NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » DUHOVNE POUKE

DUHOVNE POUKE

 

DUHOVNE POUKE
 

 

PRIČE I LEGENDE

PRIČA O DRAGOM KAMENU

PRIČA O MIRAZU
Pošao neki carev sin po svetu da traži sebi devojku. U staro vreme takav je bio običaj, da se carev sin ženi najboljom devojkom iz svog naroda. Pošao tako i onaj carević po narodu, poveo mnoge sluge i poneo veliko blago. Prohodio je sela i gradove, znojio se kroz peščane pustinje, hladio se kroz zelene gore, obijao rosu po dolinama, plovio po dubokim vodama i pešačio po belim stenama, konačio gde omrkne, a osvitao je uvek gde nije omrkao. No nigde nije mogao naći za sebe devojku. Jednog večera nađe se carević u nekom divnom selu, koje se zvalo Izvori. U tom selu je zaista bilo mnoštvo jakih i svežih izvora, koji su opet napajali mnoštvo njiva i vrtova i šuma i pašnjaka i voćnjaka i šarenih livada. Zbog toga je selo i nazvano: Izvori. Umorni putnici zakucaju na vrata najbolje kuće koju su videli u selu. U toj kući živela je jedna dobra žena sa svojom malom kćerkom. Careviću se dopade kćerka, pa upita majku za nju. Smerna majka pade pred kolena carevića i sa stidom odgovori mu, da ona nije dostojna tolike počasti, niti njena kćerka tolike slave, a pri tom devojčica je još nedorasla za udaju. Na to carević reče, da on može čekati dok devojčica poraste. Onda izvadi on prsten i obruči devojku i dade joj sedam zlatotkanih haljina. Zorom diže se carević sa svojim pratiocima da produži put. Samo još reče majci, da kad devojka poraste, neka se obuče u svih onih sedam haljina i neka dođe k njemu, slobodno sama. Tada upita kćerka, kako će ona pogoditi put do careva dvora. Na to joj carević dade jedan štap i reče: Ovaj će te štap voditi pravim putem i dovesti k meni. Kad god budeš na raskršću, te ne znaš kojim ćeš putem poći, ti udari ovom štapom, pa gde ti se odgovori: Ja sam put, ti onuda i idi. Posle toga carević se oprosti sa majkom i kćerkom i zadovoljan vrati se u svoju prestonicu. Prolazio je dan za danom, godina za godinom, a kćerka je rasla i već porasla velika devojka. Jednog dana dođe pismo od carevića, da je vreme i da on je očekuje. Tada majka obuče kćerku u sedam zlatnotkanih haljina, poljubi je i isprati je na put, poželevši joj svaku sreću. Putovala devojka, putovala dugo, dok stiže na neko raskršće, gde se put grana u mnogo puteva. Onda devojka udari štapom o jedan put i ču glas gde viče od puta: Ovuda je put! Začudi se devojka, pa udari štapom o drugi put i ču isti glas: Ovuda je put! Začudi se devojka, pa udari i o treći put i začu glas: Ovuda je put! Tako bi i sa četvrtim i svim ostalim putevima. Hajde da još probam i ovaj poslednji put koji je bio sasvim malo ugažen i uzan. Kad udari o taj put najednom čuje glas: Ja sam put! Začudi se devojka, pa setivši se reči carevića pođe tim putem. Išla je tako, išla, a put se sve više širio pred njom, dok opet dođe novo raskršće. No, tu se ona nije dala zbuniti. Udarala je štapom o svaki put i čula je glas: Ovuda je put! No ona nije pošla tim putem, nego se upućivala onim putem od koga je dolazio glas: Ja sam put! Tako je ona srećno prošla sva raskršća i izbegla sva bespuća, dok najzad nije ugledala carski grad. Pred gradom sačekale su je careve vojvode i odvele u dvor carev. Kad ju je video carević, veoma se obradovao i odmah je priredio svadbeni pir.
Carević je sam Hristos Gospod. selo je ovaj svet. Najbolja kuća u selu gde dobra majka živi jeste Crkva Božija. Ćerka predstavlja hrišćansku dušu. sedam haljina jesu sedam glavnih dobrodetelji, u koje se svaka duša mora obući, da bi bila ugodno Bogu. Putokazni štap to je vera. Putevi na kojima se čije glas Ovuda je put!, predstavljaju one puteve koji ukazuju filozofi po svome ljudskom razumu. Niko od filozofa ne usuđuje se da kaže: Ja sam put!, nego svi govore: Ovuda je put! Samo je Gospod Hristos rekao: Ja sam put! Verom se taj put nalazi i vera ga poznaje. To je onaj čudotvorni putokazni štap. Prestonica je Carstvo nebesko. Vojvode careve, koji dočekuju dušu, jesu anđeli Božji. Svadbeni pir jeste radost od sjedinjenja duše sa Stvoriteljem svojim u večnosti.
 

ČUDESNI JASTUK ILI OPASNOST O VELIKIH ŽELJA

kitajska legenda –
Nekada i negde dogodilo se u velikom kitajskom carstvu ovo što ćemo sad ispričati.
Putovao drumom neki stari sveštenik, putovao pa se umorio, svrnuo sa puta pa prostro sedžade po travi i seo da se odmori. Ukraj sebe spustio on svoju torbu. U tom naiđe tuda jedan mlad čovek, zemljoradnik iz okoline. Bio je odeven u kratko odelo kao težak, a ne u dugačko kao bramin ili književnik.
Sede mladić pored sveštenika i njih dva ubrzo stupiše u prijateljski razgovor. No malo posle pogleda mladi čovek uza se i niza se na svoje grube haljine, uzdahnu i reče:
– Pogledaj me, kako sam ja jedno bedno stvorenje!
– Kako to govoriš? – reče mu sveštenik. – Ja te vidim kao mladića zdrava: zašto najednom da se žališ kako si ti jedno bedno stvorenje?
Na to odgovori mladić:
– Kakvo jadno zadovoljstvo mogu ja naći u ovakvom mom životu, radeći svaki dan od ranog jutra do pozne večeri? Ja bih voleo da budem veliki general i da bijem bojeve i dobijam bitke; ili da budem bogataš, pa da imam najboljih jela i pića i da uz muziku se provodim; ili da budem doglavnik našem caru da se proslavim sa svojom filozofijom. To je pravo zadovoljstvo. Voleo bih da se visoko uzdignem u svetu, a ovako šta sam? Zar to nije žalosno? Izgovorivši sve ovo, mladić poče da drema. Videvši to sveštenik izvuče iz svoje torbe jedan jastuk, pruži ga mladiću i tiho mu reče:
– Metni glavu na ovaj jastuk i spavaj, pa će ti sve želje biti ispunjene. Čudan je to jastuk bio. Od tankog i finog porculana, a unutra šupalj.
tek što je mladić spustio svoju glavu na taj jastuk, a to se najedanput nađe u svojoj kući. Zaista, to je bilo čudesno. Ali ono što dolazi još je čudnije. Uskoro zatim on se oženi nekom uglednom devojkom i poče da stiče novac. Onda se odenu u najlepše ruho i pođe mudracima da se kod njih uči. Bio je bistar i učio je dobro. Kroz kratko vreme postane sudija i kao sudija pročuje se svuda. Malo, malo i postane milioner i opet malo, po malo, pa ga car uzme za svoga vezira.
Kao vezir cara kitajskog on se pročuje i proslavi na sve strane carstva. Trudio se svom snagom da učini što više dobra i svome caru i svome narodu. Tako to išlo dugo i dugo. I za sve to vreme car je imao puno poverenje u svoga vezira.
Ali dođe koban trenutak. Neki zavidljivci optuže vezira caru kako je on sklopio zaveru da ubije cara pa onda sam da se zacari. Car brzo ukloni svoga vezira sa položaja i stavi ga pod sud. Dugo je vezir ležao u tamnici dok se istraga vodila i dugo plakao i uzdisao i strahovao. Najzad ga osude na smrt. Posle osude povedu ga kroz grad vezana konopcem sa još nekoliko zlikovaca, osuđenih na smrt i dovedu do mesta izvršenja kazne. Jadni vezir je sav drhtao i glasno jecao, ali pomoći nije bilo ni sa koje strane. Naprotiv, gomila sveta koja ga je posmatrala, škrgutala je zubima i bila je gotova da ga rastrgne. Dželat je odsecao mačem glavu jednom po jednom zlikovcu, dok ne dođe red na vezira. Kad vezir dođe na red, naredi mu dželat da klekne i stavi glavu na panj. Onda zamahnu dželat dugim i oštrim mačem i taman da odseče glavu, ali u tom strašnom trenutku vezir se probudi..
Diže glavu sa porculanskog jastuka sav drhteći. Krupne kaplje znoja padale su mu sa čela. Kraj njega je sedeo stari sveštenik. Mladić je dugo drhtao i ćuteći razmišljao o tome, šta je san, a šta java. Trljao je svoje oči i pipao svoju glavu. Kad je potpuno došao sebi i osetio svoju glavu zdravu na ramenima, on se diže, pa radosno uskliknu i pokloni se do zemlje starom svešteniku.
– Hvala ti, – reče mu, – za jaku pouku koju si mi danas dao preko ovog magičnog jastuka. Sad tek znam koliko sam srećan.
I rekavši ovo, brzo ode na svoj posao.
Reče Gospod: Ne ištite prva mesta… Jer svaki koji se podiže, poniziće se, a koji se ponizuje, podignuće se (Luka, 14,8).

RAZUMNO DETE

savremena ruska priča
Jednom se mali Ivan vraćao kući iz škole. Na pragu od kuće sretne ga otac, koji je bio bezbožnik, pa ga zapita:
– Kaži mi dete, šta te je danas učio otac veroučitelj?
– Šta me je učio? … Otac veroučitelj nas je učio, da postoji jedan Bog u tri lica.
– A zar vam ne reče, da Otac nije stariji od Sina, niti je Sin mlađi od Oca?
– Da, tako nam reče, mili tata, – odgovori Ivan.
– O, sine moj, kako je to velika glupost, – odgovori otac bezbožni. – Pogledaj sine! Nisam li ja tvoj otac?
– Da tata, – odgovori dete.
– Eto vidiš, dete moje, kad sam ja tvoj otac, to moram ja biti stariji od tebe. Nije li tako?
-Tako je, dragi tata. Ti si stariji od mene kao čovek, no kao otac ti nisi stariji od mene, jer u onaj čas kad si ti postao moj otac, ja sam postao tvoj sin. Zato, ako je Nebesni Otac od pre vremena, to od pre vremena mora da bude i Sin.
Bezbožni otac obori glavu, zamisli se i od tada nije se usudio da pita dete, šta ga je učio otac veroučitelj u školi.

GRLATI SLOBODARI
Izuzeci su negde izuzeci, a negde pravilo. U gramatici izuzeci su izuzeci, a ne pravilo. U drami ljudskog života izuzeci su pravilo, jer ni dve ličnosti, niti dva naroda nisu jednaki. Ciglari prave jedan isti kalup za milione cigli; Bog ima poseban kalup za svakog čoveka i za svaki narod. Ni samog sebe Tvorac ne kopira. On je Originator originala. Otuda nedomisliva raznovrsnost pojedinki u feli i čarobnost svake čovečije ličnosti, kao i drame svakog plemena i naroda. Oni koji umeju da cene i poštuju svaku ličnost i svaki narod, jesu pravi slobodari; tirani su uvek kalupari. Nažalost, u naše vreme preovlađuju kalupari i među grlatim slobodarima.
 

POSLEDNJA PORUKA VLADIKE NIKOLAJA

Praštanje
Dva brata su nasledila veliko bogatstvo od svojih roditelja. Posvađali su se oko toga i otišli na sud, i sa nižeg suda na viši, dok nisu proćerdali svoje nasleđe. Ostala je samo zajednička rasprava i mržnja. Da li je to dobro? Ne: to je sigurno protiv Hristovih zapovesti i protiv njihove sopstvene sreće.

Post
Neki se ljudi boje posta, mada Crkva naziva Veliki post „svetlo vreme posta“. Pravoslavni monasi – isposnici, kao Antonije Veliki i mnogi drugi, postili su celog svog života, bili zdravi i dugo poživeli. Lekari nam preporučuju izvesne dijete i mi se toga slepo držimo. Zašto onda ne bismo poslušali Boga, koji je najveći vidar i koji nam post preporučuje kao blagotvoran lek i za dušu i za telo? Zar ne vidimo one, koji suviše jedu i piju, kako pate od teških i neizlečivih bolesti i kako mladi umiru?

Bogatstvo
Često slušamo o ljudima, kako gomilaju zemaljska blaga, umiru ne iskoristivši ih ni za kakav blagosloven cilj. Jedna gospođa u Čikagu, stara 87 godina, čuvala je 25. 000 dolara sakrivenih u kući. Jednog dana izašla je nekuda, a lopovi su ukrali njenu ušteđevinu. Za koga je ta žena čuvala ovoliki novac? Sa njim nije ništa stekla ni na zemlji ni na nebu. Srce je bilo vezano novcem na zemlji, a sada je srce prazno i siromašno na nebu.
Sama reč Božja veli: „Sine moj, daj mi srce svoje“. Ne daj svoje srce zemlji na zemaljske stvari, nego Meni. Jer, ako je tvoje srce samnom, ono će biti samnom u večnosti, ako je tvoje srce sa tvojim zemaljskim blagom, ono će biti daleko od Mene u tamnim predelima večite smrti, zato daj mi srce svoje, sine Moj.
Mi smo pravoslavni hrišćani. Pripadamo najstarijoj apostolskoj crkvi. Kao takvi, treba da budemo ispunjeni mudrošću i da imamo pravo znanje o životu. Nevernici i sektaši puni su briga o osiguranju svog kratkog ovozemaljaskog života.
Ali mi, kao deca svetlosti i duhovne mudrosti, treba da damo primer celom svetu u traženju, pre svega, Carstva Nebeskog, koje je večito. Osigurajmo, zato svoj večiti život, prikupljajući duhovno i moralno blago, koje moljci ne grizu niti rđa, niti ga lopovi kradu, niti se može uništiti. Jer naša dobra dela ići će ispred nas pred presto Gospoda na poslednjem Strašnom Sudu.
Čuli smo da ste vi, parohijani dobar i pobožan svet. Svet koji se boji Boga i voli Crkvu, pod duhovnim rukovodstvom vaših časnih otaca i mi nismo došli iz Bogoslovije Sv. Tihona da vas naučimo nešto novo, nego samo da vas pozdravimo i da vam kažemo: „Držite se blagoslovene vere vaših predaka – vi ne možete naći bolju veru na celom svetu. Držite se narodnih običaja svoje Crkve, bolja Crkva ne postoji.

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. SNJEŽANA OSTOJIĆ

    HVALA NA PREDIVNIM PODUKAMA .
    TOLIKO MI U SRCE ULIJEVATE MIRA I LJUBAVI DA MI KADA ČITAM SVAKI PUT SRCE TIHO JECA.

  2. Lako je citati al ih tesko ostvariti

  3. Ne boj se samo veruj…

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *