ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
ОПАСАН ЗАДАТАК
 
Брутови школски другови су и даље ћутке стајали на раскрсници док су његове последње речи још увек одјекивале у њиховим ушима: “Ако сте претпоставили а сам хришћанин, сигуран сам да то није било због неког преступа који сам према вама учинио.
– Истина је – поче млади Стримб – да је Брут веома дружељубив и увек љубазан. Исти такав је и Милвије. Ако су сви хришћани као они, не разумем зашто се онда толико рђавих ствари о њима прича.
Дечаци су покушавали да сами себи објасне ту очигледну противуречност, па је поново настао тајац. Видећи да је његов ауторитет подривен, Руф, који је остале подстрекавао на сукоб са Брутом, гласно рече:
– Они су лицемери! Претварају се пред тобом да су ти пријатељи, а иза леђа потајно раде све да би те повредили. Лицемерје је најгори порок, а они су прави лицемери!
Било би заиста чудно бити дању добар, а ноћу рђав. Такво понашање ми није јасно – у недоумици ће Крисп, сумњајући у грубу оптужбу свог школског друга.
– Имају они своје разлоге за то. Уосталом, сви говоре о томе да су они лицемери и то вам је најбољи доказ Да је то истина! – љутито прасну Руф. – Видећете да им ништа од оног што раде неће бити од користи. Неће се тиме извући! Верујте ми, знам о чему говорим!
 
* * * * *
 
Чим је Брут стигао у палату, сазнао је од вратара да га сенатор већ дуже време чека у библиотеци. Кад је ушао у пространу одају пуну старих књига и пергамената, сенатор га срдачно поздрави, а потом рече:
– Саслушај ме пажљиво, чедо моје. Да ли се осећаш довољно јаким да предузмеш један велики и важан задатак?
– Надам се, господине – смерно ће Брут.
– Живот епископа Дионисија је угрожен – озбиљно ће Поплије. – У великој је опасности.
– Ох!
– Као што знаш, требало је да се вечерас окупимо у каменолому Анцио, али сам од самог цара сазнао да је полиција о томе обавештена, највероватније од лажног брата, и да су наумили да поставе заседу за хришћане. Морамо о томе одмах обавестити нашег драгог владику. Мораш да му пренесеш поруку пре него што оде у каменолом!
– О, господине, хвала Вам на поверењу и на тако великој части! – ускликну Брут, пун стрепње помешане са узбуђењем.
– Чедо моје, мислим да нико неће посумњати у дечака. Алексамен је силно желео да он оде до владике, али њега добро познају на двору, нарочито сви стражари, и већ је под присмотром. Зато сам га послао тобоже у лов с Милвијем, а у ствари је отишао да ову поруку пренесе нашој мање познатој браћи како би онда они могли да упозоре друге хришћане. Осим тебе немам кога другог да пошаљем до владике.
– Господине, за њега бих и свој живот дао!
– Чедо моје, да би успео да му пренесеш поруку, мораш се и сам добро чувати – упозори га сенатор. – Буди веома пажљив. Треба прво да изађеш изван римских градских зидина, и то кроз капију Капени, и да идеш улицом Остија све док не стигнеш до раскрснице зване “Три крчме”. Нећеш је промашити јер је једина на том путу, а и зато што одатле улица наставља право. На тој раскрсници ћеш видети три крчме. Свака од њих са спољашње стране има свој знак: прва медведа са копљем, друга велику рибу, а трећа дрвени знак на коме је изрезбарена вучица. Ући ћеш у трећу крчму и рећи ‘Поврће је овде.’ Запамти добро ову реченицу.
– Да, господине.
– Пази да кажеш тачно оно што сам ти рекао: ‘Поврће је овде.’ Немој да кажеш, рецимо ‘Овде је поврће’, јер ће то променити значење поруке – озбиљно ће сенатор.
– Разумем, господине – одговори Брут. – Треба да кажем: ‘Поврће је овде’.
У знак потврде сенатор климну главом и настави да даје упутства.
– На ту поруку један човек ће ти одговорити: ‘Уђи и узми га.’ Слободно крени за њим и он ће те кроз нека поља одвести до улице у којој се налази кућа трговца кожом по имену Калв. Кад тамо стигнеш, треба да кажеш: ‘Петар и Павле, апостоли’. Калв ће те онда одвести право код епископа Дионисија. Реци му да си дошао у моје име и обавести га о ономе што сам јуче чуо од цара. Замолићеш га да преноћи у Калвовој кући и да је ноћас не напушта. Уз то треба да га увериш да смо и осталу браћу упозорили на опасност и да ћемо се срести за три дана у Калистовој катакомби. Да ли си све запамтио? Схваташ ли да ти не могу дати писану поруку?
– Да, господине, схватам – одлучно ће Брут осећајући важност онога што је сенатор тражио од њега.
– Не само да је живот епископа Дионисија у твојим рукама него и животи многе наше браће – озбиљно ће Поплије. – Понови ми оне две реченице.
Брут их понови без грешке.
– Добро – смирено ће Поплије. – А сад иди. Изађи кроз баштенска врата. Мислим да је тако боље. И пази да не луташ да не би набасао на неког од твојих школских другова.
– Господине, обећавам Вам да ћу ићи што год брже могу! Док се Брут спремао да крене, сенатор га је гледао са очинском нежношћу и рекао:
– Чедо моје, зар те не чуди да човек кога си знао као тиранина сада може бити укључен у један овакав задатак? Срећом, још увек сам царев тајник и пријатељ. Ипак, морам да пазим јер сам и његов слуга. То што смо изложени истим опасностима још више нас зближава – озбиљно ће сенатор, покушавајући да сакрије сузе. Иди сада, чедо моје, и нека те Бог штити и води.
Брут је изашао из собе у озбиљном и одлучном расположењу.
 
* * * * *
 
Прошло је око сат времена од како је Брут прошао кроз Капени капију. Дошао је до места где Апијев пут пресеца други друм и изненада застао. Почео је да разгледа унаоколо покушавајући да препозна три крчме међу околним кућама. Седео је на ивици пута и претварао се да се игра неким каменчићима, а у ствари је стално пажљиво разгледао врата на околним кућама. Многи знаци му нису били јасни и то га је бринуло. Знао је да је у питању владикина безбедност и осећао је да губи време.
Изненада је устао и радосно пришао раскрсници. Поглед му је пао на врата на којима је била урезана слика великог медведа који је канџом чврсто држао копље. Из следеће гостионице допирали су бучни гласови и смех и то га је осоколило да приђе ближе. Изненада је на вратима угледао насликану велику рибу. Био је то делфин, чувени делфин из грчког мита, који је на леђима носио легендарног песника Ариона. Брут је врло добро знао да то није била риба коју су хришћани користили као свој знак.
И баш кад је хтео да се удаљи, примети да га из кафанице гледају неки људи и да су изненада ућутали. Осетио је хладан зној по читавом телу, а потом неочекивано зачуо бучан смех и дубоки глас који га позива да уђе.
– Хеј ти, мали, уђи унутра!
Брут се силно уплашио. Пожелео је да се окрене и трчи колико га ноге носе, али у исто време је схватио да би такав потез само погоршао његов положај. Зато је скупио храбрости и одлучио да мирно уђе у крчму, прикривајући свој страх изразом сталожености и прибраности. Кад је ушао у просторију пуну народа, видео је да су људи у крчми гладијатори и да пију неко црно вино.
– Приђи ближе, не плаши се! – забрунда један од њих.
– Зашто бих се плашио? – равнодушно ће Брут који је и усред све те буке и галаме могао јасно да чује јако и брзо лупање свог срца.
– Зашто? – загрме један човек. – Зар се не бојиш нас који се боримо са лавовима и медведима? Је ли могуће?!
– Али, хвала Богу, нисам ни лав ни медвед! – срдачно се насмеја Брут. – Због чега бих бринуо? – упита скривајући свој страх.
– Можда не треба да бринеш, али ми се не боримо само против лавова и медведа, него и један против другога! На пример, ево данас овај мој пријатељ пије вино са мном, а сутра ћемо се борити у Колосеуму. Један од нас, или чак обојица, ћемо оставити живот у арени. Но то нас не спречава да пре окршаја будемо пријатељи!
Реци ми да ли си икад размишљао о томе да постанеш гладијатор? Знаш, тако можеш да зарадиш много новца! Није лош посао! – гласно се насмеја гладијатор и отпи гутљај вина из своје чаше.
– Зашто то јадно дете не оставиш на миру! – прекиде га други гладијатор. – Осим тога, ниси га позвао да уђе унутра да би му причао ове приче, него због нечег другог.
– Тачно! Реци ми, младићу, шта си наумио да радиш у крчми код вучице?
Кад је чуо питање, Брут је помислио да му је срце стало и да ће се сваког трена онесвестити. Али прикупивши сву преосталу снагу и храброст, упита:
– Како сте знали да идем баш тамо?
– Видиш да сам погодио! – узбуђено ће гладијатор, лупивши о сто својом великом песницом. – Ето, знао сам, а и рећи ћу ти како сам погодио. Видиш, док смо мој друг и ја покушавали да одлучимо ко ће да плати вино које смо попили, погледао сам напоље и приметио како гледаш у онај знак медведа. Ниси се зауставио пред тим вратима, а хтео си да и поред ове крчме прођеш, па сам тако схватио да тражиш трећу крчму. Али само да знаш да је без моје помоћи нећеш наћи!
– А зашто? – шапатом ће Брут, плашећи се да је његов задатак у опасности.
– Зато што сам пре неку ноћ био тамо са неким својим пријатељима – опуштено поче гладијатор – и направили смо такав дармар и створили такву невољу да нас власник крчме више не пушта да уђемо. Али не брини, осветио сам се ја за то! Извсдио сам нож и огулио вучицу са врата тако да се више не може препознати! То ће га научити памети! Ето, на то сам мислио кад сам рекао да нећеш моћи да нађеш крчму без моје помоћи. Тако си ми, мали пријатељу, помогао да добијем опкладу. Кад сам те видео, погодио сам шта тражиш, па ће зато мој другар да плати ово вино. А да бих те за то наградио, показаћу ти где је крчма! – одлучно ће гладијатор па ухвати Брута за раме и заједно с њим изађе напоље. Крчма коју тражиш је друга зграда с твоје десне стране – самоуверено ће гладијатор чим су се нашли на улици. – Погледај, још увек се на вратима виде огреботине од мог ножа. Иди сад и ако сутра не идеш у школу, дођи на стадион да нас гледаш!
Гладијатор се вратио својим пријатељима и неотесаним играма, а Брут је стајао сам на улици и дрхтао од страха. Но то га није дуго држало. Чим је дошао к себи, увидео је да мора да заврши посао због којег је ту. Брзо је отишао до зграде коју му је гладијатор показао и стао пред улаз. Одлучно и храбро је ушао унутра. Просторија је била бучна и пуна људи које су служили две жене и један мушкарац. Нико није обраћао пажњу на сиротог дечака. Није знао шта му је чинити, па је узнемирено погледао једну жену која је ишла у његовом правцу и носила послужавник пун прљавих судова.
– Поврће је овде – тихо јој рече у пролазу.
Жена је прошла поред њега и чинило му се да због буке у крчми ништа није чула. Снуждено је гледао за њом и одједном га је обузео силан страх. Осећао се као да се под отвара под њим. Сви ти људи су му одједном били превише гласни и изазивали су његову збуњеност, а он се нашао усред свега тога. Питао се да ли га је жена уопште чула, или га можда само није разумела. Он јој је погрешно дао непроцењиви знак који је за њиховог вољеног владику значио спасење живота. Може бити да га није разумела или није марила? Најгора му је била помисао да је можда непријатељу и издајнику случајно открио најважнију тајну лозинку. И док је тако избезумљено размишљао, изненада виде да је жена отишла код оног мушкарца који је служио муштерије, брзо му нешто шапнула на уво, а потом хитро отишла у кухињу. Човек је пажљиво погледао Брута, као да га одмерава, пришао му и гласно га упитао:
– Хеј ти, младићу, шта хоћеш?
Брут је осетио како га подилазе жмарци а колена клецају. Али прогутавши кнедлу и прикупивши храброст, одговори испрекиданим гласом:
– Дошао сам да Вам кажем, ‘Поврће је овде.’ Човек је погледао Брута право у очи, као да је покушао да продре кроз њих и да прочита његове мисли, а потом је одговорио:
– У реду, онда ‘уђи и узми га. Идемо у башту.
Брут је осетио огромно олакшање. Кад је чуо очекивани одговор, запљуснула га је бујица радости. Идући одмах иза човека, стигао је у задње двориште крчме а затим су продужили у башту. Човек се изненада окрену према њему и строго упита:
– Које поврће је овде?
Брут није био спреман за такво питање. Радостан осмех олакшања које је осетио само тренутак раније, сместа нестаде с његовог лица. Уплашио се и пребледео, питајући се да није можда заборавио нешто важно што му је сенатор рекао. Но видевши избезумљени израз на његовом лицу и очигледно задовољан тиме што дечак није могао да одговори, човек се кришом насмеши.
– Одлично, дечаче! Не треба да одговараш на ово питање. Само сам га поставио да би се уверио да си прави гласник, а не уљез – задовољно ће његов водич показујући прстом пут којим је Брут требало да крене. – Тамо ћеш наћи Калвову кућу. Прва је с твоје леве стране. Није је тешко наћи.
Сад када је знао да је на правом месту, Брут поче да трчи из све снаге. Бојао се да је закаснио и да неће успети да на време преда поруку. Приближавајући се Калвовој кући, осети снажан мирис свеже коже, а у исто време угледа сенку која је, при слабој вечерњој светлости, косо падала преко дворишта. На главном улазу је ћутке стајао један човек. Кад му је дечак притрчао и стао пред њега, прекинуо је ћутање и упитао:
– Шта хоћеш, младићу?
Брут га је погледао право у очи и рекао:
– Петар и Павле, апостоли.
Био је то Калв, трговац кожом и он је добро знао да ова лозинка може само да значи да стиже порука од велике важности, и то порука о опасности. Истог трена је осетио како га по целом телу облива хладан зној, па брзо рече:
– Пођи за мном!
Брут и он се хитро попеше старим дрвеним степеницама и стигоше до једног чистог ходника на чијем су се крају налазила мала врата. Калв покуца на њих и одмах уђе у одају држећи Брута за руку.
Просторија у коју су ушли била је велика и замрачена и само је мало кандило треперавим пламичком обасјавало зидове и таваницу. Брут приђе људима које је назирао у самом углу собе. Тек кад су му се очи прилагодиле на слабу светлост, он препозна владику. Седео је у углу и разговарао са неколико људи. Чинило се да један од њих записује нешто што му епископ Дионисије диктира.
– Ох, оче! – ускликнуо Брут немоћан да каже ишта више.
Са огромним поштовањем и радошћу дечак паде на колена пред владиком и истог трена заплака. А онда је осетио руку која га благосиља крсним знамењем а затим га умирујуће милује по глави. То је заиста био његов вољени владика и дечак је одмах осетио да је на сигурном.
Брут је наставио да тихо плаче, све док му епископ Дионисије не рече:
– Смири се, добро чедо моје. Плачеш ли од радости или од туге? Уздај се у Бога, Који је створио и смех и сузе.
– Оче, шаље ме господар – поче дечак кроз сузе. Открио ми је где се налазите и поверио лозинке које сам имао да кажем како би ме наша браћа препознала.
– То сигурно значи да доносиш важне вести од Поплија. Шта је, дечаче?
– Мој господар Вам поручује да вечерас не идете на сабрање које сте сазвали. Полиција све зна и планира да Вас ухапси!
– Шта је са осталом браћом? – смирено упита епископ Дионисије.
– Не брините за њих, оче. Мој господар је уредио да сви буду на време обавештени. Оче, никад више не смете ићи у каменолом Анцио. Сенатор је рекао да ће се следеће сабрање одржати за три дана у Калистовој катакомби.
Изгледало је као да је епископ Дионисије на тренутак негде другде у мислима. Обраћајући се потом двојици ђакона који су били поред њега рече:
– Видите, невоље су почеле. Још једном се од Христове Цркве тражи да пролије крв за своју веру.
– И пролиће је, оче, као што је увек проливала, али ће кроз ове прогоне постати још јача – одлучно ће један од ђакона.
– Да, сине мој, али морамо се молити да наша љубав према Богу никад не охладни у нашим срцима и за то да будемо сви способни да издржимо и изнесемо свој крст као што је то Господ учинио. А ти, чедо, поче владика поново се обраћајући Бруту – зашто не седнеш и не одмориш се мало? Изгледаш тако уморно.
– О не, оче, не могу! Морам брзо да се вратим кући у случају да сам им потребан, а и хтео бих да смирим родитеље који ме чекају – озбиљно ће Брут. Свети оче, благослови ми да идем! – замоли узевши владикину десницу у своје крстолико сложене дланове.
У реду, сине – рече епископ, нежно посматрајући младића. – Нека је Бог увек са тобом. Мој благослов свима.

Comments are closed.