BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA O SMIRENOUMLJU
 
1. Trebalo je da čovek obitava pored Božije slave i da ima istinsku, a ne prividnu veličinu. Trebalo je da bude uveličan silom Božijom, da bude prosvećen Božijom mudrošću i da bude obradovan večnim životom i njegovim dobrima. On je, međutim, u sebi izdao želju za božanskom slavom. Nadajući se nečemu uzvišenijem, on je pohitao ka onome što nije mogao da dobije, izgubivši i ono što je mogao da ima. Smirenoumlje je, stoga, njegovo najveće spasenje, lek za bolest i sredstvo da se vrati u prvobitno stanje. On treba da se odrekne maštanja da će se sam od sebe obući u neku slavu. Naprotiv, on treba da traži slavu od Boga. Na taj način će ispraviti grešku, isceliti bolest i vratiti sveštenoj zapovesti, koju je napustio. Međutim, đavo (koji je čoveka porazio nadom na lažnu slavu) ne prestaje da ga podstiče istim pobudama i da smišlja bezbrojne zamke. On mu ukazuje da je veliko da se okruži novcem kako bi se veličao i kako bi se o njemu brinuo. Međutim, [rečeno] nimalo ne vodi ka slavi, nego u veliku opasnost. Jer, sticanje novca jeste pokazatelj lakomosti i ne vodi ka dobroj slavi. Naprotiv, ono nepotrebno oslepljuje i uzaludno izaziva nadmenost, stvarajući u duši strast sličnu oteklini. Težina otečenih tela nije ni zdrava, ni korisna, nego, naprotiv, – bolesna i štetna. U njoj je početak opasnosti i uzrok propasti. Nešto slično je i gordost za dušu. Nadmenost se u čoveku ne rađa samo zbog novca. Ljudi nisu gordi samo zbog raskošne hrane i odeće koje se dobijaju za novac, što pripremaju nepotrebno skupocenu i raskošnu trpezu, što se odevaju u nepotrebnu odeću, što podižu ogromne kuće išarane ukrasima, što vode sa sobom mnoštvo prateće posluge i bezbrojne gomile laskavaca. Oni su posebno gordi zbog izbornih dostojanstava, [misleći] da se njima uzdižu iznad sopstvene prirode. Narod ih je uveo u čin i udostojio nekog predsedavanja, svojim glasovima im omogućivši uzvišeno zvanje. Oni, međutim, [misle] da su se uzdigli iznad ljudske prirode i da skoro sede na oblacima, ljude koji su po vlasti niži od njih smatrajući [svojim] podnožjem, ponoseći se pred onima koji su im dali dostojanstvo i gordeći se pred onima čijim su glasovima počeli nešto da znače u sopstvenim [očima]. Oni produžavaju delo ispunjeno bezumljem, imajući slavu koja je nepostojanija od snoviđenja. Oni se oblače u blještavost koja je praznija od noćnih priviđenja i koja se na znak naroda pojavljuje ili iščezava. Sličan je bio i nerazumni sin Solomonov, mlad uzrastom i još mlađi pameću. Narodu koji je tražio popustljiviju vladavinu on je zapretio još surovijom vlašću. I zbog sile kojom se nadao da [pokaže] svoju carstvenost on najzad beše lišen carstva (Z.Car.12,4; 14). Čoveka može da čini nadmenim i snaga ruku, i brziia nogu i skladnost tela, premda ih uništava bolest i iscrpljuje vreme. [U tom slučaju] on ne razume da je svako telo trava i svaka slava čovekova kao cvet poljski: trava se suši i cvet opada (Is.40,67). I divovi su se hvalisali silom (up. Post.6,4). I bogoborni Golijat je o samome sebi imao bezumno mnenje (J.Car.17,4). Sličan je bio i Adonije, koji se ponosio lepotom (Z.Car.1,5), i Avesalom, koji se hvalio dugom. kosom (2.Car.14,26).
2. Čini [nam] se da su mudrost i razboritost daleko važnije od ostalih dobara koja čovek poseduje. I one, međutim, mogu odvesti ka ispraznoj nadmenosti i pripremiti lažnu visinu. Jer, ni oni se ni u šta ne računaju ukoliko nema mudrosti od Boga. Ni samom đavolu ne uspeva mudrovanje protiv čoveka. Ono što je smišljao protiv čoveka on je, i ne znajući, ustrojio protiv sebe. On, naime, nije toliko naškodio onome koga je hteo da udalji od Boga i večnog života, koliko je izneverio samoga sebe otpavši od Boga i budući osuđen na večnu smrt. Postavivši zamku Gospodu, on se sam u nju ulovio, budući raspet na krstu na kome je mislio da razapne Njega i budući predan smrti kojom je hteo da usmrti Gospoda. Kada knez [onoga] sveta, prvi, najveći i nevidljivi znalac u svetovnoj mudrosti, biva uhvaćen u sopstvene zamke i pada u krajnje bezumlje, svakako će i njegovi učenici i revnitelji (makar se i hiljadu puta umudrili) utoliko pre poludeti, premda i govore da su mudri (Rim.1,22). Faraon je mudrovao o zamci radi propasti Izrailja. Međutim, njegova zamka je neočekivano osujećena nečim neočekivanim. Mladenac, koji je po njegovoj zapovesti bio osuđen na smrt, beše tajno odgajen u njegovom sopstvenom domu (Izl.2). On je i uništio njegovu silu i silu čitavog naroda, izbavivši Izrailjce. Pogubivši sedamdeset pravih sinova i misleći da je pronašao mudar način da trajno zavlada carstvom, Gedeonovo nedonošče, ubica Avimeleh je, istina, pobio i svoje pomoćnike u ubistvima. Međutim, i oni su njega pogubili, s obzirom da je ma kraju poginuo od ženske ruke i udarca kamenom. Judejci su smislili pogubnu odluku protiv Gospoda, govoreći sami u sebi: Ako ga ostavimo tako, svi će poveroeati u njega, pa će doći Rimljani i uzeti nam i zemlju i narod (Jn. 11,48). Oni su postradali baš zbog odluke koja ih je odvela do hristoubistva i zbog ideje da spasu narod i zemlju, s obzirom da su bili proterani iz zemlje, lišivši se Zakona i bogosluženja. Uopšteno, moglo bi se nabrojati na hiljadu primera o nepostojanoj prednosti ljudske mudrosti, usled čega bi se pre moglo reći da je nevažna i niska, negoli velika i uzvišena.
3. Zbog toga niko razborit neće imati visoko mišljenje o svojoj mudrosti i ostalom rečenom, nego će poverovati odličnom savetu blažene Ane i proroka Jeremije: Neka se mudri ne hvali mudrošću svojom, niti jaki snagom svojom, niti bogati bogatstvom svojim (Jer.9,23; 1.Car.2,10). U čemu je, međutim, istinska pohvala i čime je čovek veliki? Nego, rečeno je, onaj ko se hvali neka se hvali što razume i poznaje da sam ja Gospod (Jer.9,24). Uzvišenost, slava i veličina čovekova se sastoji u poznanju onoga što je uistinu veliko, u privezivanju za njega i u traženju slave od Gospoda slave. Apostol kaže: Ko se hvali neka se Gospodom hvali. On nam govori da nam Hristos postade mudrost od Boga i pravednost i osvećenje i izbavljenje, da bude kao što je napisano: Ko se hvali neka se Gospodom hvali (1.Kor. 1,3031). Savršena i celovita pohvala u Bogu prisutna je kod čoveka koji se ne ponosi svojom pravednošću, koji zna da oskudeva u istinskoj pravednosti i da je opravdan jedino verom u Hrista. I Pavle se hvali preziranjem sopstvene pravednosti i traženjem pravednosti kroz Hrista,iskanjem pravednosti od Boga na osnovu vere i poznanjem Njega i sile vaskrsenja Njegova i udela u Njegovim stradanjima, saobražavajući se smrti Njegovoj, da bi kako dostigao u vaskrsenje mrtvih(Fil.3,911). [U rečenome] pada svaka visina gordosti. Ništa ti, čoveče, nije ostalo za pohvalu. Tvoja pohvala i tvoja mada sastoji u umrtvljivanju svega svoga i traženju budućeg života u Hristu.Mi u sebi imamo njegove prvine, ukoliko već ovde svecelo živimo blagodaću i darom Božijim. Bog je Onaj koji čini u nama i da hoćemo i da tvorimo po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13), svojim sopstvenim Duhom otkrivajući svoju mudrost, predodređenu za slavu našu (1.Kor.2,7). Osim toga, Bog daje silu i kad se trudimo. Potrudih se više od sviju, kaže Pavle, ali ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom (1.Kor. 15,10). Bog nas izbavlja iz opasnosti mimo svakog ljudskog očekivanja. Sami u sebi osudu na smrt doživesmo, kaže [sveti Pavle], da se ne bismo uzdali u sebe, nego u Boga koji podiže mrtve, koji nas je od tolike smrti izbavio, i izbavlja,u koga se nadamo da će nas i opet izbaviti (2.Kor.1.910).
4. Kaži mi, dakle, zbog čega se nadimaš dobrima kao svojim vlasništvom, umesto da za darove zahvališ Darodavcu?Šta li imaš što nisi primio. A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7)? Nisi ti poznao Boga kroz pravednost, nego je Bog po svojoj dobroti poznao tebe. Poznavši Boga,kaže [apostol], ili bolje, poznati od Boga (Gal.4,9). Nisi ti prihvatio Hrista svojom vrlinom, nego je Hristos svojim dolaskom prihvatio tebe. Stremim ne bih li to dostigao, kaže [apostol], kao što mene dostiže Hristos Isus (Fil.3,12). Ne izabraste vi mene, kaže Gospod, nego ja vas izabrah (Jn.15,16). Ti, međutim, imaš visoko mišljenje o sebi stoga što si uspoštovan, te milost uzimaš kao povod za gordost. Poznaj samoga sebe, tj. ko si. Poznaj da si kao i Adam, koji je proteran iz raja, da si kao Saul, koga je napustio Duh Božiji, da si kao Izrailj, koji je odsečen od svetog korena. Ti verom stojiš, kaže [apostol]. Nemoj se ponositi, nego se boj (Rim.11,20). Nakon blagodati sledi Sud. Sudija će da ispita način na koji si upotrebio darovano. Ukoliko, pak, ne razumeš da si dobio blagodat, zbog svoje prevelike bezosećajnosti pretvarajući je u svoj sopstveni uspeh, znaj da nisi dostojniji poštovanja od blaženog apostola Petra. Ljubavlju prema Gospodu ne možeš prevazići onoga koji je zbog siline svoje ljubavi hteo i da umre za Njega. Međutim, i on se nadmeno izrazio rekavši: Ako se i svi sablazne o tebe, ja se neću nikad sablazniti (Mt.26,33). On je bio prepušten ljudskom strahovanju i pao u odricanje da bi se urazumio svojom greškom da bude blagočastiv, da bi se naučio da sažaljeva slabe u veri, da bi se dobro uverio u sopstvenu slabost, da bi jasno spoznao da je u oluji sablazni bio u opasnosti da propadne zbog maloverja, te da je bio sačuvan silom Hristovom, kao što je i u morskim talasima bio podržan desnicom Hristovom, koji mu je i predskazao šta će se s njim dogoditi, govoreći: Simone, Simone, evo vas zaiska satana da vas vije kao pšenicu. A Ja se molih za tebe da vera tvoja ne prestane. I ti, kad se obratiš, utvrdi braću svoju (Lk.22,3-132). Budući prekoren, Petar je pravedno dobio pomoć, s obzirom da je bio poučen da odbaci gordost i da se sažali na slabe u veri. Nepodnošljivi i prekomerno gordi farisej nije se, pak, samo drsko uzdao u sebe, nego je i klevetao carinika. Zbog zločina gordosti, on je bio lišen pohvale za pravednost, dok je carinik otišao opravdan (Lk.18, 14), s obzirom da je proslavio Svetoga Boga, ne smejući čak ii da pogleda gore i jedino moleći za milost. On je optuživao samoga sebe i spoljašnjim izgledom i udaranjem u prsa, ne tražeći ništa osim oproštaja (up. Lk.18,11-14). Pogledaj, dakle, i zapamti primer iz koga se vidi veličina štete od gordosti. Onaj ko se pogordio izgubio je pravednost i onaj ko se drsko uzdao u sebe svoju nagradu. Pred smirenim i grešnikom bio je poinžen onaj ko se pred njim veličao, sam iznevši sud o njemu i ne sačekavši sud Božiji. Ti se, pak, nikada nemoj gorditi ni pred kim, čak ni pred najvećim grešnicima. Smirenoumlje često spasava čak i onoga ko je počinio mnoge i velike grehe. Nemoj sebe smatrati pravednijim od drugoga da ne bi, pravdajući samoga sebe, bio osuđen po odluci Božijoj. Ni sam sebe ne sudim, kaže Pavle, jer ne osećam ništa na svojoj savesti, ali zato nisam opravdan. A onaj koji mi sudi jeste Gospod (1.Kor.4,34).
5. Da li smatraš da si nešto dobro učinio? Zahvali se Bogu i nemoj se gorditi pred bližnjim, budući da je rečeno: Svaki neka ispita svoje delo, i tada će samu sebi imati pohvalu, a ne u drugome (Gal.6,4). Jer, šta si korisno učinio za bližnjeg ispovedanjem vere, budući prognan radi imena Hristovog ili trpeljivo podnoseći podvig posta? Drugi nije imao koristi, nego ti sam. Strahuj da se padom ne upodobiš đavolu: on se pogordio pred čovekom i zatim bio njime pobeđen, te je predat gaženju odstrane zgaženog. Sličan beše i pad Izrailjaca. Gordeći se pred neznabošcima, koje su smatrali nečistima, sami postadoše nečisti, dok su se neznabošci očistili. Dela njihove pravednosti postala su kao krpa od nečiste [žene] (Is.64,6), dok su bezakonje ibezbožništvo neznabožaca izglađeni verom. Uopšte, seti se istinite izreke: Bog se gordima protivi, a smirenima daje blagodat (up. Prič.3,34; 1.Pt.5,5). Svagda imaj na umu izreku Gospodnju: Svaki koji sebe uzvisuje poniziće se (Lk.14,11). Nemoj biti nepravedan sudija samome sebi i nemoj ispitivati stvari sa popustljivošću prema sebi. Ukoliko misliš da u tebi postoji nešto dobro, nemoj ga isticati, namerno zaboravljajući greške koje si počinio. Nemoj se veličati uspehom koji si danas učinio, opravdavajući se za zlo koje si učinio nešto ranije ili odavno. Naprotiv, kada se nadmeš zbog sadašnjeg, seti se nekadašnjeg i umirićeš besmisleno rasplamsavanje gordosti. Ukoliko, pak, bližnjega vidiš u grehu, nemoj se osvrtati samo [na sadašnjost], nego razmisli o dobru koje je on učinio ili čini. Na taj način ćeš često, ispitujući opšte i ne sudeći o pojedinačnom, otkriti daje bolji od tebe. Ni Bog ne ispituje čoveka po pojedinačnim delima. Ja ću, kaže, sabrati dela njihova i misli njihove (Is.66,18).Prigovorivši jednom Josafatu za skorašnji greh, On se opomenuo i njegovih uspeha, govoreći: Ali se reči blage nađoše u tebi (2.Dn.19,3).
6. Svaki put sličnim razmišljanjima treba da se ograđujemo od gordosti, unižavajući se da bismo se uzvisili, podražavajući krajnje smirenje Gospoda (koji se spustio s neba) i smirenjem napredujući do najveće visine. Zaista, mi nalazimo da nas čitav život Gospodnji poučava smirenoumlju. Kao novorođenče, On nije bio u postelji, nego u pećini i u jaslama. Život je provodio u domu drvodelje i siromašne Majke, pokoravajući se i njoj i njenom zaručniku. Učio je slušajući stvari koje mu nisu bile neophodne. Postavljao je pitanja koja su svojom mudrošću izazivala divljenje. Potčinio se Jovanu, te je Vladika primio krštenje od sluge. On se nije suprotstavio nikome od onih koji su ustali protiv Njega i nije upotrebio neizrecivu vlast koju je posedovao, nego se povukao pred njima kao pred jačima, dozvoljavajući privremenoj vlasti da ispolji svoju silu. Stajao je kao odgovoran pred prvosveštenicima, bio je odveden kod namesnika i primio na sebe osudu. Iako je mogao da razobliči klevetnike, On je ćutke podnosio klevete. Ispljuvali su ga robovi i najprezrenije sluge. Najzad se predao smrti, i to najsramnijoj pred ljudima. Na taj način je prošao sva doba ljudskog života od rođenja do kraja, da bi najzad, nakon svekolikog smirenoumlja, otkrio slavu i zajedno sa sobom proslavio i one koji su, zajedno sa Njim, bili lišeni slave. Među njima su prvi blaženi učenici [tj. apostoli], koji su u nagosti i siromaštvu obišli vaseljenu. Bez mudrih reči i bez mnoštva pratilaca, oni su sami, kao lutalice i usamljenici, prelazili kopno i more, trpeći bičevanje, kamenovanje, progonjenje i najzad ubijanje. [Mi smo naveli] otačke i božanstvene pouke koje se nama [upućuju]. Zapamtimo ih kako bi nam iz smirenja zablistala večna slava kao savršeni i istinski dar Hristov.
7. Kako ćemo se, dakle, spustiti do spasonosnog smirenoumlja, napustivši pogibeljnu nadmenost gordosti? Mi u njemu treba da se podvizavamo svim [snagama], ništa ne zapostavljajući uz izgovor da od [izostavljanja] nećemo imati štete. Duša se upodobljuje onome oko čega se stara, poprimajući izgled i oblik onoga što čini. Neka i tvoj spoljašnji izgled, i odeća, i hod, i sedenje, i hrana, i pripremanje postelje, i dom, i domaće posude vode blagopristojnosti. I reči, i pesme, i opštenje sa bližnjim neka budu u većoj meri usmereni ka smirenoumlju, negoli ka nadmenosti. Neka u tvojim rečima ne bude sofistike [tj. nadmudrivanja], niti neumerene milozvučnosti u tvom pevanju, niti gordih i nadmenih reči u tvom govoru, već u svemu odsecaj razmetljivost. Budi dobar prema prijatelju, mek prema sluzi, nezlobiv prema drzniku, čovekoljubiv prema siromasima. Uteši napaćene, poseti ožalošćene, nikoga ne prezirući. Ljubazno pozdravljaj, odgovaraj svetloga lica, prema svakome budi blagonaklon. Nemoj da hvališ samoga sebe, nemoj druge podsticati da govore o tebi, nemoj prihvatati nedoličan razgovor. Koliko god je moguće prikrivaj svoja preimućstva. Sam sebe optužuj za grehe i nemoj čekati da te drugi razobliče kako bi postao sličan pravednom koji prvi sam sebe optužuje (Prič.18,17), i kako bi se upodobio Jovu koji se nije postideo da pred mnoštvom u gradu govori o svom padu (up. Jov 31,34). Nemoj biti surov u prekorima i nemoj razobličavati brzo i strasno (tj. sa nadmenošću). Nemoj osuđivati nevažne pogreške kao najstroži pravednik. One koji su pali u pogrešku prihvati i duhovno ispravljaj, po savetu apostola, koji govori: Čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan (Gal.6,1). Trudi se da ne budeš proslavljen od ljudi onoliko koliko se drugi trude da budu proslavljeni, sećajući se Hrista koji kaže da oni koji se samovoljno pokazuju pred ljudima i čine dobro s namerom da ih vide ljudi gube nagradu od Boga. Jer, kaže se: Primili su platu svoju (Mt.6,2). Prema tome, nemoj nanositi sebi štetu želeći da te vide ljudi. Bog je veliki posmatrač: traži slavu pred Bogom, koji daje blistavu nagradu. Međutim, ti si možda udostojen prvenstva i okružen mnogim ljudima koji te proslavl3aju? Ipak, budi ravan sa potčinjenima, kao što je rečeno: Ne kao da gospodarite nasledstvom Božijim (1.Pt.5,3). Nemojte podražavati svetovne starešine, s obzirom da je onome ko hoće da bude prvi Gospod naredio da svima bude sluga (Mk. 10,44). Ukratko rečeno, stremi smirenoumlju kao njegov zaljubljenik. Voli ga i proslaviće te (Prič.4.6). Na taj način ćeš prekrasno koračati ka istinskoj slavi, ka slavi pred anđelima i pred Bogom. Hristos će te pred anđelima priznati za svog učenika. On će te proslaviti (up. Lk.12,8) ukoliko budeš podražavao Njegovo smirenoumlje, s obzirom da kaže: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt.11,29). Njemu neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *