МЛАДОСТ И СТРАСТИ

 

Младост и страсти
 

 
Борба против помисли и маштарија
 
Један од најважнијих подвига православног хришћанина је свакодневна молитвена борба против демонских предлога и наговора који се, у виду маштарија и помисли, јављају да би га одвратили с пута Истине. Свети Оци су саветовали духовну пажњу и сабраност у одбијању нечистих помисли. Онај ко им се препушта, лако губи тле под ногама и у стању је да пређе на Богу мрска дела.
Француски романописац Балзак о сили маштарија говорио је: „Постоји такав сплет мисли који за мање но длан о длан од здравог човека може да начини леш… Ко би описао ону чисто телесну изнемоглосг у коју тонемо претерујући сањањем уживања?“ По њему, и само тело може бити разорено „злоупотребом мишљења“.
Наравно, међу најопасније спадају развратне маштарије, којима се неко наслађује и прима их као своју свакодневицу, уопште се не борећи против њех. Господ је упозорио да гледати жену са похотом значи грешити са њом у срцу. А срце, тај извор живота, замућено непристојним жељама, човека који га не умива Богом отуђује од спасења и чини неспособним за нормалну, Богом благословену, брачну љубав. Описујући свог јунака Луја Ламбера, Балзак вели да је то „стогодишњак од двадесет пет година, већ стар од мисли и истрошен вековима размишљања“. Наравно, замарајуће и разорне мисли никада несу светле и чисте, него пожуде, сластољубиве чежње за оним што се не да поседовати. Колико ли је ових старкеља међу нама? Колико ли младих само носи љуштуру младости, а њене силе, чедности, су се одрекли?
Моћ утисака које у душу примамо веома је велика и то треба имати у виду ако се по-двизавамо за чистоту. Треба избегавати саблазниве сусрете и разговоре који уму дају „храну“ да касније, у сарадњи са злим дусима, у нама изазива збуњујуће представе и фантазије.
Блажени Јероним је, као старац, изможден посгом и уздржањем, добијао нападе блудне страсти у самоћи Витлејемске пустиње: спопадале су га успомене на жене и девојке које је као младић упознао у Риму, иако у доба упознавања с њима неји осећао похоту. То је доказ да је изрека Светог авве Аполоса у потпуносги тачна: „Ниједан човек не сме да даје снаге двема помислима – прељубништву и осуђивању ближњега: о њима он не треба ни да говори, ни да их замшпља у своме срцу. Ако се од њих ослободи, стећи ће спокојство и велику корист“.
Када је млади монах упитао искусног старца како да се бори с блудном страшћу, овај га је подсетио да мајке, одбијајући бебу од сисе, мажу своју дојку љутим луком. Тако и ми, ако хоћемо да се спасемо ове помисли, користимо љути лук – памћење смртног часа и мука које нас чекају ако се оскрнавимо. Другоме пак други неки старец рече: “ Ако демони у тебе сеју помисли, не предај им се, јер је њима својствено да стално наводе на саблазан. И мада никад не престају, не могу да те принуде (на грех, нап. прев.): твоја је воља хоћеш ли да слушаш или не“. Препоручио му је да вапи: „Сине Божји, помилуј ме!“ Макар у почетку ни не осећао силу молитвених речи, нека не одступа од вапијања Богу – демони те речи слушају и, у страху од Христовог имена, беже.
Човек никада не сме да дозволи да га блудне помисли у потпуности смуте и поколебају, доводећи га до очајања. Циљ злог духа и јесте у томе: да хришћанина доведе до очајања и да он, по свом неискуству, помисли да му нема спасења. Држећи се Христа, замке лукавога можемо презрети.
Свети Кирил Александријски бодри борце за чистоту: „Ако немаш (такве) помисли, ти си безнадежан – јер, ако немаш помисли, имаш дела (блуда, нап. прев.). То значи: ко се с грехом не бори у уму, и не противи му се, чини га телесно, а ко чшш таква дела, по безосећајности својој, не смућује се помислима“. Најбољи пак, лек, по Оцима, јесте откривање својих греховних помисли на исповести и добијање савета од духовника. После покајања и исповести ђаво губи силу уплива на нашу душу и одступа.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.