Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga III

O naglašavanju pojedinih reči kroz pojanje na bogosluženju

 

PITANJE: Bio sam u patrijaršijskoj kapeli na jednoj Liturgiji i čuo da se pojedine reči crkvenih pesama ne pevaju na uobičajeni način, pa ni onako kako je u Mokranjčevom „Opštem pojanju“ i „Osmoglasniku“. Ty se naročito naglašavaju neke reči: „Gospodi, pomiluj“, „Budi imja Gospodnje“ i druge. U Sabornoj crkvi, na primer, čuo sam, na polijeleju, dok se svuda peva „Jako vo vjek milost jego…“ sa dugouzlaznim naglaskom na prvom slogu reči „milost“, da se insistira da bude dugosilazni naglasak na drugom slogu te reči, itd.

Zar nema ništa važnije nego da se troše energije i vreme na sitnicama, a sektanti nam, zbog neaktivnosti sveštenika i njihovih cenovnika, odvode verne u svoje stado?

 

ODGOVOR: Nisam mislio da bi pravilnije naglašavanje pojedinih reči, pri pojanju u Crkvi, moglo probuditi nečiju „silu i gospodstvo“ da o tome potraži objašnjenje. No kad je pitanje već postavljeno, nema se kuda nego da se na njega odgovori.

Svakako da su se u životu pojedinih delova Crkve od početka javljala pitanja od manjeg i većeg značaja. Među njima, pitanje razumevanja onoga što se na bogosluženjima čita i peva nikada nije bilo na periferiji opšteg interesa i značaja. Već iz kazivanja Svetog apostola Pavla vidi se jasno da reći nerazumljivu reč znači – „govoriti u vetar“. Zbog toga on veli da u crkvi više voli reći „pet reči umom svojim“ – što, po tumačenju Svetog Vasilija Velikog, znači na jeziku razumljivom slušaocima – „nego hiljadu reči jezikom“, tj. na jeziku slušaocima nerazumljivom (1 Kor. 14, 9, 19). Osnovni značaj razumevanja molitava i pesama je u tome da njihov smisao i poruku verni shvate i time se duhovno osnaže i uzdignu.

O tome se u Crkvi uvek vodilo računa, pa su se u svakom narodu prevodili Sveto Pismo i bogoslužbeni tekstovi na njegov govorni jezik, i na tome jeziku propovedana mu je nauka Hristova.

Tako je bilo i u našem narodu. Opšte razumljivi staroslovenski jezik upotrebljavan je u Crkvi vekovima. No kad je tokom vremena zastareo i razvojem govornog jezika postao nerazumljiv, kod pojedinih slovenskih naroda on je menjan, dobijajući crte govornog narodnog jezika. Tako je kod nas Srba došlo do srpsko-slovenske recenzije u doba Svetog Save; kod Rusa do rusko-slovenske, koja je zavladala i kod nas primanjem crkvenih knjiga iz Rusije u XVIII veku. U tim knjigama navedeni su naglasci na svakoj reči. Kod Rusa i Bugara ti se naglasci drže strogo. Kod nas pak Srba, i pored insistiranja Zaharija Orfelina u Bukvaru 1767, nisu prihvaćeni ni ruski naglasci ni umekšavanja suglasnika. Po rečima profesora Pavla Ivića, „to jednostavno nije bilo moguće jer se protivilo strukturi štokavskog glasovnog sistema. Tako je srpski izgovor ruskoslovenskog ostao jasno različit od ruskog. Srpska verzija ruskoslovenskog u stvari je neka vrsta srpske „redakcije“ tog jezika; on se tu pojavljuje prilagođen mogućnostima fonetike srpskoga jezika“.[1] Pored toga, „beleženje akcentuacije ruskoslovenskog jezika srpske fonetske recenzije nikako nije normirano“.[2] Otud biva da ista reč, u istom tekstu, na jednom mestu ima akcenat na jednom slogu, zatim onda na drugom slogu, čak i na trećem.[3] Vremenom se došlo do takvog naglašavanja koje uopšte ne vodi računa o razumevanju sadržine pesama.

Treba shvatiti da navedeni pogrešni način naglašavanja reči, pri čitanju i pevanju crkvenih tekstova, nije bio oduvek, nego ga je osobito ustrojilo „đače samouče“, poznati način učenja čitanja i pevanja po našim manastirima i crkvama iz doba turskog ropstva, osobito pred njegov kraj.

Kakvo je stanje bilo početkom 18. veka, u doba mitropolita Mojsija Petrovića i Vićentija Jovanovića „u našoj cerkvi, kako v čteniji, tako i v pjeniji vo svjakih razumjeniji cerkovnih“ (kako u čitanju, tako i u pevanju i u svakom znanju crkvenom), pokazuje izveštaj mitropolitskog egzarha Maksima Rajkovića iz 1733. godine, koji navodi za neke sveštenike da znaju „prostački pojati“; za neke da znaju „srpski pojati“, za neke da „ne znaju ništa pojati“.[4]

Ovakvo stanje u našoj Crkvi još je pogoršano prelaskom sa srpskoslovenskog na ruskoslovenski jezik. Zaista, „zamena srpske redakcije ruskom osetno je udaljila crkveni jezik kod Srba od narodnog, čineći ga težim, zatvorenijim za masu neprosvećenih“.[5] U njemu su mnoge reči srpskoslovenske redakcije, dotle razumljive, izmenjene fonetski u ruskoslovenskom jeziku, postale nerazumljive. Pošto te nerazumljive nisu postale razumljivijim kako bilo da se naglase, „đače samouče“ nije obraćalo pažnju ni da pravilno naglašava one razumljive, jer one nisu mogle pomoći da se razume smisao rečenice u kojima su sve ostale reči bile nerazumljive.

Umesto truda oko razumevanja smisla pevanih crkvenoslovenskih tekstova, pošlo se putem proširivanja i ukrašavanja melodija, kako osmoglasnog, tako pogotovo velikog pojanja. Otišlo se, dakle, pravcem suprotnim od onoga koji su ukazali Sveti Oci. Naime, jasno nam je da su ljudi pri postanku dobili osećanje melodija i harmonije. I u crkvi, da melodija čini pevanu sadržinu pesme svečanijom, prijatnijom, približavajući je umu i srcu. „Sve to, u prvom redu, radi slave Božje, a zatim i radi nazidanja vernih“.[6] Ali melodija pevanog teksta podiže dušu vernih onda „kad se uz spoljašnji sklad (harmoniju) može razumeti i unutrašnja sadržina joj, kako bi se pojalo i srcem i umom“.[7] Blaženi Jeronim je taj stav izrazio rečima: „Sluga Hristov mora pojati tako da bi prijatne bile reči koje on izgovara, a ne glas njegov“.[8]

Na taj princip ukazivano je kod nas i ranije: „Stihiru, dakle, koju pojemo treba razumjeti… bitni je uslov zgodno upotrijebiti naglasak riječi… Jer nevješt pijevac misli da je glavno u pjeniju melodija, te izvija, cifra… a riječi stihirne Bog te pita kako izgovara, i šta govori, ove su mu sporedna stvar. Dakle, kod njega ne zavisi melodija od stihire, već stihira od melodije“.[9]

Na tu primarnu potrebu razumevanja pevanog teksta, ukazuju i danas eminentni poznavaoci crkvene muzike: „Smatramo da bi trebalo nastojati (svim sredstvima) da pojci, horski pevači i vernici, pre svega, razumeju pevani tekst… đacima bogoslovija i studentima fakulteta uliti ljubav i odgovornost prema crkvenom pojanju, ističući lepotu melodija, teološki sadržaj pesama, neizmeran istorijski i kulturni značaj našeg crkvenog pojanja kao sastavnog dela naše sveukupne duhovne baštine…“.[10]

Smatram da je to glavni razlog što se u Pravoslavnoj crkvi nije prihvatila instrumentalna muzika. Zaista, kakvu bi korist imao hrišćanin od najlepše melodije pri pevanju, npr. Molitve Gospodnje, ili Simvola vere, ako on ne shvati i ne prihvati njihove istine date za spasenje duša i život večni.

Prema tome, pri pojanju u Crkvi treba imati na umu da je uloga melodije da olakša usvajanje kazivanja, smisla teksta koji se peva, a ne da ona tu može imati samostalan, nezavisan značaj. Shvatiti, dakle, da nije dobro da se uvođenjem komplikovanih, težih melodija potiskuju jednostavniji i blagi napevi u kojima mogu da učestvuju svi verni. Još imati u vidu da bi takav postupak uvek značio i potiskivanje interesa za bolje razumevanje pevanog teksta.

Nisu samo kod nas Srba prvobitne jednostavne crkvene melodije proširivane, nego je slično bilo i kod Grka. U suštini vizantijsko grčko pojanje ostalo je do danas jednoglasno, monodijsko, ma koliko pojaca u njemu učestvovalo. Pratnja, ukoliko biva, samo je horsko brujanje na jednu notu (grčki „isokratima“).[11] Ali je tokom vremena došlo do njegovog proširivanja i komplikovanog kitnjastog stila pevanja.[12]

Ne samo to nego se nije odolelo ni iskušenju da se ne pevaju nadugo i naširoko kitnjaste melodije rečima bez smisla (slogovima „te-re-rem“).[13] Sada se u Grčkoj crkvi pevanje te-re-rem slogova većinom upotrebljava na svenoćnom bdeniju velikih praznika. Čini mi se da će jedan od razloga da ono nestane, ako ne i najvažniji, biti potreba da se zasićena pažnja vernih odmori od dugog čitanja i pevanja tekstova dogmatske i bogoslovsko-teorijske sadržine, a pri tome verni da ostanu budni.

U tom cilju, kod nas, a i kod Grka, mislim da bi bilo bolje pevati pesme koje se odnose na praznik, prikladne i prijatne melodije, a lake i poznate sadržine, koje pažnju ne zamaraju, npr. iz Lire vladike Nikolaja.

Kad je došlo vreme da se crkvene melodije stave u note, već odomaćeno bez smisla naglašavanje biva fiksirano radom Stevana Mokranjca i drugih muzičara, koji su ih beležili onako kako su čuli od pojedinih pojaca. Tako se one pevaju i danas. To su prihvatili i bogoslovi i sveštenici, iako se crkvenoslovenski jezik uči u bogoslovijama i na Bogoslovskom fakultetu. A ne bi trebao da bude, jer melodijski akcenat kod nas nije tako kruto određen da bude na nekom slogu reči, kao kod Grka, nego mnogo elastičnije. Nema teškoće da se reč fonetski i po značenju ista kao u savremenom govornom jeziku može i u crkvenoslovenskom kod nas naglasiti, kako se naglašava u savremenom jeziku. Nije se stiglo do ozbiljnijeg odstupanja od mehaničkog ponavljanja naviknutog pevanja, koje ne vodi računa o boljem razumevanju teksta, i zato pravilnijem naglašavanju reči da bi ih i pojci i verni u crkvi razumeli i svoju veru produbili i utvrdili.

Ne samo to nego se taj način pojanja drži i pri pojanju bogoslužbenih tekstova i službi Svetih, koje imamo na savremenom srpskom jeziku. Sada stojimo pred neminovnošću da se u navedenom cilju, kako reči pravilnim naglašavanjem, tako i složene rečenice, logičkim odvajanjem i isticanjem pojedinih njihovih delova, takođe uproštavanjem kitnjastih figura, trila, u pojedinim glasovima, dođe do ostvarivanja otačkog principa da melodije pomognu boljem razumevanju i lakšem prihvatanju sadržine pevanog teksta. Taj zadatak je sada ne samo pred svima sveštenicima i pojcima nego i pred svima vernima, koji treba da na bogosluženju aktivno učestvuju, odgovaraju na jektenije i molitve, kao što je bilo u starini, a ne da budu pasivni statisti. Osobito je to zadatak nastavnika pojanja u bogoslovijama i na Bogoslovskom fakultetu.

Pored već rečenog, da ukažemo i na ovaj razložan savet: „Svaki stih, svaka rečenica, svaka reč mora se pevati tako da smisao teksta ne bude nejasan ili promenjen. Nepravilno disanje pri pojanju, presecanje stihova na nedozvoljenom mestu, loš naglasak – sve to mora da se izbegne“.[14]

Zašto bi, dakle, nastojanje da se čita i peva što razumljivije i jasnije bilo nešto rđavo? Zar u crkvenoslovenskom jeziku, koji se upotrebljava u Crkvi, nema mnoštvo nerazumljivih reči i čtecima i pojcima, a kamoli vernicima? Od kakve bi to koristi bilo, i one reči u tome jeziku koje su leksički, glasovno, i po značenju potpuno iste sa takvim rečima u savremenom srpskom jeziku, da rđavim naglašavanjem i one budu nerazumljive? Jedan takav stručnjak kao što je dr Petar Đorđić, profesor crkvenoslovenskog jezika na našem Bogoslovskom fakultetu pre II svetskog rata, jasno kazuje: „Razumljivo je što se reči crkvenoslovenskog jezika akcentuju isto kao i u srpskom jeziku kada su one manje ili više identične sa srpskim kao: Bog, Otec, Gospod, Svjati Bože, Bogorodice Djevo radujsja, pridi…itd“.[15] Suprotan postupak, rđavo naglašavanje, pored svega toga, ne odgovara ni zapovesti Svetog Pisma „pojte razumno“ (grčki: „Psalate sinetos“, Ps. 46, 8), nego deluje sasvim suprotno, razumevanje još više zamračuje. Po kojim bi to onda merilima nastojanje da se sa takvim postupanjem već jednom prekine značilo sitničarsko trošenje snage i vremena na stvarima ništavnim?

Svakako da će, pored svega navedenog, još dugo biti opiranja da se napusti uvreženi način naglašavanja bez smisla i pevanja, bez obzira na razumevanje pevanog teksta, a zadrži dosadašnji način. Sa tim se mora računati. No to ne treba da obeshrabri one koji shvataju otački princip, nego da ga mirno, nenametljivo, ali istrajno uvode u život naše Crkve.

U cilju upoređenja kako biva i kako bi trebalo da bude, iznosimo nekoliko primera:

Peva se ovako:

 

A treba ovako:

 

Na kraju da iznesemo i to kakvog duhovnog stanja treba da budu oni koji pevaju u Crkvi, a pogotovo pojac koji je primio crkveni blagoslov i koji je rukoproizveden u taj čin. I oni, osobito on „mora biti istinski hrišćanin, koji ne samo da razume šta peva nego uz to da poseduje stvarnu pobožnost, smernost, duhovnu trezvenost i razboritost, a uz to da je svestan visokog cilja kome je određen da služi…“[16] na duhovnu korist i svoju i svojih bližnjih.

 

Glasnik, avgust 1996.

 


NAPOMENE:

[1] Profesor Pavle Ivić, Srpskoslovenski književni jezik, u „Istorija srpskog naroda“, izdanje SKZ Beograd 1986, IV, str. 78. Jednako o tome govori prof. Petar Đorđić, da je kod nas „srpska redakcija ruskoslovenskog jezika… Jasno je, prema tome, da kod nas postoji razlika između crkvenog jezika u knjigama i van knjiga, u njihovu čitanju“ (Karakteristika savremenog izgovora našeg crkvenog jezika, Bogoslovlje 1932, 236).

[2] Dimitrije Stefanović i Dimitrije E. Stefanović, Prilog proučavanju odnosa između mesta melodijskog i jezičkog akcenta u srpskom narodnom pojanju na primerima Osmoglasnika St. Mokranjca, SANU, knj. LXXVII, Odeljenje istorijskih nauka, str. 401.

[3] Isto, str. 403.

[4] Dr Lazar Mirković, Liturgija I, Beograd 1965, str. 273.

[5] P. Ivić, isto.

[6] Dr Lazar Mirković, n. d. 262.

[7] Isto.

[8] Up. Nikodim Milaš, Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, T. I, str. 562.

[9] Gavrilo Boljarić i Nikola Taušanović, Srpsko pravoslavno pjenije po karlovačkom starom načinu… 1887. g., sveska II, str. IV, V.

[10] Dimitrije Stefanović, Crkveno pojanje i crkvena muzika, u Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, Novi Sad 1994. g., str. 29.

[11] Milorad Lazić, Etos vizantijskog crkvenog pojanja, Teološki pogledi, 1984, str. 240. I jevrejsko pevanje u sinagogama takođe je unisono, no sa naglašenom dramatičnošću. Unisono je pevanje i našeg naroda u planinskim krajevima Bosne, Hercegovine, Crne Gore, sa pratnjom na jedan ton.

[12] Up. Ljubica Rajković-Petronijević, Stara srpska muzika u periodu od IX do XV veka, Teološki pogledi, 1978. g., str. 247.

[13] Navode se razni razlozi, objašnjenja i opravdanja zašto se do toga došlo. Prvo, racionalni, tj. da su otpevani svi predviđeni tekstovi , pa da ne bi nastalo ćutanje u crkvi do nastavka daljeg čina u bogosluženju, dovitljivo se došlo do improvizacije prijatnih arija.

Drugo, bogoslovski – „smatra se da su reči te-re-rem napev uspavanke koju je Sv. Bogorodica pevala malom Hristu (kao što kod Srba pevaju majke deci: nu-na-nina)“; treće, da je do toga došlo kad se osetila potreba da naše molitveno obraćanje Bogu bude neposrednije, bez reči (Milorad Lazić, n. d. str. 240). Navodi se i mišljenje da je pevanje navedenih slogova „korišćeno za svečane službe, kada je muzika bila važnija od teksta“ (Ljubica Rajković-Petronijević, n. d. 247).

[14] Prof. P. Đorđić, n. d. str. 245.

[15] Dr Konstantin Kavarnos, Crkvena muzika, prev. Jelisaveta Vujković, Teološki pogledi 1978.g., str. 84.

[16] Dr Konstantin Kavarnos, n. d. 88.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *