НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
ЈЕСИ ЛИ ХРИШЋАНИН?
 
Идући путем према школи, Милвије и Брут су прешли стари мост који је повезивао две обале Тибра. Тог јутра су били веома забринути, посебно Брут.
– Шта ће бити ако се то заиста догоди? – усплахирено ће Брут. – Шта ћемо ако стварно ухапсе владику и затворе га?
– Не би било први пут да се тако нешто догоди – одговори Милвије. – То се често догађало и у Риму и свим другим градовима царства. Хапсили су епископе и убијали их, мислећи да ће тиме растерати стадо Христово, но Христова Света Црква је заштићена јер је Он њен велики Покровитељ и Њена Глава.
– Али овог владику познајемо и толико пута смо с њим разговарали. Зато сам сада још тужнији.
– Да, Бруте, у праву си.
– Кад само помислим да мора да се крије, као да је разбојник! Страшно! О Милвије, надам се да га никад неће пронаћи!
– Мислим да није у великој опасности – одмерено и сталожено поче Милвије, покушавајући да смири уплашеног пријатеља. – Поплије ће се постарати за њега. Римски префект је сенаторов добар пријатељ и обавештава га о многим стварима које се дешавају у граду. Тако ће Поплије моћи да донесе праву одлуку кад је у питању безбедност нашег владике.
– Претпостављам да си у праву – уздахну Брут. – Али, због нечега се увек бојим да ће међу нама бити издајник.
– Зашто то кажеш?
– Па зар се то није десило Христу и апостолима и зар се нешто слично не може догодити и у овом времену?
– Бруте, не треба да губитимо веру и уздање у наше ближње – благо се насмеши Милвије. – Осим тога, зар није добро што живимо у времену у којем живимо? Уосталом, живот без јунаштва је досадан.
– Свиђа ти се то што стално живимо у страху да ће сваког трена неко кога волимо бити ухапшен? Страдамо знајући у каквој је опасности Црква Христова. То је као да свакога дана умиремо.
– Црква Христова ће страдати све док живи. Треба то стално да имамо на уму. Сећаш ли се приче о кукољу?
– Добри и лоши ће живети заједно до краја времена. Суштина те приче је то да нам се дају многе прилике да покажемо своју веру, чак и кад страдамо. Уложићемо велики напор да људи сазнају за Христа, нарочито у тешким временима као што су ова наша. То је вредно труда.
– Да, у праву си. Знаш, понекад заборавим да нашим животима управља Бог, а не цар – поцрвене Брут.
Пријатељи се од срца насмејаше. Брут је поново био спокојан.
– Видиш, идемо у школу где су сви наши школски друтови пагани, али сигуран сам да нас воле. И ко зна колико њих може једног дана бити попут нас? – додаде Милвије.
– Мислиш ли да знају да смо хришћани?
– Можда сумњају. Сигуран сам да виде да се разликујемо по много чему, например по томе што не слушамо њихове непристојне приче или што покушавамо да променимо тему кад некога оговарају или вређају. Руф је онај који то стварно разуме. Пре неки дан сам га чуо како осталој деци каже да смо ти и ја добри и брижни попут хришћана, а кад су га сви изненађено погледали, додао је да је приметио да хришћани имају велику љубав међу собом.
– Шта су остали рекли на то? – радознало ће Брут.
– Најпре су сви ћутали, а онда је Либије упитао да ли хришћани воле и оне који нису њихове вере. Руф му је одговорио да мисли да воле и друге и додао како смо ти и ја увек добри према њему – уздахну Милвије и за тренутак заћута. – Знаш, лице му је тада попримило веома чудан израз и помало заједљиво је додао да му се ти и ја понекад можда и превише свиђамо.
Брут се таман спремао да пита Милвија шта мисли зашто је Руф направио тако необичну опаску, но баш тад су стигли пред школску капију па је прећутао. Прошли су кроз двориште и нису ни приметили велики круг који су њихови школски другови нацртали на земљи. Иако су разговарали гласно, готово грубо, чим су се њих двојица појавили, ђаци су нагло заћутали.
У том тренутку се појавио учитељ и сви дечаци су отишли на своја места у учионици. Но било је очито да је тог јутра у разреду због нечега владала велика узнемиреност. Многи ђаци нису пазили на предавање, а двојица су чак била кажњена због тога. Милвије и Брут, који су седели један поред другог, приметише да их та два дечака посматрају са мржњом. Бруту није било јасно зашто их тако гледају. Знао је да ни Милвије ни он нису ништа криви.
Па иако је остатак јутра прошао прилично мирно, ипак се и Милвије лоше осећао због онога што се збивало. Међутим, после ручка се није вратио у школу јер је био потребан код куће. Алексамен те седмице није био на дужности и одлучио је да га поведе на тајни задатак ван Рима, који му је отац поверио.
Док се Брут тог истог поподнева сам враћао кући, на раскрсници је срео групу својих школских другова. Предводио их је Руф, један од дечака који су тог јутра били избачени са часа.
– Био сам избачен са часа због тебе! – викао је Руф на Брута.
– Због мене? – збуњено ће Брут.
– Да, због тебе и твог пријатеља! Пре часа смо разговарали о вама и зато после тога нисам могао да се усредсредим на предавање. Зашто нисте као и сви ми? – непријатељски ће Руф.
– Зашто то кажеш? По чему се разликујемо од вас?
– Као да не знаш! Не претварај се као неко невинашце! Поставићу ти питање па ћемо онда видети шта ћеш одговорити!
– Шта хоћеш да ме питаш?
– Јеси ли хришћанин? Одговори без увијања! Питање је дошло тако нагло и неочекивано да је
1 Брут једва имао времена за размишљање. За тренутак је оклевао. Саветовано му је било да увек добро размисли пре него што одговори на било које питање. Али потом се одмах сетио савета епископа Дионисија: „Никад не говори одмах особи коју упознаш да си хришћанин. Али ако те директно пита, никада не оклевај са одговором.“
Брут је погледао Руфа и остале школске другове право у очи и, мада му је срце јако лупало, испрсио се и храбро одговорио.
– Да, ја сам хришћанин.
Очекивао је да ће га као дивљаци одмах напасти, нарочито зато што је улица била пуста и што га је група дечака претећи опколила са свих страна. Но, на његово велико изненађење, ништа се није десило! Запањени тако храбрим исповедањем вере, дечаци су ћутали не знајући шта им је чинити. Најзад Руф, који није хтео да изгуби место вође, проговори:
– Знаш, по закону бисмо требали да пријавимо и тебе и Милвија. Имамо право на то.
Иако је Руф очекивао да ће његови другови подржати оно што је рекао, сви су ћутали. – Нећу никога да одам само зато што не волимо да одајемо једни друге! У супротном би био у невољи! Али запамти, нећемо да имамо међу собом непријатеље и издајнике нашег царства. То никад не заборави! – оштро је додао.
– Зашто смо непријатељи и издајници? – безазлено упита Брут.
– Рекли су нам да хришћани одбијају да се моле за цара.
– То је лаж! Сваке ноћи се молим за цара – одговори Брут.
– Зашто онда не идете с нама кад приносимо жртве боговима? – цинично ће Руф. Зашто у палати сенатора Поплија нема олтара за богове? – лукаво додаде тихим гласом. – Мислиш да не знам за то? Твој господар је моћан човек и царев пријатељ. Али шта мислиш како би се цар осећао када би то сазнао?
Мислиш да не зна? Цар је посетио Поплијеву палату. Брут нагло заћута. Здрав разум му је налагао да стане. Већ је рекао довољно, потврдиши своју веру, и није било његово да прича о другима. Напокон је на одласку рекао:
– Ако сте претпоставили да сам хришћанин, сигуран сам да то није било због неког преступа који сам према вама учинио. Другови, здраво!
И рекавши то, лагано се прогура кроз тесан обруч дечака и настави свој пут.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *