Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

Značenje reči „Tvoja ot Tvojih“

 

PITANJE: Šta podrobnije znači vozglas: „Tvoja ot Tvojih, Tebje prinosjašče o vsjeh i za vsja“? U prevodima stoji kratko: „Tvoje od Tvojih, Tebi prinosimo za sve i svega radi“, ili slično?

 

ODGOVOR: Kao i mnoge druge reči na Svetoj Liturgiji, i ove su uzete iz Svetog Pisma Starog Zaveta. Potiču od cara Davida, koji ih je uputio Bogu pri davanju priloga za podizanje hrama: „Jer je od Tebe sve, i iz Tvojih ruku primivši dasmo Ti“.[1] U liturgičkom smislu pominje ove reči već Sveti Irinej Lionski govoreći da je Gospod Isus „dajući savet svojim učenicima da prinose Bogu prvine od onog što je On stvorio, ne zato što On ima potrebu, nego da oni sami ne bi bili besplodni i neblagodarni, uzeo je od stvorenog hleba i blagodario… Slično i čašu … i naučio je novom uznošenju Novog Zaveta, te Crkva u svemu svetu, primivši od apostola, prinosi Bogu – koji nam daje hranu – prvine Njegovih darova“.[2] U idućoj glavi on direktno veli: „A prinosimo Njemu ono što je Njegovo“;[3] zatim: „mi prinosimo Njemu, ne kao da ima potrebu, nego blagodareći Njegovoj vlasti i osvećujući tvar… Tako je sama Reč dala zapovest narodu (judejskom) o prinosima, mada nema potrebe za njima, da bi se oni naučili služiti Bogu; zato hoće da i mi prinosimo dar oltaru često i bez prestajanja“.[4]

Sličnu misao izražava molitva VIII knjige Apostolskih Ustanova: „Prinosimo Tebi, Caru i Bogu, po Njegovom (Isusa Hrista) naređenju, ovaj hleb i ovu čašu, blagodareći Ti kroz Njega što si nas udostojio da stojimo pred Tobom i da Ti služimo. I molimo se da milostivo pogledaš na ove darove koji leže pred Tobom, Bože, koji nemaš ni u čemu potrebe“.[5]

Prema izlaganju prof. Fundulisa i Kerna, vidimo da se reči „Tvoja ot Tvojih“ ne nalaze samo u vizantijskom tipu Liturgija, nego i u drugim: „Isti izraz, s malim razlikama, odgovara i aleksandrijskoj Liturgiji Svetog Grigorija Bogoslova: „Tvoje od Tvojih darova, Tebi prinoseći za sve, i za sva, i u svima“.“[6] U Liturgiji Svetog apostola Marka, „u molitvi anamneze, ima ovakav izraz: „Tebi, od Tvojih darova predložismo pred Tobom…“.“ Na prestolu carigradske Svete Sofije stajala je ovakva posveta: „Tvoje sluge, Hriste, Justinijan i Teodora, Tebi prinose Tvoje darove od Tvojih darova“. Prof. Kern veli dalje: „Svakako je ovaj izraz ušao u liturgičku upotrebu još do prvobitne razdeobe obrednih osobina Zapada i Istoka, jer i u kanonu rimske mise, u molitvi „Unde et memores“, čitamo ovakvu frazu: „Prinosimo Tvome presvetlom Veličanstvu od Tvojih darova i poklona“.[7]

Reči „Tvoja ot Tvojih, Tebje prinosjašče“ upotrebljavane su kroz vekove na Svetoj Liturgiji u suštini u onom smislu u kome ih je upotrebio car David. Hrišćani su svesni da prinoseći ovu žrtvu Bogu ne prinose od svoga, nego od onog što od Boga primaju po milosti. I strozavetne žrtve bile su dar Bogu od Njegovih darova. Ali je novozavetna žrtva nesravnjivo uzvišenija. Ona nije meso i krv žrtvenih životinja, nego Telo i Krv Sina Božjeg. Iz ljubavi prema ljudima, Bog nam je darovao to najveće blago – Telo Sina Svoga. Iz blagodarnosti i službe Njemu, a prema zapovesti Spasiteljevoj, mi prinosimo ovu žrtvu, kao što veli Sveti Irinej, radi osvećenja sebe i sve tvari. Ovo je, dakle, savršena žrtva savršenom Bogu, jer – kako ističe arhiepiskop Venijamin – „nijedan prinos ne može biti tako savršen i ugodan Bogu kao svi Sveti Darovi“.[8]

Ovakav smisao navedenih reči daje i tumačenje patrijarha Germana (VIII vek): „Tvoja ot Tvojih, Tebje prinosjašče – od Tela i Krvi Onog Koji je rekao: Ovo činite za moj spomen, što znači: Ono što si nam predao preko Svojih Svetih apostola, to Ti prinosimo radi našeg spasenja. Narod: Tebe pojemo Boga i Oca, Tebe blagosiljamo Sina i Reč, Tebi blagodarimo Sveti Duše“.[9]

Isti smisao ovim rečima daju tumači i bogoslovski pisci novijeg vremena. Da navedemo tumačenje K. Nikoljskog: „Tvoja… tj. Tvoje darove; ot Tvojih, tj. od Tvojih tvorevina – od onog što si Ti stvorio; Tebje prinosjašče – Tebi prinosimo“.[10]

Ovaj, dakle, deo rečenice jasan je. Ostaje još da razmotrimo drugi: „…o vsjeh i za vsja“.

U odgovarajućoj molitvi Jakovljeve Liturgije kaže se: „Ovu strašnu i beskrvnu žrtvu prinosimo Tebi, Vladiko, moleći… da nam ne platiš po gresima našim, niti po bezakonjima našim, nego po Tvojoj blagosti i neizrecivom Tvom čovekoljublju… izbrisavši obveznicu protiv nas… daruješ nam nebeske i večne darove Tvoje“.[11] U rečima ove molitve iznet je razlog prinošenja novozavetne žrtve, šta mi očekujemo od nje, a i reči „o vsjeh i za vsja“ u stvari treba da objasne zašto se prinosi Bogu Njegovo od Njegovog. Zato svakako i jedne i druge imaju isti smisao, tj. i reči „o vsjeh i za vsja“ treba da znače: Radi oproštenja grehova i primanja darova od Tebe Blagog i Čovekoljubivog Boga. U ovom smislu tumači ih i K. Nikoljski govoreći: „O vsjeh (… za sve, u svim odnosima), što se odnosi na sva dela našeg grehovnog života, da nam ne bi vratio po našim gresima, nego po Tvom čovekoljublju… I za vsja… za sve što si Ti učinio ljudima. Dakle, prinosimo žrtvu umilostivljenja za grehe i blagodarstvenu za izvršeno spasenje“.[12]

Prema Jeronimu Vogiaci, „…o vsjeh i za vsja“ znači: „Za svako vreme i za sva dobra koja daješ svojim razumnim stvorenjima“.[13] Ep. Melentije ne uzima u obzir grčki original, gde je „o vsjeh i za vsja“ svakako u množini srednjeg roda (ne u jednini muškog), nego prema slovenskom gde „o vsjeh“ može biti i muškog roda, veli da znači „o vsjeh, tj. za ljude, i za vsja tj. blagodjejanja“. On, takođe, uzima pogrešno da „ot Tvojih“ znači „od Tvojih slugu“.[14]

Najpotpunije tumačenje ovih reči nalazimo kod prof. Mirkovića. On veli: „… sveštenik… govoreći: „Tvoja ot Tvojih“, kao da bi hteo reći: Mi nemamo nikakve svojine kojom bi na dostojan način mogli izraziti Tebi, Oče Nebesni, našu blagodarnost za dobra kojih smo postali učasnici dolaskom Jedinorodnog Sina Tvoga. Zato Ti u znak iskrene blagodarnosti prinosimo „Tvoja“ tj. Tvoje (darove), ovaj hleb i ovo vino, „ot Tvojih“ tj. od Tvojih tolikih bezbrojnih darova, izabrane od samoga Jedinorodnog Sina Tvoga pri ustanovljenju Evharistije… Mi Ti prinosimo ove darove „o vsjeh“ (za sve) što nam spominje pređašnja molitva, za sve što si učinio za nas, za krst, za grob, za tridnevni vaskrs, za ulazak na nebo, sedenje s desne strane Oca i drugi slavni dolazak, „i za vsja“, tj. za sve spomenute stvari u pređašnjoj molitvi, koje nisu ništa drugo doli oproštenje grehova ili iskupljenje naše“.[15]

*

U pogledu oblika reči ovog uzglasa, postoji razlika između Grka i Bugara, s jedne, i nas i Rusa, s druge strane, u tome što Grci i Bugari danas govore „Tebje prinosim“ (si prosferomen), a mi „Tebje prinosjašče“, Tebi prinoseći. Kod njih je ovaj glagol u indikativu prezenta, a kod nas ima oblik participa prezenta. Tako je kod nas bilo i u starini. Nijedan stari srpskoslovenski rukopis, koji sam imao u rukama, nema te reči u drukčijem obliku nego „prinosešte“.[16] Od osobitog je značaja što se isto tako nalazi u većini starih grčkih rukopisa od VIII do XVII veka. Prof. Fundulis veli da od oko 90 grčkih rukopisa Narodne biblioteke i Vizantijskog muzeja u Atini (koje navodi prof. Trembelas u svom radu E tris liturgie), više od njih 70 imaju „prinosjašče“, „prosferontes“. Dalje, on veli: „Ista analogija postoji u rukopisima ostalih biblioteka“.[17] Tako nalazimo i u grčkim rukopisima koje navodi Krasnoseljcev[18] i Dmitrijevski[19], i rukopisu Diataksisa patrijarha Filoteja Vatopedske biblioteke br. 133 iz 1354-1376. g.[20]

Pored ovih istorijskih dokaza, i razmatranje Kanona Evharistije, kome ove reči pripadaju, kazuje da je pravilniji oblik „prinoseći“ nego „prinosimo“. Prof. Trembelas navodi za to ove dokaze i veli: „Smatramo boljim izraz „prinoseći“ (prosferontes) i nalazimo da je glagol, od koga ovaj particip zavisi, u himni koju narod nastavlja: „Tebe pojemo…“, što svedoči i Barberinski kodeks“. Da „Tebe pojemo…“ sačinjava nastavak uzglasa „Tvoja ot Tvojih“ – veli dalje prof. Trembelas – „izlazi iz sledećeg: 1) Molitva „Ješče prinosim Ti slovesnuju siju…“ koja iza toga sledi, odgovara prirodnije prethodnom ako se shvati kao nastavak ne „Tebi prinosimo zbog svega za sve“, nego kraja himne koju peva narod („…i molimo Ti se, Bože naš“); 2) Da ovaj deo molitve sačinjava nastavak navedene himne može se izvesti i iz Aleksandrijske Liturgije Vasilija Velikog, gde čitamo u odgovarajućem odeljku: „Narod govori: Tebe pojemo, Tebe blagosiljamo. Sveštenik govori u sebi: I molimo i prosimo Tebe, Čovekoljupče…“; 3) Uopšte učestvovanje naroda u anafori biva tako da on nastavlja, ili odgovara na ono što liturg govori, a posle ovog odgovora da opet liturg nastavlja reč. Stvarno u Prologu Kanona Evharistije „moli se jerej za narod, a narod se moli za jereja. Jer „I sa duhom tvojim“ nije ništa drugo do to. I blagodarenje opet je zajedničko, niti samo on blagodari, nego i ceo narod. Jer pre njih (naroda) uzima reč (sveštenik), onda, sjedinivši se, oni: „Dostojno je i pravedno!“ Zatim počinje blagodarenje (Zlatoust, 18. omilija na 2 Kor.)… Posle blagodarenja sledi Pobedna pesma, koja sačinjava nastavak uzglasa liturga, što se može zaključiti prema rečima o tome Svetog Kirila („a dvama noge, i dvama leteći i govoreći: Svet, svet, svet Gospod Savaot“ – Mist. Katih. V)“ .[21]

Slično ovome rasuđuje i prof. Fundulis i zaključuje: „Ispravka prvobitnog i pravilnog „Tebi prinoseći“, u „Tebi prinosimo“, nastala je, izgleda, kad je nadvladao običaj da se molitve govore tajno, te vozglasi sveštenika i odgovori naroda počeše da gube svoj smisao, pošto odvojeni od molitava nemađahu, sami po sebi, nezavisno od veze s njim, nikakav samostalni smisao“.[22]

Prof. Kern takođe veli: „Stariji rukopisi imali su oblik „prinosjašče“, prosferontes… dok je docnije kod Grka prevladalo „prinosim“, prosferomen“.[23]

*

Vozglas „Tvoja ot Tvojih…“, dakle, znači: Ovaj hleb i vino, od sviju Tvojih darova Tebi prinoseći zbog svega (što si učinio za nas – krst, grob, tridnevno vaskrsenje…) i za sve (oproštenje greha i našeg iskupljenja), Tebi pojemo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode.

 

Glasnik, februar 1975.

 


NAPOMENE:

[1] U grčkom prevodu LHH-orice: „jer je Tvoje sve i od Tvoga dali smo Ti“ (1 Dnevn. 29, 14). Up. I. Dmitrevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvenoje izjasnjenije na Božestvennuju liturgiju, S. Peterburg 1884, 228; K. Kern, Evharistija, Pariz 1947, 273).

[2] Sočinjenija Sv. Irineja ep. lionskago, rus. prevodje P. Preobraženskago, S. Peterburg 1900, Protiv jeresi knj. IV, gl. VII, 5, str. 361.

[3] N. d. gl. XVIII, t, str. 365; Apospazmata, u Vivliothiki Elinon pateron, Ekdosis Apost. Diakonias Atina 1955, T. V., str. 153.

[4] N. d. rus. prev. Gl. XVIII, 6, str. 365, 366.

[5] Izd. Apost. Diakon., Atina 1955, T. II, gl. XII, str. 155, 156.

[6] Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1979, II, 211, 212.

[7] N. d. 263, 274

[8] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1899, 190. I ep. Nikolaj veli: „I kad Bogu žrtvu prinosimo, prost hleb i prosto vino, mi govorimo: „Tvoja ot Tvojih…“. Jer ništa u svetu mi nemamo svoje: ni mrvu hleba, ni vina – ništa što od Boga nije.“(Ohrid. Prolog, Niš 1928, 7).

[9] Mistiki teorija, Minj. P. G. T. 98, 437.

[10] Posobije, S. Peterburg 1900, 444.

[11] I thia liturgia tu agiu Iakovu tu Adelfu Theu, Atina 1964, str. 30.

[12] N. d. 444, 445.

[13] I thia liturgia, Atina 1912, 43.

[14] Pravilnik II, Zaječar 1907, 113.

[15] Liturgika II, 1, Beograd 1966, 97.

[16] Dečanski rukopisi: br. 130, XIV v., br. 122, XIV-XV v., br. 123 iz 1395. g., br. 125, XV v., br. 126, XV v., 129 XV-XVI v., br. 132, XV v., br. 134, XVI v., Man. Sv. Trojice kod Pljevalja br. 110. prva pol. XV v., br. 86 i 108 iz XV v., br. 67 iz 1507. g., br.60 i 106 iz XVI v.

[17] N. d. 211.

[18] Mosk. publ. bibl. zbirke ep. Porfirija iz X v.; Mosk. Rumjancevskog muz. Sevastjanovske zbirke br. 374 iz H-HI v., Mosk. sinod. bibliot. br. 279 iz XIV v. – u Svjedjenia o njekotorih liturgičeskih rukopisjeh vatikanskoj bibliot., Kazanj 1885, 290, 201, 300.

[19] I esfigmenskom pergamentnom svitku iz 1306. g. (Evhologia, Kijev 1901, 267).

[20] Krasnoseljcev, Material dlja istorii činoposljedovanija liturgii Sv. Ioana Zlat., Kazanj 1883.

[21] Trembelas, n. d. 110.

[22] N. d. 213. Možda je na ovu promenu „prinoseći“ u „prinosimo“ neke povukao particip u prethodnoj molitvi: „Pominajušče ubo spasiteljnuju siju zapovjed… Tvoja od Tvojih Tebje prinosim…“.

[23] N. d. 273. Na drugom mestu navodi on ove reči tako da se može shvatiti da je stariji oblik prosferomen, prinosimo (str. 232, 233).

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *