ДУХОВНЕ ПОУКЕ

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ
 

 

ПРИЧЕ И ЛЕГЕНДЕ

ПРИЧА О ДРАГОМ КАМЕНУ

ПРИЧА О МИРАЗУ
Пошао неки царев син по свету да тражи себи девојку. У старо време такав је био обичај, да се царев син жени најбољом девојком из свог народа. Пошао тако и онај царевић по народу, повео многе слуге и понео велико благо. Проходио је села и градове, знојио се кроз пешчане пустиње, хладио се кроз зелене горе, обијао росу по долинама, пловио по дубоким водама и пешачио по белим стенама, коначио где омркне, а освитао је увек где није омркао. Но нигде није могао наћи за себе девојку. Једног вечера нађе се царевић у неком дивном селу, које се звало Извори. У том селу је заиста било мноштво јаких и свежих извора, који су опет напајали мноштво њива и вртова и шума и пашњака и воћњака и шарених ливада. Због тога је село и названо: Извори. Уморни путници закуцају на врата најбоље куће коју су видели у селу. У тој кући живела је једна добра жена са својом малом кћерком. Царевићу се допаде кћерка, па упита мајку за њу. Смерна мајка паде пред колена царевића и са стидом одговори му, да она није достојна толике почасти, нити њена кћерка толике славе, а при том девојчица је још недорасла за удају. На то царевић рече, да он може чекати док девојчица порасте. Онда извади он прстен и обручи девојку и даде јој седам златотканих хаљина. Зором диже се царевић са својим пратиоцима да продужи пут. Само још рече мајци, да кад девојка порасте, нека се обуче у свих оних седам хаљина и нека дође к њему, слободно сама. Тада упита кћерка, како ће она погодити пут до царева двора. На то јој царевић даде један штап и рече: Овај ће те штап водити правим путем и довести к мени. Кад год будеш на раскршћу, те не знаш којим ћеш путем поћи, ти удари овом штапом, па где ти се одговори: Ја сам пут, ти онуда и иди. После тога царевић се опрости са мајком и кћерком и задовољан врати се у своју престоницу. Пролазио је дан за даном, година за годином, а кћерка је расла и већ порасла велика девојка. Једног дана дође писмо од царевића, да је време и да он је очекује. Тада мајка обуче кћерку у седам златнотканих хаљина, пољуби је и испрати је на пут, пожелевши јој сваку срећу. Путовала девојка, путовала дуго, док стиже на неко раскршће, где се пут грана у много путева. Онда девојка удари штапом о један пут и чу глас где виче од пута: Овуда је пут! Зачуди се девојка, па удари штапом о други пут и чу исти глас: Овуда је пут! Зачуди се девојка, па удари и о трећи пут и зачу глас: Овуда је пут! Тако би и са четвртим и свим осталим путевима. Хајде да још пробам и овај последњи пут који је био сасвим мало угажен и узан. Кад удари о тај пут наједном чује глас: Ја сам пут! Зачуди се девојка, па сетивши се речи царевића пође тим путем. Ишла је тако, ишла, а пут се све више ширио пред њом, док опет дође ново раскршће. Но, ту се она није дала збунити. Ударала је штапом о сваки пут и чула је глас: Овуда је пут! Но она није пошла тим путем, него се упућивала оним путем од кога је долазио глас: Ја сам пут! Тако је она срећно прошла сва раскршћа и избегла сва беспућа, док најзад није угледала царски град. Пред градом сачекале су је цареве војводе и одвеле у двор царев. Кад ју је видео царевић, веома се обрадовао и одмах је приредио свадбени пир.
Царевић је сам Христос Господ. село је овај свет. Најбоља кућа у селу где добра мајка живи јесте Црква Божија. Ћерка представља хришћанску душу. седам хаљина јесу седам главних добродетељи, у које се свака душа мора обући, да би била угодно Богу. Путоказни штап то је вера. Путеви на којима се чије глас Овуда је пут!, представљају оне путеве који указују филозофи по своме људском разуму. Нико од филозофа не усуђује се да каже: Ја сам пут!, него сви говоре: Овуда је пут! Само је Господ Христос рекао: Ја сам пут! Вером се тај пут налази и вера га познаје. То је онај чудотворни путоказни штап. Престоница је Царство небеско. Војводе цареве, који дочекују душу, јесу анђели Божји. Свадбени пир јесте радост од сједињења душе са Створитељем својим у вечности.
 

ЧУДЕСНИ ЈАСТУК ИЛИ ОПАСНОСТ О ВЕЛИКИХ ЖЕЉА

китајска легенда –
Некада и негде догодило се у великом китајском царству ово што ћемо сад испричати.
Путовао друмом неки стари свештеник, путовао па се уморио, сврнуо са пута па простро сеџаде по трави и сео да се одмори. Украј себе спустио он своју торбу. У том наиђе туда један млад човек, земљорадник из околине. Био је одевен у кратко одело као тежак, а не у дугачко као брамин или књижевник.
Седе младић поред свештеника и њих два убрзо ступише у пријатељски разговор. Но мало после погледа млади човек уза се и низа се на своје грубе хаљине, уздахну и рече:
– Погледај ме, како сам ја једно бедно створење!
– Како то говориш? – рече му свештеник. – Ја те видим као младића здрава: зашто наједном да се жалиш како си ти једно бедно створење?
На то одговори младић:
– Какво јадно задовољство могу ја наћи у оваквом мом животу, радећи сваки дан од раног јутра до позне вечери? Ја бих волео да будем велики генерал и да бијем бојеве и добијам битке; или да будем богаташ, па да имам најбољих јела и пића и да уз музику се проводим; или да будем доглавник нашем цару да се прославим са својом филозофијом. То је право задовољство. Волео бих да се високо уздигнем у свету, а овако шта сам? Зар то није жалосно? Изговоривши све ово, младић поче да дрема. Видевши то свештеник извуче из своје торбе један јастук, пружи га младићу и тихо му рече:
– Метни главу на овај јастук и спавај, па ће ти све жеље бити испуњене. Чудан је то јастук био. Од танког и финог порцулана, а унутра шупаљ.
тек што је младић спустио своју главу на тај јастук, а то се наједанпут нађе у својој кући. Заиста, то је било чудесно. Али оно што долази још је чудније. Ускоро затим он се ожени неком угледном девојком и поче да стиче новац. Онда се одену у најлепше рухо и пође мудрацима да се код њих учи. Био је бистар и учио је добро. Кроз кратко време постане судија и као судија прочује се свуда. Мало, мало и постане милионер и опет мало, по мало, па га цар узме за свога везира.
Као везир цара китајског он се прочује и прослави на све стране царства. Трудио се свом снагом да учини што више добра и своме цару и своме народу. Тако то ишло дуго и дуго. И за све то време цар је имао пуно поверење у свога везира.
Али дође кобан тренутак. Неки завидљивци оптуже везира цару како је он склопио заверу да убије цара па онда сам да се зацари. Цар брзо уклони свога везира са положаја и стави га под суд. Дуго је везир лежао у тамници док се истрага водила и дуго плакао и уздисао и страховао. Најзад га осуде на смрт. После осуде поведу га кроз град везана конопцем са још неколико зликоваца, осуђених на смрт и доведу до места извршења казне. Јадни везир је сав дрхтао и гласно јецао, али помоћи није било ни са које стране. Напротив, гомила света која га је посматрала, шкргутала је зубима и била је готова да га растргне. Џелат је одсецао мачем главу једном по једном зликовцу, док не дође ред на везира. Кад везир дође на ред, нареди му џелат да клекне и стави главу на пањ. Онда замахну џелат дугим и оштрим мачем и таман да одсече главу, али у том страшном тренутку везир се пробуди..
Диже главу са порцуланског јастука сав дрхтећи. Крупне капље зноја падале су му са чела. Крај њега је седео стари свештеник. Младић је дуго дрхтао и ћутећи размишљао о томе, шта је сан, а шта јава. Трљао је своје очи и пипао своју главу. Кад је потпуно дошао себи и осетио своју главу здраву на раменима, он се диже, па радосно ускликну и поклони се до земље старом свештенику.
– Хвала ти, – рече му, – за јаку поуку коју си ми данас дао преко овог магичног јастука. Сад тек знам колико сам срећан.
И рекавши ово, брзо оде на свој посао.
Рече Господ: Не иштите прва места… Јер сваки који се подиже, понизиће се, а који се понизује, подигнуће се (Лука, 14,8).

РАЗУМНО ДЕТЕ

савремена руска прича
Једном се мали Иван враћао кући из школе. На прагу од куће сретне га отац, који је био безбожник, па га запита:
– Кажи ми дете, шта те је данас учио отац вероучитељ?
– Шта ме је учио? … Отац вероучитељ нас је учио, да постоји један Бог у три лица.
– А зар вам не рече, да Отац није старији од Сина, нити је Син млађи од Оца?
– Да, тако нам рече, мили тата, – одговори Иван.
– О, сине мој, како је то велика глупост, – одговори отац безбожни. – Погледај сине! Нисам ли ја твој отац?
– Да тата, – одговори дете.
– Ето видиш, дете моје, кад сам ја твој отац, то морам ја бити старији од тебе. Није ли тако?
-Тако је, драги тата. Ти си старији од мене као човек, но као отац ти ниси старији од мене, јер у онај час кад си ти постао мој отац, ја сам постао твој син. Зато, ако је Небесни Отац од пре времена, то од пре времена мора да буде и Син.
Безбожни отац обори главу, замисли се и од тада није се усудио да пита дете, шта га је учио отац вероучитељ у школи.

ГРЛАТИ СЛОБОДАРИ
Изузеци су негде изузеци, а негде правило. У граматици изузеци су изузеци, а не правило. У драми људског живота изузеци су правило, јер ни две личности, нити два народа нису једнаки. Циглари праве један исти калуп за милионе цигли; Бог има посебан калуп за сваког човека и за сваки народ. Ни самог себе Творац не копира. Он је Оригинатор оригинала. Отуда недомислива разноврсност појединки у фели и чаробност сваке човечије личности, као и драме сваког племена и народа. Они који умеју да цене и поштују сваку личност и сваки народ, јесу прави слободари; тирани су увек калупари. Нажалост, у наше време преовлађују калупари и међу грлатим слободарима.
 

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Праштање
Два брата су наследила велико богатство од својих родитеља. Посвађали су се око тога и отишли на суд, и са нижег суда на виши, док нису проћердали своје наслеђе. Остала је само заједничка расправа и мржња. Да ли је то добро? Не: то је сигурно против Христових заповести и против њихове сопствене среће.

Пост
Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост „светло време поста“. Православни монаси – испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?

Богатство
Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25. 000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу.
Сама реч Божја вели: „Сине мој, дај ми срце своје“. Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце самном, оно ће бити самном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој.
Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота.
Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду.
Чули смо да сте ви, парохијани добар и побожан свет. Свет који се боји Бога и воли Цркву, под духовним руководством ваших часних отаца и ми нисмо дошли из Богословије Св. Тихона да вас научимо нешто ново, него само да вас поздравимо и да вам кажемо: „Држите се благословене вере ваших предака – ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.

Кључне речи:

3 коментар(а)

  1. SNJEŽANA OSTOJIĆ

    HVALA NA PREDIVNIM PODUKAMA .
    TOLIKO MI U SRCE ULIJEVATE MIRA I LJUBAVI DA MI KADA ČITAM SVAKI PUT SRCE TIHO JECA.

  2. Lako je citati al ih tesko ostvariti

  3. Ne boj se samo veruj…

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *