НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
У ЗАТВОРУ
 
Тамничар се код затворских врата дубоко поклони посетиоцу и рече:
– Можете слободно ући, Ваша екселенцијо. Вероватно хоћете да видите затворенике који су јуче осуђени? Знате, читав Рим осећа велико олакшање због њиховог хапшења. Ти покварењаци су спремали заверу против нашег царства!
Наглашавањем последњих речи тамничар је желео да покаже своју оданост цару и притом се надао да ће добити осмех охрабрења од достојанственог и озбиљног сенатора, који је неочекивано стигао са сином и слугама.
– Да, волео бих да их видим. Један од мојих слугу је међу њима – рече Поплије строго га погледавши.
– О, то мора да је дечак за кога нам је цар наредио да га не мучимо. Пођите са мном, одмах ћу Вас тамо одвести – с поштовањем ће тамничар и даље покушавајући да стекне благонаклоност једног од најмоћнијих људи у царству. – Овуда, молим Вас.
– Само тренутак! – рече Поплије, зауставивши га наглима покретом руке. – Желео бих да дечака видим насамо. Имам разлога за то – одсечно ће сенатор.
– Наравно, господару, зашто да не? Како желите! Ту поред је једна празна ћелија и, ако ми дозволите, одвешћу вас тамо заједно с Вашом цењеном пратњом и ту ћу Вам довести Вашег малог затвореника.
– Хвала ти! – озбиљно ће Поплије, покушавајући да не покаже емоције.
Прошли су кроз мрачни ходник где је, са десне стране, била велика одаја пуна људи и жена ухапшених прошле вечери крај спољашњег римског зида. Кад су прошли поред ње, тамничар се заустави и рече:
– Ако ми Ваша Екселенција дозволи, хтео бих да Вам укажем на нешто што сам приметио.
– Настави – хладно ће Поплије, прикривајући с каквим нестрпљењем очекује да чује вести о хришћанским заточеницима.
Тамничар успори и док је ишао постранце прошапта:
– Стварно не знам какви су то људи! Сви осуђеници, који су овде довођени ради погубљења у арени, су урлали и викали на мене и све друге војнике тако гласно да су њихови крици, тако ми Зевса, пробијали и саме зидове! Али ови људи – запрепашћено настави потпуно се зауставивши и пришавши. сенатору тако као да жели да му пренесе најповерљивији податак – се уопште не жале! Гледају један у другог и разговарају тихим гласом, а много пута сам видео да се окупљају и певају химне. Невероватно! – додаде у неверици одмахујући главом.
Поплијеве очи су биле пуне суза док је слушао тамничара. Овај је већ ишао испред њега са бакљом у руци и није могао да примети сенаторова осећања. Поплије се окрену и погледа Алексамена и остале и, при слабој светлости бакље, виде да су и они чули тамничареве речи и слично њему реаговали. Брзо је обрисао очи крајичком своје скупоцене тунике и, гледајући остале с пуно љубави и саосећања, кренуо да се прикључи свом водичу. Тамничар је већ био на крају ходника и покушавао да откључа врата празне ћелије.
– Извињавам се што Ви и Ваша пратња морате да причекате у овој ћелији – понизно ће тамничар. – Одмах ћу учинити оно што сте тражили! – Пошто је упалио све бакље у малој и влажној просторији, окренуо се и одмах отишао, али се убрзо вратио заједно са Брутом. – Твој господар је дошао да те види! – рече сажаљиво, а потом се, оставивши дечака пред вратима ћелије, удаљи.
Кад се Брут појавио пред ниским довратком ћелије, није ни мало личио на уплашеног и понизног роба, какав је био на Сицилији. Врло добро је разумео везу која је у хришћанству спајала богате и сиромашне. Лице му је било спокојно и одражавало је велику радост која је, попут свежег пролећа, преплавила његову младу душу а чудесна светлост, наизглед сјајнија од бакљи, блистала му је у очима. С љубављу и поштовањем се наклонио Поплију и похитао уплаканим родитељима.
– Оче! Мајко! – ускликнуо је и обоје их загрлио. Ох, не плачите, молим вас! Кад бисте само знали како сам срећан! Знајте да се никада нећемо раздвајати! Су;гра ћу бити са Христом у Рају, а само замислите колико ћу тамо моћи да се молим за вас! А једног дана – продужи гушећи се у сузама – ох, какве ли радости, једног дана ћете доћи и срешћемо се у Рају! – рече па за тренутак застаде. – Жао ми је што сте тужни, а волео бих да се радујете мојој срећи! – настави с невероватном снагом и храброшћу. – Господине, указали сте ми велику част тиме што сте дошли и обишли ме, па ми чак и родитеље довели! – захвално ће Брут окренувши се према Поплију који је, преплављен осећањима, стајао мало даље посматрајући читав призор.
– Дете моје, замолио сам цара за помиловање, али је одбио – тужно ће сенатор суздржавајући сузе.
– Ако Бог хоће да баш сад дам живот – поче Брут, али видевши Милвија и Алексамена како стоје мало даље, за тренутак застаде. – Као што видиш, Милвије, објаснићеш нашим школским друговима да је Христос Онај који укрепљује Своје пријатеље да се ничега не боје! – настави с осмехом на уснама.
Алексамен је све ово ћутке посматрао из дубине мрачне ћелије, а онда је гласно зајецао. Затим, не могавши више да се уздржи, паде Бруту пред ноге и обгрли их:
– Драги брате, молим те, опрости ми што сам пре био тако суров према теби. Ја…
– Алексамене, тада ниси знао за Христа – прекиде га Брут, подигавши га и нежно га загрливши. – Од тренутка кад је Он ушао у твој живот, ти и твоји родитељи сте постали тако добри према мени, и не само према мени већ према свима! – Господине, поче одважно окренувши се према Поплију – желим да знате да је Ваша порука тачно пренесена епископу Дионисију. Рекао сам му све што сте ми објаснили. И он се слаже да се следеће сабрање одржи у Калистовој катакомби. – Само ми је због једног жао – настави сетно док му се у очима огледао очај. – Желео бих да се последњи пут причестим Светим Телом и Пречасном Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Да сам само знао да ће ме у повратку ухапсити, замолио бих оца Дионисија да ме причести пре мог одласка.
На то Милвије, који је цело време ћутао, начини корак напред и озбиљно рече:
– Не тугуј, мали брате. Сад ћеш се причестити Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа!
– Али како, Милвије?
– Видео сам кад су те ухапсили и одмах сам отишао да о томе обавестим нашег господара. Он је отишао право код цара да тражи помиловање, а ја код епископа Дионисија.
И?
– И он ми је поверио Тело и Крв Христову за тебе! рече Милвије испрекиданим гласом пуним емоција.[1]
Милвије је затим једном руком скинуо тунику с рамена, а другом открио оно што је пажљиво чувао крај срца, молећи се све време. Одвио је парче новог чистог платна, извадио бочицу и осећајно ускликнуо:
– Гле, Јагње Божје!
Са лицем које је сијало као сунце од радости и олакшања и очију пуних суза, Брут је клекнуо и помолио се у себи, а затим се, побожно и испуњен страхопоштовањем, последњи пут у овоземном животу причестио Светим Даровима Господа и Спаса нашег Исуса Христа са страхом Божјим, вером и љубављу.
 
* * * * *
 
У том тренутку је, као никад пре, у школском дворишту било веома бучно. Потресен јучерашњим догађајима, Милвије је желео да остане код куће са Брутовим и својим родитељима, али је ипак дошао јер је требало да испуни Брутову жељу. Замолио га је да школским друговима објасни да је Христос Онај који укрепљује Своје пријатеље да се ничега не боје и зато је овог јутра Милвије сам дошао у школу, сећајући се успут како су Брут и он често заједно ишли истим тим путем и разговарали о вери. Чим је стигао, школски другови су га обасули питањима:
– Да ли си видео Брута?
– Шта је рекао?
Гледајући их озбиљно и трудећи се да ничим не ода своју тугу, Милвије одговори:
– Казао ми је да се опрашта са вама и да вас уверава да ће вас се тамо где иде увек сећати.
– Али вечерас иде у арену!
– Да, у праву си, но после тога иде Богу. Од тада ће вас се заувек сећати. Биће вам заувек пријатељ и молиће се за вас!
Незнабошци очито нису разумели ни речи од онога што им је рекао.
– Био сам тамо са некима из наше дружине кад су га ухапсили. Требало је само да каже једну реч и ослободили би га! – добаци Руф.
– Знам, Руфе, али том речју би се одрекао истинитог и живог Бога!
– Ако би тебе ухапсили, да ли би и ти исто учинио?
– Да! Онако како је Бог дао снагу Бруту да исповеди Име Његово, тако би и мени дао.
– Ма немој! Не говори глупости! – поче Крисп након краће паузе. – Сигуран сам да нас је видео у тренутку кад су га ухапсили и само се претварао да је храбар и јак. Али хајде да га за неколико сати видимо у арени! Што се тебе тиче, Милвије, знаш да ми не одајемо један другога, иако већ неко време сумњамо да си хришћанин. Све знамо!
– Како сте погодили?
Његово безазлено питање је изненадило школске другове и нису знали шта да кажу.
– Могу одмах да ти кажем да смо сумњали зато што си увек тако добар и љубазан – Најзад се усуди Стримб да изговори оно што му је било на уму. – Баш као и Брут! – додаде изненада обузет неким скривеним осећањем.
На то му Руф прекорно добаци:
– Не разумем како било ко може да сажаљева непријатеље нашег царства! А нарочито кад смо пуштени из школе раније како бисмо могли да посматрамо призор у арени – додаде окренувши се према осталима. – Не видим разлог због којег бисмо то пропустили. Искористимо прилику! Ко иде са мном? – упита полазећи на брзину.
Сви су, чак и млади Стримб, кренули за њим. Само је Милвије остао. Осмотривши напуштено школско двориште, полако је и сам кренуо кући.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Под нормалним околностима Свете Дарове може додирнути само рукоположени свештеник или ђакон. Међутим, њих може носити и дати лаик кога посебно одреди епископ у случају крајње нужде, као кад су хришћани били затварани у тамнице пред мученичко страдање.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *