NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
DAN U LOVU
 
– Kad stignemo u šumu, zaveži Hensitata za drvo. Ne moramo da se plašimo da će ga neko ukrasti jer je ime moga oca urezano na oglav.
– Da, gospodaru. Gospodaru, da li da…
– Šta je sad, Brute? – razdraženo odbrusi Aleksamen.
– Da li da idem za Vama peške?
– Pa ne misliš valjda da ćeš sedeti pored mene ili da ćeš možda jahati umesto mene?
– O ne, gospodaru! Hteo sam samo da Vam kažem da na ovoj nepodnošljivoj vrućini ne bih mogao da Vas pratim u stopu i da uvek budem uz Vas. Bojim se da neću izdržati.
– Dobro, ne brini neću ići galopom. Jahaću Hensitata polako. Da vidimo šta ćeš još da me moliš?
– Gospodaru imam mnogo da nosim na leđima.
– Zar pokušavaš da mi kažeš da ti je moj luk pretežak? – ljutito ga prekide Aleksamen.
– Ne, gospodaru, ali tobolac sa strelama je malo teži. Tražili ste da danas ponesem mnogo strela.
– Aha, je l’ tako? E pa, šta je tu je! Ovo će ti pomoći da trčiš! – nabusito će Aleksamen, dvaput ošinuvši Bruta bičem po nogama, a zatim se okrenuo, ljutito uzjahao konja i otišao.
Deset minuta kasnije mladi gospodar i sluga su stigli do kraja šume. Iako je Brut prethodne noći spavao samo nekoliko sati i bio veoma umoran posle svenoćne pustolovine sa svojim gospodarem, ipak se trudio da ne poklekne pod teretom koji je nosio.
Razmišljao je o tome kako je njegov mladi gospodar sav srećan i s takvom energijom galopirao kroz šumu, budući da se prethodne noći dobro odmorio i upravo se okupao u hladnoj vodi. No Brut više nije mogao da trči za konjem, pogotovo zato što je bio natovaren opremom za lov i tek ubijenim zecom, kojeg je uprtio na iscrpljena leđa.
Brut je odjednom kriknuo od užasa. Hensitat se naglo propeo na zadnje noge i podivljao. Verovatno ga je ubola osa. Kad je konj osetio da ga jahač ne može zauzdati, pojurio je galopirajući iz sve snage.
Videvši u kakvoj je opasnosti mladi gospodar, Brut je smesta bacio luk, strele i mrtvog zeca pa i ne misleći o tome koliko je i sam iscrpljen, otrčao u vilu po pomoć. Jurio je što je brže mogao.
Aleksamen je za tren oka shvatio da će poginuti. Upravo mu je tada sevnuo čitav život pred očima, kao što se često dešava ljudima koji su na samrti. U mislima je već mogao da vidi natpis koji bi mu roditelji postavili na njihovoj lepoj porodičnoj grobnici. Verovatno bi pisalo: „Poplije Aleksamen, ljubljeni sin i naslednik, umro kao četrnaestogodišnjak.“ Sa njim se gasi i Poplijeva porodična loza. Budući da nije imao braće i sestara, čitavo bogatstvo njegove čuvene porodice bi po smrti njegovih roditelja pripalo Rimskom carstvu. Tako bi Poplijevo ime umrlo.
Njegov pomahnitali konj je bio tek nekoliko koraka od ivice strme stene. Za tili čas i konj i jahač bi se strmoglavili i žestoko udarili u stenovitu liticu, a potom se utopili u uzburkanom moru. Nemoćan da se hrabro suoči sa svojom tragičnom smrću, Aleksamen je zatvorio oči. Činilo se da i junaci posustaju u ovakvim trenucima.
Iznenadni trzaj ga je gotovo zbacio s konja. Odjednom je shvatio da se njegov konj naglo zaustavio. Polako je otvorio oči i ugledao grupicu ljudi koji su ga netremice posmatrali. Među njima je bio i dečak koji se brzo odvojio od svoje družine i stao ispred galopirajućeg konja, mašući krpom jarke boje. Iznenadna pojava ovog dečaka odmah je zaustavila Hensitata.
Iako je prilika, koja mu se pružila, bila potpuno neočekivana, Aleskamen nije oklevao da je iskoristi. Brzim i spretnim pokretom mladi jahač je skočio sa konja. Dečak je u isto vreme zgrabio Hensitatove labave uzde i čvrsto ih držao. Mišići zaustavljenog konja su snažno podrhtavali. Mokar od znoja, kao da je izronio iz morske dubine, konj je teško disao i bacao penu na usta.
– Spasao si mi život! – reče Aleksamen pokušavajući da uhvati dah.
Videvši da njegov mladi spasilac nosi samo plašt bez rukava sa običnim kožnim kaišem oko struka, tiho ga upita:
– Ko si ti?
– Zovem se Milvije, rob sam i sin robova.
Rekao je to jednostavno. Dok je izgovarao te ponižavajuće reči, na licu mu se videlo tiho dostojanstvo i Aleksamen je zbog toga osetio blagu uznemirenost.
– Ko su ovi ljudi?
– Ovo je trgovac koji vodi da proda mene i moje prijatelje robove na arkagaškoj tržnici – staloženo će dečak.
Senatorov sin je obišao grupu robova pažljivo ih odmeravajući.
– Koji je od vas trgovac? – upita zapovedničkim tonom.
Jedan od njih, debeo, proćelav, sa licem punim ožiljaka, odgovorio mu je gordo i bez uvažavanja:
– Ja sam, mladiću!
Aleksamen ga prezrivo pogleda pa reče:
– Ja sam sin Poplija Klema.
Čim je trgovac čuo ime Aleksamenovog oca, pao je pred njim na kolena i laskavo počeo:
– Oh, Vaša Ekselencijo, oprostite molim Vas! Oprostite čoveku koji ne vidi dobro, jer da vidim bolje, smesta bih prepoznao Vašu blagorodnu ličnost, koja je tako visoko cenjena u Rimu. Sad sam se setio da Vaš slavni otac ima veličanstvenu rezidenciju sa druge strane šume. Biće mi drago da Vam budem na raspolaganju. Samo zapovedite!
– Dobro, ako je tako, hoću da mi prodaš ovog dečaka koji je zaustavio mog konja. Možeš da mi se pridružiš do vile – odlučno će Aleksamen.
Trgovac se zadovoljno pokloni. Kad su se okrenuli da pođu, ugledaše oblak prašine iza nekoliko kočija koje su im se munjevito približavale. U prvoj kočiji je bio senator sa suprugom, a u ostalima sluge i kućni lekar, inače Grk.
– Aleksamene, čedo moje, šta se desilo? – uznemireno će Kornelija čim je iskočila iz kočije. U glasu joj se osećalo nespokojstvo, ali i olakšanje što ga vidi živog i bez povreda. – Brut je došao iznenada, vapeći za pomoć. Šta ti se desilo?
– Smiri se, majko, dobro sam – odgovori dečak pokušavajući da pokaže hrabrost koja ga je bila napustila samo nekoliko trenutaka ranije.
– Lekar će te odmah pregledati!
– Ako tako želiš, ali pregledaće me kad se vratimo kući. Uveravam te da sam dobro. Vidiš da mogu da hodam, a ako hoćeš, mogu i da potrčim. Sve je u redu.
– Zaboga, šta se desilo? – strogo će senator.
– Kad smo izlazili iz šume, Hensitat je naglo pojurio. Galopirao je pravo prema litici i zbacio bi me da…
– O, boginjo! – užasnuto će Kornelija stegnuvši obraze dlanovima.
– …da ovaj dečak Milvije nije imao hrabrosti da me spasi. Izložio je svoj život opasnosti. Konj je lako mogao da ga ubije!
– Želeo bih da ga nagradim – reče senator.
– Oče, on je rob i trgovac bi uzeo za sebe novac koji bi ti dao dečaku. Želeo bih da ga kupiš za mene da mi bude lični sluga.
– Pa naravno, sine. Samoodricanje koje je pokazao, iako te nije ni poznavao, siguran je zalog da će ti biti odan dok ti bude služio. Trgovče, hajde za nama. Nadzornik mog imanja će se dogovoriti s tobom oko cene.
– Obećavam Vam, veliki senatore, da ću Vam prodati Milvija za istu cenu za koju sam ga i kupio, bez ikakve zarade. Vaš ponizni sluga ima veliku čast da služi Vašoj plemenitoj porodici. Možda bi Vaša Visost želela da pogleda i ostale robove?
Poplije ga nije udostojio odgovora, već je klimnuo glavom dajući slugama znak da se čitava povorka kočija vrati u vilu.
U mučnom iščekivanju onog najgoreg, Brut se skrio u odajama za sluge. Šćućurio se i u užasu razmišljao o tome kako će se današnja pustolovina, bez obzira na njen ishod, zasigurno loše završiti po njega. Ako Aleksamen pogine, on će morati da pređe na drugi posao i tako će izgubiti sve povlastice koje je uživao u službi svog mladog gospodara, a ako bi Aleksamen nekako uspeo da umakne strašnim kandžama smrti, još uvek bi njega mogli da okrive za ono što se dogodilo. Optužili bi ga da nije pregledao oglav sa đemom i uzdama, i tako se uverio da su dobro pričvršćeni, ili da se nije postarao da otera insekte od Hensitata.
Sedeo je tako zadubljen u očajničke misli, kad se Nervin, nadzornik imanja, iznenada pojavi pred njim.
– Hej Brute, zašto se kriješ? Mladi gospodar je dobro i traži te! Trči k njemu!
– Nervine, da li možda znaš, da li je… – bojažljivo počeo mali rob.
– Da li je u dobrom ili lošem raspoloženju? – prekide ga nadzornik. – Ubrzo ćeš saznati, prijatelju moj! Idi pravo u njegovu spavaću sobu. Još si tu? Hajde, trči!
Kad je Brut ušao u sobu, lekar je smirivao Poplija i Korneliju. Sa kreveta na kojem je Aleksamen ležao, dopirao je ironičan smeh:
– Bogovi? Ma nemojte mi reći! Da Milvije nije bio tamo da me spasi, siguran sam da bi čitavu goru Olimp bilo baš briga za mene. Ah, evo i Bruta. Dođi, Brute! Priđi bliže!
Mladi rob je prišao krevetu, obamro od straha.
– Bez obzira da li se to desilo tvojom krivicom ili ne, više mi nećeš služiti – rastrojeno će senatorov sin. – Samo, za sada hoću da mom novom sluzi pokažeš sve što treba. Majko, neka lekar izađe, dobro sam. Hvala za sve što ste učinili za mene.
Zagrlivši Aleksamena, Kornelija ga upita:
– Reci mi, drago moje čedo, o čemu si razmišljao u tom strašnom času?
– U trenutku kad sam mislio da ću umreti, video sam tebe i oca kako plačete nad mojim grobom.
– Stani, ne govori više! – zaplaka Kornelija, ispunjena strahom.
– Razmišljao sam i o jučerašnjem razgovoru. Mi smo ništa! Ubod male ose je dovoljan da iz istorije izbriše ime jedne od najvećih rimskih porodica. Majko, zašto uopšte živimo ako smo ništa?
– Ne misli sad o tome. Budi srećan, Aleksamene. Uživaj u današnjoj sreći i neka te takve misli više ne brinu.
Posle nekog vremena Poplije je sa suprugom napustio Aleksamenovu spavaću sobu, spustivši tešku zavesu ispred sinovljevih vrata.
Aleksamen je posmatrao dvojicu slugu i u sebi ih poredio. Bili su gotovo iste visine i građe, ali su se po nečemu veoma razlikovali. Brutove oči su neprestano odavale utisak unutrašnjeg nemira i izgledao je poput uplašenog čoveka koji se uvek suočava sa teškoćama. Delovao je ponizno čitavom svojom pojavom. Glava i ramena su mu uvek bili pognuti. Nasuprot tome Milvije je odavao utisak samouverene osobe, no nije pokazivao gordost ili sebičnost. Čitavo njegovo prisustvo je zračilo prostotom, ali i veličanstvenošću. Po nečemu je bio nadmoćniji ne samo od Bruta, već i od mladog gospodara. Preimućstvo je bilo tako očigledno da je ostavilo snažan utisak na Aleksamena. No ma koliko da je bio zadovoljan izborom novog sluge, u isto vreme je bio i ljut na njega.
– Kome si pre služio? – upitao ga je.
– Bio sam u kući trgovca uljem u Sirakuzi.
– Koliko dugo si bio tamo?
– Šest meseci.
– A gde si služio pre toga?
– Nigde.
– Kako to?
– Moji roditelji su bili slobodni. Otac mi je bio trgovac, ali mu je posao propao. Dugovao je trgovcu uljem veliki iznos koji mu nije mogao vratiti zbog svog finansijskog kraha. Tako je trgovac prodao i moje roditelje i mene.
– Da li ste svi služili u istoj kući?
– Jesmo u početku, a pre tri dana trgovac uljem me je prodao čoveku koga ste juče videli. Što se mojih roditelja tiče…
Ne primećujući kako je Milvije prebledeo dok mu je pričao o sebi, Aleksamen mu dade znak da stane, stavivši mu do znanja da ga ne zanima ostatak priče, a onda se okrenu Brutu i reče:
– Vidiš, i Milvije je razdvojen od roditelja, a pogledaj kako je smiren. Ugledaj se na njega i pokaži mu njegove dužnosti, i to što je moguće pre – naredi Aleksamen i napusti sobu.
Brutu je laknulo kad je njegov gospodar izašao. Želeo je da prvi započne razgovor, ali je i dalje stajao pognute glave i s izrazom straha na licu. Milvije prvi prekide ćutanje:
– Dakle, hoćeš li mi reći koje su mi dužnosti?
– Da, bolje da počnemo. Za nekoliko dana ćeš sve sam obavljati. Dovde mi je došlo – uzviknu Brut, stavivši ivicu dlana na grlo. – Više mu se ne sviđam.
Jesi li tužan što prelaziš na drugu dužnost? Brut je očajno slegao ramenima.
– Ne znam gde će me staviti – rekao je utučeno. Treba da znaš da ovde nije toliko teško raditi kao u polju ili rudniku. Kad se mladi gospodar odmara, mogu da radim u tišini. S druge strane, bič lako radi za svaku sitnicu. Možda će prema tebi biti drugačiji jer ti duguje život. Želim ti više sreće.
– Da li bi ti se dopalo da ga zamolim da te zadrži? – ozbiljno će Milvije.
Brut je bio toliko iznenađen ovim pitanjem da nije odmah odgovorio.
– Kad bi se to desilo, nas dvojica bismo delili neke povoljne okolnosti, tako da bi ti bio na gubitku.
– Nema veze – bezbrižno će Milvije. – Važno je da ti budeš srećan.
Brut ga iznenađeno pogleda. No Milvije mu nije dao vremena da odgovori.
– Vidiš, i tebe i mene isto boli. Obojica smo razdvojeni od roditelja i ako hoćeš, možemo da tešimo jedan drugog. Postaćemo dobri prijatelji.
– Oh, nikad nisam čuo nekoga da tako govori! – iznenađeno će Brut. Nadam se da će mladi gospodar prihvatiti tu ideju.
Kad se te noći Aleksamen vratio u spavaću sobu, Milvije mu je izneo svoj predlog. Aleksamen ga je pogrešno shvatio. Mislio je da Milvije to predlaže zato što hoće da ima manje posla.
– U redu, shvatio sam – rekao je. – Očigledno je da sam tvoj dužnik, te ne bi trebalo da radiš kao svi ostali. Neka ti bude kako tražiš.
Sve je bilo spremno za večernje kupanje, potom krevet i konačno poslužavnik sa osveženjem.
– Iscrpljen sam od današnjeg dana – reče Aleksamen nakon kraćeg vremena. – Ne sviđa mi se da obigravate oko mene. Voljno!
Pod tim je senatorov sin podrazumevao da obojica treba da legnu pred njegova vrata i da u svakom trenu budu spremni da mu se nađu pri ruci. Brut je bio raspoložen za razgovor sa svojim novim drugom, kako je mislio o njemu, još uvek se ne usuđujući da ga nazove svojim prijateljem. No Milvije je klečao u mračnom hodniku i držao glavu u rukama. „Verovatno razmišlja o roditeljima“, mislio je Brut. Kad je Milvije ustao posle nekoliko minuta, video je da je Brut zaspao. Iza zavese je mogao da čuje kako Aleksamen, koji je takođe spavao, tiho diše. Tada Milvije podiže ruke, duboko uzdahnu i tiho se pomoli:
– Gospode, pomozi mi!
 
* * * * *
 
– Ne zaustavljaju se besni konji svakog dana! – zlobno će Arminije Milviju. U poslednje vreme je sve češće govorio takvim tonom.
Prošlo je već nekoliko meseci od Milvijevog dolaska u senatorovu vilu. Po naređenju mladoga gospodara, u početku je pomagao Brutu, no njegovo ophođenje i besprekorno izvršavanje dužnosti je kod Aleksamena sve češće izazivalo gnev. Osetio je da je Milvije dostojniji od njega i, premda to nikad nikome ne bi otkrio, sve više mu je zavideo kad bi video da se njegov sluga ponaša smireno i blago i s neobjašnjivim dostojanstvom. Jednog dana je, potpuno neočekivano, rekao svojim roditeljima:
– Milvije mi se više ne sviđa, a i ne trebaju mi dvojica slugu. Sumnjam da će biti ljubomorni jedan na drugog. Zato ću da zadržim Bruta, jer je iskusniji.
Iznenađeni takvom promenom osećanja, njegovi roditelji su se samo pogledali, ali nisu ništa rekli. Obuzet sve većom mržnjom prema svom novom sluzi, Aleksamen je naredio nadzorniku da Milvija pošalje u rudnik.
Nervin je bio veoma iznenađen i usudio se da primeti:
– Ali, gospodaru, u rudnicima su najteži poslovi. Za rudnik uzimamo samo snažne i dobro građene robove. Ovaj dečak je tako mršav da će za samo nekoliko nedelja tamo ostaviti svoje kosti.
– Čuo si šta sam ti rekao! Hoću da vidim kako će da reaguje – hladno je rekao Aleksamen.
I tako se Milvije našao u rudniku radeći pored Arminija.
– Ovaj dečak je tako mršav – podsmevao se Arminije novopridošlom šegrtu kad su ga jedne noći stavili da radi pored njega.
Znam da se besni konji ne zaustavljaju svakog dana. Ali koji god posao budem ovde obavljao, činiću to što god bolje mogu i možda tako i tebi olakšati tvoj zadatak. – spokojno odgovori Milvije.
– Gujo mala! – zasikta visoki German. – Bolje bi ti bilo da si na samom početku priznao da su te ovamo poslali da bi me uhodio!
Pri treperećoj svetlosti baklje, koja je osvetljavala ugao pećine u kojoj su radili, Milvijevo lice je malo tako tužan i bolan izraz da je Arminije stajao nepomično i neko vreme čudno zurio u njega. Njegovo tvrdo lice je za trenutak omekšalo:
Dobro onda, videćemo da li ćeš moći da mi pomogneš! Dani su prolazili. Dok su se mučili radeći do iscrpljenosti, Arminije bi se često osvrnuo i pogledao Milvija. Videći ga kako mirno i tiho radi, uopšte se ne žaleći, oči bi mu se ispunile suzama. Dok su jednog dana za vreme pauze sedeli u blizini malog pristaništa, koje je Arminije tako voleo, upitao je dečaka:
– Milvije, kako uspevaš da sve vreme budeš tako radostan? Uvek si tako dobar prema meni. Otkrij mi svoju tajnu?
Dok je govorio, Milvije je u pesku kažiprstom nacrtao ribu. Bio je to simvol koji su prvi hrišćani koristili kad su hteli da otkriju jedan drugome svoj identitet. Starogrčka reč za ribu ΙΧΘΥΣ takođe označava početna slova reči Ίησους Χριστός Θεου Υίος Σωτήρ što znači Isus Hristos, Božji Sin, Spasitelj. German je zurio široko otvorenih očiju.
– Šta to radiš? Vračaš? – zbunjeno je zapitao. – Ja evo ovde imam bolju magiju – rekao je i iz skrovišta u stenama izvukao luk i strele. – Vidiš, Milvije, ovo služi za odapinjanje strela, kako to samo ja umem da radim. Možda će upravo ovo oružje koje držim značiti slobodu za tebe, mene i svu našu nesrećnu braću.
Arminije mu je tako nagovestio da priprema osvetu, no Milvije na to nije odgovorio. Te iste večeri, dok su ostali robovi spavali, uspeo je da se približi Arminiju i tada mu je rekao da je razumeo šta smera. Pričao je tiho i dugo. Ti tajni kasni noćni razgovori su trajali danima.
Milvije se uskoro prilagodio svojoj novoj dužnosti. Uvek je radio sa radošću i unutrašnjim mirom. Izgledalo je kao da je Aleksamen zaboravio na svog spasioca. Učio je i pohađao časove kod svog ličnog učitelja, ali bez interesovanja. Često je nalazio razloge za beg na stadion ili u lov.
Kornelija je vreme provodila u svojim odajama zabavljajući prijatelje. Senator je i dalje primao carske glasnike i, pored vođenja svog posla, upravljao poslovima provincije iz relativne osame svoje letnje vile. I dok su tako letnji dani polako prolazili, u ovoj ogromnoj kući, punoj raskoši i udobnosti, i gospodari i sluge su se dan za danom bavili istim redovnim zadacima i dužnostima. Među njima je samo jedan bio istinski srećan.
 
* * * * *
 
Jednog lepog jutra Aleksamen se dosađivao u predivno uređenim vrtovima vile, koji su se protezali do mora. U poslednje vreme sve mu je smetalo, sve je izgledalo glupo i nezanimljivo. Nisu mu se više dopadali ni stadion ni lov jer ni u njima nije mogao pronaći ništa novo i uzbudljivo. Iste aktivnosti, iste stvari svakog dana! Razmišljao je o tome kako će tako biti i kad odraste. „Dešavaće se iste stvari. Moraću da govorim o istim pitanjima u Senatu sa rimskim ili sicilijanskim patricijama, da uvek slušam ista predavanja i prepirke na sastancima, da gledam iste predstave u amfiteatru.“ I dok je tako razmišljao, stegnuvši pesnice zbog uznemirenosti, iznenada se pojavi Nervin.
– Gospodaru, Vaši blagorodni roditelji su me zamolili da Vas obavestim da je general Akila, čije se ima,e graniči sa Vašim, pozvao Vašu porodicu da sutra dođete u njegovu palatu.
– O, mislio sam da je još uvek u pohodu protiv Parćana. Zar se već vratio?
– Zapravo, vratio se posle mnogih pobeda i Vaš otac bi voleo da ga poseti sutra ujutro oko devet sati. Kočije će biti spremne u…
– O ne, opet poseta!
– Ali svakako ćete čuti neke uzbudljive ratne priče.
– Problem i jeste u tome što ti vojnici nemaju o čemu drugom da razgovaraju do o slavnim podvizima i pobedama.
Usledilo je ćutanje. Posle nekog vremena Aleksamen upita razdražljivim tonom:
– Da li je Milvije još uvek u rudniku?
– Da, gospodaru, kao što ste naredili. Ali ako hoćete moj savet, nemojte ga više tamo držati. On je dostojan da Vam služi.
Aleksamen je razmišljao nekoliko minuta, pa reče:
– Pa da, možda si u pravu. Neka se Milvije posle ručka vrati da mi služi. Što se Bruta tiče, videću šta ću s njim.
– Bogovi su prosvetili mladog gospodara! – radosno će Nervin.
– Bogovi? – zajedljivo promrmlja Aleksamen. – Koji bogovi? Nisam još video ni jednog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *