Николај – Кратак осврт на животни пут и философију Владике жичког Николаја

ДР НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ – ЕПИСКОП ЖИЧКИ

 

О људи, дођите да сазнате шта је човек.
Жак Бенињ Босије

 

Ваша Преосвештенства,
Госпође и Господо,

Одбор за ову свечаност доделио ми је у дужност да вам данас, о овом свечаном дану, пред овим отменим скупом Срба широм Америке и Канаде, проговорим коју реч о једном великом човеку нашег рода; о философу који представља највећи узлет философске мисли у нашој културној историји; да вам евоцирам успомене о најмудријем Србину и најбољем духовном беседнику од Св. Саве до данас, који је успео као млад јеромонах са амвона, својом снажном и продорном речју, лепотом језика, ширином свеобухватних концепција, дубином мисли и њиховим необичним изражајем у стапању неспојивих елемената, што се све, као својеврсна синтеза логике, узвишеног и лепог, сливало у душе слушалаца, да уздигне духовно беседништво до највећег степена уметности; православни Босије који се највише приближио Христу, јер га је Бог надахнуо да нађе срећу чак и у смрти; да вам осветлим живот и рад једног великог родољуба и народног сина, који је припадао најистакнутијој групи Срба у нашој историји, и у бурним временима прве половине овога века као део те снаге изграђивао српску историју читавих педесет година; да вас подсетим на јединственог феномена и прелата Српске Православне Цркве, који представља синтезу њене прошлости, смотру њене садашњости и путоказ њене будућности; да вам говорим о српском апостолу који је увек био први међу највећим и највећи међу најбољима, о доктору теологије и доктору философије – Епископу жичком Николају Велимировићу.

Господо, за Владику Николаја могло би се рећи исто оно што је Ернест Ренан рекао при откривању споменика Спинози, а рекао је: „Овај човек, са овог гранитног подножја, показиваће свим људима пут ка срећи коју је он нашао; и у још много доцнијим временима.“ Или, што је немачки песник и философ Гете рекао за Шекспира: „Schekspear und kein Ende“; или што је Флобер писао да је Шекспир – „континент“; а Бетовен за Баха да је – „океан“, а за Канта да је – „звездано небо над нама“, или што је Виктор Иго рекао за Волтера да је – „целокупан XVIII век“.

Ја бих рекао: Николај је пут ка Христу у свим временима; он је и континент и океан и философска потолина, цео век; чар људског достојанства; светионик и звезда Северњача на небу теологије и философије, која указује пут другима, али до које је немогуће стићи … Ваистину kein Ende. На њега би се с правом могле односити оне библијске речи: „И рече Господ да буде Човек и би Николај“. Јер, толико понирање у Христу и кроз Христа, толико много учености и знања, толико много поштења и социјалне правде, огромне љубави према свим људима без обзира којој раси или нацији припадају, толико чедности и Божанске светлости и мудрости, нисам могао да верујем да може да буде део икога сем Христа, док нисам видео и упознао овога српског џентлемена, светског грађанина и горостаса религиозне мисли у светској културној историји.

Господо, славећи данас у емиграцији ово велико име нашег рода, и то баш овде у Либертивилу, у српском Хиландару у Новом Свету, где покојник и почива, далеко од своје Отаџбине, ми одужујемо дуг не само српској историји, која то од нас с правом захтева и тражи, већ овим ми чинимо и част нама самима, јер смо поносни да је овакав горостас религиозне и филозофске мисли, излетео из нашег јата, из наше мале али херојске средине, као еклатантан изузетак закона великих бројева; јер:

Из грмена великога лаву трудно изаћ није,
у великим народима генију се гнездо вије…

Одавно је речено да велики људи својим радом, још за свога живота, сами себи припремају постоље, статуу им ставља будућност. И ево данас, равно после 20 година од како је престало да куца његово племенито срце, осветисмо овај скроман споменик, на коме, као што сте видели, пише само: НИКОЛАЈ. И то име само, та једна једина реч, биће довољно јака да својом духовном снагом натера сваког пролазећег посетиоца, да скине капу, да се прекрсти и да каже: „Можда се баш овде указала права слика Божја.“ И, оног дана кад српски род буде слободан, уверен сам да ће захвално потомство овом горостасу наше религиозне мисли, подићи маузолеј, без икаквих Мештровићевих „инспирација“ и атрибута.

Господо, када се марта 1956. упокојио Владика Николај, тада је бард српске књижевне, правне и политичке мисли, Слободан Јовановић, написао некролог о покојном Владици, рекавши: „Нема више Николаја да би могао писати и говорити о Николају…“ А 1966. године, када су му његови сељани из Лелића, у цркви у Лелићу коју је подигао Николај, приредили десетогодишњи помен, одбор за прославу позвао је из оближњег манастира Ћелија, др Јустина Поповића, архимандрита и предратног професора Универзитета у Београду, кога је Владика Николај назвао „звездом Православља“, да евоцира успомене и величину на овог великог прелата наше Цркве. Др Јустин, попевши се на једну неотесану клупу, коју су сељаци здељали нарочито за ову прилику, отпочео је своју беседу: „О, Господе, шта ја овако мали и незнатан црв, који једва гмиже по овој планети, учиних да ја говорим о овој величанственој светлости…“ И сада, баш неки дан, о двадесетогодишњем помену у Лелићу, на Комеморативној Академији, духовник Јустин је понова загрмео:

„… Све што је оставио од себе, све оно што је најбоље, најузвишеније, најчистије, то је од њега, то је плод његове делатности; све што је у данашњој српској историји значајно, то је он изградио. У сваком случају, ми смо захвални Светом апостолу српском, Владици Николају. Да, Светом Владици Николају; несумњиво већег апостола нема, већег мученика нема…“

Па, када све ово саберемо питам се: шта бих ја могао да додам, још нешто више и потпуније, спектру личности Николаја Велимировића. Поготову, кад се узме у обзир да се ја, као световњак, не бавим одговарајућом духовном дисциплином на адекватан јој начин, обзиром да је цела моја ерудитивна научна концепција о схватању живота и овога света као „Res integra“, и моја цела духовна култура, одгојена у једном специјалном стилу природних наука и математике, у којој су бројка и материја таутологични и врховни арбитри истине. Јер, ако ви о нечему говорите, и то што говорите можете још и бројем да изразите, онда, у најмању руку, ви знате о чему говорите. У противном, степен сигурности вашег знања, о ономе о чему говорите, био би врло проблематичан. Но, можда је ово баш и добро, јер Владика Николај је јединствен феномен нашег духа, па га је зато баш и потребно осветлити и са друге стране и под другим углом; из даљине. Јер, што је већа даљина, што је већа разлика у врсти потенцијала између посматрача и посматраног, између субјекта и објекта, оно субјективно под нагоном и квасцем из објекта и субјекта, остварује јачи и потпунији замах истинитог, доброг, лепог и светог. А Владика Николај је скупан збир свих тих компонената. Он је њихова и синтеза и резултанта. Јер, као научник био је истинит; као хришћански метафизичар био је етичар из кога су извирали хришћански морал и свако добро; као уметник био је одраз лепог, а у религији светог.

Па зато и ја овом приликом желим, не само због нас Срба расејаних по целом земаљском шару, не само као ужи земљак, лични пријатељ и искрени поштовалац Владичин, већ и због историјске правде према овом великом и јединственом народном сину, која је у земљи, у нашој Отаџбини угушена, а према њему специјално потпуно и зашрафљена, да евоцирам извесне моменте из Владичиног curiculuma, у односу на његов живот и рад, који нас данас, више него ли икада, могу и треба, као стални извор да храбре и да нам свеже наш духовни вид; да улију у нас више снаге, тако да не би посустали и малаксали у овој нашој светој борби у којој је и покојник сав учествовао и био њен најотпорнији носач, оставивши тиме јасног трага у нашим тешким данима политичке емиграције.

И, затим, на крају, обзиром на време које ми стоји на расположењу, покушаћу да се бацим и распредем, кроз тачну анализу са највећом обазривошћу, пређу његове религиозно-филозофске мисли у њеном прожимању са природним наукама. Свакако, ово није лако приказати простом схемом; јер Владика Николај припада најистакнутијој групи философа и мислилаца XX века. И даље, његове религијско-философске димензије прелазе наше националне оквире; оне не пониру у нама, већ асимптотички сливајући се кроз Христа, падају на цео људски род. Тиме оне чине потку и основу, смисао и садржај, сваког хришћанина, па ма где он живео. Он је и савремени пророк европске трагедије, јер је у сржи познавао све авети Европе, па је овим и архитекта људске мисли у пуном смислу ове речи.

Па зато и данас, када живимо у једном скроз прозуклом и изопаченом времену, у времену у коме су све човечије вредности пољуљане и у коме цео људски род корача ка бездану, и ја позивам све вас, сав српски род и у Отаџбини и у емиграцији:

О, људи! Ходите и дођите овамо! Дођите да сазнате шта је и ко је био српски апостол Николај свети, који је сав свој живот посветио Христу и своме роду, остављајући нам у наслеђе све оно што је од Светог Саве најмудрије и најузвишеније, од Лазара најчеститије, од Милоша и Карађорђа најхрабрије, од Драже најистинитије и најслободољубивије.

Дођите да видите ко је био човек који је увек устајао у одбрану људског достојанства и слободе, и који је као Хитлеров сужањ из концентрационог логора у Дахау, по „савезничком ослобођењу“ одбио повратак под комунистички режим у своју Отаџбину, у своју седмоврату Жичу, јер тамо нема више слободе. Тамо је свака слобода као чар достојанства сваког човека потпуно ишчупана, и то не из корена, већ заједно са кореном. И са нама, који смо четири године провели по Хитлеровим логорима и казаматима, као сужњи, остао је у свету и постао светски грађанин слободних и гостољубивих нација.

О, људи, дођите да чујете и видите ко је био човек, који је у себи носио тајну људске величине и лепоту Божјег достојанства!

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.