NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

CRTEŽ U PESKU – POVEST O RANOHRIŠĆANSKIM MUČENICIMA

 

CRTEŽ U PESKU
Povest o ranohrišćanskim mučenicima
 

 
U KOLOSEUMU
 
Prethodni carevi, poput Nerona, bili su zaneti igrama i gladijatorskim borbama u Koloseumu. Druge careve je više zanimalo da sa svih krajeva carstva dovode najbolje konje i vozače dvokolica, nego da brane svoje granice. Tu su bile i borbe, i to ne samo između dva vešta gladijatora, već i epski prikazi bitaka između Trojanaca i Makedonaca ili Spartanaca i Persijanaca. Hiljade ratnika je nosilo komplikovane kostime i strano naoružanje. Jedan naročito rasipan car je Koloseum napunio vodom samo da bi ponovo prikazao istorijsku pomorsku bitku. Budući da su to bile borbe do smrti, samo je cena izgubljenih života na terenu prevazilazila vrednost novca koji se zbog njih odlivao iz državne blagajne.
Kao hrabrog, disciplinovanog vojnika i dostojanstvenog guvernera, Aurelijana nikad nisu zanimale igre ili gladijatorske borbe. No ovaj put je pažljivo razmotrio raspored predstojećih igara i zaključio da gladijatorska nadmetanja i trke dvokolica svakako treba da se održe, ali i da zarobljeni hrišćani treba da budu posečeni mačevima gladijatora.
Dva sata pre igara Koloseum je bio prepun. Gledaoci su se bučno svađali, kladili i prepirali se koji će gladijator pobediti. Tokom popodneva raspoloženje u areni je podsećalo na karneval, a ne na gubilište. Ulični piljari su prodavali meso i vino, plesači su razvratnim pokretima zabavljali svetinu, a deca su uzela štapove igrajući se gladijatora.
Baš kad se činilo da čekaju čitavu večnost i da spektakl nikad neće početi, iznenada svi u gledalištu zanemeše. Glavna kapija se otvorila i ušli su oficiri Pretorijanske garde. Zauzeli su svoje položaje sa obe strane ulaza, podigli trube i odsvirali znak za pažnju. Glasni, melodični zvuk odjekivao je čitavom arenom i svi su odmah ustali sa sedišta. Stigao je car Aurelijan. U pratnji najuglednijih generala izgledao je veličanstveno. Odmah iza njega je išao Mnestej sa jedanaestoricom mladih carskih perjanika. Car je zauzeo mesto u carskoj loži, a u lože pored njegove smestiše se generali, senatori i Zevsovi prvosveštenici. Nakon toga pojavi se i upravnik igara. U gledalištu nastade tajac. Jedini zvuk koji se mogao čuti bilo je škripanje njegovih sandala dok je svečano koračao prema središtu arene držeći crveno platno. Podigao je pogled ka caru i čekao na znak. Aurelijan je potvrdno klimnuo glavom i upravnik je bacio crveno platno na zemlju, označivši početak trka dvokolica.
Kapije Koloseuma se odmah otvoriše i deset lepih snažnih konja sa dvokolicama besno ugalopiraše, dižući takvu prašinu da se ponekad do samog kraja trke nije moglo videti ko vodi. Rulja je podivljala histerično vičući i urlajući. Još veće uzbuđenje gledalaca izazva pucanje točkova na jednoj dvokolici, koja se nakon toga, zahvaljujući veštini vozača, i sama spektakularno polomila. Po završetku trke dvokolica, pobednik je bio ovenčan lovorovim vencem i odveden na čestitanje uz gozbu i slavlje. A onda je upravnik najavio da je došlo vreme za borbu gladijatora.
Već zagrejana dramatičnom trkom dvokolica, rulja je divlje pozdravila ulazak gladijatora. Borci su se kretali arenom a mišićava tela su im se presijavala od ulja nanetog samo nekoliko minuta ranije. Oklopi su im zaslepljujuće blistali pod zracima zalazećeg sunca. Sa disciplinovanom preciznošću, krećući se zajedno u stroju kao da su jedno, svi stigoše pred cara sa oružjem u rukama i zaustaviše se u stavu mirno. Obraćajući se caru gromkim glasom, ali i u želji da ih čuje vesela rulja, jednoglasno zapevaše gladijatorsku pesmu smrti:
– Slava nek je tebi, care, gospodaru naš! Mi koji ćemo umreti, pozdravljamo te sad!
Prvo nadmetanje je počelo uz bučno navijanje i klađenje gledalaca. No svi su pomalo suzdržavali emocije očekujući spektakl dva najveća i najpoznatija gladijatora, koji su te večeri trebali da se bore jedan protiv drugog. Uskoro dva ratnika uđoše u arenu potpuno spremni da se suoče. Čim su se pojavili, odjeknuše glasni pokliči uzbuđene rulje, sad već podivljale od oduševljenja. Bili su to Liksen i Negir, dva gladijatora koje je Brut upoznao dan ranije u krčmi. Obojica su bili veoma snažno i dobro građeni i to je bilo prvi put da su se trebali boriti jedan protiv drugog. Imali su jednak broj odanih poklonika i zbog napetosti na tribinama činilo se da je pretila opasnost da se predstojeća bitka proširi i u samo gledalište.
Borba je počela. Obojica su bili vrlo vešti ratnici i, budući da su taktiku i tehniku onog drugog znali gotovo kao svoju sopstvenu, priredili su veličanstven spektakl za razularenu masu. Gledajući više od pola sata kako se dvojica muškaraca junački bore jedan protiv drugog u zadivljujućoj borbi, razdražena svetina je bila u sve većoj neizvesnosti. No baš kad su svi već počeli da misle da su dva gladijatora polubogovi, koji ne osećaju strah ili koje je nemoguće povrediti, Negir je Liksenu zadao takav snažan udarac mačem da je ovaj pao smrtno ranjen. Rulja je skočila kličući pobedniku, koji je stajao sa podignutom okrvavljenom rukom, klanjao se na sve strane i ponosno pozdravljao cara. Ni na trenutak nije pomislio na svog druga s kojim se samo dan ranije smejao i pio vino i koji je sada ležao mrtav samo nekoliko stopa dalje od njega.
Negir je bio ovenčan lovorovim vencem i pozdravljen usklicima mnoštva njegovih navijača. Nekoliko vojnika ga je na ramenima odnelo da proslavi svoju pobedu. Rulja je gotovo pomahnitala.
Bilo je vreme! Aurelijan je klimnuo glavom i na sredini arene pojavi se najavljivač. Popeo se na malu binu koja je bila postavljena posle nadmetanja gladijatora, i podigavši ruke prema gledaocima i osvrćući se u različitim pravcima, počeo da govori gromkim glasom. No masa je bila bukvalno podivljala tako da je nekoliko puta ponavljao najavu pre nego što su gledaoci primetili da nešto pokušava da kaže i počeli da se smiruju.
Kao vešt govornik koji se obraća publici, dramatičnim glasom je objasnio da je car otkrio mrsku hrišćansku jeres upravo ovde, u njihovom voljenom gradu. Opisao je kako su u protekla tri dana vojnici, ti hrabri branioci i zaštitnici rimskog mira, uhapsili više od stotinu izdajnika koji su se bili uputili na njihovo tajno sabranje. A onda je čvrsto i neopozivo objavio da su zbog svojih zločina osuđeni na smrt! Njihov zločin je to što kao hrišćani predstavljaju opasnost za državu. Naglasio je kako preziru rimske bogove i kako umesto njih obožavaju nekog čoveka koji je razapet zbog svojih zločina, te da su kovali zaveru protiv cara. Upozoravajućim tonom je istakao kako car želi ovim primerom da svima stavi na znanje da neće imati milosti prema onima koji odbijaju da se povinuju njegovim zapovestima i po svojoj neposlušnosti slede ovu izopačenu jeres. Trudeći se da to upozorenje bude što dramatičnije, na trenutak je zastao i prešao pogledom preko tribina, pa čak i preko loža u kojima su se nalazili generali i senatori i pretećim tonom dodao da se to odnosi na sve, bez obzira na novčani i društveni položaj!
Kad je završio s najavom, sišao je sa bine i službena lica arene su odmah oslobodila prostor za sledeći događaj. U narednom trenutku vojnici su uz divljačko bičevanje izveli na sredinu arene mnoštvo ljudi i žena. Posetioci su očekivali da će ti ljudi ustuknuti pod vojniččkim bičevima, da će plakati ili psovati, padati na kolena i moliti cara da im u poslednjem trenutku podari pomilovanje. No umesto toga na njihovim licima su bili mir i spokojstvo. To je ostavilo takav utisak da su uskoro svi zanemeli i zgranuto zurili u zadivljujući mir koji je vladao među tim neverovatno hrabrim ljudima osuđenim na smrt. Dok su se grlili i celivali, opraštajući se tako jedan drugog, na njihovim ozarenim licima blistala je neka naročita radost. A onda su, držeći se za ruke radi utehe i podrške, počeli da pevaju melodične i nebozvučne pesme, koje su se tako uznele da su sve u areni ispunile neobjašnjivom tugom zbog onoga što će se desiti.
Svetina je i dalje gledala zgranuto i zadivljeno, ćutke čekajući ishod. U prednjem redu, blizu centra arene, sedela je grupa mladića, koja je veliki večernji spektakl takođe posmatrala sa tihom slutnjom.
– Izgleda da se uopšte ne plaše! – došapnu Strimb ostalima.
– Oni su obični licemeri! – drsko odbrusi Ruf.
Aurelijan je bio zbunjen ponašanjem rulje. Očekivao je da će čuti povike i aplauz posle ovog događaja, ali to se nije desilo. Sve više ga je brinula nema i uznemirena reakcija gledalaca. Uplašivši se da će ga rulja ismejati, naglo dade znak vojnicima. Istog trena se otvoriše bočne kapije i mišićavi gladijatori utrčaše u arenu i počeše da napadaju nenaoružane hrišćane, žestoko i divljački ih udarajući i probadajući mačevima i kopljima.
Dok su krvava i beživotna tela zaklanih žrtava padala na peščano tlo, prelepa pesma je polako zamirala. Što su više videli mrtvih hrišćana na zemlji, to su ih gladijatori sve okrutnije ubijali. Činilo se kao da su mahniti i kao da ih pokreće neka nevidljiva sila puna mržnje. Najzad je na sredini arene ostao da stoji samo jedan čovek. Bezglasno se molio s podignutim rukama. I pošto više nije bilo drugih žrtava koje bi mogle da utole nezasitu jarost gladijatora, činilo se da je svaki preostali mač i koplje pao na njega. Tako ce i poslednja žrtva srušila na zemlju. Spektakl je bio završen. Službena lica arene su izašla i počela da skupljaju leševe. Jeziva tišina je i dalje trajala.
Car prelete pogledom po preneraženim gledaocima i u trenutku ga obuze strašna pomisao da rulja nije uživala u spektaklu. Brzo pokuša sam sebe da ubedi da je svetina ćutanjem samo pokazivali iznenađenost što vidi da toliko ljudi umire bez i najmanjeg znaka suprotstavljanja ili straha, bez vikanja ili psovki. Čak se i on kojeg su zvali božanstvenim pitao kako je moguće da su se ti ljudi, koji samo nekoliko dana pre toga nisu mogli ni da zamisle kakav ih kraj čeka u areni, mogli tako spokojno suočiti sa smrću.
Iznenada se najavljivač ponovo pojavi na privremenoj bini u središtu arene i glasno upozori da sledeći prizor treba da posluži za primer onima koji carev ukaz ne shvataju ozbiljno. Istakao je da car neće podnositi ničiju neposlušnost i da čak i deca moraju da budu poslušna njegovim ukazima.,
– Upravo će ovde pred vašim očima – dramatično produži najavljivač – umreti mladi sluga koji pripada jednoj od najuglednijih rimskih porodica! Gospodar ovog mladog anarhiste je jedan od carevih najprisnijih prijatelja i savetnika. No car se i pored toga ne koleba niti okleva da ga kazni po propisu. Čak će i carevi prijatelji postati njegovi neprijatelji, ako se nađe da su neprijatelji carstva! – naglasi najavljivač.
Čim su to čuli, dečaci su znali da je reč o Brutu, pa zato ustadoše da ga bolje vide. Službena lica arene su još jednom ušla, ovaj put noseći drveni krst srednje visine. Sledeći data im uputstva, doneli su ga u samo središte arene, kako bi svi mogli da ga vide, a potom su počeli da kopaju rupu u koju će ga zabosti. I mladi Strimb je ćutke posmatrao ovu jezivu pripremu, no iznenada mu pogled pade na kapiju na zapadnoj strani arene. Drhteći od straha, zagrabio je Krispovu ruku i duboko uzdahnuvši pokazao prstom na Bruta:
– Oh pogledaj! Tamo je!
Istog trena dečaci se okrenuše na tu stranu i ugledaše svog školskog druga kako stoji gotovo nag. Bio je samo nekakvim tankim platnom obmotan oko struka. Išao je između dvojice vojnika, sa rukama vezanim iza leđa. Dok su se približavali centru arene, dva vojnika su bila spremna da ga bičuju, ali zbog neodobravajućeg carevog pogleda, vratiše bičeve na svoje široke kožne kaiševe kojima su bili opasani. Car je obećao Popliju da neće dozvoliti da njegov sluga bude mučen pre stradalne smrti i sad je održao datu reč.
Brut je išao odmerenim korakom i podignute glave. Pogledom je preleteo preko rulje i činilo se kao da je pokušavao da nekog prepozna. Kad su prišli krstu, dželat je grubo odvezao njegove nežne dečije ruke. Najavljivač je ponovo ustao, ali je ovaj put iz daljine, sa strane na kojoj je sedeo, povikao:
– Car je spreman da te pomiluje samo ako porekneš ono što si juče rekao. Poričeš li?
Pri sve slabijoj zlatastoj svetlosti dana, koji se bližio kraju, začu se Brutov blag, ali jasan glas koji je nadjačao žamor rulje:
– Ja sam hrišćanin i kao hrišćanin ću uz Hristovu pomoć i umreti!
Bez i najmanjeg oklevanja, praćen samo dubokim uzdahom najavljivača, jedan od dva dželata zgrabi dete za mršavo rame i nasilno ga podiže na krst. Hitrim pokretom trgnuo je ruku unazad, a onda zamahnuo napred. Užasan zvuk zapara tišinu kad je prvi klin probio Brutovu nežnu šaku, smrskavši kosti i zabivši se duboko u drvo iza nje. Zvuk je tako prostrujao da se činilo kao da je klin prošao kroz srca svih prisutnih. U zlokobnoj tišini mogli su se čuti samo užasni zvuci udaraca čekića u klinove kojima su kidani dečakovi udovi. Dva dželata su grozničavo radila žureći da što pre završe svoj sramni posao. Klinove su zakucavali brzo i činilo se kao da ih je ispunila beskrajna sramota zbog toga što su nanosili bol jednom detetu.
Te večeri je stotinu hiljada Rimljana, širom otvorenih očiju i usana razmaknutih u sramotno mucanje, posmatralo kako to hrabro dete umire na krstu. Krv mu je u mlazevima tekla iz dlanova i stopala i obojila krst i pesak pod njim. Svi su nemo zurili u lice mladog mučenika. Nepodnošljivi bol koji je trpeo i brzi gubitak krvi izmenili su Brutovo lice. Obrazi su mu upali i prebledeli dok su mu oči blistale čudesnom unutrašnjom svetlošću. Podigao je pogled k nebu, pokazujući radost ne od ovoga sveta, radost zbog toga što se udostojio da primi ovu neizrecivu žrtvu, i tražeći božansku snagu u ovom presudnom trenu. A onda mu je glava polako klonula budući da je postao previše slab da je drži uspravno. S ogromnim naporom je pokušao da se okrene nalevo, a potom nadesno, još uvek pogledom tražeći nekoga.
– Verovatno hoće da ga car pomiluje – reče neka žena glasom koji je podrhtavao od emocija.
No Brut nije hteo da se susretne sa carevim očima. Nekog drugog je želeo da vidi. Odjednom su mu oči jako zablistale. Najzad je u gomili jasno mogao da vidi one koje je tražio. Njegovi školski drugovi su bili blizu i posmatrali su ga s neopisivom tugom. Preko Brutovog bledog lica pređe i poslednji osmeh. Podigao je glavu i blago klimnuo Rufu, a usne su mu se malo pokrenule.
– Pogledaj! Oprašta se sa nama – kroz jecaje uzviknu Strimb.
– Pokazuje nam da je ostao čvrst do kraja – dodade Krisp sa suzama u očima.
– Obećao nam je da će ostati nepokolebiv do kraja i uspeo je! – reče jedan od dečaka.
Samo je Ruf, mršteći se i sa čvrsto stegnutim pesnicama, stajao ne rekavši ni reči. Onda je video da je Brut sklopio oči i da mu je glava klonula na rame. Na trenutak ju je ponovo podigao, a potom mu je naglo pala na grudi. Telo mu je beživotno visilo na krstu. Mladi Brut, koji je nekad bio slab i plašljiv, našao je svoju Snagu, svoju Hrabrost i svoju Ljubav. I dao je svoj život za Hrista.
Car naglo napustio svoju ložu a za njim požuriše perjanici i garda. Ušao je u kočiju i brzo nestao u pravcu dvorca.
I narod je počeo da izlazi. Posvuda je vladao mrak. Buktinje su se ugasile i čitav Koloseum je ubrzo opusteo. Samo je malo Brutovo telo ostalo na sredini arene, još uvek viseći na krstu. Ali Koloseum nije bio baš sasvim prazan. Idući oprezno i u strahu da će ih neko videti i uhapsiti, grupa mladića je krenula ka središtu arene. Tiho su prišli svom odredištu i stali na pesak. Bili su svesni važnosti i ozbiljnosti onoga što su se spremali da urade. Najstariji od njih se okrenu prema ostalima i ozbiljno reče:
– Ko god ne želi da učestvuje u ovome može da ode. Nastavljamo s onim što smo se dogovorili. Jeste li svi za to?
Svi su se pogledali sa neizvesnošću, čekajući da neko odustane. Ali, dok su gledali jedni drugima u oči, tražeći znake sumnje, naišli su samo na poglede ozbiljne saglasnosti i nepokolebive hrabrosti. Krepeći jedan drugog nemim pogledima, krenuli su za Rufom ka krstu.
Očiju punih suza, s dubokim uvažavanjem i poštovanjem, priđoše Brutovom beživotnom telu. Polako i nevešto su počeli da vade klinove iz njegovih stopala. A onda se Krisp popeo na Rufova ramena i strpljivo počeo da vadi eksere iz Brutovih teško izranavljenih ruku. Napokon su zajedno skinuli majušno telo svog druga i položili ga nežno na zemlju.
Mali Strimb, koji čitavo vreme nije mogao da prestane da plače, kleče pokraj prijateljevih ranjenih ruku i prekrsti ih na njegovim nepomičnim grudima. Ruf je zatim skinuo svoju skupocenu spoljašnju tuniku i rekao Krispu:
– Daj mi tvoju tuniku, Krispe. Zavezaćemo ih da bismo napravili nosila za Bruta.
Kad su napravili nosila, pažljivo su na njih položili Bruta, a Ruf je polako rekao:
– Svi znamo šta se dešava sa telima onih koji su razapeti. Treba da vise na krstu do sledećeg dana i koga nađu da ga je ukrao, taj je u opasnosti. Ako se bilo ko od vas plaši da će ga uhvatiti i kazniti, neka sad ide. Niste dužni da idete za mnom.
Na to svi jednoglasno odgovoriše:
– Ne, Rufe, idemo za tobom.
Sat vremena kasnije Poplije Klem je u svojoj radnoj sobi primio Brutove školske drugove, koji su sa ljubavlju i strahopoštovanjem položili telo mladog mučenika na popločani mermerni pod. Govoreći u ime svih, Ruf je blago i ponizno rekao:
– Senatore, molimo Vas, primite telo Vašeg dobrog sluge koji je umro za svog Boga. A sad nam recite šta treba da radimo da bismo živeli i umrli kao on!
 
* * * * *
 
Mnestej je sedeo na drugoj strani gospodareve radne sobe i ukaze o progonima hrišćana stavljao u carske poštanske torbe. Aurelijan ih je jedan po jedan potpisivao uz naređenje da se hitno raznesu u razne zemlje i provincije carstva. No Mnesteja je nešto mučilo te nije mogao da se skoncentriše, što se dalo zaključiti po izrazu njegovog lica. Svakih nekoliko sekundi krišom je bacao pogled na cara i kad je primetio da je Aurelijan najzad potpisao i poslednji ukaz, promrmljao je sa mnogo ustezanja i straha:
– Care…
– Šta je, Mnesteju?
– Care, oprostite, ali znate da sam Vam uvek bio odan i veran – usplahireno će sluga. – Znate i to da Vas nikad nisam molio za uslugu.
– Tačno! Ali to je zato što ti nikad ništa nije trebalo! Uvek sam ti davao sve što si želeo i nikad ni u čemu nisi oskudevao. Sad si mi desna ruka, moj čovek. Pre si bio samo rob, a sad si srećan, samostalan i bogat.
– Ali, care! – izlete mu iz grudi punih osećanja.
– Želiš li više nego što imaš? – iznenađeno i uz blagi prezir upita car.
– Care, ne radi se o meni, već o mom bratu. Ako bi Vaše veličanstvo bilo tako ljubazno – poče Mnestej da preklinje, ali ga car jednim potezom ruke zaustavi.
– Pokušavaš li da mi govoriš o slučaju onog tvog brata? Taj izdajnik se usudio da se pobuni protiv vojske svoga gospodara i pokušao da prisvoji moje pravo na presto?
– Vaše Visočanstvo, sasvim ste u pravu – krotko će Mnestej, dok su usta počela da mu se suše a grlo da ga peče. – To je, nažalost, tačno. Ali već je surovo kažnjen i dovoljno se napatio.
– Dovoljno? Kako ti to znaš? – sumnjičavo će Aurelijan.
– Ništa je ne znam, Vaše Visočanstvo. Znam samo da sam siguran da je posle poraza pao u ruke generala protiv koga ste se tada borili. Vaš neprijatelj ga drži u zarobljeništvu, ali ne znam gde je i u kakvom je stanju. Želim samo da od Vašeg Visočanstva saznam gde je!
Aurelijan nije odmah odgovorio pa je Mnestej iskoristio taj trenutak ćutanja da nastavi:
– Care, veoma sam uznemiren. Moj brat i ja smo bili dragi jedan drugom od našeg nesrećnog detinjstva. Jedan drugome smo bili jedini oslonac i zato bih sada kad strada voleo da budem pored njega kao pravi brat.
– Ha! frknu Aurelijan. – Pokušavaš da zlouporebiš svoj položaj i da utičeš na mene. To nisu vrline koje očekujem od Rimljanina kao što si ti!
– Vaše Visočanstvo, samo mi recite gde je, molim Vas! Samo to? – preklinjao je Mnestej očiju punih suza.
Preko Aurelijanovih usana prelete zloban osmeh.
– E pa dobro – uzdahnu. – Žao mi te je, pa ću ti uskoro odgovoriti i tako ti pomoći da preboliš tu svoju uznemirenost!
– Care! – ponovo poče Mnestej.
– Za sad je dosta! – ljutito odbrusi Aurelijan. – Ko hoće da me vidi? – upita stražara koji se u tom trenutku pojavio na vratima.
– Care, Vaš mladi perjanik Markel traži da ga primite. Kaže da je hitno! – odgovori vojnik.
– Pusti ga da uđe! – naredi Aurelijan, pitajući se šta je to tako hitno što je mladića primoralo da se usudi da zatraži prijem.
 
* * * * *
 
Stražar je za tili čas sproveo Markela do careve odaje.
– Šta hoćeš, Markele? – strogo će car.
– Care, reč je o vrlo ozbiljnoj okolnosti – poverljivo će Markel, gledajući podozrivo Mnesteja i nagoveštavajući da mu je potrebno da bude nasamo sa carem.
– Možeš da govoriš pred Mnestejem! – osorno će Aurelijan. – Da čujem o čemu se radi?
Markel je za trenutak oklevao, razmišljajući o onome što se spremao da učini. Ali odjednom je odlučio i počeo da govori polako i odvažno, naglašavajući svaku reč:
– Care, bojim se da je ovde na dvoru skovana strašna zavera protiv Vas, i to od strane ljudi koje smatrate najdostojnijima Vašeg poverenja.
Aurelijan je bio preneražen. Napeto je posmatrao mladića i mirnio i proračunato upitao:
– Šta si saznao? Jesi li otkrio nešto novo?
– Eto – poče biranim rečima – nije li istina da ste naredili da se u čitavom carstvu razotkriju Vaši neprijatelji hrišćani?
– Tačno tako! Upravo sam potpisao pismene ukaze o progonima koji će biti razaslati širom carstva.
– O, znači tako, božanski care! Znajte da se Vaši neprijatelji nalaze ne samo na granicama carstva, već i u samom dvorcu, među Vašim perjanicima i najboljim prijateljima i savetnicima!
Na trenutak je izgledalo da je Aurelijan izgubio svoju uobičajenu pribranost.
– Jesi li siguran u to? – grubo prekide mladića.
– Siguran sam, Vaše Visočanstvo – uobraženo će Markel. – Juče sam bio na dužnosti kad je senator Poplije Klem došao da Vas zamoli da pomilujete njegovog malog roba. Usuđujem se da kažem da me senatorov potez uopšte nije iznenadio jer sam već neko vreme sumnjao da njegov sin Aleksamen pripada toj groznoj hrišćanskoj jeresi.
– Šta si rekao? Sin Poplija, jednog od mojih najboljih prijatelja? To je nemoguće!
– Istina je, Vaše Visočanstvo! Mislio sam da je moja dužnost kao Vašeg carskog perjanika da Vas obavestim – s neskrivenim ponosom će Markel.
Car se mračnog lica zavali u stolicu držeći se za čelo. Izgledalo je kao da se izgubio u svojim mislima.
– U redu, hvala ti, Markele! – progovori najzad. Nikad neću zaboraviti kako si služio svom caru. Što se Aleksamena tiče, svakako ću saznati da li je zaista hrišćanin. I tačno znam na koji način ću to otkriti. Sad možeš da ideš!
Markel ga je pozdravio i smesta napustio carsku odaju. Ali uprkos osećaja gordosti i samozadovoljstva, čim se našao izvan careve radne sobe postideo se i osetio odvratnost zbog izdaje. Iznenada je osetio talas mučnine koji je počeo da ga lomi. Oblio ga je leden znoj pa je, kao da ga neko goni, potrčao niz mermerne stepenice i odjurio u baštu na svež vazduh. Hodao je unezvereno, ljuljajući se kao pijan, a onda se sapleo i pao pored jedne od mermernih klupa. Neko vreme je ostao da leži na zemlji, zadihan i zgađen nad samim sobom, i bezuspešno pokušao da pribere misli. Pokušavao je da dokuči šta ga je podstaklo da na takvo ponašanje. Da je Aleksamen hrišćanin shvatio je još od onog događaja sa zidnim zapisom. No i dalje mu se divio zbog hrabrosti i nepokolebivosti. Silno je želeo da bude nalik na njega. Taj hrišćanin nije bio kao drugi perjanici. Ne, bio je potpuno drugačiji, izuzetna i vrlinska ličnost. Razmišljajući o tome, Markel je počeo da prekoreva sam sebe zbog odlaska kod cara i izdaje Aleksamena. Nije mu bilo jasno kako je mogao tako nešto jezivo da uradi. Po stoti put se pitao zašto je to učinio. Sam sebi to nije mogao da objasni. Zna samo da je iznenada osetio nagon da povredi Aleksamena što je mogao više, nagon koji je bio snažan koliko i želja da bude prijatelj sa njim. Ali zašto se onda osećao tako loše? Pa zar nije sinoć sa zadovoljstvom posmatrao kako je Aleksamenov mladi rob umirao na krstu? I nije li baš juče, pod uticajem užasne tišine koja je vladala čitavom arenom, počeo da oseća čudan sram koji ga je tako silno pritiskao u grudima? Tada se i zapitao da li će on ikada moći da skupi takvu hrabrost i snagu kao taj mladi Mučenik? Duboko u sebi je sumnjao u to. Dobro se seća da je tada pomislio da bi Aleksamen, za razliku od njega, imao hrabrosti da umre baš kao i njegov mladi sluga. Bio je siguran da on sam ne bi imao odvažnosti da umre tako hrabro i tako dostojanstveno. Sve je to izazvalo silnu ljubomoru koja se rasplamsala u njegovom srcu. Te noći ni oka nije sklopio jep mu je crv zavisti tiho i uporno grizao utrobu i nije ga ostavljao na miru. A kad je ujutro ustao, iznenada je dobio ideju da optuži Aleksamena pred carem. Znači, to je bilo to – ljubomora! O, bogovi! Setio se da je razmišljao, kako će se mnogo radovati dok bude gledao kako vojnici kreću da uhvate Aleksamena! Ali šta ako njegov duh dođe po njega noću i nikad ga više ne ostavi na miru?
Jedno je bilo sigurno – Aurelijan neće oklevati da kazni Aleksamena da bi tako dao primer ostalim hrišćanima. I sve će se to dogoditi zato što ga je on izdao! Dok je postiđeno razmatrao svoje postupke, zajedljivo je pomislio kako je za carskog perjanika odličan spoj to što je u isto vreme tako ljubomoran i tako podmukao.
Markel je iznenada osetio kako mu nešto hladno i glatko gamiže po nozi i odmah se trgao iz misli. U trenutku se skamenio i naježio, od čega mu se krv zgusnula u venama. Bila je to mala šarka, poput onih koje su živele u carskoj bašti sve dok ih nisu sistematski istrebili, ili se bar tako mislilo. Njen ugriz je bio smrtonosan. Posmatrao je mrskog gmizavca kako polako podiže glavu i sprema se da ra napadne. Od straha nije smeo da se pomeri. Znao je da je svaki pokret opasan i da znači smrt. Misli su ponovo počele da se roje i da ga uznemiravaju poput kakvog otrova. Osećao je da su bogovi poslali šarku da ga ubije i da je to kazna koju su mu odredili zato što je maločas izdao Aleksamena. U deliću sekunde je pomislio da se njegova sjajna budućnost, koju je tek započeo stupivši u družinu carskih perjanika, njegovi snovi i težnje nikada neće ostvariti. Umreće pre no što se popne na vrh. Zažmurio je i čekao. Iznenada je začuo tiho siktanje. Nesumnjivo će ga sad ujesti!
U isto vreme Markel začu hitre korake i šuškave brze pokrete, a potom oseti da mu je zmija spala sa noge! Srce mu je snažno lupalo. Napola je otvorio oči, još uvek uplašen od onoga što bi mogao da vidi, i pogledao naniže. Strašni gmizavac je ležao na zemlji, slupčan i obezglavljen, a pored njega je stajao Aleksamen još uvek držeći mali nož kojim je ubio zmiju. Brzo je zagrlio Markela. Oči su mu blistale od radosti.
– Slava Bogu, živ si! Izgleda da sam stigao na vreme! O, dragi brate, tako mi je drago da si živ! Stvarno mi je drago! – uskliknu radosno.
Markel je polako ustao. Bio je bled i drhtao je. Besciljno se zagledao negde u daljinu. Podsećao je na nekakav kip. Očigledno je bio u stanju šoka.
– Ne treba da se zadržavaš ovde – ozbiljno će Aleksamen uzevši ga za ruku. – Hajde, nemoj tako da stojiš. Brineš me. Evo, drži se za mene. Čim počneš da hodaš, krv će ti prostrujati i odmah ćeš se oporaviti. Za tili čas će ti biti bolje, videćeš, a popodne se više nećeš ni sećati šta se desilo! Hajde, druže, budi hrabar!
Trenutak kasnije činilo se da je Markel došao k sebi. Aleksamen je pokušao da ga drži za ruku i da ga natera da hoda, no on se otrgao od njega i iznenada povikao:
– Kad bi samo znao, Aleksamene! O, bogovi, kad bi samo znao!
A onda, ne osvrćući se, potrča koliko ga noge nose, baš kao da ga je neko jurio.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *