НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ – ПОВЕСТ О РАНОХРИШЋАНСКИМ МУЧЕНИЦИМА

 

ЦРТЕЖ У ПЕСКУ
Повест о ранохришћанским мученицима
 

 
СЛОБОДНИ РОБОВИ
 
– Мислим да се Секст Акила пребрзо вратио из похода против Парћана – рече Алексамен своме оцу. Сенатор погледа сина и насмеја се:
– Да ли хоћеш да кажеш да није остао довољно дуго да напуни своје кочије непријатељским пленом?
– Не, оче, нисам то мислио. Само ми је жао што нисмо отишли за Рим пре његовог повратка и тако избегли ову посету.
– Видећеш да неће бити баш толико заморно. Немој сам себи да отежаваш.
– Надам се да нас неће задржати на ручку, јер се то не уклапа у мој распоред.
Поплије се намршти:
– Дабоме да неће. И ја вечерас имам много посла. Погледај, ево твојих слугу. Иди са њима и пусти их да се побрину о теби. Обрадоваћеш мајку ако се лепо обучеш.
Док је сенатор одлазио, Алексамен је климнуо Бруту и Милвију да му приђу.
– За сат времена ћу са родитељима кренути у пријатељску посету. Бруте, иди и донеси ми тунике. Изабраћу ону која ми најбоље стоји.
Милвије је ћутке стајао поред свог господара.
– Јеси ли срећан што си се вратио да ми служиш? Није ли тако боље? – самоуверено ће Алексамен.
– Рад у руднику је тежак, али ми то не смета.
– Како то? – изненађено ће млади господар. Милвије се устручавао да одговори, али је ипак, пажљиво бирајући речи, рекао:
– Где год да сам, без обзира на место, срећан сам.
– Срећан?! Зар баш свагде? Како је то могуће? – грохотом се насмеја Алексамен. – Слуго, да ли би био срећан, ако…
Алексамен се на време зауставио и заћутао. Не, не може бити да ће он, господар, једном робу поверити како се осећа и признати да му је живот празан и да га будућност уопште не занима. Но у исто време је осетио да би му помогло кад би ове своје мисли поверио некоме. „Каква срамота што је Милвије роб! Ниједан од мојих пријатеља у Риму нема тако искрено лице као он. Али шта се то са мном дешава? Сада се чак и робу дивим?“ И док је тако размишљао, уђе Брут носећи одећу коју је тражио.
Неспретно и уплашено, као што је било својствено Бруту кад је био у присуству свог господара, положио је одећу на кревет, једну тунику крај друге, да би Алексамен могао да изабере шта ће обући. Док је ћутке уклањао наборе са одеће, дошао је до прелепе грчке тунике која је била тако дивна, укрштено изаткана да чак ни Милвије није могао да задржи уздах дивљења. А сироти Брут, као и увек нервозан и преплашен, помисли да је Милвије уздахнуо зато што је он у нечему погрешио. И од саме помисли да је направио неку грешку, почеше да му се тресу руке те прелепа туника паде на под.
– Десет удараца бичем, и то одмах! – љутито заурла Алексамен и скиде свој бич са клина на зиду.
Брут је преклињао и јецао:
– Господару, молим Вас, опростите ми! Јутрос сам од надзорника примио двадесет удараца и још увек ме страшно боли! Молим Вас, господару, немојте!
– Приђи! Чујеш ли! – викао је Алексамен, презирући молбу бедног слуге.
Изненада Милвије направи корак напред и одлучно рече:
– Господару, оно што се десило је било мојом кривицом. Посматрајући ову лепу тунику, нисам могао да не испустим уздах дивљења, и зато се Брут уплашио. Ако неко треба да буде кажњен, онда, молим Вас, дозволите да то будем ја.
Рекавши то полагано је клекнуо у углу собе, открио своје раме за бич и чекао.
Алексамен је пребледео од запрепашћења. Никад није сусрео никога тако храброг, као што је то био Милвије, нити је и слутио да таква храброст постоји. Неодлучно је стајао гледајући двојицу слугу. Изненада су гордост и љубомора почели у њему да расту и он се силно разбесни те немилосрдно избичева Милвија. Осећао је да је роб са сваким ударцем све надмоћнији и да казну прихвата без икакве жалбе, па је зато сваки ударац бивао све јачи. Кад је завршио са шибањем, хладно је рекао:
– Обојица сте слободни. Не требате ми. Сам ћу се спремити.
Тако су двојица дечака остали сами. Брут је гледао Милвија са дубоким поштовањем. Изненада је спонтано загрлио свог пријатеља и бризнуо у плач.
– Ко си ти? Зашто ово радиш? Никад нисам учинио нешто што би те обрадовало, него сам напротив био љубоморан кад те је господар вратио из рудника, а ти се првом приликом жртвујеш за мене. Зашто то чиниш? Објасни ми! Како можеш да се према мени понашаш тако пријатељски и са љубављу?
Милвије није одмах одговорио. Ћутао је дубоко се замисливши, а онда је озбиљно рекао:
– Зато што си ми брат.
Брут очито није разумео шта је Милвије тиме мислио па га је упитао:
– Зар ја твој брат? Како је то могуће? Можда зато што смо обојица робови?
– Не, него зато што нам је отац исти Бог.
– Стално ми говоре да богови не маре за робове. Да ли знаш да бар један од њих мисли о нама? – поче да запиткује, док су му у очима блистале сузе.
Милвије се насмеја:
– Бруте, постоји само један Бог, Онај Који је створио читав свет. Дошао је на земљу и рекао…
– Шта је рекао? – озбиљно ће Брут зурећи нетремице у пријатеља и једва дишући од ишчекивања.
– Рекао је: љубите једни друге, као што вас Ја љубих.
– Стварно је то рекао? Шта је још рекао?
– Рекао је и: шта год учините једном од браће, мени чините. По томе ће вас сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.
– Да љубимо једни друге? – чудио се Брут. – Значи, само каже љубите7.
– Тачно – тихо ће Милвије, гледајући га нежно. – То је суштина наше вере. Онај ко истински воли прави је хришћанин.
– Шта си рекао? Хришћанин? Шта та реч значи?
– Потиче од имена које је Сам Бог имао док је био овде на земљи. Његово име је Исус Христос – полагано и са страхопоштовањем изговори име које Брут никад није заборавио. – Римљани га изговарају мало другачије од Грка – додаде Милвије.
Но Брут изненада страшно пребледе. Сетио се чудног призора који је једне ноћи са сенатором посматрао у пећини. Нагло је зграбио свог друга за руку и са сузама у очима му рекао:
– Милвије, брате мој, мртав си!
– Зашто? О чему се ради?
– Не питај ме, молим те! Дао сам реч да нећу говорити о томе. Али, са тобом мислим да…
– Ако си обећао, онда мораш да одржиш своје обећање – прекиде га Милвије.
– Стари господар ми је запретио да ћу умрети од бича ако било коме кажем шта сам видео, али добро знам да ме нећеш одати. Чуј само шта је било.
И док је Брут описивао шта се оне ноћи десило и шта је било речено у мрачној пећини, Милвије га је изненађено слушао.
– Тако ће сенатор послушати заповест богиње Кибеле и саветовати цару да изда указ да сви хришћани буду убијени, па чак и ти, пријатељу мој.
– Цар никад неће успети да убије све хришћане смирено одговори Милвије. – Ако би се то десило, онда би Црква Христова умрла, но Господ наш Исус Христос је обећао да то неће допустити. То ћу ти објаснити у миру и тишини, кад будемо имали више времена. Хоћеш ли да о томе разговарамо вечерас пре спавања, кад млади господар оде у кревет?
– Милвије, баш бих волео! Не могу ни да замислим да ћу дознати оно што ти знаш! Ох, тако сам срећан. Једва чекам да дође вече!
Милвије је одржао обећање. Од тог дана је сваке ноћи, пре но што би отишли на спавање, причао о Господу и Спасу нашем Исусу Христу и Његово Јеванђеље је постепено освајало Брутово просто срце.
 
* * * * *
 
Једне ноћи, док је лежао пред вратима младог господара, Брут је осетио да га је неко додирнуо по рамену и скочио је. Пред њим је стајао сенатор, обучен у једноставан плашт, попут оног који је имао кад су ишли у пећину.
– Дођи – прошапта Поплије. – Понеси светиљку. Идемо на поклоњење Кибели.
У ноћној тишини јасно је чуо како слуга одлучно и јасним гласом каже:
– Не, не идем са Вама!
Био је то тако неочекиван одговор да је Поплије помислио да је погрешно чуо роба, па је поновио:
– Заповедам ти да узмеш ову светиљку и да ме пратиш на богињин обред.
Али, на своје велико изненађење, поново је чуо Брутов одлучан одговор:
– Не, господине!
Његово запрепашћење је било још веће кад је Милвије, који се у међувремену пробудио и чуо њихов разговор, стао поред свог пријатеља и рекао:
– Господару, ја сам одговоран за то што Брут неће да Вас послуша. Казните мене уместо њега.
Поплије је навикао да наређује и зато је, с неверицом посматрајући дечаке, рекао:
– Зар се усуђујете да се не повинујете мојим наређењима?
– Да, господару! – једногласно су одговорили.
– Знате ли шта вас чека?
– Знамо, господару.
Поплије је ћутке стајао. Није могао да верује својим ушима и за тренутак је помислио да сања. Потом се пренуо, гласно пљеснуо рукама и кућни стражар се истог трена појавио.
– Одведи ову двојицу у подземни затвор и позови џелата! Биће погубљени ујутро, пре почетка рада.
Стражар је грубо зграбио дечаке и одвео их са собом. Још увек запањен и у неверици, Поплије се вратио у своје одаје покушавајући да схвати зашто су два млада роба, чак и по цену живота, стајала тако непослушно, и то због такве безначајне ствари. За све то време Алексамен је мирно спавао у својој соби и није чуо пометњу пред вратима.
Кад су се тешка дрвена врата затворске ћелије затворила иза двојице младих робова, Брут је чврсто загрлио свог пријатеља.
– Радујеш ли се са мном? – запитао је.
– Да, радујем се – с љубављу му се насмеши Милвије. – Али оно што је још важније јесте да се Господ наш Исус Христос још више радује с тобом. Уосталом, зар ниси због Њега одбио да идеш на служење лажним боговима? Поносим се тобом, Бруте. Хоћу да то знаш!
– Остаћу веран чак и ако Бог допусти да ме снађе још више тешкоћа. Је ли тако, Милвије?
Милвије је чврсто држао пријатеља за руку.
– Бруте, и раније сам ти говорио да можемо чинити велика дела кад на својој страни имамо Господа. Можемо бити довољно јаки да дамо свој живот за Њега, чак и ако нам је само шеснаест година.
Брут је изненада озбиљно погледао Милвија и замолио:
– Научи ме како да се молим.
Са дечакових усана су полагано потекле топле речи усрдне молитве Богу, Ономе за Кога су се два младића спремала да за неколико сати умру, и то истом смрћу Којом је Он умро на Крсту:
– Оче наш, Који си на небесима…
 
* * * *
 
Страшна бука узнемирила је Поплијеву вилу у сам освит зоре. Звучало је као да неко вуче нешто тешко с једне стране дворишта, а потом то баца на земљу уз туп ударац. Након тога су се испред подземне тамнице чули некакви тешки кораци. Врата су се отворила и на њима се појавио џелат!
– Ајде, излазите! – рекао је грубо. двојици младих робова.
Огроман и силан џелат се увукао у ћелијицу, испунивши је мирисом зноја и алкохола. Крупним ручердама је зграбио дечаке и гурнуо их ка уском и мрачном степеништу које је водило у двориште.
Џелат, који је и сам био роб, није обраћао пажњу на две младе жртве, него је својим помоћницима гласно издавао последња упутства:
– То су само деца и њихова тела нису тешка. Боље је прво учврстити крстове у земљу, а потом их заковати за њих. Неће бити тешко. Кад завршите, идите у одају робова и све их доведите да виде како ће ова двојица умрети на крсту. Господар је рекао да хоће да покаже добар пример како се кажњава непослушност – грохотом се смејао, отпивши успут велики гутљај из свог меха.
Псујући и ропћући помоћници су поставили основе два тешка крста у узане, дубоке рупе, које су раније биле ископане, а потом су их попунили земљом и ситним камењем, чврсто заглавивши крстове. Џелат, коме је вино још текло низ браду, је узео велики чекић и ексере. Погледао је два мала роба и рекао, подругљиво се смешкајући:
– Ко ће први?
Милвије је иступио напред и одлучно одговорио:
– Ја ћу!
Након тога се окренуо према Бруту, пољубио га у оба образа, чврсто загрлио и прошапутао:
– Ја ћу да будем први, да ти дам пример, да се не би уплашио. Буди храбар. За кратко време ћемо бити у Рају са Христом.
Пришао је крсту са таквом храброшћу и смирењем да га је џелат изненађено посматрао, не додирујући га. Но тренутно изненађење га није спречило да крене у извршавање злодела. Својим дебелим рукама зграбио је Милвија за рамена, подигао га и спремио се да га прибија на крст. Док је постављао први клин у средину дечаковог длана, пришли су му његови помоћници како би му помогли, придржавајући Милвија на месту. Уз суров осмехом на уснама, див је јако стиснуо дршку чекића, повукао тешку руку уназад и спремио се да замахне.
Изненада им је неко притрчао са другог краја дворишта. Био је то Нервин. Док је трчао из све снаге, махао је рукама и викао:
Стани! Господар заповеда да сместа станеш! Згранут Нервиновим речима, џелат је испустио чекић и климнуо помоћницима да скину дечака. Брут је притрчао Милвију и загрлио га. Стајали су тако чврсто загрљени ослањајући се један на другога.
Стигавши задихан на место обустављеног погубљења, надзорник рече двојици младића:
Господар хоће одмах да вас види! Кад би само знао где је господар у овом тренутку, зинуо би још више – рече џелату, који га је и даље згрануто посматрао. – Много чудних ствари се данас дешава у овој кући!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *