МЛАДОСТ И СТРАСТИ

 

Младост и страсти
 

 
Владика Николај о Љубави
 
Велики и свети Србин наших дана, Владика охридско-жички Николај (Велимировић), живео је у доба тешких искушења по Хришћанство. Силе које су се дигле против Цркве нарочито су се распомамиле у XX веку: све Христово било је ружено, исмејавано, прогањано из људских душа и срца. Тако и правилно схватање љубави. Тзв. „научници“ човека су свели на човеколику животињу чији је једини циљ – задовољавање инстиката. Нема Бога, нема душе – све је дозвољено. Дарвин је човечанству рекао да га нису створиле руке Бога Оца и Сина и Духа Светога, него да је потомак мајмуна; Ниче је проповедао натчовека лишеног сваке самилости и љубави; Фројд је говорио да је главни људски нагон – сексуални, који не преза ни од инцестуозних жеља и маштарија. Гледајући и слушајући гомиле бучних надримудраца, Свети Владика је настојао да својим савременицима укаже на свештене ризнице Православне вере, и да уместо букаџијске памети народу понуди живу воду са извора Светих Отаца. Једна од најлепших и најкориснијих по душу његових брига, брига о томе како да свом и будућим поколењима објасни шта је љубав у Хришћанству, ваплотила се у „Стослов хришћанске науке о љубави„, који ћемо покушати да овде укратко изложимо.
За Николаја Богомудрог, све има корен у Богу. „Бог је нестворен, а све остало је створено: зато је и љубав нестворена, нестворена и вечита“. Бог је Љубав јер је Света Тројица, Отац и Син и Свети Дух: “ Отац љуби Сина тако силно, да је сав у Сину; и Син љуби Оца тако силно, да је сав у Оцу; и Дух Свети по љубави сав је у Оцу и Сину“.
Зато Свети Касијан вели: „Љубав искључиво припада Богу, и оним људима који су у себи васпоставили образ и подобије Божје“, који су постали Богу слични. Љубав је увек личносна.“Свесна љубав“, вели Владика, „односи се на свесну личност. Не на принцип или идеју или ма какву безличну творевину, него на личносг“. Зато лажу они који тврде да у име безличних идеја, под ма каквим се они „револуционарним“ именима криле, можемо мрзе-ти своје ближње. Једина права револуција била је револуција коју је извео Син Божји; Он је сишао с неба да би на Крсту пострадао за све људе. Док остали револуционари у име безличних идеала проливају крв своје браће, Христос је излио Своју крв да би спасио свакога ко Му приђе.
Од времена Еве и Адама, који су поверовали пралажову – сатани, људи греше у погледу љубави. Своје похоте они зову „љубављу“: телесно сластољубије, култ богатства (среброљубије), љубав према многом, а празном знању, полну похоту, властољубивост. Све је то љубављу именовано по Сатанином наговору. Утамничени у свету којим влада грех људи су горке залогаје црног хлеба свакодневице називали именима најслађих јела вечности – да би их лакше кусали. А права љубав, шта је она? „Љубав је Бог. Само се кроз Бога може љубити створење Божје. И најружније.
Зато прва заповед гласи: „Љуби Господа Бога својега“, па тек онда друга: „Љуби ближњега својега“. Без љубави к Богу свака друга љубав је нереална и нетрајна“. Ако душа воли само нечије тело – онда је то похота; ако пак воли другу душу, али је воли без Бога – онда је то сажаљење или дивљење; тек ако душа у Богу воли другу душу – онда је то љубав. Човек и мртав жели да буде вољен. И после смрти се бори против смрти: зато ствара, подиже задужбине, чини добро – да би га се људи када умре сећали и да би га с љу бављу помињали.
Огреховљени ум човеков, као што већ рекосмо, меша љубав с похотом. Али оне нису и не могу бити исто. Владика вели:
„Љубав и похота су супротне… Нормално узев, права љубав постојано расте у сили и одушевљењу без обзира на човечју старост; похота пак брзо пролази, прелази у одвратност, и често води очајању“. Зато каже Свети Антоније Велики: „Почетак греха јесте похота; почетак спасења и Царства Небескога јесте љубав“.
Савремени „гуруи“ атеизма и материјализма човеку говоре да је иживљавање свих нагона – „природно“. Али, пошто не знају за Бога, они не познају ни човека. Јер, човек може да живи не само у складу са својом палом, огреховљеном природом, која га „нагони“ на блуд, него и у складу са својом правом, у Адаму сазданом, а у Христу обновљеном и преображеном, природом. Живети по палости, увек је пристајање на анималност, на нешто што није достојно човека. Јер, „зоологија је испод ногу антропологије“.
Љубав, дакле, није иживљавање своје себичности, него крст. Такав је живот у браку, кога је Бог благословио прво у Рају, а затим на свадби у Кани Галилејској. У браку су две душе – једно и два тела – једно, „неразделно и несливено“.
Лакше је двома на путу ка Богу, но једном. Брак обуздава похоту, а умножавањем људског рода умножава се број оних који могу да приме еванђеље Христово и да се спасу. Зато је брак символ везе Хрисга и Цркве. А блуд? Шта је с блудом?
Владика каже: „Као што освећени брак символизира Христово јединство са Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет са друге стране прељуба и блуд символизирају сатанизам, изневеру Љубави Божје, раскид јединства са Богом. А то је по вољи Сатани, који жели да изигра и осујети Божју Љубав у људима. Њему је мрска чиста небеска љубав а пријатна телесна похота у свакој нечистоти. „Бесплодна дјела таме“ – то је његов мамац којим мами људе у пакао“. То јест: „Било да муж изневери жену било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно“.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.