НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
ХРАНА ЗА МУЧЕНИШТВО
 
Многи од царевих дворјана су били разочарани кад су сазнали да је прослава на двору отказана, али нико као Фабриције Панса, шеф полиције. Био је толико растројен и узнемирен да се тешио свраћањем из једне у другу крчму, банчећи и испијајући што је могао више вина. Већ је свануло, а град је још увек спавао. Панса се враћао кући својом кочијом у страшном стању.
– Стани! – изненада заурла на кочијаша.
У непрестаном страху да ће изгубити посао, као и сви државни чиновници његовог времена и шеф полиције се стално трудио да покаже преданост свом послу. Али од како је добио наређење да хапси хришћане, Фабриције Панса је показивао нарочит полет и спретност у послу. Слободно време проводио је размишљајући о начинима како да их открије. И мада је тог јутра био пијан, ипак је приметио дечака који је ишао веома опрезно и сувише озбиљно за своје године.
– Хеј ти, мали, како се зовеш? – упита помало заплићући језиком.
– Милвије! – озбиљно одговори дечак.
– А куда си се то упутио?
– Обављам посао за свог господара, сина сенатора Поплија Клема, који је један од дванаест царевих перјаника.
– Аха, видим! А шта то држиш у рукама? Како си их прекрстио, изгледа да кријеш нешто испод тунике сумњичаво ће Панса.
Милвије није одговорио. Спустио је поглед и гледао у земљу.
– Хоћеш ли ми одговорити? – строго ће дебељко. Знаш да имам пута и начина да те натерам да проговориш. Кочијашу, сиђи и сазнај шта то држи онај младић!
Кочијаш се за трен ока нађе поред Милвија и поче да му раставља руке. Иако се Милвије борио да их држи затворенима, чувајући свој непроцењиви пакетић, грдосија га је надјачао. Руке су му полако попуштале.
– Шта је то пало? – строго ће кочијаш. – Па то је некаква бочица? Да видим шта је унутра. Мало вина и неколико парчића хлеба? Зар си ме зато толико намучио? – презриво ће кочијаш враћајући чеп у флашицу пошто је помирисао њен садржај. – Ето шта можеш да очекујеш од глупих робова! – настави да мрмља, док је Милвије ћутао.
Изнервиран што није нашао нешто занимљивије, Панса зграби бочицу и тако је љутито баци да је летела неколико метара кроз ваздух и пала с друге стране пута. Ван себе од ужаса, Милвије је посматрао бочицу у ваздуху, а онда са олакшањем уздахнуо када је пала на насип меке земље.
– Слава Богу! – молио се у себи. – Није се сломила! Хвала Ти, Господе!
– Нисам навикао да ме људи не слушају – бесно настави Панса. – Хеј ти, кочијашу, скини тог смешног дечака и вежи га за оно тамо дрво!
Уморан од дуге ноћи и свраћања по крчмама, кочијаш је само мислио о томе како да се што пре врати кући, па је без оклевања учинио оно што му је наложено.
– Браво! – затапша Панса. – Баш лепо! Сад ћеш ми, ти гујо мала, рећи зашто је та бочица толико важна кад си је тако пажљиво носио. Надам се да ниси хришћанин!
Милвије погледа Пансу право у очи и одлучно рече:
– Да, ја сам хришћанин!
– Хммм, још један! – цикну дебељко од радости. Ех, цар се не може пожалити да ме мој посао не занима! Ха, ха, ха! – смејао се док је рукама трљао необријано лице, прљаво од ноћашњег уживања.
Изненада се с другог краја пута зачуше кораци. Неко је ишао право према заустављеној полицијској кочији. Панса је ставио своју дебељушкасту руку на чело као да жели да се заштити од сунчеве светлости, мада је тек била рана зора и сунце још није било ни изашло. Ипак се окренуо кочијашу и рекао:
– Можеш ли да видиш ко је то? Знаш да однедавно не видим баш најбоље на даљину. Изгледа ми као да долази неколико људи?
– Господине, то су деца! – весело ће кочијаш.
– ТЈаци? Ох, савршено! Баш сам се нечег одличног сетио. Хеј, децо, дођите овамо! – заурла заповедничким тоном.
Деца пређоше улицу и приђоше човеку који је викао на њих.
– Хеј, дечаци, јел’ ви то идете у школу? – лукаво ће Панса. – Сигуран сам да вам се баш не мили да идете и зато ћу вам дати задатак у којем ћете верујем уживати и бити врло задовољни. Знате ко сам ја, зар не? Ја сам Фабриције Панса…
– Шеф полиције – допуни најстарији дечак.
– О, врло добро! – срећно промумлао Панса, радујући се у себи што га чак и деца препознају. – Видим да сте добро обавештени. Да, ја сам шеф полиције и управо сам ухапсио ову младу хришћанску гују. По царевом указу имам право да га осудим на смрт и да га одмах убијем, што и намеравам учинити! А знате ли, млади пријатељи, ко ће да га погуби? – упита лукаво се смешећи. – Ви! Тако је, ви! – рече гласно се смејући запрепашћењу које је видео на дечијим лицима. – Да, пријатељи, наређујем вам да га убијете! Пружам вам прилику да докажете како сте одани и верни свом добром цару – охоло је рекао, упирући својим дебелим прстом у њих. – Пошто сте на путу ка школи, вероватно са собом носите оне мале ножеве које користите за писање, зар не?[1] Дакле, мислим да можете њима на смрт да избодете оно бесмислено мало створење које је тамо везано. Ево да вам покажем како!
Зграбивши изненада ножић са појаса најмлађег дечака, који га је беспомоћно гледао, отрчао је до Милвија онолико брзо колико су му то дозвољавали његове кратке ноге и надувени стомак, и убо дечака неколико пута у груди.
– Видите, – поче покушавајући да ухвати дах – овај нож не може да зађе дубоко у тело и зато ћете морати да га убодете много пута пре него што умре! Хајде, крените на посао! – нестрпљиво ће дебељко.
Ниједно дете се није ни померило.
– Хеј, ти! – обрати се Панса најстаријем дечаку у групи. – Како се зовеш?
– Руф! – одговори младић помало пркосно, иако му је глас иначе био миран.
– У реду, Руфе, пошто изгледа да си најстарији, ти треба и да почнеш – нареди Панса. – Ево, узми овај нож и почни. Шта чекаш? Плашиш се крви из његових груди? Зар ниси никада био у арени? – говорио је све неспокојније, јер је већ почео да мисли како с још једним лудим дететом узалуд траћи време.
Али тада је то исто дете неочекивано одговорило тако озбиљним и строгим тоном да је за тренутак затекло шефа полиције неспремним.
– Није ствар у томе да ли се плашим! – пркосно ће Руф. – Милвије иде с нама у школу и у нашем је разреду. Нећемо га повредити ни на који начин!
Руф је застао на тренутак, но пошто је већ почео да говори, више није могао да задржи своја осећања па је још гласније ускликнуо:
– Али, ако хоћете да знате прави разлог због којег одбијамо да извршимо Ваше зло наређење, господине шефе полиције, ту смо да Вам кажемо! То је зато што смо моји школски другови и ја такође хришћани и можете и нас ухапсити и мучити. Ако хоћете, можете нас чак и убити, али, ми никад нећемо учествовати у Вашем свирепом злоделу!
– Велиш ако хоћу? – разбесне се Панса. – Кочијашу, дођи овамо. Ти и твој помоћник одведите ова наопака створења и вежите их за кочију. – Но кад се Панса окренуо, видео је војнике који су трчали према њему. – О, долазе нам у сусрет војници Преторијанске гарде! Наредићу им да ми помогну да поубијам ове младе хришћане. Заклео бих се боговима да сам овога јутра имао обилну жетву! – усхићено ће, поново рукама трљајући своје подбуло лице.
Стојећи насред пута, Панса је једном од официра дао знак да му приђе. Официр му је брзим и одлучним кораком сместа пришао, сагнуо се и с озбиљним изразом на лицу кратко и јасно му нешто шапнуо. Затим је, и не сачекавши да му шеф полиције одговори, наставио пут у великој журби. Чинило се као да покушава да од нечега побегне.
Панса је непомично стајао насред улице и полако се враћао у живот. Био је згранут због вести коју је управо добио и тако блед да се чинило да му у лицу није остала ни једна једина кап крви. Страх је учинио своје! Дуго је тако унезверено стајао, отварајући и затварајући уста као риба на сувом. Борио се за ваздух, или је можда покушавао да каже нешто што није могао да изговори. Кад се напокон прибрао, заурлао је на кочијаша:
– Хеј, ти, идемо у град! Вози што год брже можете! Хајде, крећи!
– Али, господине, шта ћемо са дечацима? – упита кочијаш не схватајући шта се десило.
– Остави их! – цикнуо Панса. – Кад кажем крећи, то значи да тако и мислим! Нећу да чујем више ни једно питање, чујеш ли? Идемо одмах, и то брзо! – викао је на кочијаша са мешавином гнева и дубоког немира у гласу.
Истог трена коњи галопом појурише остављајући за собом облак прашине. Чим се кочија удаљила, деца отрчаше до Милвија и одвезаше га од дрвета.
– Јеси ли много повређен, брате? – брижно га упиташе.
– Хајде да видимо твоје ране да бисмо могли да се побринемо за тебе! – осећајно ће Стримб, најмлађи у групи.
– Не, не треба! Хвала вам, добро сам. Само ви мене оставите. Био сам на веома важном задатку и бојим се да на своје одредиште нећу стићи на време. Молим вас, морате ме сад пустити! – тужно је молио за разумевање.
– Можемо ли и ми с тобом? – бојажљиво ће Крисп.
– Да – озбиљно одговори Милвије. – Али не смете да разговарате са мном. Све ћу вам касније објаснити. Бог вас благословио, пријатељи моји и, молим вас, молите се за онога с ким треба да се састанем и ко ме тако нестрпљиво очекује!
Милвије је брзо подигао своју упрљану тунику, која је била бачена у прашину, и покрио своје крваве груди, а затим је претрчао на другу страну пута, клекнуо и прекрстио се. Побожно је подигао неоштећену бочицу, усрдно је целивао и нежно је положио испод одеће, поред самог срца.
Не схватајући шта Милвије ради, али закључивши да је то нешто необично што има дубоко значење, Руф скиде са себе скупоцену тунику и понудио му је.
– Шта он то ради? – радознало упита Стримб.
– Ћути! – прекиде га Руф. – Чуо си да нас је замолио да не разговарамо с њим. Погледај како иде са рукама прекрштеним на грудима. Сећаш ли се шта нам је сенатор рекао кад смо однели Брутово тело у палату и замолили га да и нас учини хришћанима? – настави тихим гласом. – Рекао је да постоје неке важне ствари које ће нам касније објаснити. Можда је то једна од њих. Хајдемо сада за њим да му помогнемо ако буде потребно.
Следећи Милвија, група младића је тихо ишла низ улицу, држећи се близу зграда и пролаза да не би привукли пажњу. Успут је Крисп почео да примећује велики број војника на галопирајућим коњима. Чинило се да су, као никад раније, долазили са свих крајева града. Изгледало је да сви иду у правцу царског двора.
– Не сећам се да сам тако нешто пре видео – рекао је зачуђено. – Мора да се нешто озбиљно дешава у Риму!
– О, вероватно се само спремају да учествују у војним вежбама – одговори један од дечака.
– Зашто онда изгледа као да долазе у таквој журби и са свих страна? – поново ће узнемирени Крисп. – Мислиш ли да се дешава нешто неуобичајено? – упита Руфа.
– Пст! Хајде да пазимо да не изгубимо Милвија! прекину Руф разговор међу дечацима. – Овде има тако много људи, а од како смо прошли градски бедем, саобраћај је све гушћи!
Идући што су брже могли, дечаци су ускоро стигли до царског дворца. Кад су дошли до одређеног места у дворском врту, Милвије се тихо, али не без тешкоћа, провукао кроз уску пукотину у зиду пазећи да га не примете, а потом кренуо краћом стазом која их је довела до улаза у мрачан пролаз. Брзо су сишли низ некакве хладне и влажне степеницаме, где су упаљене бакље стајале на зиду обасјавајући дуг и мрачан пролаз са ћелијама на обе стране.
– Али, ово је затвор! – изненађено ће Крисп. – Шта тражи овде? Ко је доле затворен?
Нико му није одговорио. Нису знали, а срца су им лупала све брже због оног што су наслућивали.
Дечаци су наставили да прате Милвија, само сад на мањем одстојању. Дошли су до средине дугог ходника трудећи се, што су више могли, да не испусте неки звук. Тада су се врата једне ћелије изненада отворила и појавио се стражар! Изгледало је као да су дечија срца на тренутак престала да куцају. Скаменили су се, а крв им је појурила у образе од страха да ће бити ухваћени. Али стражар је учинио нешто потпуно неочекивано. Ставио је прст на уста, дајући им знак да буду тихи, и ћутке се покретом руке обратио Милвију који је брзо ушао у ћелију.
Дечаци су збуњено стајали код врата и зурили у унутрашњост мрачне ћелије. На своје велико изненађење ускоро су увидели да је затвореник био један од дванаест царевих перјаника. Препознали су га по његовој нарочитој униформи. Но оно што их је стварно задивило било је то што су видели да је благородни затвореник срдачно загрлио бедног Милвија и заплакао од радости што га види.
– То је Алексамен, Поплијев син! – прошапта Стримб. – Али зашто клечи?
И заиста, Алексамен је пао на колена пред Милвијем који је врло пажљиво и са страхопоштовањем извадио бочицу из Руфове тунике и затим је дао Алексамену. Војник који је био у ћелији са Алексаменом стајао је у ставу мирно приклонивши главу и салутирајући као војник. Копље је држао онако како је то чинио у присуству цара.
– О, и он је хришћанин! – узбуђено ће Стримб. Алексамен је још неко време остао на коленима, с рукама прекрштеним на грудима и бочицом на длану. Тихо се молио. У том тренутку мир и тишина су владали мрачним затвором који се пред малом дружином на неки начин преобразио у место страхопоштовања, радости и светлости.
– Погледај, и Милвије је клекнуо! – примети један од дечака.
– У реду! Будите тихи! – прекиде их Руф потресен призором чији је био сведок, а да није стварно разумео шта се дешава. Једино је знао да се нешто мирно, лепо и свето збива баш пред његовим очима. Ћутке, и не знајући зашто, и он је изненада пао на колена, док су му сузе навирале блистајући у његовим лепим очима. Следећи његов пример, дечаци један по један учинише исто, док се Алексамен причешћивао Светим Тајнама Христовим.
Тамничар који је остао у ходнику са дечацима стајао је ослоњен леђима на зид и прекрштених руку. Строго је посматрао око себе док се све то одвијало у ћелији. Након неколико минута кренуо је ка вратима ћелије, ухватио војника хришћанина за раме и шапнуо му:
– Види, пустио сам ове дечаке да ти учиним услугу. Но бојим се да смо сваког трена у све већој опасности да открију да смо пустили толико људи у затвор. Џелати ће се свакако ускоро појавити и ако виде ову гужву, тешко нама. За наше добро, изведи их одавде.
Војник је потврдно климнуо главом и кренуо да да знак Милвију, но стражар изненада усплахирено и уплашено рече:
– О, не! Прекасно је! Већ су овде! Прекасно је, стижу! Већ су се могли чути кораци некога ко је трчао низ степенице. Но били су претихи у односу на војничке кораке. Алексамен и Милвије су већ устали и били спремни да се заувек растану у овом животу. У међувремену су се дечаци прибили уз зид ходника кад је младић, један од царевих перјаника, утрчао у ћелију, борећи се да дође до даха и јецајући, и пао ничице Алексамену пред ноге.
– Маркеле! – ускликну Алексамен осећајно. – Ти! Дошао си да се опростиш?
– Дошао сам да те молим за опроштај, Алексамене зајеча Маркел. – Спасио си ми живот, а ја сам те издао! Погрешио сам! Алексамене, – настави главом наслоњеном на земљу и с покајничким сузама које су му текле низ лице – молим те, реци ми куда идеш и да ли ћеш ми се осветити? То бих заиста желео! Уверавам те да бих заиста желео да ми се осветиш. Мислим да је то једини начин на који бих могао да се искупим за своје страшно злодело и једини начин на који бих могао да ти вратим дуг за зло које сам ти учинио.
– Маркеле, брате мој – уздахну Алексамен.
– Ја, твој брат? – изненађено ће Маркел подигавши поглед ка Алексамену – Зар ја који сам ти управо рекао да сам те издао? Ускоро ћеш умрети због мене! Због мене, Алексамене! – гласно је завапио ударајући челом о своје дланове.
– Како је то могуће? – безазлено запита Алексамен не схватајући о чему се ради.
– Љубомора ме је ослепела! – застења Маркел. – Видео сам да си бољи од мене и нисам могао то да поднесем. Био сам тако горд. А онда сам приметио да остали перјаници више воле тебе него мене. Да бих себи олакшао мучење због страшне љубоморе и мржње према теби, у тренутку безумља отрчао сам код цара и одао те! Рекао сам му да си хришћанин! Али, Алексамене, сада те стварно волим! – додаде јецајући. – Слушај, – поче обраћајући се стражару – мој отац је врло моћан човек на царском двору. Молим те, ослободи мог пријатеља, а ја ћу те издржавати без обзира шта се деси. Молим те ослободи га!
– Не, господине, то не могу! – одговори стражар. То није у мојој надлежности!
– Али можеш! – упорно ће Маркел. – Кажем ти, немаш чега да се бојиш! Можеш да одеш одавде, а ја ћу свога оца натерати да ти да једну од својих кућа далеко одавде на селу и тамо ћеш бити срећан! Ево, узми ову огрлицу коју ми је цар дао. Погледај је, вреди читаво богатство. Сва је у дијамантима и злату. Узми је! Твоја је!
Стражар је одмахнуо главом рекавши:
– О не, господине! Био бих у великој невољи. Не могу то да урадим. Моја дужност је да стојим и стражарим и да не дозволим да се врата отворе!
У том тренутку зачу се бат тешких и брзих корака људи који су ишли према ћелији.
– О, сад је све готово! – очајно повика Маркел. – Долазе да те одведу, Алексамене! Шаљем те у смрт! Ја…
– Сунце је већ одавно изашло – у недоумици ће стажар. – Мора да је напољу већ дан. Зашто ли су закаснили? Не разумем, већ је требало да дођу. Али, чекај, мислим да долазе!
Стражар је покушао да заустави једног Преторијанца, но и он је журио, баш као и група војника. Ипак је у пролазу добацио:
– Цар!
– Хоћеш ли да изађем напоље и да сазнам шта се дешава? – предложи Руф Милвију.
Но војник хришћанин га је брзо прекинуо рекавши:
– Не, немој то да радиш, драги брате, јер бисмо тада обојица били у опасности. Боље је да одем сам и да видим шта се десило.
Изненада се у ходнику појави капетан, који је ишао брзо али није трчао. Војник је стао у ставу мирно надајући се да ће нешто сазнати. И није се разочарао. Гледајући у њега са изразом који је говорио да новости које ће му пренети више нису тајна, капетан проговори кроз стиснуте зубе:
– Цар је мртав! Мнестеј га је убио! – рече и журно настави низ ходник.
Алексамен је и даље згрануто зурио у капетана, чак и кад је овај отишао. Он је неко време био једини који је схватио да је Мнестеј убио цара из освете за смрт свог брата.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Будући да су пергамент и мастило били веома скупи, ђаци су користили мале ножеве за урезивање слова на плочицама премазаним воском.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *