BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA NA POČETAK „PRIČA [SOLOMONOVIH]“
 
1. Dobra je nagrada za poslušanje. Budimo i mi poslušni dobrom ocu koji predlaže poučavanje iz reči Duha. On po uzoru na opitne lovce želi da mi, kao neki psi, okusimo poznavanje puta po neprohodnim mestima. On mi je predložio da protumačim uvod u Knjigu priča. Svima je, pa čak i neukima, poznato koliko je nedokučiv smisao tog spisa. Ne treba, međutim, odustajati od zadatka. Položiću svoju nadu na Gospoda koji će mi molitvama pastira [tj. episkopa] dati reč kad otvorim usta svoja (Ef.6,19). Poznate su nam svega tri knjige mudrog Solomona: Knjiga priča, Knjiga propovednikova i Pesma nad pesmama. Svaka od njih je napisana s određenim ciljem, a sve su napisane na korist ljudima. Knjiga priča predstavlja obrazovanje naravi, ispravljanje strasti i, uopšte, učenje o životu s obzirom da u sebi sadrži mnogo pravila koja bi trebalo upražnjavati. Knjiga propovednikova ispituje prirodne pojave i otkriva nam ispraznost stvari ovoga sveta, kako ono što je prolazno ne bismo smatrali poželjnim i kako duševne brige ne bismo rasipali na ono što je isprazno. Pesma nad pesmama, opet, ukazuje na način duševnog usavršavanja, budući da iznosi saglasnost neveste i ženika, odnosno bliskost duše sa Bogom Slovom. Međutim, vratimo se predloženoj temi.
2. Priče Solomona, sina Davidovog, koji carstvova u Izrailju (Prič.1,1). Naziv „priče“ su koristili spoljašnji [tj. neznabožački govornici] u govoru narodu, koji se većinom održavao na putevima. Jer, oni su [rečju] οιηον označavali put, odakle potiče i naziv „priča“ [παροιηια, tj. usputna izreka]. Radi se, dakle, o usputnoj izreci koja se često koristi u narodu i kojom se nešto neznatno lako može primeniti na mnoge slične stvari. Kod nas,međutim, priča označava korisnu besedu koja je izrečena sa umerenim skrivanjem smisla. Ona i na prvi pogled sadrži mnogokorisnog, ali i u svojoj dubini skriva veliki smisao. Zbog toga i Gospod kaže: Ovo sam vam govorio u pričama; ali dolazi čas kad vam više neću govoriti u pričama, nego… otvoreno (Jn.16,25). Govor priča, dakle, nema otkriven i opšterazumljivo iskazan smisao.On svoju nameru iskazuje na posredan način i nju primećuju samopažljivi slušaoci. Prema tome, [kaže se]: Priče Solomona, tj. podsticajne izreke koje mogu biti korisne na celokupnom životnom putu. Ime pisca je navedeno da bi znamenitost ličnosti privukla pažnju slušalaca. Verodostojnost onoga ko poučava čini da se izreka bolje prihvata, kao što i one koji uče podstiče na veću pažnju. Priče Solomona, tj. onoga kome je Gospod rekao: Eto, dajem ti razborito i mudro srce. Takvoga kao ti niti je pre bilo, niti će posle biti (Z.Car.3,12). I opet: Dade Bog vrlo veliku mudrost i razboritost Solomonu, i srce prostrano kao pesak na obali morskoj. I mudrost Solomonova prevaziđe mudrosti svih drevnih ljudi i svih mudraca egipatskih (Z.Car.4,29-Z0). Zbog toga je bilo neophodno da doda i ime: Priče Solomona, sina Davidovog. Dodaje se i očevo ime da bi znao da je Solomon bio mudar i da je potekao od oca, koji je takođe bio mudar i prorok, da je od detinjstva bio poučavan u sveštenim spisima, da vlast nije nasledio žrebom niti je silom prigrabio carstvo koje mu nije dolikovalo, nego da je pravednim očevim rasuđivanjem i Božijom odlukom zadobio žezal očeve vlasti. Koji carstvova u Jerusalimu. Ni navedeno nije slučajno. Ono je dodato kako bi se on razlikovao od drugih istoimenih careva, kako bi se znalo da je bio graditelj preslavnog hrama, kako bi se znalo ko ga je podigao i bio vinovnik čitavog gradskog ustrojstva, ustava i poretka. Prihvatanju saveta umnogome doprinosi činjenica da je pisac knjige car. Ukoliko je carstvo zakonita vladavina, očigledno je da i pravila koja daje car (koji je uistinu dostojan svog naziva) imaju veliku zakonitost, budući napisana i sastavljena radi opšte koristi, a ne zbog njegove lične koristi. U tome se tiranin i razlikuje od cara. Jer, prvi neprestano ima na umu sopstvenu korist, dok drugi razmišlja o onome što je korisno za podanike. Osim toga, navodi se i korist od knjige, tj. kako i u kojoj meri je mogu zadobiti oni što se poučavaju iz nje.
3. Kao prvo, iz Knjige priča se može naučiti šta je mudrost i vaspitanje. Mudrost je poznanje Božanskih i ljudskih stvari i njihovih uzroka. Onaj, dakle, ko uspešno bogoslovstvuje poznaje mudrost, kao što kaže i blaženi Pavle: Mudrost govorimo među savršenima, ali ne mudrost ovoga veka ni knezova ovoga veka koji su prolazni, nego govorimo mudrost Božiju u tajni sakrivenu, koju predodredi Bog pre vekova za slavu našu (1.Kor.2,67). I onaj ko iz stvaranja sveta poima Stvoritelja u stvari iz mudrosti koja je u svetu poznaje Boga. Jer: Što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se na stvorenjima jasno vidi (Rim.1,20). Onim što nam govori [Solomon] nas približava misli o Bogu: Gospod je mudrošću osnovao zemlju (Prič.3,19), i: Bejah saprisutna kad je uređivao nebesa (Prič.8,27), i: Bejah kraj Njega kad je ustrojavao… i sa mnom se radovaše (Prič.8,29-30). Sve navedeno on govori u ime mudrosti koja je oličena u njemu, kako bismo i mi stekli jasno poznanje o njoj. I uopšte, u rečima: Gospod me sazda kao početak puteva svojih (Prič.8,22) on podrazumeva mudrost koja se otkriva u svetu i koja skoro vapije kroz vidljivo [tj. kroz vidljivu tvorevinu] da ju je Bog sazdao, te da mu ne dolikuje slučajno tolika mudrost. Naime, nebesa kazuju slavu Božiju i delo ruku Njegovih javlja svod nebeski. I ona se takođe bezglasno oglašava s obzirom da nema govora niti reči od kojih se ne čuju glasovi njeni (up. Ps.18,2; 4). Slične su i reči prvonačelne mudrosti koja je pri stvaranju pre svega položena u osnovu tvari. Ona ćuteći oglašava o svom Tvorcu i Gospodu, kako bi se i ti kroz nju mišlju uzneo do jedino Mudrog.
4. Postoji i izvesna ljudska mudrost. Radi se, naime, o opitnosti u žitejskim stvarima. Na osnovu nje nazivamo mudrima one koji su upoznati sa nekom od korisnih veština. Stoga je najveći deo knjige pisac posvetio podsticanju na mudrost. Mudrost odjekuje na putevima, na trgovima podiže glas svoj i propoveda sa vrhova zidina (Prič.1,20-21). Videvši ljudsku revnost za mudrošću i prirodnu naklonost prema njenom prevashodstvu, Solomon pohvalama podstiče duše naše ka njoj kako bismo joj stremili bez oklevanja i nemara. On navodi da se o njoj govori svugde – i na putevima, i na trgovima i na gradskim zidinama. On pominje [gradska] vrata, trgove i zidine [sa posebnom namerom]: „vrata“ i „trgove“ spominje da bi ukazao na znamenitost mudrosti, dok pominjanjem „zidina“ ističe njenu korist i dovoljnost za svaku pouzdanost u životu. Želeći da nas učini bliskima sa njom, on kaže: Rekoh da je mudrost sestra tvoja (Prič.7,4), i: Ljubi je i sačuvaće te (Prič.4,6). Da bi pokazao da je opštekorisna i da se korist od nje podjednako rasprostire na sve, on kaže: Ona pokla stoku svoju (Prič.9,2), tj. pripremi čvrstu hranu za one koji su navikom izvežbali svoja čula (up. Jev.5,14). Ona razblaži vino svoje u peharima (Prič.9,2), koje veseli srce čoveka (up. Ps.103,15). Pod peharom on podrazumeva zajedničku i svenarodnu pričesnost dobrima, od kojih svako može da crpi saglasno svojoj moći i meri. Ona rasprostre trpezu svoju (Prič.9,2). Sve se posebno naglašava da bi nam se telesnim predstavilo duhovno. Slovesnom trpezom on naziva duševnu hranu na koju poziva uzvišenim propovedanjem, tj. učenjem koje u sebi nema ništa nisko i prezreno. Onaj ko je nerazuman, neka skrene kod mene (Prič.9,4). Kao što je bolesnima potrebno iscelenje, tako je i nerazumnima potrebna mudrost. Njen dobitak je bolji od dobitka srebra i zlata (Prič.3,14). Ona je skupocenija od dragog kamenja. Od nje nije dostojnija nijedna dragocenost (Prič.3,15). Sine moj, ukoliko postaneš mudar na svoju korist, pokazaćeš se koristan i svojim bližnjim (Prič.9,12). Mudrom sinu napredovaće svako delo (Prič.13,14). Istinitost rečenoga ćeš poznati ukoliko u vreme počinka sakupiš sve što je o mudrosti rekao Solomon. Međutim, pošto u lukavu dušu neće ući mudrost (Mud.1,4), on duše koje će se baviti mudrošću najpre čisti strahom Božijim. Onaj ko tajne spasenja podjednako iznosi pred svakoga, čak i pred one koji ne žive čisto i koji nemaju istančan i veran razum, liči na onoga ko u nečist sasud uliva skupoceno miro. Zbog toga se kaže da je strah Gospodnji početak mudrosti (Prič.1,7). Strah čisti dušu, saglasno molitvi proroka, koji kaže: Prikuj strahu tvome telo moje (Ps.118,120). Jer, na mestu u koje se useli strah obitava i vascela duševna čistota. Svaki porok i svako neprepodobno delo se odstranjuje, s obzirom da telesni udovi okovani strahom ne mogu da se pokrenu na nedolična dela. Čovek koji je prikovan veštastvenim ekserima usled patnje ostaje nepokretan. I onaj ko je obuzet strahom Božijim kao da je svezan patnjom zbog strepnje od [izrečenih] opomena. Stoga on ni oči ne može da koristi za ono što ne dolikuje, niti ruke da ispruži prema nedopuštenim delima. Uopšte, on ni u velikom, ni u malom ne može da postupa protivno svojoj dužnosti.
5. Oskrnavljene i podle [on] udaljuje od božanstvenih pouka i kaže: Oni koji nemaju straha neka se nastane pred vratima (Prič.19,23). I opet: Zlobni me [tj. mudrost] traže i ne nalaze me (Prič.14,6), budući da nisu očišćeni strahom Božijim. Prema tome, onaj ko namerava da pristupi sticanju mudrosti treba najpre sramotu greha da očisti spasonosnim strahom. Na taj način smo u poukama Priča otkrili i drugo dobro, tj. zadobijanje straha, koji u nas unosi mudrost. Drugo obećanje je poznanje vaspitanja [tj. karanja] (Prič.1,2). Vaspitanje je korisno obrazovanje duše, koje je, često uz veliki trud, čisti od mrlja zla. Jer, svako karanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani (Jev. 12,11). Ne može svaki razum da shvati to karanje. Mnogi iznemogavaju usled teškoća, usled svog neznanja ne očekujući korist od okončanja dela: ogorčivši se strogošću karanja oni ostaju u bolesti neznanja. Zbog toga su za divljenje glasovi pravednika koji govore: Gospode, nemoj me jarošću svojom pokarati, niti me gnevom tvojim kazniti (Ps.6,1). Oni ne žele da izbegnu karanje, nego gnev. Slično je i rečeno: Pokaraj me, Gospode, ali sa sudom, a ne u gnevu (Jer.10,24), i: Karanje Božije otvara uši moje (up. Is.50,5). Deca koja nisu naklonjena učenju postaju pažljivija nakon što ih učitelj ili vaspitač išiba: tada počinju da shvataju nauk. Nauk koji do batina nisu slušali ona prihvataju sluhom i zadržavaju u pamćenju: dečije uši kao da se otvaraju posle patnje koju je izazvala šiba. Slično se dešava i sa onima koji ne obraćaju pažnju na nauk Božiji i preziru zapovesti Njegove. Jer, kada Bog na njih pošalje karanje, oni prihvataju Njegove zapovesti kao da su se prvi put dotakle njihovih ušiju. Njima je, uostalom, o zapovestima uvek bilo govoreno samo što oni nikad nisu obraćali pažnju na njih. Zbog toga je i rečeno: Karanje Božije otvara uši moje. Karanje, dakle, urazumljuje nepokornog. I Pavle je predavao [nepokorne] satani kao mučitelju koji davi i bičuje da bi se naučili da ne hule (1.Tim.1,20). Karanje privodi i one koji su zabludeli, po rečenome: Nakon zatočeništva se pokajah (Jer.31,19). Stoga je neophodno da spoznamo korist i silu karanja. Znajući dobro koliko nam ono koristi, Solomon savetuje: Ne uskraćuj karanje detetu. Ukoliko ga biješ prutom, neće umreti. Bijući ga prutom, dušu ćeš mu izbaviti od smrti (Prič.23,13-14). Koji je to sin koga otac ne kara (Jev.12,7). Za one koji ispravno razmišljaju karanje je dragocenije od mnoštva novca. Stoga Solomon i kaže: Prihvatajte karanje, a ne srebrnjake (Prič.8,10). Stoga u vreme nevolje, tj. pri telesnom bolu ili gubitku u domaćim stvarima nemoj da te obuzima lukava misao o Bogu, već sa velikim trpljenjem primaj Njegove rane s obzirom da te kara zbog sagrešenja. Sa spoznajom karanja i ti govori: Podnosiću gnev Gospodnji, jer mu sagreših (Mih.7,9), i: Dobro mije što si me unizio (Ps.118,71). Sličan je bio i Pavle koji je govorio: Kažnjavani, ali ne ubijani (2.Kor.6,9), i: Kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1.Kor.11,32).
6. Vaspitanjem se naziva i prihvatanje nauka, saglasno sa napisanim o Mojsiju, tj. da se vaspitao u svoj mudrosti egipatskoj (Dap.7,22). Međutim, za spasenje je važno da poznajemo najkorisnije vaspitanje, a ne bavljenje slučajnim naukama. Neki izučavaju geometriju koju su izumeli Egipćani, neki astrologiju koju su negovali Haldejci, [a neki] obličja i senke baveći se meteorologijom, [istovremeno] prezirući vaspitavanje u Reči Božijoj. Mnogi su se zanimali i pesništvom, retorikom i izmišljanjem sofizama, čiji je sadržaj laž. Jer, pesništvo se ne može zamisliti bez mitova, retorika bez izveštačene reči i sofistika bez lažnih zaključaka. Mnogi su zbog izučavanja navedenoga zapostavili poznanje Boga, ostarevši razmatrajući isprazne [predmete]. Stoga je neophodno da poznaju vaspitanje [tj. karanje] kako bi izabrali korisnu nauku i uklonili se od nerazumne i štetne nauke. Onaj ko pažljivo čita Priče i marljivo izvodi ono što je korisno, može razumeti reči razboritosti. Znamo da je razboritost jedna od opštih vrlina, posredstvom koje ljudi poznaju šta je dobro, šta zlo, a šta neopredeljeno. Očigledno je da je razborit čovek naziv dobio po razboritosti. Kako je, međutim, posvedočeno da je zmija bila najrazboritija od svih zveri? I Gospod je opet govorio: Budite mudri [tj. razboriti] kao zmije (up. Mt.10,16). Čak je i nepravedni upravitelj nazvan razboritim (up. Lk.16,8)? Nije li otuda jasno da reč „razboritost“ ima dvojako značenje? U jednom smislu, ona je čuvanje sopstvene koristi od zlonamernosti bližnjeg, kao što je slučaj kod zmije koja čuva svoju glavu. Ona predstavlja zlobno ponašanje koje lako nalazi svoju korist i lako ovladava prostOdušnim ljudima, što [vidimo] u slučaju „nepravednog upravitelja“. Istinska, pak, razboritost jeste razaznavanje onoga što treba činiti i onoga što ne treba činiti. Onaj ko je sledi, nikada neće odstupiti od vrlinskih dela i nikada se neće zaplesti u pogubnost zla. Usled toga, onaj ko razume reči razboritosti dobro zna ko je lažni mudrac i varalica, a ko savetuje najbolja pravila koja bi trebalo upražnjavati u životu. Kao iskusni trgovac, on će kod sebe zadržati ono što je dobro, uklanjajući se od zla u svakom vidu (up. 1.Sol.5,22). Takva razboritost onome ko zida „svoju kuću“ pomaže da postavi temelje „na kamenu“, tj. da se oslanja na veru u Hrista, kako bi u vreme navale kiše, vetrova i vode ostala nepokolebiva (up. Mt.7,24-25). Rečima priča Gospod nam je izobrazio nepokolebivost i u iskušenjima od ljudi i od onih koja se šalju odozgo. On nas uči da ne budemo nemarni prema neophodnom, nego da se blagovremeno snabdemo zalihom za život i da sa spremnošću srca iščekujemo dolazak Ženika. Rečeno je, naime, da su mudre djeve, imajući jeleja u svetiljkama, ušle zajedno sa Ženikom, dok su lude, zbog svoje nespremnosti, bile otuđene od radosti bračne ložnice (up. Mt. 15,1-12).
7. Nakon rečenoga razmotrimo šta znači: Primajte izvrtanja u govoru (Prič.1,3). Istinita reč koja potiče od zdravog razuma jeste jednostavna i jednolika, s obzirom da o jednom istom svagda govori jednako. Međutim, kitnjasta i izveštačena reč jeste složena i pritvorna. Ona ima mnoštvo vidova, budući isprepletana beskonačnim zaokretima kako bi se preobražavanjem dopala slušaocima. Priče nam, međutim, nude veliku korist s obzirom da nam omogućuju da se odbranimo od napada izveštačene reči. Onaj ko obrati pažnju na Priče i ne bude nemaran u slušanju njihovih saveta svakako će, slično [čoveku] koji je naoružan iskustvom, bez štete primati izvrtanje reči. One ga neće preobratiti i on ni u čemu neće odstupiti od istine. Ukoliko je priroda stvari jedno, a reč nas ubeđuje u nešto drugo, svakako će se raditi o „izvrtanju“ ili, bolje rečeno, o izopačenju istine rečju. Onaj ko pokazuje jedno, dok u stvarnosti postoji drugo, u stvari koristi izvrtanje reči da bi obmanuo one koji besede s njim, kao što zečevi i lisice obmanjuju pse pokazujući im jednu stranu i okrečući se na drugu. Protivurečnosti lažnoimenog znanja su u stvari svojevrsna „izvrtanja reči“. Oni koji ne prihvataju jednostavnost duhovnog učenja, tj. oni koji su dijalektikom izvežbani da protivureče, često izopačuju silu istine pretpostavkama sofizama. Onaj ko je ograđen Knjigom priča prihvata „izvrtanje reči“. Čak i ako ponekad susretne sporna pitanja kod kojih su podjednako snažni zaključci obe strane i kod kojih je teško razaznati šta je verovatnije, um onoga ko je izvežban Pričama neće pretrpeti smućenje. [Njegov um će biti nepokolebljiv] čak i kada sabesednici međusobno dokazima navode gotovo jednako snažne udarce.
8. Priče daruju i poznanje istinske pravde. Pravda je sposobnost da se svemu pruži ono što mu priliči. Nju je veoma teško očuvati s obzirom da jedni [ljudi], usled nedostatka razboritosti, nisu u stanju da svakome dolično raspodele ono što mu odgovara, dok drugi, savladani ljudskim strastima, narušavaju pravednost prezirući uboge i ne izobličujući moćnike koji čine nepravdu. Knjiga priča obećava da će svojim vaspitanicima dati poznanje istinske pravde. Mnogi love pohvalu gomile prividno i na rečima hvaleći jednakost i pravdu, premda na delu radi svoje koristi pretpostavljaju nepravdu i lakomost. Onome, pak, ko izuči Priče takvi ljudi neće ostati nepoznati: on će znati koja je pravda krivotvorena i lažna, a koja istinska i verodostojna. Spoljašnji mudraci su mnoge besede posvetili pravdi, verovatno dovodeći u zabludu one koji nisu u stanju da slede istinsko učenje. Knjiga [priča], međutim, obećava da će nas upoznati sa istinskom pravdom kako bismo izbegli štetu od sofizama. Zakoni neznabožaca su međusobno veoma raznoliki usled čega smućuju razum onih koji ne poseduju tačan pojam o pravdi. Neki narodi smatraju pravednim oceubistvo, dok se drugi klone svakog ubistva kao zločina. Neki od njih su celomudrenost postavili iznad svega, dok drugi bludniče s majkama, ćerkama i sestrama. Uopšteno govoreći, mnogo je onih koji se nalaze pod uticajem zastarelih običaja, ne primećujući gnusobnost svojih postupaka. Međutim, učeći o istinskoj pravdi, Knjiga [priča] izbavlja ljude od beslovesnosti strasti. Pravda postoji. Jedna se tiče nas samih i predstavlja podjednako udeljivanje. Čak i ukoliko je ne dostignemo sa potpunom tačnošću, postupajući sa pravednom nastrojenošću nećemo biti daleko od cilja. Druga je pravda koja nam se daje sa nebesa i koja potiče od pravednog Sudije. Ona ili popravlja ili nagrađuje. Usled uzvišenosti opredeljenja koja ona u sebi sadrži, nama je teško da je sagledamo. Mislim da o njoj govori i psalmopojac: Pravda je tvoja kao gore Božije (Ps.35,7). Prema tome, [Knjiga priča] obećava da će oni koji se vežbaju u njenom izučavanju jasno otkriti zaista istinsku i Božiju pravdu.
9. Budući da neka grešna dela tvorimo nevoljno, dok neka vršimo sa lukavim nastrojenjem, Pravedni se ne drži jednog pravila pri njihovom ocenjivanju. Pretpostavimo da se sudi razvratu i da se radi o dve bludnice. Jednu su prodali vlasniku javne kuće i ona nužno obitava u zlu, telesnim delima donoseći korist lukavom gospodaru, dok se druga dobrovoljno predaje grehu zbog uživanja. Stoga se u jednom slučaju nevoljni greh može opravdati, dok se u drugom osuđuje greh rđavog proizvoljenja. Osim toga, dešava se da neko greši s obzirom da je od početka rđavo vaspitavan. Na svet su ga doneli nepravedni roditelji. Potom je rastao uz bezakone reči i postupke. Neko drugi je, međutim, imao mnogo povoda za vrlinu, tj. časno vaspitanje, savete roditelja, zahteve učitelja, slušanje Reči Božijih, uredan život. Njegovu dušu je sve rukovodilo ka vrlini. Međutim, i on je kasnije pao u sličan greh. Zar nije pravedno da njega smatraju dostojnim veće kazne? Jednom će biti suđeno stoga što spasonosne pobude koje su posejane u naše pomisli nije upotrebio kako dolikuje. Drugome će, povrh rečenoga, suditi i stoga što je izneverio svu pomoć koja mu je data i što se usled nepažnje sunovratio u poročan život. Prema tome, da bi se poznala istinska pravda neophodan je veliki razum i najsavršeniji razbor. Osim toga, onaj ko izuči Priče ima obećanje da će biti u stanju da se bavi istinskim bogoslovljem. Jer, istinska pravda jeste Hristos, koji nam postade mudrost od Boga i pravednost i osvećenje i izbavljenje (1.Kor.1,30). Sa poznanjem istinske pravde povezana je i ispravnost suđenja. Onaj ko se najpre ne nauči pravednome neće moći pravedno da rasuđuje u sumnjivim delima. Da nije imao pravilne pojmove o pravednom, ni sam Solomon ne bi mogao ispravno i uspešno da donese čuvenu odluku kojom je rešio spor dve bludnice oko deteta. S obzirom da nije bilo svedoka za ono što su one iznosile, Solomon se obratio prirodi i uz njenu pomoć otkrio ono što mu je bilo nepoznato. Jer, tuđa žena je bez žaljenja bila saglasna da se dete pogubi, dok istinska majka, usled prirodne ljubavi, nije mogla čak ni da čuje o njegovom stradanju. Prema tome, onaj ko je poznao istinsku pravdu i kroz nju naučio da svakome da što mu pripada, može i da donosi ispravne sudove. Strelac upućuje strelu ka cilju nimalo ne grešeći u gađanju, tj. strela ne pada ii dalje, ni bliže, ni sa jedne, niti sa druge strane mete. I sudija treba da odgoneta ono što je pravedno ne gledajući na lice, budući da na sudu nije dobro gledati ko je ko (Prič.24,23), niti biti pristrasan. Naprotiv, treba donositi prave i neiskvarene odluke. Kada pred sobom ima dva parničara (od kojih je jedan lakomac, a drugi oštećeni) sudija treba da ih međusobno izmeri, te da od onoga ko ima više oduzme onoliko koliko smatra da nedostaje oštećenom. Onaj, pak, ko u svoju dušu nije položio istinsku pravdu, nego se potkupljuje novcem, ili je pristrasan zbog prijateljstva, ili se sveti zbog neprijateljstva, ili se, pak, plaši vlasti, u stvari ne može da bude ispravan u svojim sudovima. Njemu Psalam kaže: Eda li zaista pravdu govorite, eda li pravo sudite, sinovi čovečiji (Ps.57,1). Jer, pravilnost suda služi kao dokaz pravičnog raspoloženja. Stoga i sam Solomon kasnije opominje govoreći: Velika i mala mera je mrska Gospodu (Prič.20,10). Spominjanjem dvojake mere on tačno izražava nepoštovanje jednakosti pred sudom. Ona nije nekorisna samo sudijama, već i svakom izboru u životu. U nama postoji neko prirodno sudilište kojim razlikujemo dobro i zlo. Prilikom izbora onoga šta treba da učinimo neophodno je da pravilno rasudimo o stvarima i da, slično sudiji koji nepristrasno i pravično donosi odluku o parničarima, ukažemo poverenje vrlini i osudimo porok. Na primer, u tebi se sude blud i celomudrenost. Predsedava na visokom mestu tvoj um, kome je poverena sudnica. Slastoljublje zastupa blud, a strah Božiji zastupa celomudrenost. Ukoliko osudiš greh i dopustiš da pobedi celomudrenost, rasudićeš pravilno. Međutim, ukoliko daš prevlast uživanju i objaviš da greh ima prednost, napravićeš naopaku presudu i naći ćeš se pod kletvom onoga ko je rekao: Teško onima koji gorko zovu slatkim i slatko gorkim, koji mrak zovu svetlošću i svetlost mrakom (Is.5,20).
10. Po Solomonu, misli pravednih predstavljaju sud (Prič. 12,5). Utoliko i mi treba da se postaramo da unutra, u tajnom sudilištu pomisli, tvorimo ispravne sudove o stvarima i da nam se um upodobi terazijama koje nepokolebivo odmeravaju težinu svakog postupka. Kada se u tebi svaka zapovest bude sudila sa suprotnim porokom, omogući zakonu Božijem da pobedi greh. Ukoliko se možda sude lakomost i pravednost, donesi presudu protiv pohlepe za tuđim i dobru odluku u pogledu vrline. Ukoliko se međusobno optužuju vređanje i dugotrpeljivost, postidi vređanje i daj prvenstvo dugotrpljenju. Ukoliko se sukobljavaju neprijateljstvo i ljubav, obeščasti neprijateljstvo i proteraj ga što dalje, a ljubavi ukaži poštovanje i usvoji je. Ukoliko se sude licemerje i iskrenost, hrabrost i kukavičluk, razboritost i nerazboritost, pravednost i nepravednost, celomudrenost i razuzdanost, tj. ukratko rečeno – svaka vrlina sa svakim porokom, ti naročito pokaži pravednost suda u tajnom sudilištu duše i učini da zajedno sa tobom na sudu zaseda i zapovest. Pokaži se kao nenavisnik lukavstva koji progoni porok i daje prvenstvo vrlini. Ukoliko učiniš da u svakom tvom delu pobedi bolje, bićeš blažen na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po Jevanđelju… tj. kada se misli budu među sobom optuživale ili opravdavale (Rim.2,16; 15). Ti nećeš poći sa onima što su se priklonili zlu, nego ćeš biti počastvovan vencima pravde, kakvima si i sam tokom čitavog života uvenčavao vrline. Prema tome, Knjiga priča donosi mnoga dobra s obzirom da poučava istinskoj pravdi i ispravnosti sudova.
11. Šta još možemo navesti? Rečeno je: Da se nezlobivima da prepredenost, a detetu čulo i poimanje (Prič.1,4). Nezlobivost se može dvojako shvatiti. Udaljavanje od greha koje se postiže pomislima usled dugovremenog staranja i brige o dobru čini da na neki način odsecamo koren zla. Ukoliko ga u potpunosti uklonimo, mi dobijamo naziv nezlobivih. Nezlobivost je i neiskustvo u zlu ili neopitnost u izvesnim porocima usled mladosti ili načina života. Na primer, dete ne zna za gordost, ne poznaje zlobu i podmuklost. Isto tako, postoje [ljudi] koji žive na selu i kojima su nepoznate trgovačke prevare i sudski sporovi. Njih ne nazivamo nezlobivima stoga što su po proizvoljenju daleko od poroka, nego što iskustvom još nisu zadobili lukave navike. Nezlobiv je osobito bio David, koji kaže: Jau bezazlenosti svojoj hodih (Ps.25,11). Onaj ko upražnjava vrlinu i od svoje duše udaljuje svako lukavstvo udostojava se da nasledi dobra, s obzirom da Gospod neće lišiti dobara one koji hode u bezazlenosti (Ps.83, 12). On će sa uverenjem reći: Sudi mi, Gospode, jer hodih u nezlobivosti mojoj (Ps.25,1) i: Sudi mi, Gospode, po pravdi mojoj i po nezlobivosti mojoj (nek bude) na meni (Ps.7,9). Nezlobivi se odlikuje jednostavnošću naravi, plemenitošću i neizveštačenošću. Sličan beše Jakov, s obzirom da je rečeno: Neizveštačeno življaše u šatorima (Post.25,27), tj. pokazivaše prirodnu prostodušnost, a ne izveštačeni lik koji se, kao neka ličina [tj. maska], stavlja da bi se obmanuli posetioci. Uostalom, izgleda da se na navedenom [mestu] nezlobivim naziva onaj ko nije iskustveno spoznao zlo i kome je stoga neophodna i pohvalna prepredenost. Naime, njemu je pored prirodne neiskvarenosti neophodno da dođe do razumnosti koja se stiče iskustvom kako bi, ograđen pohvalnom prepredenošću kao nekim oružjem, postao teško dostupan zloumišljajima protivnika. Mislim da savršeni mora da je razborit u odnosu na dobro i neiskvaren u odnosu na zlo. Neka nezlobivi iz navedenoga, kao iz nekog izvora, crpu spasonosnu prepredenost. Jer, prepredeni jeste presto čula (Prič. 12,23). Prepredeni vidi dolazeće zlo i uklanja se (Prič.27,12). Najprepredeniji je onaj ko se drži izobličenja (Prič.15,5). Stoga prepredenost podrazumeva da se u svemu dejstvuje s opitnim umećem, dok zločin označava isključivo upražnjavanje u zlu. Prepredeni se, međutim, prihvata svakoga dela, pa i nedoličnog. Stoga reč „prepredeni“ ima dva značenja. Onaj ko koristi svoju umešnost da bi naškodio drugima jeste podlac. Međutim, pohvalno je prepreden onaj ko brzo i promišljeno nalazi ono što je za njega dobro, premda izbegava svaku štetu koju mu zlonamerno i podlo smišljaju drugi. Dakle, posveti posebnu pažnju reči „prepredenost“. Znaj da postoji i neko srednje dopustivo stanje u kome se čovek koristi prepredenošću sa dobrom naklonošću prema sopstvenoj koristi i koristi bližnjeg. Međutim, za osudu je onaj ko svoju prepredenost koristi na štetu drugog, s obzirom da svoje umeće upotrebljava kao sredstvo za propast drugog.
12. Istorija je prepuna primera korišćenja navedenog umeća na jedan ili drugi način. Dobra je prepredenost Jevreja kojom su pobedili Egipćane uzimajući im platu za izgradnju gradova i ujedno snabdevši se građom koja im je bila neophodna za skiniju (Izl.12,35). Pohvalno prepredene bile su i babice koje su spasavale jevrejsku mušku decu (Izl.1,17). Dobra je i prepredenost Reveke, koja je zadobila veliki blagoslov za svog sina (Post.27,15). Dobra je bila prepredenost i Rave (Nav.2,1) i Rahilje (Post.31,34): jedna je spasla uhodu, a druga nadmudrila oca i izbavila ga od idolosluženja. Međutim, podmukla je bila prepredenost kojom su se poneli Gavaonjani prema Izrailjcima (2.Car.21). Podmukla je bila prepredenost i Avesaloma koji je pod maskom snishodljivosti (2.Car.15) primao podanike i sakupljao mnoge otpadnike za zaveru protiv oca. Neki se okrivljuju i zbog prepredenosti protiv „naroda Božijeg“ (up. Ps.82,4). Pismo, međutim, odobrava prepredenost koje se upotrebljava na korist, služeći kao neka vrsta oružja u žitejskim stvarima i ograđujući dušu prostodušnih. Da je Eva posedovala sličnu prepredenost, zmija je ne bi ulovila svojom obmanom. Nezlobivi je poverljiv prema svakoj reči, usled čega se lako može obmanuti. Ovo učenje ga, međutim, ograđuje budući da mu za pomoćnika u žitejskim delima nudi korist od prepredenosti.
13. Trebalo bi da u nastavku razmotrimo način na koji Knjiga priča detetu daje čulo i poimanje. Po rečima apostola,čovek je dvojak, tj. „spoljašnji“ i „unutrašnji“ (up. 2.Kor.4,1b),onaj koji se vidi i onaj koji se tajno poima, što nas primorava da priznamo da postoje i uzrasti koji im odgovaraju. Reći da novorođeno dete ima čula nije daleko od smešnog. Kakvo mu, međutim, čulo može dati Knjiga priča? Vid, sluh, miris, ukus i dodir su nam urođeni. Oni se ne pojavljuju usled nekog učenja, većih sama priroda daruje živom biću. Stoga reč „dete“ ne treba shvatiti telesno, kao što ni pod rečju „čulo“ ne treba podrazumevati nijedno od nabrojanih čula. Naprotiv, treba da shvatimo da [se govori] o uzrastu unutrašnjeg čoveka. Iz mnogih mesta iz Pisma smo naučeni [da postoji] detinje, zrelo i staračko stanje duše. Na primer, od Pavla doznajemo da su Korinćani bili „mala deca“, s obzirom da su još uvek imali potrebu za mlekom, tj. Za uvodnim i pojednostavljenim jevanđelskim učenjem. Oni, naime,još nisu bili spremni za „jaku hranu“ koja se nalazi u dogmatima. Mlad dušom je onaj ko se pripravio za privođenje savršenstvu raznolikosti vrlina. Onaj, pak, ko ima plamen duh i revnost prema pobožnim delima jeste onaj ko se nalazi u vrhuncu snage za dobra dela. Jevanđelje njega naziva podvižnikom s obzirom da može da prigrabi nebesko Carstvo (Mt.11,12). U [duhovnim] pesmama Duh Sveti ga navodi kao pogodnog, budući da govori: Momci i devojke… neka hvale ime Gospodnje (Ps.148,1213). I kod Joila mladići imaju obećanje da će videti viđenja (Joil 3,1). Star dušom je onaj ko je savršen u razboritosti. Takav beše Danilo, koji je u telu mladića pokazivao razumnost dostojnu poštovanja, daleko uviđavniju nego kod sedine. Stoga mu i govore oni koji su ostareli u grehu: Dođi i sedi među nas i saopšti nam, jer tebi Bog dade starešinstvo (Dan.13,50). Prema tome, detetom se naziva onaj ko je ponovo rođen banjom preporoda, othranjen i ponovo postao „kao dete“. Zbog takvog stanja on je pripravan za Carstvo nebesko. Upravo rečenom preporođenom mladencu, koji je poželeo slovesno i čisto mleko, izučavanje Knjige priča će dati čulo i poimanje: čulo za sadašnje, a poimanje za buduće. Ona poučava ljudskim [stvarima] i čini da ljudi spoznaju stvari kako ne bi postali sluge nedoličnih uživanja i kako ih ne bi obespokojavala isprazna slava ovoga sveta. Ona takođe omogućuje i poimanje budućeg veka, onim što govori privodeći veri u obećano.
14. Pošto smo razliku u uzrastima objasnili u vezi sa unutrašnjim čovekom, trebalo bi da i pomenuta čula primenimo na duševne sile. Kada [Solomon] kaže: Rečima mojim prikloni uho svoje (Prič.22,18), trebalo bi da znamo da traži poslušno uho duše, kao uostalom i Gospod: Ko ima uši da čuje, neka čuje (Mt.13,9). Na drugom mestu [on] kaže: Mudro slovo [ide] u uho koje je sklono slušanju (Prič.25,12). Tim i sličnim rečima on „detetu“ daje zdravo čulo sluha. Kada, pak, kaže: Nemoj gledati na zlu ženu (Prič.5, 3), i opet: Nemoj upravljati oko svoje prema njoj (Prič.9,18) i: Oči tvoje neka gledaju pravo (Prič.4,25), očigledno je da detetu na neki način daje duševno zrenje. Kada savetuje: Jedi med, sine moj, da bi se naslađivalo grlo tvoje (Prič.24,13), on u prenosnom značenju medom naziva božanstveno učenje, s obzirom da je rečeno: Kako su slatke grlu mome reči tvoje, većma od meda ustima mojim (Ps.118, 103). Takvim savetovanjem on u duši obrazuje duhovni ukus, o kome je rečeno: Okusite i vidite daje blag Gospod (Ps.33,8). Osim toga, postoji i duševni dodir. Koristeći ga, mudrost se dotiče duše i kao da je grli vrlinom. Jer, rečeno je: Zavoli je i ona će te prigrliti (Prič.4,6). Isto tako, i propovednik [kaže]: Ima vreme kad se grli i kad se ostavlja grljenje (Prop.3,5). Tela se skrnave nečistim grljenjem. Vascelo, pak, obitavajući u zagrljaju mudrosti i u potpunosti se s njom sjedinivši, duša se ispunjava osvećenjem i čistotom. Na taj način se detetu daje čulo. Kako, pak stiče poimanje? Kada kaže: Neće pomoći imanje u dan gneva (Prič.11, 4), on tvoje srce podseća na dan u koji ti neće pomoći mnoštvo tvog bogatstva, budući nemoćno da te izbavi od večnog mučenja.
Govoreći: Nezlobivi će naslediti zemlju (Prič.2,20), on misli na zemlju koju će naslediti krotki, saglasno psalmopojcu koji kaže: Krotki će naslediti zemlju (Ps.36,11) i saglasno blaženstvima Gospodnjim: Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju (Mt.5,5). I opet, govoreći: Mudri će naslediti slavu (Prič.3,35), on pobuđuje dušu da želi obećana blaga. Takvo poimanje on daje detetu, tj. strah od onoga čime se preti grešnima i želju za onim što je ugotovljeno pravednima. Mudri koji sluša rečeno, postaće još mudriji (Prič.1,5). Reč u Pričama svedoči o velikoj sili, koja prevazilazi mudrost mudrih. Učenja te Knjige su mnogo viša od pouka koje ćeš dobiti od mudraca. Stoga su učenici drugih učitelja neuki, dok su slušaoci ove Knjige mudri. Naziv „mudar“, međutim, jeste višeznačan s obzirom da se mudrima nazivaju kako mudraci ovoga sveta (up. 1.Kor.1,20), tako i oni koji su kroz veru primili istinsku mudrost, odnosno Gospoda našeg Isusa Hrista (1.Kor.1,30). Onima koji su van našeg učenja, reč Knjige priča obećava da će, ukoliko pristupe njenom zdravom učenju, postati još mudriji, s obzirom da će prezreti znanja o ispraznim stvarima i zadivljeno se obratiti istini. Čovek se u različitim značenjima naziva mudrim, tj. i kada samo želi mudrost, i kada je uznapredovao u izučavanju mudrosti, i kada je postao savršen u posedovanju mudrosti. Kada mudri sluša rečeno (bilo da je ljubitelj mudrosti, bilo je već uznapredovao u njoj), postaće još mudriji, s obzirom da će biti poučen mnogim božanstvenim dogmatima, ali i mnogim ljudskim naucima. Ova Knjiga pomoću različitih sredstava izgoni porok i na njegovo mesto uvodi vrlinu. Ona zadržava zloban jezik, vaspitava oči koje lukavo gledaju, ne dopušta nepravde, udaljuje dokonost, kažnjava nedoličnu pohotu, uči razboritosti, poučava hrabrosti i veliča celomudrenost. Prema tome, onaj ko se naučio rečenome, ko u sebi ima snažno odvraćanje od rđavoga i ko je uz veliki napor i kao uz pokliče odobravanja zadobio čežnju prema dobru jeste mudar usled svog sopstvenog nastrojenja i postaje još mudriji usavršavajući se učenjem.
15. Smisleni će steći upravljanje (Prič.1,5). Onaj ko hoće da se prihvati bilo kakve veštine treba da ima na raspolaganju prirodne sposobnosti. Borcu je neophodna dobra građa i telesna snaga, trkaču – brzina i lakoća nogu, a upravitelju – oštrina razuma i zapažanje. Stoga reč [Priča] ne poziva svakoga na upravljanje, nego samo smislenoga. Šta je upravljanje? Ništa drugo do spoznaja duše o nepostojanosti prirode ljudskih stvari i načina da se ona prebrodi. Na mnogim mestima Svetog Pisma nalazimo da se sadašnji život imenuje vodom ili morem, kao u Psalmu: Nisposla ruku s visine i uze me, prihvati me iz voda mnogih (Ps.17, 17). Jasno je da se pod vodom podrazumeva žitejska pometnja. Uspešne i mnogoželjene [okolnosti] nisu trajne i postojane, kao što se uostalom ni tužne i neprijatne stvari ne zaustavljaju u nepokretnosti. Naprotiv, sve je podložno kolebanju, talasanju i neočekivanim promenama. More ne može dugo da ostane nepromenjeno: najpre je ravno i neustalasano, da bi ga nešto kasnije video podivljalim zbog duvanja vetrova. Međutim, iako je trenutno pobesnelo i uskomešano zbog bure, uskoro će na njemu zavladati duboka tišina. Isto tako, i žitejske stvari lako dobijaju čas jedan, čas drugi zaokret. Stoga je neophodan upravitelj koji će da dočekuje promene. U spokojstvu života, kada duvaju povoljni vetrovi, on će očekivati promene, ne uspavljujući se postojećim stanjem kao besmrtnim. I opet, u nesretnim okolnostima on neće gubiti nadu i neće potonuti zbog prevlasti prevelike žalosti (up. 2.Kor.2,7). Ni telesno zdravlje, ni mladost, ni kućno blagostanje, niti bilo koja druga dobrobit života ne traje dugo. Naprotiv, i kad se nađeš u letu života, očekuj zimu stvari. Doći će bolest, doći će siromaštvo. Ne duva uvek vetar u krmu. Čak i čoveka koji u svemu na sebe obraća poglede svih s obzirom da se nalazi u zavidnim [okolnostima], često sustiže neočekivano beščašće. Svako životno blagostanje pomućuju neočekivane okolnosti slične olujama. Neprekidnost zla tebi liči na talase koji te sustižu jedan za drugim, otežavajući ti život i podižući sa svih strana buru koja ti preti. Vremenom ćeš uvideti da će i navedeno proći, te da će se život preobraziti u radost i zaista prijatnu tišinu. Smisleni upravitelj je onaj ko proniče u ono što je potčinjeno prirodi i rukovodi onim što se dešava, uvek ostajući isti, tj. ne prevaznoseći se u dobrobiti, niti malaksavajući duhom u nedaćama. Dobro upravljanje nam koristi i u drugim slučajevima. Naime, poznati su mi i drugi talasi i preteća bura koja se podiže u duši, tj. bura telesnih strasti. Gnevljivost i strah, uživanja i žalosti koje nam nanosi telesno mudrovanje liče na snažnu buru koja često potapa neupravljanu dušu. Stoga je neophodno da se um kao krmanoš uzdigne iznad strasti i da upravlja lađom tela, da vešto rukovodi pomislima kao kormilom, odvažno gazeći talase i držeći se visoko iznad njih, ostajući nedostupan za strasti i niukoliko ne prihvatajući njihovu gorčinu sličnu slanim [morskim talasima], već svagda govoreći molitvu: Da se izbavim od onih koji me mrze, i od voda dubokih, da me ne potopi bura vodena, niti da me proguta bezdan (Ps.68,15-16).
16. Ako hoćeš, opisaću ti i drugu plovidbu, u kojoj nam je neophodan dar upravljanja. Još je Carstvo nebesko kao čovek trgovac (Mt.13,45). Svi koji idemo jevanđelskim putem jesmo trgovci. Kroz ispunjavanje zapovesti mi zadobijamo nebesko. Mi treba da saberemo veliko i raznoliko nebesko blago kako se, prilikom objavljivanja dobiti na dobijeni talant, ne bismo postideli i kako ne bismo čuli: Zli i lenji slugo (Mt.25,26). Naprotiv, opterećeni tovarom mi treba da se odvažimo da bezbedno preplivamo ovaj život. Brojni su oni koji su mnogo sabrali u mladosti. Međutim, kada su dospeli do zrelog doba i kada su duhovi zlobe podigli protiv njih iskušenja, oni nisu podneli težinu nepogode s obzirom da nisu posedovali upravljanje, te su izgubili sve što su sabrali. Stoga su neki doživeli brodolom vere (up. 1.Tim.1,19), dok su neki izgubili uzdržanje (koje su zadobili u mladosti) kad je na njih, slično neočekivanoj buri, počelo da duva zlobno slastoljublje. Uistinu, najžalosnije je videti da se nakon posta, zlopaćenja, dugotrajnih molitava, obilja suza, tj. posle dvadesetogodišnjeg, pa čak i tridesetogodišnjeg uzdržanja [čovek] nađe nag (2.Kor.5,3) usled nepažnje i duševnog nemara. Onaj ko se obogatio vršenjem zapovesti postaje sličan bogatom trgovcu koji sa mnoštvom tovara u lađi preplovljuje strašnu pučinu, nošen povoljnim vetrom, da bi u jednom trenutku ostao bez svega, doživevši brodolom u samom pristaništu. On mu postaje sličan stoga što prilikom jednog napada đavolskog gubi sve, budući preplavljen grehom kao nekom burom. Onome kome je vascela vrlina u jednom trenutku podlegla brodolomu priliči reč: Dođoh u dubine morske i bura potopi me (Ps.68,3).
17. Prema tome, čvrsto drži kormilo života. Upravljaj svojim očima da se ne bi dogodilo da u tebe posredstvom vida provale snažni talasi pohote. Upravljaj sluhom i jezikom kako ne bi primio nešto štetno i kako ne bi izgovorio nešto zabranjeno. Pazi da te ne obori vrtoglavica gneva, da se na tebe ne obruše neočekivani strahovi i da te ne potopi težina žalosti. Strasti su talasi. Ukoliko budeš bio iznad njih, bićeš dobar upravitelj života. Međutim, ukoliko umešno i nepokolebivo ne budeš svaku od njih odbacivao, tebe će, kao lađu bez tovara, privlačiti sve što se događa, te ćeš ogreznuti u pučini greha. Stoga čuj kako možeš da stekneš umeće upravljanja. Mornari imaju običaj da gledaju u nebo da bi našli putokaz za plovidbu. Oni danju [vide] sunce, a noću severnjaču ili neku drugu zvezdu koja se može stalno videti. Na taj način nikad ne skreću s pravog smera. Stoga i ti gledaj na nebo, prema rečima onoga ko kaže: Tebi podigoh oči svoje, koji živiš na nebu (Ps.122,1). Gledaj na Sunce pravde i rukovodi se zapovestima Gospodnjim kao najblistavijim zvezdama. Neka tvoje oko bude nedremljivo i nemoj dati san očima svojim i trepavicama svojim dremanje (Ps.131,4), kako bi u zapovestima imao trajne putokaze. Jer, rečeno je: Svetilnik je nogama mojim reč tvoja, i svetlost stazama mojim (Ps. 118,105). Ukoliko nikad ne zadremaš za kormilom sve dok si u ovom životu, tj. u nepostojanoj prirodi svetskih stvari, ti ćeš zadobiti pomoć Duha, koji će te povesti napred laganim i mirnim povetarcem, sve dok se ne dospeš u neustalasano i mirno pristanište volje Božije. Njemu neka je slava i sila u beskonačne vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *