NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
HRABRO ISPOVEDANJE
 
– Dakle, ti si hrišćanin? – upita Poplije.
– Da, gospodaru.
Pored stola za kojim je sedeo Poplije Klem, uspravan i uzdignute glave stajao je Milvije. Senator se još jednom duboko zamislio. Sve što je znao o hrišćanima izgledalo mu je nemogućim sad kad se iz prve ruke uverio kakvo je ponašanje istinskog hrišćanina. Sve te priče da obožavaju magareću glavu i da su anarhisti i buntovnici odjednom su bile besmislene.
– Mome sinu si spasao život, a sada i meni, pa ipak nisi tražio nagradu. Zašto? Zašto činiš sva ta dobra dela?
– Zato, gospodine, jer sam gledajući Vas i Vašeg sina video Isusa Hrista – bezazleno odgovori mladić.
– Ne razumem – zbunjeno će senator.
– Isus je rekao: Kad učiniste jednom od svoje braće, meni učiniste. Tako se, na neki način, može reći da sam spasavao Samog Hrista kad sam pokušao da zaustavim besnog konja. Isto se desilo kad sam saznao o Arminijevim namerama. Vrlo je jednostavno.
U tom trenutku na vratima se pojavi Nervin.
– Šta hoćeš? – upita senator.
– Gospodaru, došao sam da dobijem od Vas naređenja za danas.
– Daću ti ih kasnije. Idi sada!
Iznenadno pojavljivanje Nervina podsetilo je senatora na uzaludnost njegovih napora da održi slepu poslušnost svojih slugu. Neprestani nadzor i organizovana prismotra ga nisu mogli zaštititi od smrtonosne strele germanskog roba, dok je reč ovog deteta bila sasvim dovoljna da zaustavi ubicu.
– Milvije, jesu li svi hrišćani kao ti? – iznenada će senator.
– Ne znam, gospodine. Osim toga, ja nisam za primer. Hrišćani ne treba samo da veruju u Hrista, već i da žive po Njegovom učenju i slede Njegov primer.
– A ako to ne čine?
– Onda nisu pravi hrišćani.
Odgovori su bili jednostavni i iskreni. Senator se ponovo zamislio. Bilo je zaista za neverovati da on, guverner čitave provincije Rimskog carstva i savetnik i bliski carev prijatelj, pažljivo i sa zanosom sluša prostodušne reči jednog od svojih robova, prostodušne reči deteta.
– Zašto je Brut, po tvom savetu, odbio da me isprati do Kibeline pećine?
– Zato što je svoje srce već predao Hristu i mislio je da ćete ga odvesti tamo da se pokloni demonskom idolu.
– To znači da biste obojica žrtvovali život za vašeg Boga?
– Videli ste to, gospodine.
Opet je usledio tajac, a potom je senator upitao:
– Da li ste već videli svoga Boga?
– Ne, ali ni Vi niste videli cara Tiverija koji je vladao kad je Isus Hristos bio na zemlji.
– Nisam to mislio. Video sam Kibelu, njene posvećenike i poklonike ukočene od straha pred njenim veličanstvom. Čuo sam njenog prvosveštenika kako saopštava njene zapovesti. Da ste videli ono što sam ja video, i vi biste verovali u njenu moć.
Sad je bio red na Milvija da ćuti. Zatvorio je oči, a usne su mu se jedva pomerale, kao da je nešto šaputao.
– Nemaš odgovor na to, zar ne?
– Gospodaru, mislim da nijedan od Kibelinih obožavalaca ne bi izložio svoj život opasnosti da spasi Vašeg sina ili da Vama spasi život, a da ne obelodani Arminijeve namere svima oko sebe.
– Slažem se. Ali zar ništa ne znači ono što se desilo u pećini? Brut je video što i ja. Možda ga je strah zbog onoga što je prošli puta video i sprečio da krene sa mnom.
– Gospodine, Brut se nije uplašio krsta.
– Istina – uzdahnu senator potvrdno klimnuvši glavom.
Milvije se iznenada, nadahnut tajanstvenom unutrašnjom svetlošću koja ga je prožela, obrati svom gospodaru, pogleda ga u oči i reče:
– Gospodine, ako mi naredite da večeras krenem sa Vama u pećinu, poći ću.
 
* * * * *
 
U noćnoj tišini senator je išao sa svojim mladim robom.
– Stvarno se ne bojiš? – zapita Poplije.
– Da sam sam, gospodine, svakako bih se bojao.
– Ne shvatam kako te moje prisustvo može ohrabriti i dati ti osećaj sigurnosti budući da verujem u boginju Kibelu.
– Gospodine, hrabri me ne Vaše, već prisustvo nekog drugog. Sada je to teško objasniti i trebalo bi mi mnogo vremena za to.
Poplije nije ništa rekao. Razmišljao je o tome kako se sve više divi ovom detetu. Toliko je bilo događaja koji su ga zadivili. Milvije je spasao dva života iz ljubavi prema svom Bogu i silno je promenio Arminija i Bruta. Dečaci su neustrašivo prihvatili smrtnu kaznu na krstu. Osim toga, Milvije sada smireno ide da uzme učešća u užasnom prizoru, strašnom kao onaj koji su mu opisali. Čudno! Svojim ujednačenim korakom i jasnim glasom je odavao potpuno smirenje. „Nijedan od naših filosofa ne bi žrtvovao život za veru u svoje učenje. A i šta nas to tako važno uče filosofi? Neke nas guraju u očajanje, a druge u zabavu. Ali ni jedni ni drugi, pa čak ni sam car, ne mogu sve učiniti da ne dođe do pobune robova. No ako Milvijev Bog stvarno postoji, onda ja…“ – razmišljao je senator.
Gospodaru, neko je ovde – prekide Milvije njegovo razmišljanje.
Bio je to prvosveštenik koji je došao Popliju u susret, baš kao i prošli put.
Pećina je senatoru izgledala isto kao i pre. U njenoj dubokoj unutrašnjosti stajali su nepomični posvećenici. Na licima im se videlo iščekivanje nečeg velikog, što su poklonici doživljavali uvek kad su se okupljali da odaju poštu Kibeli.
Senator je stajao u sredini pećine a pored njega Milvije. Stojeći tako u tišini mladi rob je spustio svoju svetiljku i prekrstio ruke. „Gospode, ako sam ovde stvarno po nadahnuću od Tebe i po Tvojoj volji, molim Te, ne dozvoli da ovde budem uzalud. Tvojom Božanskom Silom pomozi ovoj mojoj jadnoj braći“ – bezglasno se molio.
Čarobnjak je već počeo sa svojim čarobnim rečima i činima. Dok je crtao krug u pesku, izgovarao je drevne reči koje je samo on razumeo. Na početku je izgledalo da se sve odvija mirno. Njegovo pevanje i njihanje je postajalo sve vatrenije. A onda mu je lice zadrhtalo. Pokreti i glas su mu postali napregnuti i senator je video da je vršenje obreda zahtevalo mnogo više napora nego prošli put. Činilo se kao da ga je nešto sprečavalo da nastavi obred. Uznemireno se sagnuo i još jednom nacrtao isti krug. S tragičnim izrazom lica okrenuo se prema posvećenicima koji su se uzaludno borili da umilostive Kibelu i drhtali u svojoj nemoći.
Čarobnjak je licem dodirivao zemlju i vikao tako kao da je hteo da prizove silu iz same zemlje. Niz lice mu se slivao znoj. Iznenada se okrenuo prema Popliju i malaksalim glasom rekao:
– Ne mogu! Boginja odbija da mi da uputstva. Ili ne želi, ili ne može.
U tom trenu primeti Milvija i svirepo ga pogleda. Činilo se kao da ga ekserima probada.
– Ko si ti? Zašto si došao? Ko te je pozvao? urlao je čarobnjak.
Senator je hteo da se umeša, ali čarobnjak je nastavio:
– Zašto si došao ovamo? Ko živi u tebi? Ko?! Iznenada se okrenuo prema Kibelinom kipu, uzvikujući tri puta i očajničkim glasom zahtevajući pomoć:
– Kibela! Kibela! Kibela!
Podstaknut nevidljivom unutrašnjom silom, Milvije načini korak napred, podiže ruke pa čvrsto i odlučno učinio znak krsta u pravcu kipa.
– U ime Hristovo! – rekao je.
I dogodi se nešto što je kod prisutnih izazvalo strah. Ogromna i stašna bronzana statua boginje se uz grozan prasak rasprši u paramparčad. Njeni delovi se razleteše po svoj pećini. Posvećenici, koji su samo trenutak pre toga pomamno pokušavali da umire boginju, ustuknuše i pribiše se uz zid pećine, zgranuti i skamenjeni od praska. Njihov vođa je ležao na zemlji! Pena mu je išla na usta a telo mu se u grčevima lomilo.
Bled i bez daha senator se pridrža za Milvija, uhvativši se za njegovo rame, a potom, držeći se za dečaka, tiho reče:
– Hajdemo!
Milvije ga odmah posluša te krenuše iz pećine. Išli su obalom bez zastajkivanja i bez reči. Dok je sveži povetarac duvao sa obale, Poplije je osetio da mu je tunika mokra od znoja. Događaji koji su se upravo zbili toliko su duboko potresli patricija da mu je čitavo telo drhtalo. U isto vreme je primetio da je dečakovo rame, za koje se i dalje pridržavao, ostalo čvrsto. Milvije je bio spokojan.
– Taj čovek je iskreno govorio. Milvije, ti si ga zaista pobedio!
– Ne ja, gospodine! Nisam bio ja onaj koji ga je pobedio.
– Nego ko?
– To je bio Bog Koji živi u meni. Zbog Njegovog prisustva sam ostao smiren i siguran kad smo išli kroz pećinu. Njegovo prisustvo pre nekoliko trenutaka je ono koje je pobedilo demona koji je živeo u tom kipu.
Iako su reči mladog Milvija istinski ostavile utisak na njega, Poplije Klem ih je slušao pretvarajući se da je ravnodušan i zato nije progovorio ni reči. Kad su stigli u vilu, skinuo je ruku sa Milvijevog ramena i rekao mu:
– Mora da si vrlo umoran. Nemoj sutra da radiš. Obavestiću Aleksamena.
To je svakako bilo prvi put u životu da je Poplije Klem, senator, guverner provincije, savetnik careva, na taj način govorio jednom robu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *