i oseća sva duhovna toplina sela u kome je rođen i kolevke koja ga je odnjihala, pa veli:
„Sveta Žičo, Studenice bela
I Leliću, moje divno selo,
Rode srpski i Srbijo cela
Tuđa zemlja vrši mi opelo.
O, Javore i ti Medvedniku,
Divna bistra i ti Kolubaro,
Stojte mome rodu na braniku,
Da očuva Svetosavlje staro.“
Još kao detetu, pored zimske vatre na ognjištu, majka mu je pričala biblijska kazivanja o postanku ovoga sveta. Tu majčinu teoriju, da život egzistira samo ovde, na ovoj planeti, Nikolaj je primio kao apsolutnu i jedinu istinu, sa kojom je otišao u grob. Jer, moderne teorije o postanku ovoga sveta nisu same sebi dovoljne; one zadovoljavaju samo potrebne, ali ne i dovoljne uslove. I, najzad, same sebe ruše svojom protivrečnošću.
Po zamisli oca, Nikolaj (tada još uvek Nikola), kao hranitelj trebao je ostati u selu. Taman posla otuđiti radnu snagu iz zadruge, mislili su zadrugari. No, otac je želeo da ga opismeni, da zna čitati pozive od „vlasti“ i na njih da odgovara. I otac ga odvede, kao mališana, u manastir Ćelije; tu da bude bar godinu dana, koliko da nauči slova sricati i pisati. To bi već bilo dovoljno.
Starešina manastira bio je kaluđer, zvani „pop Andrija“. To je, Gospodo, onaj junak koga opisuje Vojvoda Mišić u svojim memoarima, u bolnici teško ranjenog, kada je Mišić kao pitomac Vojne akademije, komandovao Valjevskim odredom, 1876, u ratu sa Turcima. Pop Andrija je bio krupan čovek, veliki rodoljub, prirodno inteligentan, vrlo društven, dobričina i veseljak, pa je voleo po koju prepečenicu i da „trgne“. Tako i dan-danas, ostala je uzrečica u Valjevu i okolini: „Al’ se drma, al’ se ljulja, pop Andrija iz Ćelija.“ U manastiru Nikolaj bi čuvao manastirski mal po Brankovićskoj i Bogatićskoj strani i po Presadima u Poparama. Radio je i druge teške poslove. Svako jutro, još dok zora nije planula iz doline reke Gradca, održavalo se Jutrenje u manastiru. I pre nego li bi polazio na Jutrenje, Nikolaj bi prilazio jednom ogromnom i malo nakrivljenom, neveštom rukom otesanom hrastovom krstu, na kome je još neveštije bilo napisano: „ILIJA BIRČANIN, knez Podgorski“, skinuo bi šajkaču, prekrstio se i stavljajući ruke na grudi, poljubio bi ovaj sveti krst, pod kojim je počivalo telo bez glave „Obor kneza ispod Medvednika“.
Nastava u manastiru iz „krasnopisanija“, čitanja „Slovca“ i „Serbske istorije“, održavala se obično subotom. Pop Andrija pričao mu je o našoj slavnoj prošlosti; o Svetom Savi; o Jugovićima koji su, uz Lazara i Miloša, najizrazitiji predstavnici Kosovske etike. U Jugovićima, Nikolaj je još kao dečko, našao herojsko pomirenje sa smrću, u borbi protiv zla, protiv neprijatelja, protiv Turaka. Samo je smrt mogla da rastavi vernu i međusobno voljenu braću; jer kako sluga Milutin obaveštava caricu Milicu:
„Pogibe ti osam Jugovića,
đe brat brata izdati ne šćede
dokle gođe jedan tecijaše.
Još ostade Boško Jugoviću,
krstaš mu se po Kosovu vije,
još razgoni Turke na buljuke…“
Pričao mu o Banović Strahinji, „što jedanput britkom sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom, pak dvadeset odsiječe glava“, o Srđi Zlopogleđi, „što dva i dva na koplje nabija, preko sebe u Sitnicu tura“, zatim o Musiću Stevanu, čija je jedina misao bila da pogine na vreme, u pravi i tili čas, zajedno sa ostalim Srbima.
Sa takvim i sličnim predavanjima, uz gusle, uz opise junačkog oružja, odela, alata i dolama, vernih ljuba, megdana i bojeva, počeo je Nikolaj svoje školovanje i izgrađivanje.
Nikolaj je kroz ceo svoj život sebe zidao na Kosovskom epu, na ovom našem moralnom izvoru, gde je svaka srpska britka sablja sekla najmanje po dvadeset turskih glava. O, Gospodo, pitao se sam Nikolaj: kakav li je to bio ogroman zamah, kakav silan otkos i kako oštra sablja! On je odmah u svojoj duši osetio, kao rasni narodni sin, da je tako mogla da kosi samo ona sablja koju su u vekovima ropstva kovale i istezale hiljade ruku sirotinje raje, a kalili čitavi potoci suza srpske siročadi.
Gospodo, u tim velikim, viteškim i moralnim vrednostima srpskog roda, izraženim u našoj junačkoj poeziji, Nikolaj je otkrio lepotu srpske duše i težinu naše istorijske prošlosti. Iz svake pop Andrijine reči, iz svakog stiha, izbija teška zbilja, jer kako sluga Milutin saopštava carici Milici:
„…A od Srba što je i ostalo,
sve ranjeno i iskrvavljeno…“
Sve se ovo ulilo u detinju dušu, ali u pozitivnom aspektu, jer, najzad, sve ove pesme, kroz svoju tragiku, prerastaju u najveće herojstvo jednog naroda, kroz celu istorijsku prošlost.
U Ćelijama je naučio napamet „Početak bune protiv dahija“. Koliko je naša borba za slobodu bila teška i krvava, pop Andrija mu je navodio narodnog guslara kao svedoka, u licu kade Kulinove, koja posle Mišarske bitke, u kojoj su se bosanski „Turci“ zaverenički borili protiv ustaničke Srbije, pita dva vrana gavrana, za sudbinu Kulin-kapetana, srpskog poturice:
„… Je li Đorđa caru otpravio?
Je l’ Jakova na kolac nabio?
Je li Luku živa ogulio?
Je l’ Cincara na vatri ispeko?
Je l’ Čupića sabljom posjekao?
Je l’ Miloša s konj’ma rastrgao?
Je l’ Srbiju zemlju umirio? …“
Svakako, sve je ovo doprinelo da Nikolaj, još kao dečko, dođe do jednog opšteg zaključka, koji je bio moto celog njegovog života, a to je: U srpskoj istoriji nema parcijalne slobode; nema slobode sa „uvjetima i punktacijama“; ona je potpuna ili uopšte ne postoji. Sloboda je kvalitativan pojam, isto kao i večnost. I ona je nedeljiva. Tako je Nikolaj shvatao slobodu celog svog života, pa je zbog toga i uzeo težak emigrantski štap. I taj sav naš istorijski jad, nametnut, još i onda s blagoslovom Zapada, kao „istorijska stvarnost“, još se od rane mladosti gomilao u njemu, dok najzad kao Vladika (= Monah Tadija), kroz epski deseterac, sve to nije stavio u jednu duhovnu umetničku – dinamičnu – formu, u pesmi „3idanje Ljubostinje“.
Gospodo, po mom ličnom mišljenju, ova pesma i pesma Kralja Nikole „Onamo namo“, pretstavljaju dve najlepše i najosećajnije pesme moderne srpske lirike. Da ništa drugo stvaralačkog u pesništvu nisu dali, ovo bi bilo dovoljno da se uvrste kao najveći pesnici srpske antologije. Skerlić i njegovi savetnici, kada su po ovome donosili sud, jasno je kao dan, da su učinili, da li iz pristrasnosti ili ne, ili i iz svog političkog gledišta, svejedno, veliku nacionalnu pogrešku. No, nadajmo se da će srpski istorijski hod u slobodi i ovu pogrešku, kao i mnoge druge, ispraviti!
Čar pesme „3idanje Ljubostinje“ leži u njenoj istorijskoj draži, jer iz zbira tragičnih istorijskih činilaca, Vladika na njemu svojstven način uziđuje trajnu i celovitu projekciju, sudbinski dinamično povezanih koherentnih motiva velikih sudara ljudskog duha u našoj istoriji, sa unutrašnjim psihičkim izazovima, koji ostavljaju neizbrisive tragove na svakoj srpskoj duši koja ih čita. I sivi bi kamen zaplakao. Jer, po Vladici, „ko god se ikada privoleo Carstvu Nebeskome, taj je i u propasti svojoj našao pobedu“. Pravda nebeska zahtevala je najveću ličnu žrtvu od cara Lazara, od Miloša, Karađorđa i Draže, kao i od sveg srpskog naroda. I, za tu žrtvu narod je bio, ili će biti nagrađen u budućnosti, novim i svetlijim Vidovdanom.
Pa, Gospodo, poslušajmo Vladičinu arhijerejsku Liturgiju Kosovu, Kosovsko pjenije „Monaha Tadije“ kroz „3idanje Ljubostinje“.
3ida Rade crkvu Ljubostinju,
Muški zida, ženski ukrašuje,
Đevojački po mermeru veze,
Po mermeru kao po đerđefu,
Rukom zida, srcem Boga moli
Da zaštiti crkvu odasvuda
Te da traje do Strašnoga Suda.
A Milica pokraj Rada stoji
Svaki kamen miluje i broji
Na svakome voštanicu pali
Suze lije, vako namjenjuje:
„Ovaj kamen neka spomen bude
Mom Lazaru čestitom koljenu
Vojskovođi krstonosne vojske
Što za Hrista pade na Kosovu
Da se vječno pjeva i spominje
U nebeskom carstvu Božijemu
I u svakom domu Srbinovu.
Ovaj drugi neka spomen bude
Mom babajku starom Jug Bogdanu
Ćutljivome starcu na jeziku
Ali glasnom u viteškom boju,
O moj babo, spomen ovaj mali,
Al’ suzama ja ga više zali
Nego krečom Rade Neimare.
Ovaj treći mojoj staroj majci
Miloj majci mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića
Što iz oka suze ne pustila
Ni za jednim sinom ni rođakom
Dok joj srce puče za Damjanom
Kad joj Gavran pusti iz oblaka
Iz oblaka pa u krilo majci
Mrtvu ruku mog brata Damjana.
Tebi majko ovaj kamen mali
Suzama ga tužna ćerka zali
Vrele suze s vrelim krečom smeša
S vrelim krečom Rada Neimara …“
Zatim joj Rade Neimare odgovara:
„Gospo naša carice Milice,
Ti ne plači, srce nam ne paraj! …
I ja, Gospo, bejah na Kosovu,
Sa svom braćom i rodbinom mojom,
Sve ostade grobom na Kosovu …“
Nije li, Gospodo, pitamo se mi, ovo uticaj Ćelijske škole. Ova pesma toliko je istorijski potpuna i umetnički lepa da bi je svaki dan mogli čitati, pa je zato i čudnovata; ali je i puna neprebolne istorijske tragike da nam oko mora da zasuzi, pa je zato fenomenološki i interesantna! U tom čudnom i lepom manastiru Ljubostinji Nikolaj je proveo svoje najlepše doba i dao najveći domet svoje umne ekspanzije u epohalnim delima: „Besede pod Gorom“ i „Religija Njegoševa“.
I imajući sav ovaj duhovni kolorit u vidu, osećajući ga, kao da je i sam fizički sve preživeo, nije li onda jasno zašto se Nikolaj u svim svojim besedama pred Balkanski rat okrenuo, ne protiv Turaka kao ljudi i naroda, već protiv zločina Turaka seldžuka, jer gde su oni, „tamo nema ljudi ni zakona“.
Od popa Andreje Nikolaj je naučio još jedan verski obred koji je celog života upražnjavao: znao je pomjanik napamet.
Srednješkolsko i više obrazovanje
Posle „osnovne škole“ u Ćelijama, Nikolaj je trebao da se vrati kući, da ore i kopa riđu ilovaču kod oca; za plug, u istu brazdu. Jer, godinu dana u Ćelijama, to je bila i te kakva škola. Na našu opštu sreću tada dođe u manastir Ćelije, u posetu, stara učiteljica iz Valjeva, Milka Čobanović. To je bila lepa i otmena dama, prava gospođa, koja je u mladim danima bila prva ljubav Milovana Glišića, pa nam je iz tog Glišićevog romantičnog doba, poznat i onaj njegov refren posvećen ljubavi: „Milkina kuća na kraju …“
Pop Andrija ukaže učiteljici Milki na Nikolajevu bistrinu, ali i na materijalne prilike koje su mu otežavale dalje školovanje. I ova dobra žena uzme ga, s tim da joj pomalo pomaže oko kuće. U gimnaziji u Valjevu Nikolaj je bio odličan đak. Najbolji u svojoj generaciji. U istom razredu bili su sa njim kao učenici Ljubo Marić iz Galovića, selo kod Kosjeriha, srez crnogorski, docnije armijski đeneral i Ministar vojske i mornarice u Kraljevini, i Petar Kosić, iz sela Bujačića kod Valjeva, docnije armijski đeneral i Kraljev guverner. Ljubo Marić za sve vreme svoga školovanja posluživao je u kući Miloša Arapovića ciglara iz Valjeva, dok je Petar Kosić to isto radio u kući bogatog valjevskog trgovca Marinka Matića. Takvih primera ima dosta. S ponosom se može istaći da je srpska najbolja inteligencija, početkom ovog veka, kada je Srbija nezadrživo ulazila u evropsku i svetsku istoriju, većinom bila sa sela i sama sebe školovala radeći po bogatim srpskim kućama. 1895. godine, kao učenik Valjevske gimnazije, učestvovao je, kao i svi ostali đaci valjevskih škola, na pogrebu pesnika Čika Ljube Nenadovića, koji je sahranjen u Brankovini, u grobnici svoga oca Prote Mateje! Tom prilikom „na Proti“ video je kroz staklo na kovčegu, Krst Sv. Đorđa i brilijantski prsten, koje je Prota Mateja dobio od ruskog cara Aleksandra I u diplomatskim misijama, u vremenima borbe i uspinjanja ustaničke Srbije.
Gospodo, kada je Nikolaj završio šest razreda gimnazije, konkurisao je u Vojnu Akademiju, zajedno sa školskim drugom Petrom Kosićem. Nikolaja je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“, nije imao dovoljan „prenos“ preko grudi. Nikolaj onog momenta prenese dokumenta – školske svedodžbe – u Bogosloviju (Učiteljsko-bogoslovska škola) i tu bude odmah primljen.
O kakva i kolika Božja promisao! Naš narod dobro veli: „Čovek snuje, a Bog odlučuje“. Nema sumnje da je bio primljen u Vojnu Akademiju da i tu ne bi pokazao sve vrednosti i izbio u prve redove đeneralštabnih oficira. Međutim, s obzirom da je bio relativno u mlađim godinama u velikim ratovima Srbije od 1912-18, u ratu za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, sigurno je da ne bi bio na onoj poznatoj visini, na kojoj se u isto vreme nalazio kao istaknuti duhovnik srpski. Jer, vojska je svukuda, pa i kod nas, specijalna institucija u kojoj čin igra glavnu ulogu. Napred ide čin, a pozadi inteligencija i sve ostalo. Dok ste mlađi, bez obzira na vaše sposobnosti, vi ste u „potiljku“. Verovatno da bi i Nikolaj svoje najbolje doba, kada je najviše stvarao, da je bio u vojsci, morao biti u „potiljku“. Ali, eto, umesto sablju da paše i konja da jaše, da Turcima britkom sabljom glave seče, da ih kopljem preko glave, „po dva i dva u Šemnicu tura“, putem sudbine, on odjednom celu svoju unutrašnjost okreće u suprotnom pravcu. Postaje monah. Pravi monah. I umesto mača uzima Krst – Časni Krst – da miri ljude, da širi Hristovu ljubav; jer,
„O kako bi ljudi srećni bili,
Kad bi Hrista za uzor uzeli.
Tad ratovi nigde ne bi bili,
Ljudi bi se s Bogom izmirili …“
On postaje najveći Bogoljubac jedinog Čovekoljubca; pravi apostol u kome je živeo Hristos, i bez sumnje jedan od najgenijalnijih religioznih filosofa ovog veka.
Kao učenik u Bogosloviji bio je nenadmašen; kroz celu svoju akademsku karijeru bio je najistaknutiji – među najboljima. To „najistaknutiji“ nije bio rezultat nekog ropskog školskog rada, već Bogom dane prirodne inteligencije. Sebe je izgrađivao upornim čitanjem velikih svetskih dela. Svi mi iz sopstvenog iskustva znamo da čovek formira i sebe i svoj stil čitanjem. Jer, čitanje je integralni deo napora u formiranju ličnosti, stila, njene etike, životnog stava i filosofije uopšte. Bio je star samo 24 godine kada su kroz njegovu lelićsku glavu prošla sva velika svetska književna stvaralaštva. Čitao je, i Šekspira, Getea, Šopenhauera, Voltera, Viktora Iga, Darvina, Marksa, Kirkergarda, Ničea, Puškina, Tolstoja, Bergsona, Fihtea, Dostojevskog i druge. A Njegoša, jedino njegovog Njegoša, nije ga samo znao, već ga saosećao, još kao učenik gimnazije u Valjevu, pa o njemu on nam kaže: „Ja prema Njegošu neću da budem objektivan, hoću da budem baš subjektivan, da uđem u njega i da se saživim sa njim…“
U Bogosloviji je odmah bio zapažen svojim originalnim mislima o Njegošu; a zatim i sposobnošću u Retorici. Retorika je bila dobro negovana u Bogosloviji „Sv. Sava“ i ranije je imala za nastavnika Dimitrija Pavlovića, potonjeg Patrijarha Srpskog.
Nikolaj je, kao i svi veliki mislioci, imao jednu matematičku logiku, retko kontemplativnu brzinu, kojom neverovatno brzo i tačno izvlači red i jedinstvo iz konfuzije. Imao je sposobnost da u vrlo komplikovanim fenomenološkim odnosima izvlači bitnost, ono što jeste; i sve to komplikovano, odmah, po njemu, postaje jednostavno, tako prosto da svak’ to može da razume. Dakle, imao je jednu odliku, koju mnogi, inače dobri ljudi u nauci, nemaju. Kao i svi veliki ljudi, sve što je čitao, kritički je čitao; i tražio sam dokaze. „Ja imam dokaz za to“, često je on naglašavao u svojim besedama. I, kada bi pri čitanju osetio nešto izuzetno, on bi to beležio, sredio i redio i o tome dugo razmišljao. Tu, sada, u njegovoj glavi, nastaje ono duhovno tkanje u jednoj harmoniji, u logičnom redu „prirodnih brojeva“. Još u Bogosloviji oko mu padne na dva potpuno suprotna duha: na Ničea i Dostojevskog. Ali ga je stalno uznemiravalo ono Fihteovo „Ich“ i Bergsonov „elan vital“, kao i „podsvest“ Dostojevskog. Hegela je brzo shvatio i razumeo; i samo kroz njegova dva slika: Macht und Nacht – izvukao mu svu dijalektiku. Hegela nije voleo, jer je ovaj Hrista shvatio kao sina Marije i Josifa, slično Štrausu i Renanu.
Po svršetku Bogoslovije, prema ondašnjim dobrim zakonima Srbije, morao je prvo učiteljevati, kako bi mu se pružila prilika da što bolje upozna čoveka još od malih nogu. Bio je godinu dana učitelj u selu Dračiću, u sledećoj opštini do Lelića, tamo gde Povlen prelazi u Maljen planinu. Kao učitelj voleo je da obuče „fermen“, suknene pantalone, sa vezenom tkanicom i opanke, sa crno-belom jagnjećom šubarom na glavi. U školi u Dračiću, o Svetom Savi, održao je zapaženo predavanje.
Mitropolit Srbije Dimitrije uvide veliku vrednost u ovom mladom talentu i najverovatnije hteo je da ga pripremi sebi za naslednika. Međutim, poznato je da Nikolaj nije voleo administraciju. Bežao je od nje. Mitropolija ga šalje na dalja usavršavanja. On odlazi u Kijev da se tamo još jednom obračuna sa Ivanom, iz „Braće Karamazovi“, od Dostojevskog; zatim prelazi u Englesku da prostudira evoluciju u Darvinovom smislu i potom u Pariz da uhvati u potpunosti Borgsonov „elan vital“. Zatim prelazi u Švajcarsku. I tu, na Starokatoličkom univerzitetu u Bernu, posle četiri godine najkompletnijeg i najsavesnijeg duhovnog poniranja u najtragičniju oblast ljudske misli, bude promovisan kao doktor teologije kroz disertaciju: „Vaskrsnuće Hristovo kao osnovna dogma apostolske Crkve“.
Međutim, pošto je ova disertacija bila čisto teološka, to je Univerzitetski savet zahtevao još jednu, takozvanu „malu“ disertaciju iz istorijske građe, jer se od kandidata tražila ne samo stručna već i šira obrazovanost u korelativnim naučnim disciplinama. I tako je na istom Univerzitetu predao «dopunsku» disertaciju: „Francusko-slovenski bojevi u Boki Kotorskoj 1806-1814“.
Potom iz Švajcarske odlazi u Nemačku da još bolje oseti Ničeovog „Nadčoveka“; i na Univerzitetu u Haleu dobija i doktorat filozofije. I kada se vratio u Srbiju imao je samo 28 godina, a već je kompletirao ceo krug najblistavijih misli najdubljeg čovekovog duhovnog poniranja. 1909. godine postao je jeromonah Nikolaj.
U Švajcarskoj, Nemačkoj i Engleskoj naučio je francuski, nemački i engleski; uz to je znao potpuno, rečju i perom, ruski. U svome usavršavanju nikada nije bio jednodimenzionalan. On je, uopšte, pratio svaki naučni progres i u prirodnim naukama, odnosno u filosofiji prirode.
U vreme njegovih studija po Evropi, prirodne nauke su učinile jedan ogroman skok. Plankova Teorija kvantuma i Ajnštajnova Teorija relativiteta nagoveštavale su nova shvatanja u našem saznanju, zaokrenuvši čovekovu misao u pravcu istinite bitnosti.
Nikolaj, iako nije bio od onih 12 mudraca koji su razumeli Ajnštajna, shvatio je da su i prostor i materija i vreme samo različite interpretacije jednog istog fenomena. U stvari kad se materija izvuče iz prostora, onda nema ni materije, ni prostora, ni vremena.
Kada se vratio iz Švajcarske, po našem zakonu, morao je nostrificirati diplomu. Nikolaj je imao samo bogosloviju, ali ne i veliku maturu, po kojoj se kandidatu priznavala zrelost i spremnost za fakultetske studije. Baš ovde, u ovom manastiru, gde mi sada evociramo uspomene na Vladiku Nikolaja, u jesen 1949, stari profesor i istoričar poč. Miloš Zečević, predratni stalni profesor Vojne Akademije, a potom upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, pričao je dr Ranku Medenici, mom bratu Branislavu i meni da je on bio sekretar komisije za nostifikaciju Nikolajeve diplome. Komisija je zahtevala da Nikolaj, u glavnim crtama, izloži svoj doktorski rad iz Teologije, koji je već bio objavio u nekoliko separata u Švajcarskoj. I tada, stari profesor reče: „Komisija slušajući njegova izlaganja o Hristu, ostala je zapanjena. Niko ga ni jedne reči više nije upitao.“
Po dolasku iz Švajcarske postao je suplent Bogoslovije Sv. Save, gde je predavao psihologiju. Odmah je otpočeo sa besedama sa amvona i predavanjima na Kolarčevom Univerzitetu. Nikolaj je potom počeo da objavljuje u književnim časopisima svoje refleksije o Njegošu, o Ničeu, o Dostojevskom. Slobodan Jovanović i Bogdan Popović, pa čak i sam Skerlić, koji je Vladici bio najmanje naklonjen, smatrali su ga našim najboljim stilistom. S pravom. Njegova rečenička fraktura, njegovo spajanje nespojivih elemenata u jednu celinu, njegov izvanredno gibak stil, koji se kao spektar razliva u boje, cela konstrukcija misli, dubina psihološke observacije i širina metafizičkog vidokruga, pronicljiva intuicija u pisanju, po mome mišljenju ostali su nenadmašeni u srpskoj kulturnoj istoriji.
On je umetnik ne samo kad govori, već je bio pravi umetnik u pisanju; a umetnost je govor umetnika. Uostalom, ovo nije ni čudo, jer je rođen u jednom našem istorijskom kraju, gde se ne samo zdravo i logično misli, već i najčistije govori; i gde se pero igra i smeje čak i u rukama jedva pismenih seljaka. Zajedno sa Slobodanom Jovanovićem on je kod nas tvorac beogradskog i naučnog stila u književnosti.
