NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
STRAŠNA VEST
 
U carskom dvorcu su vladali neopisiv nemir i osećanje nesreće. Vest se munjevito pronela i čitavim gradom. Kapetan koji je te kobne noći bio na dužnosti u carevim odajama naveo je u izveštaju da je čuo čudnu buku. Činilo mu se kao da se dva čoveka rvu i da jedan od njih prigušenim glasom pokušava da dozove pomoć. Najzad je čuo strašan krik i samrtni ropac.
Brzo je ušao u carevu spavaću sobu i, na svoj užas, ugledao cara Aurelijana kako nepomično leži na krevetu a Mnestej ga razjareno i dalje bode nožem. Pritrčao je Mnesteju, bacio koplje na njega i probo ga pravo kroz srce. Ali cara više nije mogao da spasi. Dva mrtva tela su se zajedno skotrljala na pod oblivena krvlju jedan drugog. Zajedno u smrti, kao što su bili i u životu.
Kapetan je stajao skamenjeno i zurio u onoga koji je samo minut pre toga bio gospodar čitavog poznatog sveta, a sada samo beživotno telo, mrtvo telo koje se ni po čemu ne razlikuje od tela sirotog sluge koji je ležao pored njega. Iznenadni povici su pokrenuli čitavu gardu Pretorijanaca koji su hitno pozvali svoje saradnike u carske odaje. Od njih su se vesti brzo pročule po ogromnom dvorcu.
U odajama Pretorijanaca usledio je ozbiljan razgovor. To nije bilo prvi put da je ta odabrana i povlašćena grupa carskih stražara na svoju ruku birala novog cara. Odmah su prionuli na posao jer je Aurelijan, koji je do juče bio živ i poštovan više od svih ostalih ljudi, sada za njih bio samo uspomena.
 
* * * * *
 
U mračnom podzemnom zatvoru stražar je bio potpuno zbunjen. Kad je čuo vest o carevoj smrti, prosto nije znao šta mu je činiti. Naviknut da naređenja izvršava sa apsolutnom tačnošću, nije umeo ni da razmišlja ni da odlučuje. No ipak je duboko u sebi osećao da zatvorenike ne može večno čuvati.
U hodniku je vladala pometnja. Vojnici su dolazili i odlazili kao mravi čije su gnezdo i kraljica uništeni. Zatvorenik iz druge ćelije već je uspeo da pobegne. Kada je stražar, koji se nije usuđivao da Aleksamena i ostale zatvorenike ispusti iz vida, zamolio drugog vojnika da ode za beguncem, ovaj mu je odgovorio:
– Zašto? Nema razloga za to! Car je dao naređenje, ali sada više nema cara.
Utešen tim odgovorom, i osećajući da mu je to dalo potrebno opravdanje, stražar je rekao:
– E, ako je tako, onda odoh i ja!
Čim se stražar okrenuo da pođe, Markel je brzo zgrabio Aleksamena za ruku i rekao:
– Hajde, brzo! Idemo tvojoj kući!
No Aleksamenov pogled je bio prikovan za zemlju i nije se ni pomerio.
Milvije prekide Markela i, gledajući u Aleksamena, saosećajno reče:
– Razumem te. Bio si spreman da svoj život žrtvuješ za Hrista, radovao se tome i bio spokojan. Sad si verovatno pomalo razočaran, ili se možda osećaš krivim što kao hrišćanin nisi mučeničkom smrću posvedočio našu veru. Ali, veruj mi, Hristos to od tebe više ne traži. Možda te On priprema za nešto drugo, moj dobri brate, nešto podjednako važno. Hajdemo kući.
Milvije je s ljubavlju zagrlio prijatelja i Aleksamen je dopustio da ga izvede iz zatvora. Ostali dečaci su krenuli za njima, zbunjeni sopstvenim osećanjima.
– Sad razumem zašto nas je šef policije tako lako pustio i u takvoj žurbi se vratio u Rim – reče Ruf.
Dečaci su išli polako, zaobilazeći gužvu na ulicama, gde su se gomile ljudi okupljale na svakom uglu i trgu i živo i žustro razgovarali o novostima. Konačno su stigli u palatu Poplija Klema. Kao i obično u senatorovom domu se vredno radilo. No čim se Aleksamen pojavio na vratima, usklici puni radosti su naglo zaustavili sve poslove. Majka ga je čvrsto zagrlila sa suzama u očima i on je odmah počeo da joj priča o događajima prethodne noći.
– Uveravam te, draga majko, da sam mnogo razmišljao o tebi i ocu. Ali bio sam siguran da ne bi želela da čuješ da ti je sin bio kukavica, naročito sada kad sam postao hrišćanin. Takođe sam imao na umu primer našeg Bruta, prema kojem sam nekad bio grub i zao, koji je sada iznad svih nas, gore na visini. Gde je otac? Nadam se da je dobro?
– O da, sve je u redu – reče Kornelija brišući suze. Proveo je čitavu noć kod episkopa Dionisija. Vladika je hteo da dođe ovamo da me uteši. Čuo je šta ti se desilo od Milvija koji je otišao da ga zamoli za Svete Tajne. Ali tvoj otac ipak nije hteo da mu dozvoli da dođe ovamo jer se boji da to nije bezbedno. Cele noći smo bdeli i molili se za tebe. Bili smo tužni, ali u isto vreme i ponosni na tebe. Znaš, sine, Hristos verovatno očekuje nešto drugo od tebe, nešto što je važno koliko i mučeništvo.
– Upravo mi je to i Milvije rekao – zamišljeno će Aleksamen. – O, osećam se tako blagosloveno i srećno što smo svi pričasnici iste vere! Ali, Milvije je toliko ispred nas. Toliko puta je bio spreman da da svoj život za Hrista. Kako nas je samo svojim primerom na divan način poučio i Gospodu priveo! To je silnije od bilo koje propovedi!
– Da svojim primerom – složi se majka. – Zamisli samo, spasao ti je život kad te još nije ni poznavao, a onda je spasao život tvome ocu ne zloupotrebivši Arminijevu tajnu.
– A, s druge strane, Mnestej je ubio svog gospodara jer se Aurelijan na stravičan način njegovom bratu osvetio za izdajstvo – dodao je Aleksamen.
– O, kako ljudi ne mogu da vide Istinu? – uzdahnu sa žalošću Kornelija.
– Verovatno zato što se mi nedovoljno trudimo da je prenesemo drugima. To je moje mišljenje – ozbiljno će Aleksamen.
Poplije se vratio kući kasno te večeri. Dugi i teški sastanci koje je držao sa gradonačelnikom Rima su doveli do toga da se, zbog njegovog uticaja u Senatu, umiri žestoki temperament i besedništvo nekih ekstremnijih političkih stranaka u gradu. Carev ukaz o progonu hrišćana je bio poništen. I Pretorijanci su se odobrovoljili. Nisu žurili sa izborom novog cara, jer su se stvari smirile Poplijevim trudom.
– Oče, šta misliš, koliko dugo će trajati ovo mirno razdoblje? – upita ga Aleksamen dok su stajali na balkonu.
– Samo Bog to zna, dečače moj. Ali šta god da se desi, uvek se sećaj šta je predodređeno za večnost, a to nije Rimsko carstvo, već Crkva Hristova. Pa čak i kad je progonjena, ona će pobedonosno stajati – iskreno odgovori Poplije zamišljeno prelazeći pogledom preko grada. – Jednog dana, kad se ovaj grad pretvori u ruševine i kad Rimljani više ne budu vladali svetom, jedina stvar koja će prevazići i nadvladati sve i svakoga biće Krst. Časni Krst našeg Gospoda će zauvek ostati, a sve ostalo će proći. Nikad to ne zaboravi, sine.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *