НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
ОДГОВОР
 
Брут се приближавао Апијановом путу, недалеко од гроба Сесилије Метеле, не примећујући ред војника који су препречили пут. У то време су се многи враћали у град из својих сеоских кућа и Брут је ишао помешан с њима и равнодушно гледао око себе. Но ускоро је приметио да војници заустављају пролазнике и нешто их питају, а потом пуштају да иду својим путем. Брут је ишао право и осетио велико олакшање кад је прошао поред војника а да га они нису ништа упитали. Но кад је чуо да о њему говоре, убрзао је кораке. Начуо је неколико реченица од којих се најежио.
– Шта је са тим дететом?
– Ма тек је дете!
– Наређење је наређење! Позови га да се врати.
– Хеј ти, малиша, врати се!
Чувши војников груби глас, Брут се борио са самим собом. Знао је да неће ништа добити ако побегне, већ да ће тако само погоршати ствари.
Док се враћао ка препреци на путу, један од војника га је зграбио за раме и оштро га упитао:
– Одакле долазиш?
– Из три крчме – мирно је одговорио.
– Шта си тамо радио?
– Ишао сам по поврће.
– Па где ти је поврће? Не видим га код тебе!
– Зато што сам га однео на друго место.
Рука која га је тако чврсто држала, мало је попустила.
– Где живиш?
– У кући мог господара сенатора Поплија – одговори Брут, знајући унапред какав ће утисак оставити помињање сенаторовог имена. Оно је увек било делотворна одбрана. Читава царска гарда је добро знала за блиску везу између цара и сенатора.
– Питај га! – заурла војник који је био решен да се изврши његово наређење.
– Ма, он је само дете! – готово заштитнички ће војник који је држао дечаково раме.
– Нема везе! То је наређење! – одбруси први војник. – Дакле, малиша, понови за мном: Цар је бог, а Христос није ништа. Кажи!
– Цар је бог, а Христос није ништа. Хајде, реци! – понови војник који га је држао за раме, пожурујући га у жељи да се испитивање што пре заврши.
У сутону који је почео да обавија све пред собом, лагано скривајући залазеће сунце, изгледало је трагично и помало чудно како су се два разјарена војника, чији су се шлемови и оклопи претеће назирали у полутами, нагнула над уплашеним дететом чекајући његов одговор.
Брут није одмах одговорио. За тренутак је затворио очи да би се усредсредио, али кад их је поново отворио, већ је био донео одлуку. Гледајући право у очи војника који му је поставио питање, полако и јасно је рекао:
– Цар је само човек, а једино је Христос Бог. Истог трена је осетио снажан шамар од чега му се глава тргла у страну. Пао је на земљу крварећи из уста.
– Псето мало! – прогунђа војник који га је ударио, а затим пљуну палог дечака и тако, након повреде и увреде, оконча кукавичко дело.
– Пази, он припада Поплију Клему – упозоравајуће ће други војник. – Уосталом, први је кога смо ухапсили. Не ударај га! Хајде, младићу, устани!
Брут је ишао према граду између два римска војника који сугачврсто држали заруке. Пролазници су изненађено зурили у њих, а неки су одмахивали главом и коментарисали:
– Види, Преторијанци са малим лоповом! Шта ли је украо?
На то један од војника, желећи да остави утисак, рече:
– Није лопов, него хришћанин.
Став пролазника се одмах промени и постaде непријатељски и пун мржње.
– Тако млад, а тако покварен! – добаци један човек. Велико је име богова и цара који затире тај мрски род!
Брута изненада обасу киша каменица. Реагујући брзо на опасност, стражари повикаше:
– Станите ако знате шта је добро за вас! Водимо га код судије и он ће одлучити. Тако нам је наређено. Нека судија покуша да га убеди да открије све што зна. На тај начин ћемо их ухватити још више!
Упркос метежу и опасности Брут је ишао између војника смиреним и одмереним кораком. Чинило му се да му нека унутрашња сила даје ту неочекивану храброст и снагу. Кад су стигли у полицијски штаб, међу онима који су се ту окупили препознао је неколико својих школских другова.
– Погледај! – узвикну Руф. – Ухапсили су га! Могао је да види петорицу или шесторицу својих школских другова, који су се прибили један уз другог. Знали су да следи нешто страшно и на лицима им се оцртавао велики страх. На Руфовом лицу се изненада појави радозналост, па рече:
– Хајде да их пратимо! Чуо сам да су га ухапсили јер је хришћанин. Постаје врло занимљиво!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *