НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
СМЕРНИ МИСИОНАРИ
 
Кад су сенатор и његова супруга ушли у Алексаменову дворану за учење, на Корнелијином лицу се видела несигурност.
– Остави нас саме, Трасеју – одлучно ће Поплије. Чим је учитељ изашао, Поплије се окрену према сину и поче:
– Алексамене, треба да разговарам с тобом.
– Да ли стварно верујеш, драги, да је ово најбоље? тихо ће Корнелија.
– Да, Алексамен је римски грађанин и довољно је зрео да чује оно што имам да кажем – одговори сенатор на женино полуизговорено питање, а потом се поново обрати сину.
– Алексамене, зар се ниси изненадио јуче ујутро кад испред врата ниси нашао своје слуге?
– Свакако, оче. Шта се десило?
– И један и други су се усудили да ме не послушају. Алексамен је скочио. Ужасна помисао да ће се њихови робови једног дана побунити и раније му је долазила на ум, али да су двојица младића, и то његови вршњаци, били непослушни Поплију Клему, ни на памет му не би пало. То му је изгледало као најгора увреда која се икада могла десити његовом оцу.
– За то ће платити крстом! – закле се.
– Управо сам и заповедио да се тако казне. Али дозволи да ти испричам шта се после тога збило.
Арминијева смрт и његова чудесна исповест на самртном одру су забринули Алексамена. Но кад му је отац испричао о ономе што се десило у пећини, запрепашћени Алексамен је устао сав блед.
– Али, оче, ко је овај Милвије?
– Сине, да будем искрен, стварно не знам. Заиста не знам.
– Дакле, оче, спасао је живот и теби и мени. Шта ћемо сад да урадимо? Морамо да сазнамо ко је он. Ја, који нисам веровао у богове, одједном осећам да се вера поново рађа у мени. Оче, да ли мислиш да је Милвије нови бог који је дошао на земљу?
Сенатор одмахну главом.
– Не, сине. Милвије је, као и ми, човек од крви и меса. Али тај младић има нешто што нас превазилази, а што не могу да објасним. Нема сумње да је и пре било робова који су доводили своје животе у опасност да би спасили господаре, но нико није видео ништа налик на чудо које се синоћ збило у пећини.
– Ех, како се Милвије тако лако сложио да умре на крсту и учинио да и Брут то прихвати тако брзо, Брут који је само пре недељу дана бежао од мог бича! И све то за религију која се противи царевој!
– Како би било да позовемо Милвија да дође овамо? – предложи Корнелија. – Не мислите ли да би било боље да све то чујемо од њега?
После неколико минута Милвије се појави пред својим господарима. Поново су приметили да је млади роб био тако достојанствен да би се могло помислити да му је отац неки краљ, без обзира што је био одевен у дебелу неугледну тунику и што су му руке биле пуне жуљева од рада у руднику.
Са нестрпљењем које је својствено његовом узрасту, Алексамен први поче с питањима:
– Објасни нам шта се синоћ догодило. Твоји другови робови кажу да познајеш магију. Реци нам где си учио о тим стварима?
– Господару, презирем и увек ћу презирати све што има везе са магијом.
– Но ипак те је богињин првосвештеник оптужио за свој неуспех. Само једном речју си учинио да се огроман Кибелин кип распрши у парампарчад. Одакле ти та моћ? – инсистирао је Поплије.
– Господару, рекао сам Вам тада, а и сада Вам још једном кажем да нисам ја био тај који је то учинио, него да је то био мој Бог, Који живи и обитава у мени.
– Бог који живи у теби? Како то мислиш? Ако бисмо те расекли, да ли бисмо нашли твога Бога? – с неверицом ће Алексамен.
– Бог је у души сваког хришћанина, наравно кад та душа није починила озбиљне грехе.
– Зар није грех то што ме Брут није послушао? – запита Поплије.
– Не, господару! Није Вас послушао зато што сте му наредили да се клања другом богу, а не Једином Истинитом.
– Дакле, хоћеш да кажеш да не треба слушати никог друтог до твог Бога? Али ја сам твој господар!
– Да, Ви сте мој господар јер Вам је Бог дао ту власт. Но ипак ми не можете заповедити да радим нешто што се противи Његовој вољи.
– И сваки хришћанин има исту чудну силу коју си синоћ показао? – с неверицом ће Корнелија.
– Не, господарице, ни ја сам нисам знао да је имам у себи. Одједном сам осетио да сам вођен да учиним оно што сам учинио, но сасвим је могуће да не бих могао поново да урадим исту ствар.
– О, мора да ти је жао због тога?
– А не, госпођо! Бог не тражи од нас да учинимо немогуће да бисмо Му угодили. Богу је исто било угодно кад сам радио у руднику као и кад сам прекинуо идолопоклоњење.
Неко време нико није говорио.
– Милвије, немогуће је да си се сам научио овој мудрости. Неко те је научио свему томе. Желео бих да се сретнем са њим – најзад ће сенатор.
Милвије је изненада пребледео. Својим крупним црним очима продорно је посматрао господара. Видело се да је забринут. Није ништа одговорио.
– Претпостављам да се плашиш да ћу вођу твоје религије предати полицији – поче Поплије. – Саслушај ме, Милвије, дајем ти реч, реч римског сенатора, да нећу издати твоје поверење. Верујеш ли ми?
– Чедо моје, а ово је први пут да слугу називам својим чедом, заклињемо се да смо искрени – додаде Корнелија.
Милвије је већ био потресен, но Алексаменове речи су уклониле и последњи трачак сумње.
– Милвије, никад ми није било тако жао свог слуге. Желео бих да си ми брат! – искрено ће сенаторов син.
– Брат? О, господару, можда ћете једног дана схватити велики значај речи коју сте управо изговорили. Господине, тај хришћански епископ се зове Дионисије и крије се у предграђу Сиракузе – рече обраћајући се Поплију.
– Можеш ли да ме одведеш код њега?
– Господине, Ви сте веома познати и ако се појавите у тој бедној кући, то ће побудити сумњу код многих.
– У праву си.
– Ако ми дозволите, отићи ћу да га нађем и сигуран сам да ће се сложити да Вас овде посети.
– То је веома далеко. Даћу ти кочију.
– Наши апостоли су навикли да иду пешице, но епископ Дионисије је стар. Хвала вам на бризи, господару.
Још исте ноћи Милвије је отишао у Сиракузу.
 
* * * * *
 
Прошле су три седмице од доласка епископа Дионисија. Он и сенатор су те ноћи седели у радној соби Поплија Клема и разговарали.
– Не разумем зашто су цареви прогонили хришћане и самим тим радили против својих интереса. Кад би грађани и војници сви одреда били хришћани, Рим 6и вечно био безбедан и у миру би се живело! рече Поплије.
– Па зар нисте поносни на чувени римски мир? помало иронично ће архијереј.
– Оче – поче Поплије, назвавши га тако по први пут – тај чувени мир се ослања само на примену војне и полицијске силе. У замену за повелике порезе које нам свака провинција плаћа, ми морамо да их чувамо и бранимо. Али буне се дешавају чешће но што смо спремни да признамо па смо често приморани да зажмуримо и не обраћамо пажњу на лоповлук и поквареност наших управитеља. Народи које смо победили врше нашу вољу из страха, а не из љубави.
– Да, стварно. Бар цара штити Преторијанска гарда – пажљиво одговори епископ.
– Они то чине ради сопствене користи. Одани су јер су добро плаћени. Али кад би им један од богатих и славних Римљана обећао веће богатство, видели бисте да ти исти људи постају убице свога „вољеног“ цара.
– Божјом благодаћу сте за кратко време схватили много тога. Но очито је да ви у хришћанству видите само успешан систем владавине. Хришћанска вера је више од тога – озбиљно ће владика.
– Али, њен Утемељитељ…
Њен Утемељитељ је рекао: Иштите најпре царство небеско и све ће вам се додати. Под тим Он не подразумева само мир у држави, већ још више унутрашњи мир у свакоме од нас. Хришћанство од нас тражи да вршимо вољу Божију.
Сенатор је устао и ћутке корачао по соби. Чинило се да размишља да ли да владики открије нешто што га Је мучило.
– Оче, више не могу да кријем од Вас да ми је цар већ неколико пута писао тражећи мој савет о прогону хришћана. Под утицајем оног што сам видео и чуо први пут у идолопоклоничкој пећини, ја сам га саветовао да настави прогон.
– Тада ниси знао Истину – прекиде га епископ Дионисије.
– Чим сам од Милвија сазнао за веру, писао сам цару и опозвао свој претходни савет. Верујем да сад морам да пишем Аурелијану и да му кажем да смо моја породица и ја хришћани и да дајем оставку на свој положај на двору.
– Не, не чини то – упозори га мудри владика. – Твој утицај на Аурелијана би могао бити кориснији него што можеш да замислиш. Не само да ће се због тебе многи од наше браће спасити сигурне смрти, него можеш да предложиш цару нове законе. Животи многих грађана и робова…
– Робова! – с тугом га прекиде Поплије. – О, како бих волео да им помогнем! Наредићу да им се од сутра удвостручи следовање хране и да им се повећа време за одмор.
– То је заиста веома добро. Али постоји још нешто што можеш да учиниш. Не мислим да их ослободиш. То би, наравно, било дивно, али не можеш да урадиш све за један дан. Објаснићу ти шта сам наумио.
– Шта? – заинтересовано ће Поплије.
– Треба више да се њима бавиш. Много ћеш им олакшати положај ако се лично постараш на решавању њихових проблема. Кад слуге виде да заиста саосећаш с њима и да с њима поступаш као са правом браћом у Христу, радоваће се како не можеш ни да замислиш!
– А како ли ће се тек запрепастити?
– Свакако – одговори владика. – У почетку вероватно неће имати времена да испитају зашто си променио став према њима, јер ће бити заузети уживањем у својој срећи, али касније ће их твој пример водити ка Истини.
У том трену Нервин покуца на врата и до пола их одшкрину.
– Шта је било? – упита га сенатор.
Овде је царев гласник – одговори надзорник. Чинило се да је Аурелијаново писмо од велике важности будући да је гласник рекао да долази право из Рима и да нигде није стајао, осим да промени коње.
По доласку царског гласника, епископ Дионисије се повукао у своју собу.
– Нервин ће се за тебе побринути – обрати се сенатор гласнику. – Сад можеш да идеш.
Чим су гласник и надзорник изашли, Поплије отвори коверат са царским печатом и прочита наглас својој жени и сину писмо написано руком самога цара.
„По први пут сам изненађен, драги мој сенаторе, тако брзом променом твог мишљења. Недавно си ме охрабривао да чиним све што могу прогонећи нову религију и чак да стрпљиво и истрајно радим на проналажењу њених челника. Међутим, твоје последње писму звучи потпуно другачије и могао бих рећи да ниси рад да извршиш оно што си раније предложио. Не помињеш ништа друго сем својих мисли о томе како да се ствари стишају. И још више, увераваш ме да је нова религија миротворна по свом учењу и да не прети царству. Да ди би могао да дођеш у Рим да лично разговарамо о овим стварима?“
– Није ли очито да смо у опасности? – забринуто ће Корнелија. – Можда цар на тај начин припрема замку?
Алексамен није рекао ни речи, али је израз његовог лица све говорио. У мислима је јасно видео призор, који му је џелат описао, како су се Милвије и Брут храбро суочили са својом предстојећом крсном смрћу.
– Не, Корнелија, нема опасности – рече сенатор, који је у међувремену прочитао следећи пасус царевог писма. – Слушај шта овде каже.
„Постоји још један разлог због којег ми је потребно да у својој близини имам доброг пријатеља. Један од мојих генерала, Тетрик, се са својим војницима побунио против мене. Послао сам војску да угуши побуну и он је сада у затвору.“
– Ако је у затвору, због чега је цар забринут?
– Ево, каже овде на крају писма – продужи сенатор. „Природно, после тога не би требало да сам узнемирен. Али Тетрик је брат Мнестеја, оног којег сам учинио слободним човеком и својим личним секретаром и саветником. Мнестеј ми је, без сумње, одан и не верујем да је био уплетен у братовљеву побуну. Упркос тој чињеници не осећам се безбедним. Читава Преторијанска гарда није довољна да се осећам сигурно као што би то учинило присуство доброг пријатеља попут тебе. Осим тога, лето је на измаку и вероватно намераваш да се ускоро вратиш у Рим. Врати се брзо, мој драги пријатељу. То је жеља твога цара и пријатеља. Поздрав!“
– Добро је, не звучи као наређење – с олакшањем ће Корнелија.
– И ја тако мислим. За неколико дана, кад се гласник одмори и спреми за повратак у Рим, послаћу по њему одговор цару и обавестити га да ћу се ускоро вратити рекао је Поплије, већ доневши одлуку.
– Царева порука је врло пријатељска и више се не плашим – рече Корнелија. – Слажеш ли се Алексамене? Шта ти мислиш?
Младић није одмах одговорио.
– Мајко, волео бих да докажем да сам способан да покажем исту љубав према Христу као што су то показали Милвије и Брут – напокон ће Алексамен.
Корнелија је пребледела. Била је спремна да за хришћанство учини све јер је, као и њен муж и син, постала права хришћанка, са великом вером коју је слагала у срцу. Разумела је из учења епископа Дионисија да би требало да буде спремна да се одрекне свега ако би Господ то затражио од ње. Али као мајка се страшно уплашила кад је схватила да то све може да значи да треба да се одрекне и свог сина јединца, који је толико напредовао у вери да је био спреман да свој живот положи без устезања и страха.
– Шта си рекао, Алексамене?
– Мајко, како би ти било кад би ти син био кукавица? – тихо ће младић. – Замисли да син римског сенатора има мање храбрости од својих слугу! Оче, да ли је истина да је цар груб и да га је тешко убедити?
– Пре него што је постао цар, био је обичан војник и римска војска га је звала Аурелијан Гвозденоруки. Он је заиста човек који зна како да наметне своју вољу и да се освети онима који му се супротставе.
– Оче, кад се вратимо у Рим, – поче уздигнуте главе и с погледом који је сијао тако као да је већ пркосно стајао пред Аурелијаном – на првом пријему код цара, рећи ћу му да сам постао хришћанин и видеће како млади Римљанин зна поносно да умре!
То није добра мисао, драго моје чедо – зачуше глас који је долазио с врата па се све троје у исти мах окренуше. Био је то епископ Дионисије! – Не, уопште није добро. Нико нема право да себе доведе у опасност и изазове сопствену смрт.
– Али зашто?
– Зато што је тада за Бога немогуће, усуђујем се да ако кажем, да ниспошље Своју благодат. Ако заиста затражи од нас да сведочимо своју веру тако што ћемо чак дати живот за њу, тада ће Он, и једино Он, изабрати време и место и укрепити нас да то учинимо.
– Али, Милвије и Брут… – покуша Алексамен да се успротиви.
– Ни Милвије ни Брут нису то учинили. Они су обојица служили Богу својом свакодневном смиреном дужношћу, нарочито Милвије. Да ли се сећаш како си се изненадио кад си видео да се подједнако радује и да теби служи и да у руднику ради? Његов напор и труд су или његово мучење и жртва, његов принос Богу, ако тако желиш. А једнога дана Бог је затражио да докаже да је хришћанин, што је и учинио.
– Но ја ипак сањам о томе да жртвујем свој живот за Бога – ватрено и непопустљиво ће Алексамен.
– Корак по корак – одговори му стрпљиви владика. – Прво треба да научиш да живиш као хришћанин. Пре но што одјуриш да покажеш своју храброст пред царем, треба да се мало научиш смирењу, а да и не помињем то да треба да зауздаш своју нарав. Јеси ли већ заборавио да сам те једва задржао да јутрос не бичујеш једног од својих слугу кад ти је упрскао тунику блатом?
Кад је чуо владикине речи, Алексамен је поцрвенео и напокон увидео да сањари.
– Да, можда једног дана – рекао је епископу Дионисију. – Оче, мислим да врло добро разумем Ваше учење.
Зар нису свакодневне муке и тиха борба, коју свет не види, теже од оног другог? – промрмљао је.
– Дабоме да јесу – одговори владика насмешивши се. – У Божјим очима имају исту вредност као само жртвовање живота. Незнабошци треба да увиде да хришћани знају како се умире, али да исто тако знамо и као се живи.
– А живети као хришћанин значи…
– Значи чинити оно што је Милвије чинио, то јест следовати Христовом примеру свим срцем својим, и то свакога дана свог живота.
– Оче, могу ли још нешто да Бас питам? – са смирењем ће Алексамен. – Да ли дуго познајете Милвија?
– Познајем га од његовог рођења. Родитељи су му живели у Сиракузи, где је наша црква. Можеш ли да замислиш, сине, бол те дивне и брижне породице кад је била приморана да се покори паганским законима и растави, продавана ту и тамо као стока?
Алексамен се сав најежи, а његова мајка виде како у његовим крупним кестењастим очима блистају сузе због слуге.
– Да ли сте Ви били тамо, оче, кад се та страшна ствар десила? – упита Корнелија.
– Да, био сам заједно с неким верницима из наше цркве који су сакупили сву своју уштеђевину у покушају да зауставе ту пропаст. Нажалост нисмо могли да прибавимо читав износ.
– О, како бих желео да сам био тамо! – уздахну сенатор, тужно подигавши руку.
Владика Дионисије је наставио:
– Његова мајка је нашла најлепше речи којима се с Милвијем опростила. Рекла му је да никад не заборави Христа јер је Он једини Који ће их поново саставити овде на земљи, пре него што се сретну на Небесима.
– Шта те речи значе, оче? – упита Алексамен.
– Објаснићу ти једног дана, чедо моје. Има још много тога што треба да те научим. Данас су ме обавестили о две веома важне ствари – обрати се потом епископ сенатору Поплију.
– Које?
– Прво, прогони у Риму су све већи. Аурелијан је већ потписао прве указе. Нисте то знали?
Сенатор је нагло устао.
– Управо је стигао гласник и уручио ми писмо које је цар лично потписао, изражавајући своје изненађење због тога што сам му саветовао да одложи прогоне. Оче, да ли сте сигурни да Ваше обавештење долази из поузданог извора?
– Сигуран сам, сенаторе. Римска црква је покушала да ме пронађе у Сиракузи, али пошто сам био овде, вести сам добио са закашњењем.
Чинило се да је Поплије још задубљенији у своје мисли.
– Сад разумем – промрмљао је. – Није се усудио да ми открије своју одлуку.
– Мислиш ли да то указује да смо у опасности? – забринуто ће Корнелија.
– Не! Цар је добар војник, али сам му ја потребан због многих друтих ствари у којима нема искуства. Осим тога, не верујем да би га Тетрикова побуна удаљила од његових правих пријатеља. Не, не бојим се за нас, јер у писму тражи помоћ.
– Зашто је онда наредио прогоне, а да те није обавестио о томе? – чудио се Алексамен.
– Зато што је из мог последњег писма увидео да ја заиста нисам хтео да до њих дође.
– А зашто мислиш да је он хтео?
– Не знам – уздахну сенатор.
– Мислим да знам – рече владика. – Моји известиоци кажу да Аурелијан хоће да у царству наметне обожавање бога Митре.
– Како је дошао на такву идеју? – намршти се Корнелија.
– Мислим да сад схватам – мирно ће Поплије. – Цар се припрема за поход против Персијанаца и дворски жрец му је вероватно саветовао ново обожавање Митре, уместо старог обожавања римских идола, да би се тако устремио против живог и животворног хришћанства.
– Полазимо ли за Рим? – упита Алексамен. – Ох, оче, мајко, напокон сам разумео оно што су моји учитељи свих ових година покушавали да ми објасне. Циљ нашег живота овде на земљи је да љубимо Бога свим својим срцем, да се уверимо да и други знају за Њега и, ако морамо, да умремо за Њега! Дакле, кад полазимо? – поново ће с младалачком нестрпљивошћу.
Иако је тренутак био веома озбиљан, Поплије није могао да се уздржи па се слатко насмеја таквом синовљевом одушевљењу.
– Пошто се враћамо лађом, мораћемо да пожуримо да се спремимо – рече сенатор. – Такође бих желео да овде оставим нови план рада за вилу, план који никад није постојао. Оче, сви треба да увиде да је Поплије Клем разумео хришћанско учење.
– Требаће нам неколико дана за припреме – примети Корнелија – Оче, Ви сте заиста донели срећу у наш дом.
– Милвије је посејао семе, ја сам га само заливао, а Бог је Онај који је учинио да узрасте – објасни насмејани владика.
– Нисте нам рекли други део Ваше вести – била је упорна Корнелија.
– Заиста. Моји обавештајци из Рима су дошли и да ми јаве о смрти ондашњег епископа. Обавестили су ме да је римско свештенство мене изабрало за његовог наследника.
Наступио је тајац. Сенатор и његова жена су одмах устали. Алексамен је по први пут у свом животу клекао пред другом особом па, узевши десницу епископа Дионисија обема рукама, усрдно је целивао и с поштовањем објавио:
– Ваше Блаженство, Ви сте епископ Рима!
 
* * * * *
 
Последњи зраци залазећег сунца падали су на ону страну веранде која је била наткривена и где се одвијао озбиљан разговор. Корнелија је посматрала профињени Алексаменов профил озарен ружичастим зрацима залазећег сунца. Била је веома срећна што њен син више , није мрзовољан и потиштен, као пре неколико месеци, и што је поново живахан и пун одушевљења.
Приметивши да се дубоко замислио, нежно га упита:
– Мили, о чему сад размишљаш?
Алексамен се приближи оцу и мајци и поче нешто да им говори шапатом.
 
* * * * *
 
Упловивши у римску луку Остија, Алексамен је уредио да му се Милвије и Брут придруже у кочији. Док су се возили Апијевим путем, показивао им је разне знаменитости и занимљива места и објашњавао појединости онако како би то само рођени Римљанин могао.
– Каква је оно велика поцрнела кула с десне стране? – питали су дечаци.
– То је гроб Сесилије Метеле. Видиш ли онај други, мало даље? То је наша породична гробница. Брате
Милвије, да ниси зауставио мога коња, и ја бих сада тамо трулио.
Група путника се приближавала самом граду.
– Улазимо у Рим. Ово је капија – обавести их Алексамен, који је једва могао да савлада све веће узбуђење.
Њихова поворка кочија кретала се градским улицама и прошла поред брежуљка Палатин.
– Погледај – рече је Алексамен – ево царског дворца! Цар ту живи кад царство није у рату. За неколико дана посетићу га заједно са мојим оцем.
– Можда ће сенатор моћи да промени његово мишљење у вези са прогонима – с надом ће Брут.
– Мој отац ће дати све од себе, али не знам да ли ће успети. Цар је у најмању руку тврдоглав, да тако кажем.
Прва група кочија застаде.
– Да ли смо стигли? – упита Милвије.
– Наравно, код куће смо! – одговори Алексамен па обојицу ухвати за руку. – Рекао сам да смо код куће и притом мислим код наше куће. О, драга браћо, ко би пре само годину дана могао поверовати да ће доћи дан кад вас више нећу сматрати својим слугама, већ браћом!
И кочија са три младића се зауставила. Алексамен је први изашао и пришао родитељима, који су већ на степеницама њихове палате разговарали са надзорником. Надзорник се поклонио и обавестио их да је све спремно. Лица озареног унутрашњом радошћу, Алексамен приђе оцу,. а потом се окренуо према Милвију и Бруту и махну им позивајући их да иду са њим у корак.
– Немојте ићи иза мене – рече им док су заједно улазили у палату.
Алексамен с љубављу погледа масивна, прелепо изрезбарена дрвена врата. Био је задовољан што се вратио у свој омиљени дом. Ушли су у велико предсобље с отвором на крову кроз који се иначе кишница сливала у ^деп и добро направљен унутрашњи рибњак. Око предсобља су били ходници који су се рачвали и водили у .разне делове палате. У задњем делу предсобља, одмах иза рибњака, Алексамен примети огњиште посвећено богињи Вести, с пламеном који је стално горео. Само се намрштио и скренуо поглед на другу страну. Ништа није рекао.
– Тако, Алексамене, претпостављам да се сами можемо снаћи до својих соба! – уз смешак ће Корнелија.
– Наравно! – одговори младић с таквим нестрпљењем да су се његови родитељи насмејали.
Прво су прошли поред сенаторове радне собе. Кроз отворена врата су могли да виде једна с кабинетом спојена врата која су очигледно водила у другу собу. Алексамен показа у том смеру и тајанствено упита:
– Јесу ли унутра?
Поплије потврдно климну главом и насмеши се, а његово обично озбиљно лице се озари. Алексамен је готово поскочио од радости. Потом, обраћајући се Милвију и Бруту, узбуђено рече:
– Отворите та врата и уђите у собу. Тамо вас обојицу очекује изненађење.
Младићи се најпре згледаше, очито изненађени и радознали, а потом послушаше и кренуше у показаном им смеру. Милвије и Брут су отворили врата и ушли у собу. Истог трена Алексамен зачу усклике радости, среће, изненађења и чуђења. Уследила је кратка тишина, праћена тихим плачем. Алексамен пољуби родитељима руке и очију пуних суза рече:
– Тако сам срећан! Бескрајно сам вам захвалан. Хвала вам!
– Како се ово десило? – упита Милвије, не верујући својим очима.
Пред њим су стајали његови вољени родитељи док су им сузе текле низ образе, а поред њих Брутови отац и мајка који су чврсто грлили своје дете.
– Моје љубљено чедо, ни ми не знамо како се све збило. Знамо само да смо, као и Брутови родитељи, једног дана видели чланове Почасног легиона како траже наше господаре. Донели су наређење које је гласило да сенатор Поплије Клем тражи да нас купи по било којој цени. Никад се више нећемо раздвајати. Слава Богу!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *