НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
АРМИНИЈЕВА СМРТ
 
Брутова непослушност није била једина олуја која је претходне ноћи нарушила мир у вили. У одајама робова дигла се још једна бура. Стражар Балб, исти онај који је одвукао Брута и Милвија у затвор, тајно је прислушкивао сенаторов разговор са два млада роба и био веома изненађен. Кад је извршио господарево наређење, вратио се у одаје робова и рекао им шта се десило. Мрежа ухода и обавештајаца у вили је већ разгласила вест и свако је имао своје мишљење о побуни и своје објашњење. Али док су о томе тихо разговарали, са другог краја собе допирало је гласно стењање.
– Каква је то бука? – упита Балб радознало, али и помало љутито.
– То је Арминије. Полако умире. Пре неколико сати се десила незгода у руднику. Огромна стена руде гвожђа се одломила од зида где је радио. Није успео да се на време склони па му је пала на груди.
– Ау!
– У великим је боловима и тражи да види господара.
– Зашто хоће да га види? – изненађено ће Балб, чудећи се таквој молби једног роба.
– Неће да нам каже. Само понавља да ће се господар спасити велике невоље уколико с њим поразговара.
– Тачно тако је рекао – потврди други роб. – И још . стално прича о Милвију, оном дечаку који је с њим радио у руднику.
– Вероватно бунца – слеже стражар раменима.
– Не верујем – одлучно ће један од робова. – Ако хоћеш, можеш да одеш до њега и да ga видиш.
Кад је Балб пришао кревету, три или четири роба су стајала изнад Арминија који је био у самртним мукама. Његове плаве очи су биле приковане за место на таваници и изгледало је као да сања. Вероватно је видео језера и планине свог завичаја и тајанствене шуме у којима је живео као дете. Из његових угруваних и поломљених груди допирало је жалосно јечање и чинило се да ће се и оно сваког тренутка окончати.
За тренутак је погледом прешао преко Балба и препознао га. А онда је с крајњим напором покренуо усне и кашљући ипак успео да изусти:
– Балбе, јеси ли то ти? Молим те, иди и доведи господара. Иди молим те!
– Опусти се, сироти човече. Знаш да не смемо узнемиравати господара због роба, чак и ако умире.
– Кажем ти, иди!
Али, ноћ је. Господар спава. То је немогуће! Арминије јецајући ухвати свог пријатеља за руку и очајно завапи:
– Балбе, веруј ми, морам да му поверим једну велику тајну! Ти си на највишем положају међу робовима и тебе ће саслушати.
– У реду, отићи ћу! Опусти се сада и чувај снагу обећа Балб, узалудно покушавајући да га смири.
– Наградиће те кад види да сам, захваљујући теби, успео да га спасем!
Помињање награде је најзад убедиле Балба и он пожури ка господаревој одаји. Неколико тренутака касније тихо је покуцао на сенаторова врата.
– Шта је? – зачу Поплијев поспани глас. – Је ли стигао царев гласник?
Чим је Балб чуо те речи, устукнуо је и запитао са да ово можда није најглупља ствар коју је у животу урадио. Али било је прекасно. Сенатора је већ пробудио и сада је морао да му да објашњење.
– О не, господару! – одговори, прогутавши кнедлу.
Роб Вас зове.
– Јеси ли луд? – загрме Поплије.
– Господине, разумем Вашу зачуђеност, али роб умире – покуша да се побуни постиђени стражар.
– Па шта? Нека умре, заменићу га другим. Није време за шалу.
– Господару, – продужи Балб неспокојно – опростите ми, али овај роб каже да има да Вам открије велику тајну, нешто што је од велике важности за Вашу Висост. И толико је упоран, чак и поред тога што умире у тако великим боловима, да му верујемо. Зато сам, иако знам како Вас је опасно наљутити усред ноћи, одлучио да Вас узнемирим, јер као што добро знате, господару, само ме занима Ваше благостање, и то до те мере да бих оставио своје кости…
– Доста, брбљивче један! Бићу тамо за минут и ако се испостави да си ме без разлога узнемирио, обећавам ти да ћеш мој гнев осетити на својој кожи!
Кад је Поплије стигао у собу за робове и пришао Арминију, схватио је да се самртник борио да задржи бар мало преостале снаге.
– Зашто си ме тражио? – строго га упита.
– Господару, је ли истина да сте наредили да ујутро разапну Милвија?
– Да ли си тражио да дођем овамо да би ме испитивао? – љутито ће сенатор.
– Молим Вас, господару, немам још много снаге и зато ми одговорите!
– Истина је! Милвије је наговорио Брута да ме не послуша и зато ће обојица умрети на крсту за неколико сати. Ето, то сам наредио.
Знојећи се и борећи се за ваздух, Арминије се још једном храбро потруди и настави да говори:
– Господару, не чините то јер сте Ви онај који је требало да умре пре само недељу дана!
Чувши то Поплије Клем се разбесни. Чинило му се да му овај слуга заповеда. Једва је могао да обузда гнев. Нехотице је учинио нагли покрет којим је изражавао своје изненађење, а онда је замахнуо руком као да ће да удари човека на самрти. Но ипак се суздржао и бесно повикао:
– Робе, о чему то говориш?
– То је истина – изусти Арминије једва чујно. – Зашто бих то сада крио од Вас? Не плашим се да ћете ме раније убити. Ионако умирем и тиме бисте ме само избавили ових мука. Живео сам бедним животом роба који сада умире у страшним боловима. Можете да ми верујете, ако хоћете, а ако нећете, не марим.
– Хајде, испричај ми! – захтевао је све радозналији Поплије.
– Па, ја сам наумио да Вас убијем, и то сам, без ичије помоћи и чак без ичијег знања. Никоме нисам рекао, јер се овде никоме не може веровати. Можда то не знате, али моја стрела никад није промашила мету. Планирао сам да Вас њоме погодим право у грло, и то док доручкујете са женом и сином.
Кад је то чуо, Поплије је обамро и стајао је као да је паралисан. Вероватно уопште није очекивао да тако нешто чује па су га зато речи човека на самрти тако ужаснуле.
– И шта се десило? Зашто то ниси урадио? – покушавао је да остане сталожен.
– Због Милвија. Он је то наслутио. Како и одакле ни сам не знам, али знам да у том дечаку постоји нешто што није од овога света. Док смо заједно радили у руднику, имао је обичај да са мном разговара. Говор му је увек био тако смирен и пун благости. У таквим тренуцима би учинио да сва моја мржња према Вама полако нестане. Говорио ми је о свом Богу, Једином, како је говорио! Једином Који стварно постоји. Дословно би ме потресао начином на који ми је говорио. И, замислите, пошто је знао шта смерам, довољно је било само да ме ода, а Ви бисте га за то богато наградили и чак му можда и слободу дали. Услуга за њега, смрт за мене. Али, његове речи су на свој начин спасиле мој живот, али и Ваш!
Због страшног кашља Арминије је за тренутак застао, а потом покушао да удахне ваздух. Дисао је веома тешко.
– А сад чујем – наставио је – да сте осудили Милвија на смрт на крсту!
– Па шта? – набусито ће сенатор.
– Ако хоћете да са својом породицом живите срећно, са свим својим богатством, угледом и положајем поред самога цара, можете то постићи само са тим дететом које ће за неколико сати умрети, и то по Вашем наређењу! Верујте ми и пожурите да учините оно шта морате. Ето, то је све што сам имао да Вам кажем. Одлазим чисте савести!
Сенатор је занемео. Дубоко уздахнувши, кроз отворена врата је погледао небо које је почело да показује прве знаке свитања. Наборао је обрве док је размишљао о томе да ли заиста постоје људи у чијем животу нема места за мржњу и који се препознају по праштању. Но, запањен озбиљношћу исповести, Поплије Клем, племенити и горди римски сенатор у чијем је присуству читав легион робова дрхтао, полако се сагнуо над умирућим робом и рекао:
– Можеш да идеш у миру. Обећавам ти да Милвије неће умрети!
– О, господару, заиста си праведан! Али, могу ли те замолити за још једну услугу? Да само знате колико бих волео да Милвије буде овде док умирем!
– Биће тако!
После краћег времена, далеко од погледа осталих робова, Арминије је лежао полако умирући у спокојству раног јутарњег сунца. Крај њега је клечао и нешто му тихо говорио Милвије који је, иако је само био упола његове висине, успео да својом дубоком и постојаном хришћанском љубављу освоји срце гневног Германа.
– Желео бих да будем као ти, да познам твога Бога пре него што умрем. Шта ми је чинити? – тихо ће самртник.
– Само веруј да је Исус Христос Син Божји – прошапта Милвије, пун снажног саосећања према страдалном пријатељу робу. – Веруј да је Он наш Спаситељ. И још веруј да је све оно што је Он рекао једина Истина.
Слабашним гласом, који је почео да јењава, Арминије поче да га моли:
– Верујем. Учини ме хришћанином, као што си ти, да бих био твој брат и чедо Божје.
Милвије није губио време. Да би га припремио за вечно путовање, крстио је Арминија онако како су га учили: „У име Оца, и Сина, и Светога Духа…“[1]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Под нормалним околностима хришћанску свету Тајну крштења мора извршити канонски свештеник. Међутим, у случају блиске смрти, кад је немогуће доћи до свештеника, православни хришћанин лаик може обавити крштење у крајњој нужди. Ако новокрштени преживи, рукоположени свештеник мора извршити свету Тајну крштења.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *