НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
ПОСЕТА ЦАРУ
 
Капетан на дужности код улаза у царски дворац стајао је мирно и салутирао.
– Слава нека је благородном сенатору Поплију Клему!
– Најави нас цару – узврати сенатор.
– Цар Вас очекује, Ваша Екселенцијо, и заповедио је да Вас изведемо пред Његово Височанство чим стигнете.
Са капетаном као водичем Поплије прође кроз многе одаје у дворцу, пуне познатих личности Римске империје. Добро их је познавао, али је могао да их поздрави амо у пролазу јер га је његов водич пожуривао, будући да је имао наређење да га одмах одведе код цара. Било како било, на основу поштовања с којим су га поздрављали, било је очигледно да је био веома достојанствена и угледна личност. Алексамен је ишао одмах иза свога оца и с поносом је то приметио.
Дошавши најзад до дрвених врата са изрезбареним сликама древних битака, старешина их отвори и повуче завесу. Тамо је седео цар у својој ратној соби, не дижући главе са карти различитих далеких земаља и сањарећи о будућим победама. Капетан најави госте и сместа се повуче.
Иако Аурелијан више није био млад, успео је да задржи снажну војничку грађу и његова снага је била очигледна. Његово лице, које је показивало не само крепкост већ и сумњичаву нарав, озарило се чим је спазио Поплија.
– Напокон си стигао, пријатељу мој! – рекао је срдачно загрливши сенатора. – Захваљујем боговима који су те довели у Рим. Кад би само знао колико си ми недостајао.
– Царе, никад не треба да заборавиш колико смо ти одани и ја и мој син.
– Тачно тако! Зато што то знам, хтео сам да се што пре вратите са Сицилије. Припремам поход против Персијанаца – смело изјави.
– Царе, ти ћеш заувек остати војник.
– С обзиром на моје године, више бих волео да није тако – рече Аурелијан па малаксало седе, повремено стежући мишиће и показујући снагу која је лежала испод површине остарелог тела. – Али шта да се ради кад варвари непрестано нападају границе нашег царства? Но нису само инострани непријатељи они који ме брину. Писао сам ти о Тетрику, Мнестејевом брату, зар не? Знаш да је у затвору. Све ове невоље ме страшно узнемиравају. Зар не постоји начин који би нам омогућио да живимо у миру?
Чувши то, Алексамен погледа свога оца и ћутке му махну, као да је предлагао да кажу цару за њихову новооткривену веру. Али, старији и искуснији Поплије, прибран и благоразуман, остаде уздржан. У одговор на царево питање, само рече:
– Ако хоћеш мој савет, треба да будеш уверен да ћу увек бити достојан твог поверења.
– Ти свакако имаш моје поверење – одлучно ће Аурелијан. – Осим тога, ниси ласкавац и зато и тражим твој савет о многим питањима. У мојим годинама, као што видиш, човек почиње да увиђа да чак и богатство и материјална власт имају своја ограничења. Риму није увек осигурана победа. Мора да постоји нешто што би становништво још боље контролисало и дисциплиновало.
Будући да је Поплије стајао ћутећи, цар продужи:
– Чини ми се да не треба да љутимо богове презирући их. Напротив, верујем да треба да дамо све од себе да умилостивимо. И да будем искрен, вести које ми је гласник донео од тебе уопште ми се нису допале.
– Шта хоћеш да кажеш, царе?
– Већ неко време добијам два савета. Један је да уведем у Риму обожавање Митре, кога толико поштују и обожавају у Фригији. Касније ћу ти о томе нешто више причати. У исто време ми скрећу пажњу на ширење нове религије коју су Јевреји створили пре два века. Изгледа да један од њихових пророка, звани Христос, надахњyje људе на чудну побожност чак и вековима после Свoje смрти. Следбеника ове религије има посвуда, чак и на мом двору. У то сам уверен. Тешко ми је да поверујем у тај податак. Да ли се сећаш како си реаговао кад сам те први пут питао за ту нову јерес?
– Врло добро се сећам.
Како ми онда можеш објаснити твоју наглу промену мишљења? Стварно сам се зачудио. У почетку си и саветовао да ту религију прогоним, што су и моји претходници чинили, а онда ми одједном дајеш потпуно супротан савет. Како то објашњаваш?
– Царе, обећавам ти да ћу ти једног дана то објаснити и да ћеш све разумети.
Алексамен изенанда начини корак напред и поче:
– Царе, могу да објасним. Видите… Његово неблаговремено исповедање вере је било прекинуто кад је капетан покуцао на врата и ушао.
Здраво, божански царе! Персијски поклисари су стигли и чекају Вас у престоној дворани.
Аурелијан је хитро устао, потпуно занемарујући Алексаменово драматично откривење. Обраћујући се Поплију, рече:
– Већ неко време чекам ове изасланике. Ако се њихов краљ не преда, верујем да ће се кући вратити само један њихов део.
– Мислиш, задржаћеш неке као таоце?
– Мислим да ме познајеш боље од тога, Поплије. Део на који мислим су њихове главе – одлучно ће Аурелијан идући према вратима која су водила у његове личне одаје.
– Објасни ми своју изненадну одбрану хришћана чим будеш могао. У међувремену бих хтео да учиним нешто што ће обрадовати твога сина. Одлучио сам да именујем по једног царског перјаника из сваке од дванаест најугледнијих римских породица. Тражим да Алексамен буде један од дванаесторице младића који ће образовати мој стални одред перјаника. Они ће ме пратити на свим званичним свечаностима и бити обучени ратној вештини да би ускоро могли да бране римске границе. Младићи ће живети у царском дворцу, али само данима кад служе, јер не бих хтео да благу Корнелију лишим присуства њеног сина јединца.
– Хвала, царе, за част указану мојој породици а нарочито моме сину.
– Он то заслужује – рече цар и даде капетану знак да отвори врата. – Ипак, приметио сам да ме од самог почетка нашег разговора ниси ни један једини пут назвао божанственим царем. Но истина је да ниси ласкавац.
 
* * * * *
 
– Дакле, оче, истина је да нас напуштате? – сетно ће сенатор епископу Дионисију.
– Морам. Заиста не знам како да се захвалим вама и вашој породици за леп пријем и гостопримство које сте ми указали. Прошла су већ три дана од како сам дошао у ваш пријатељски дом и сад треба да се вратим својој пастви.
– Па зар нисмо и ми чланови ваше пастве?
– Наравно да јесте јер у својим срцима чекате да се крстите. Тек након тога ћете бити и пуноправни чланови мог стада. Сазнање које сте ми дали о царевим намерама у вези с прогонима слаже се с подацима које сам добио од римских хришћана. Чињеница да прогони тако брзо постају све масовнији је још један разлог да пастир буде близу свога стада. Слажете ли се?
– Има ли наде да ћемо Вас једног дана поново срести?
– Сигурно да има, али за сад само у тајности. Дани су зли. Црква ће још једанпут живети у катакомбама. Но доћи ће дан кад ће живети слободно. У међувремену ћу вас тајно посећивати, или ви мене, као што ноги чине, по нашим криптама и другим скровитим местима. Остаћемо заједно и сједињени, јер је у томе наша снага.
– Шта мислите о Алексаменовом положају поред цара? – упита Корнелија. – Зар сујета на двору није опасна за његову душу, у овом узрасту посебно пријемчиву за утиске?
Владика је погледао Алексамена, који је ћутке стајао крај њега.
– Шта ти мислиш о томе, сине? Знам одговор, али бих ипак волео да чујем твоје мишљење.
– Оче, мислим да бих обрадовао Господа ако бих покушао да учиним на двору оно што је Милвије урадио у нашем дому. Дванаест царевих перјаника ће постати моја дружина коју ћу покушати да приведем Христу.
Сада је лице архијереја засијало од радости па с љубављу рече:
– Не само да ниси далеко од Царства небеског, него мислим да си већ у њему. Нека те Дух Свети просвети на сваком твом кораку. Алексамене, уверавам те да нећеш дуго чекати на крштење.
– Постоји једна ствар за коју ми треба Ваш благослов – поче сенатор после неког времена. – Није довољно то што смо нашли родитеље деце, и верујем се да се више никад неће раздвајати, већ се надам да ће ускоро све моје слуге и кућно особље бити пуштени на слободу. Али заиста бих волео да учиним још више за ове дечаке. Мислио сам да би била добра идеја да се оснује школа у којој би научили оно што је неопходно да човек зна. Њоме би руководио хришћанин, кога бисте ми Ви, оче, препоручили. Шта мислите о овој идеји?
– Немам ништа друго да кажем сем да то благословим – одговори епископ. – Знам да постоје многе школе у Риму, али претпостављам да Вам не одговарају и да нећете децу слати у њих.
– После онога што сте ме научили, схватио сам да је учење у школи без основе у вери у најбољем случају непотпуно, а у најгорем штетно.
– Да, то је тачно. Али питам се ко ће предавати Јеванђеље деци идолопоклоника? – расуђивао је епископ.
Сенатор је поцрвенео од стида што је занемарио тако важну ствар.
– Зар не мислиш – поче владика Дионисије – да ће и најбоља деца, коју сам учиш код куће, својим примером бити способна да пренесу веру другој деци у школи? Зар нису Милвије и Брут већ доказали да су у сваком погледу мисионари? Шта кажеш на то?
– Оче, Бог Вас је свакако просветлио – замишљено ће Поплије. – Својим примерним хришћанским понашањем и живом љубављу Милвије ће привући много деце. Како ствари стоје, Брут брзо и верно следује његовим стопама. Дакле, већ имамо прву двојицу.
Епископ Дионисије је устао. Био је спреман да крене. Ставио је руку на Алексамена да га благослови и дечак је под њом осетио сигурност која му до тада није била знана.
А моје крштење, оче? – озбиљно ће дечак. – Надам е да ће ускоро бити.
– О томе ћемо разговарати кад се следећи пут сретнемо, осим ако не пошаљем гласника да те допрати до мене. Видећемо.
Алексамен је с родитељима стајао на тераси и посматрао епископа Дионисија како одлази у град, мешајући се на улици с људима, и хришћанима и идолопоклоницима, све док га у сутону нису изгубили из вида.
 
* * * * *
 
Мнестеј није био ништа више до стари роб који је показао велику оданост цару Због те оданости Аурелијан је имао поверење у њега и дао му важан положај на двору. Мнестеј је успео да осигура Аурелијаново поверење до те мере да његов положај ни најмање није био пољуљан кад се његов брат Тетрик побунио против цара. То јутро је представио Алексамена осталим царевим перјаницима. Поплијев син их је готово све већ познавао и срдачно их је поздравио.
– Здраво, Терције, Гаје, Лукије, Тулије. Задовољство ми је да вас поново видим.
– Ту је неко кога до сада ниси срео – рече Мнестеј. Име му је Маркел и син је амбасадора у Тракији, кога је цар недавно преместио у Рим.
– Мора да си срећан због тога – рече Алексамен обраћајући се Маркелу уз пријатељски осмех.
Маркел је био згодан дечак, који је изгледа, судећи по његовом опхођењу, навикао да другима намеће своју вољу.
– Свакако! – одговорио је. – Смучило нам се да живимо међу тим варварима.
– Пошто сте се сви упознали, враћам се на свој положај крај цара – рече Мнестеј. – Божанствени цар ми је поверио нарочиту бригу о његовим перјаницима. Хоће да се осећате као код своје куће и да у својим собама имате све што пожелите. И ова одаја припада вама. То је ваша заједничка просторија. Овде ћете се састајати, играти, разговарати и ручати оним данима кад сте на дужности. Наравно, свако ће имати своју собу и купатило. Ваш је и овај део баште. Поздрављам вас, благородна господо! Видећемо се опет!
Чим је Мнестеј изашао, Маркел им одмах стави до знања да хоће да се издвоји као њихов вођа и зато рече:
А зашто бисмо били закључани у овој соби? Време је лепо и боље је да изађемо напоље, зар не?
Не сачекавши одговор, изашао је на мермерне степенице које су водиле у башту. Остали су кренули за њим.
Римски племићи су посебну бригу водили о својим вртовима, но башта царског дворца је била заиста величанствена. Егзотичне биљке и животиње, донесене из разних крајева царства, биле су изненађење чак и за младиће које башта обично није занимала. Претраживали су сваки њен кутак желећи да је у једном дану целу виде и доживе.
У једном тренутку су дошли до шљунковите стазе која је водила ка пропланку окруженом стаблима поморанџе. Земљу је прекривао песак златне боје, а округла мермерна клупа их је позивала да седну. Маркел је први сео. Неки су му се придружили, док су други лежали на фином песку. Само је Алексамен стајао.
Склон да се намеће, Маркел први започе разговор. Описао је до у најситније детаље забаву на двору, којој је једном присуствовао. Алексамен је затекао себе како ужива у похотним описима, но чим је приметио да губи мир који је стекао од када је постао хришћанин, дошао је к себи. Размишљајући о смерном Милвијевом понашању, Алексамен је осетио како му савест брани да слуша то што Маркел прича. Но ипак није могао да напусти групу. Помислио је да би најједноставније било а промени тему. Осврнувши се око себе, примети да сe Лукијево лице веома бледо и чинило му се да су и тог дечака мучили Маркелови суморни детаљи.
– Да ли те нешто боли?
– О, није ништа. Летос сам пао са коња и повредио ок. Понекад осетим оштар бол кад се нагло померим.
Алексамен је одмах искористио прилику да промени тему. Почео је тако што је испричао како је пре неколико месеци за длаку избегао сигурну смрт, и то захваљујући једном од својих слугу. Потом је почео да описује како је Милвије имао чудесан утицај на Арминија, не наводећи дубље разлоге, као што му је саветовао епископ Дионисије. Најзад је подигао дрвени штап нешто нацртао у песку.
– Ох, каква лепа риба! – ускликну Маркел који више није могао да ћути. – Кладим се да си их на Сицилији много упецао. Зашто си написао та два грчка слова близу рибље главе? Можда да би показао како је добро имати учитеље и учити? У сваком случају, досадило ми је да будем овде. Хајде да видимо наше собе – рече па и не сачекавши да му неко одговори, врати се у дворац с оним дечацима који су га следили као одани поданици краља.
Алексамен изненада осети нечију руку на свом рамену. Био је то Тулије, који је показивао прстом на свог пријатеља Гета. Крајем своје сандале цртао је у песку познати лик рибе.
– Видиш, Алексамене, и ми смо хришћани – рече дечак. Но уместо да се обрадује, Алексамен се мало намршти и упита:
Зашто сте онда пустили Маркела да нам прича оне одвратне приче о пиру на двору?
– Да ли се шалиш? – ускликну Гет. – Чућемо још много тога! Видиш, има много више пагана него хришћана. Шта ми ту можемо да учинимо?!
Алексамен није могао да верује да тако нешто чује. Зар ови дечаци, који су себе називали хришћанима, нису знали и љубили истог Христа за Кога је он био спреман и живот да положи? Али, ако је тако, како су могли да пренебрегну ту љубав? Погледао их је с тугом због њиховог слепила.
– Али, шта говорите? Зар није наша мисија да им помогнемо да се приближе Христу?
Гет и Тулије су се запањено погледали.
– Циљаш превисоко, Алексамене – рече Гет. – Још увек смо премлади. Доћи ће и на нас ред једног дана. Не жури се толико!
– Тако је – додаде Тулије. – Боље нам је да се припремамо за оно што нас чека кад одрастемо. Тада можемо бити прави мисионари.
Алексамен је осећао како се његова плаховита нарав разбуктава и одједном је пожелео да измлати ту двојицу хришћана. Подигао је своју снажну руку да их удари, али се сетио владикиног укора. Спустио је руку и с неким необузданим гневом узвикнуо:
– Али то је бесмислено! Ако не почнемо сада, кад порастемо неће нам бити до мисионарења.
Два дечака су ћутала изменивши погледе кривице.
– Слушај, – најзад ће Гет – будући да смо врло близу цара, не вреди да изазивамо неприлике. Ништа нећемо постићи ако заподенемо свађу.
– Осим тога, наша вера се тиче нас самих и никога више – додаде Тулије. – Зашто да преувеличавамо ствари? Хајде да нађемо остале. Поразговарајмо о томе други пут.
Два дечака су се окренула и отишла а да нису ни приметила да се Алексамен није померио с места. Гледао је непомично у земљу и тако зурио неко време, дубоко ожалошћен због кукавичлука који је приметио на лицима двојице хришћана.
Господе, – прошапта – рекао си да је тешко богатоме ући у Царство небеско. Хвала Ти што ниси рекао да је немогуће. Господе, помози ми да подражавам своју браћу Милвија и Брута! И још нешто: наоружај храброшћу оне којима је потребна.
 
* * * * *
 
Три дана касније, видећи да између роба и слободног хришћанина влада једнакост и братство, епископ Дионисије је крстио Алексамена и Брута, који су некад били господар и роб, а сада су браћа у Христу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *