BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA O TOME DA BOG NIJE UZROČNIK ZLA
 
1. Postoje mnogi vidovi učenja koje nam je kroz sveštenog psalmopojca Davida pokazao [Sveti] Duh, koji je dejstvovao u njemu. Prorok je ponekad opisivao svoja sopstvena stradanja i hrabrost sa kojom je podnosio ono što mu se događalo u životu, kroz sopstveni primer nam ostavljajući jasno učenje o trpljenju, kao kada kaže: Gospode, što se umnožiše oni koji me ugnjetavaju (Ps. 3,1). Ponekad nam on ukazuje na Božiju dobrotu i brzinu pomoći koju pruža onima što ga uistinu traže, kao kada kaže: Kad te prizivah, uslišio si me, Bože pravde moje (Ps.4,1). Rečeno ima istu snagu kao i [izreka] proroka, koji govori: Još dok govoriš, On će reći: Evo me (Is.58,9). Naime, [čovek] još nije ni prestao da priziva, a sluh Božiji je već čuo kraj molitve. Prinoseći molitve i moljenja Bogu, najzad, on nas uči načinu na koji grešnici treba da umilostivljavaju Boga: Gospode, nemoj me jarošću svojom pokarati, niti me gnevom tvojim kazniti (Ps.6,1). U dvanaestom Psalmu, on dugotrajnost iskušenja opisuje rečima: Dokle ćeš me, Gospode, zaboravljati do kraja (st. 1). Tokom čitavog Psalma on nas poučava da u nevoljama ne gubimo hrabrost, nego da očekujemo Božiju dobrotu, znajući da nas po naročitom domostroju predaje skorbima, šaljući nam po meri vere i meru iskušenja. Nakon što je rekao: Dokle ćeš me, Gospode, zaboravljati do kraja? Dokle ćeš odvraćati lice svoje od mene, on odmah prelazi na zlo bezbožnika. Ne podnoseći teške okolnosti u životu, oni tek što pretrpe neko ogorčenje odmah počinju da se kolebaju u razumu, [pitajući se] da li se Bog brine o ovdašnjem svetu, da li nadzire dela svakog čoveka i da li svakome pravedno daje ono što je zaslužio. I kada vide da njihov neprijatan položaj dugo traje, oni prihvataju lukavo mišljenje i u svom srcu odlučno govore da nema Boga: Reče bezumnik u srcu svome: Nema Boga (Ps.13,1). Onaj ko je umom prihvatio [rečeno], izobilno prihvata i svaki greh. Ukoliko nema nadzornika, ukoliko nema onoga ko svakome daje saglasno sa onim što učini u životu, čoveka ništa ne sprečava da ugnjetava uboge, ubija siročad, usmrćuje udovice i prolaznike i osmeli se na svako neprilično delo, skrnaveći se nečistim i mrskim strastima i svim životinjskim željama. Kao posledicu misli da nema Boga, on je dodao: Raspadoše se i zgadiše se u postupcima (svojim) (Ps.13,1). Ne može, naime, skrenuti s pravog puta onaj čija duša nije obolela od zaborava Boga.
2. Zbog čega su neznabošci bili predati u pokvaren um, tj.da čine što je neprilično (Rim.1,28)? Zar ne stoga što su rekli:“Nema Boga“. Zbog čega su pali u sramne strasti, a žene njihove pretvorile prirodno upotrebljavanje u neprirodno, dok su muškarci sa muškarcima činili sram (Rim.1,26-27)? Zar ne stoga što zameniše slavu besmrtnoga Boga podobijem… četvoronožnih životinja i gmizavaca (Rim.1,23)? Bezuman je onaj ko govori da „nema Boga“: on kao da je uistinu lišen uma i razboritosti. Njemu je blizak i u bezumlju sličan i onaj ko govori da je Bog uzročnik zla. Smatram da je njihov greh podjednako težak, s obzirom da se i jedni i drugi podjednako odriču Blagog. Jedni govore da Boga uopšte nema, a drugi tvrde da Bog nije dobar. Jer, ukoliko je Bog uzročnik zla, očigledno je da nije dobar. Stoga i jedni i drugi odriču Boga. „Odakle, govore, potiču bolesti? Odakle potiče prevremena smrt? Zašto se uništavaju gradovi, zašto se dešavaju brodolomi, ratovi, zaraze? Sve navedeno je zlo, nastavljaju,i sve je delo Božije. Koga ćemo izuzev Boga smatrati odgovornim za ono što se događa“. Pošto smo se već dotakli pitanja koje se često ponavlja, povešćemo besedu ka nekom opšteprihvaćenom načelu. Brižljivo razmotrivši predloženu temu, pokušaćemo da joj damo razgovetno i jasno objašnjenje.
3. U svom razumu treba najpre da utvrdimo jednu stvar. Naime, ukoliko smo tvorevina dobrog Boga, i ukoliko se nalazimo pod vlašću Onoga ko sve ustrojava za nas (i malo i veliko),mi ništa ne možemo pretrpeti bez volje Njegove. Čak i ako nešto pretrpimo, neće nam biti na štetu, niti bismo mogli smisliti nešto bolje. Naravno, smrt je od Boga. Međutim, smrt uopšte nije zlo, izuzev ukoliko [čovek] misli na smrt grešnika.Jer, za njega prelazak odavde označava početak mučenja u adu. I opet, Bog nije uzrok zla u adu, nego mi sami, s obzirom da je načelo i koren greha naša sloboda i samovlasnost. Jer, da smo se uzdržali od zla, ne bismo trpeli nikakvu nesreću. Međutim, pošto nas je uživanje ulovilo u greh, možemo li izneti bilo kakav opravdan dokaz da nismo sami sebe učinili uzročnicima nesreće? Postoje dve [vrste] zla: jedno je samo u našim osećanjima, a drugo – po prirodi. Zlo po prirodi [tj. pravo zlo] zavisi od nas i predstavlja – nepravdu, razvrat, bezumlje, bojažljivost, zavist,ubistva, trovanja, spletkarenje i ostale njima srodne strasti koje, oskrnavivši dušu stvorenu po obrazu Tvorca, obično pomračuju njenu lepotu. Zlom nazivamo i ono što je teško i bolno za naša osećanja, tj. telesnu bolest, telesne povrede, oskudicu,beščašće, oštećenje imovine, gubitak srodnika. Međutim,mudri i blagi Vladika nam navedeno šalje radi naše koristi.
On bogatstvo oduzima od onih koji ga rđavo upotrebljavaju, uništavajući oruđe njihove nepravde. On daje bolest onima kojima je korisnije da imaju vezane udove, negoli da nesmetano streme ka grehu. On smrt šalje onima koji su dostigli krajnju granicu života, od početka postavljenu po pravednom sudu Božijem, koji izdaleka prozire šta je korisno za svakoga od nas. Glad, suša i obilne kiše jesu zajedničke rane koje pogađaju gradove i narode. Njima se kažnjava prekomerno zlo. Lekar je dobročinitelj stoga što uzrokuje muke i stradanja na telu, boreći se sa bolešću, a ne sa bolesnikom. I Bog je dobar stoga što pojedinačnim nesrećama ustrojava spasenje celine. Ti ne kriviš lekara što neke [delove tela] seče, neke spaljuje, a neke potpuno uklanja, nego mu daješ novac i nazivaš ga spasiteljem, s obzirom da je bolest koja se pojavila na malom delu zaustavio pre nego što se raširila na čitavo telo. Međutim, kada vidiš da se zbog zemljotresa grad obrušio na žitelje ili da se na moru razbio brod sa ljudima, ti se ne plašiš da svoj hulni jezik pokreneš protiv istinskog Lekara i Spasitelja. Trebalo bi, međutim, da razumeš da kod umerenih i izlečivih bolesti ljudi imaju koristi i od same brige o njima. Kada se, međutim, pokaže da se bolest ne povlači pred lečenjem, neophodno je da se povređeno mesto ukloni. Inače će bolest, šireći se, preći i na osetljive delove. Za sečenje i paljenje, međutim, nije kriv lekar, nego bolest. Na isti način se i Bog oslobađa svakog prekora za uništenje gradova, s obzirom da ga je prouzrokovala prekomernost greha.
4. „Ukoliko Bog nije uzročnik zla, neko će reći, zbog čega je onda rečeno: Ja sačinjam svetlost i stvaram mrak, činim mir i sazdajem zlo (Is.45,7). Osim toga, rečeno je: Siđe zlo od Gospoda do vrata jerusalimskih (Mih.1,12), i: Nema zla u gradu koje ne učini Gospod (Am.3,6). U velikoj pesmi Mojsijevoj [se kaže]: Vidite, vidite sada da sam ja sam i da nema Boga osim mene. Ja umrtvljujem i oživotvoravam, ja ranjavam i isceljujem (Pon.32,36)“. Za onoga, međutim, ko razume smisao [Svetog] Pisma, nijedno od navedenih mesta ne sadrži optuživanje Boga kao uzroka i tvorca zla. Onaj ko je rekao: Ja sačinjam svetlost i stvaram mrak, u stvari obznanjuje da je Stvoritelj tvari, a ne zla. On se naziva Stvoriteljem i Izumiteljem onoga što se u tvorevini čini protivnim kako se ne bi pomislilo da je jedan uzročnik svetlosti, a drugi tame, i da se ne bi počeo tražiti jedan stvoritelj vatre, a drugi vode, jedan stvoritelj vazduha, a drugi zemlje. Naime, izgleda da su [navedeni sastojci] protivni jedni drugima usled svojih suprotnih osobina. Nekima se pomenuto uistinu i dogodilo, zbog čega su se okrenuli mnogoboštvu. Činim mir i sazdajem zlo. On osobito čini mir u tebi kada dobrim učenjem uspokojava tvoj um i ukroćuje strasti koje su se pobunile protiv duše. Sazdajem zlo. Zapravo, On presazdava zlo i vodi ka boljem kako bi, prekrativši se, postalo pričesno prirodi dobra. Srce čisto sazdaj u meni, Bože (Ps.50,12), tj. ne da ga sada stvoriš, nego da obnoviš ostarelo od greha. Da oba sazda u samome sebi u jednoga novoga čoveka (Ef.2,15). Da sazda ne znači da privede iz nebića, nego da preobrazi one koji već postoje. Ako je ko u Hristu, nova je tvar (2.Kor.5,17). Još je Mojsije [govorio]: Nije li On otac tvoj koji teje zadobio, koji teje stvorio i sazdao (Pon.32,6). Reč „sazdao“, stavljena nakon reči „stvorio“ jasno uči da se često upotrebljava u značenju poboljšavanja. Sazdati, naime, ima mnoga značenja. Prema tome, „činiti mir“ znači graditi mir kroz sazdanje zla, odnosno kroz njegov preobražaj i privođenje ka boljem. Pod rečju „mir“ ti možeš podrazumevati oslobađanje od ratova i zlom možeš zvati teškoće koje prate ratnike, odnosno pohode van granica otadžbine, napore, bdenje, nemir, prolivanje znoja, rane, ubijanje, zauzimanje gradova, porobljavanja, odvođenje u ropstvo, tužan izgled zarobljenika i, uopšte, sve žalosne posledice rata. Međutim, sve rečeno se dešava po pravednom sudu Božijem, koji ratovima šalje kazne na one koji su dostojni kažnjavanja. Ili bi možda hteo da Sodom nije bio spaljen nakon njegovih nepriličnih dela i da Jerusalim nije bio razrušen i njegov hram opustošen nakon strašnog bezumlja Judejaca protiv Gospoda? I kako bi se drugačije rečeno pravedno izvršilo ako ne rukama Rimljana, kojima su Judejci, tj. neprijatelji sopstvenog života, predali Gospoda našeg? Ponekad je pravedno da zlo, koje nastaje usled ratova, bude poslato na one koji su ga dostojni. Reči: Ja umrtvljujem i oživotvoravam, shvati, ako hoćeš, u njihovom neposrednom značenju, s obzirom da strah naziđuje najprostodušnije. I reči: Ja ranjavam i isceljujem je korisno da shvatimo u doslovnom značenju, s obzirom da ranjavanje uliva strah, a iscelenje podstiče na ljubav. Međutim, u rečenome možeš da nađeš i nešto više: Ja ću umrtviti zbog greha i oživotvoriti zbog pravde. Jer, ukoliko se naš spoljašnji čovek raspada, utoliko se unutrašnji obnavlja (2.Kor.4,16). Treba razumeti da On ne umrtvljuje jednog, a drugoga oživotvorava, već jednog i istog oživotvorava onim čime ga umrtvljuje, isceljujući ga onim čime ga ranjava, saglasno Priči, u kojoj se kaže: Udarivši ga štapom, ti ćeš njegovu dušu izbaviti od smrti (Prič.23,14). Dakle, ranjava se telo da bi se iscelila duša, umrtvljuje se greh da bi živela pravednost. Reči: Siđe zlo od Gospoda do vrata jerusalimskih su samorazumljive. Kakvo „zlo“? Šum kola i konjanika (Mih.1,13). Čuvši: Nema zla u gradu koje ne učini Gospod, shvati da izreka pod rečju „zlo“ podrazumeva nesreće koje se šalju na grešnike radi ispravljanja pregrešenja. Jer, rečeno je: Mučih te i glađu te morih… da bih ti dobro učinio (Pon.3,8; 16), zaustavljajući nepravednost pre nego što se bezmerno raširi, kao što se rečna struja obuzdava nekom čvrstom branom i pregradom.
5. Usled toga, bolesti u gradovima i narodima, suša u vazduhu, neplodnost zemlje i nesreće kakve svako susreće u životu presecaju narastanje zla. Svako slično zlo potiče od Boga radi otklanjanja uzroka istinskih zala. I telesna stradanja i spoljašnje nesreće smišljeni su radi obuzdavanja greha. Prema tome, Bog uništava zlo, a ne da zlo proističe od Boga. Lekar ne unosi bolest u telo, nego je uništava. Razaranje gradova, zemljotresi, poplave, poraz vojske, brodolomi i istrebljenje velikog broja ljudi bilo od zemlje, mora, vazduha, vatre ili nekog drugog uzroka, dešava se da bi se urazumili ostali, budući da Bog svenarodne poroke urazumljuje narodnim bičem. Greh je, dakle, glavno zlo i zavisi od naše volje. I jedino njemu priliči naziv zla. Od nas zavisi da li ćemo se uzdržati od zloće ili ćemo biti poročni. Ostala zla mogu biti ili povod da se pokaže odvažnost (kao kod Jova koji je u jednom trenutku ostao bez dece, bio lišen čitavog bogatstva i prekriven gnojavim ranama), ili kao povod za iscelenje od učinjenih grehova (kao kod Davida, koji je pretrpeo osramoćenje carskog doma kao kaznu za nezakonitu želju). Znamo i za strašne kazne druge vrste, koje šalje pravedni sud Božiji, kako bi oni što se lako priklanjaju grehu postali razumni. Datana i Avirona je, na primer, progutala zemlja, povukavši ih u provalije i ponore koji su se pod njima otvorili (up. Br. 16,31-33). Navedenim načinom kažnjavanja, naravno, nisu popravljeni oni sami (jer, kako bi bilo moguće da se poprave oni koji su sišli u ad), ali su svojim primerom urazumili ostale. Na sličan način je i faraon bio potopljen sa svom svojom vojskom. Na sličan način su istrebljeni i oni koji su prethodno naseljavali Palestinu. Njih apostol na jednom mestu naziva sasudima gneva, koji su spremljeni za propast (Rim.9,22). Međutim, mi ne treba da pomislimo da je faraon neki rđavi sasud (s obzirom da bi u tom slučaju krivica pravedno padala na njegovog sazdatelja). Naprotiv, kada čuješ „sasud“, shvati da je svako od nas stvoren za nešto korisno. U velikom domu jedan sasud je od zlata, drugi od srebra, jedan od gline, a drugi od drveta (up. 2.Tim.2,20). (Uostalom, od naše volje zavisi naša sličnost sa određenim veštastvom: čist u ponašanju i nezlobiv čovek jeste zlatan sasud; niži od njega po dostojanstvu jeste sasud srebrni; onaj ko razmišlja o zemnom i koji je pogodan za uništenje jeste glineni sasud; onaj, pak, ko se lako skrnavi grehom, postajući veštastvo za večni oganj jeste drveni sasud). Prema tome, „sasud gneva“ je onaj ko je u sebe, kao u posudu, obuhvatio svo đavolsko dejstvo i ko, usled smrada što se razvio od nečistote u njemu, ne može biti upotrebljen, nego je dostojan jedino uništenja i propasti.
Budući da je zbog svoje prekomerne poročnosti postao neisceljiv i budući da je trebalo da bude pogubljen, razboriti i mudri Domostrojitelj duša je uredio da postane slavan i svima poznat kako bi svojom nesrećom doneo korist drugima. Svojim dugotrpljenjem i oklevanjem da ga kazni, Bog ga je učinio još surovijim, dopustivši da se njegov greh uveliča. On je hteo da se na njemu otkrije pravednost suda Božijeg kada njegovo zlo naraste do krajnje granice. Stoga je i počeo od manjih udaraca, da bi zatim neprestano umnožavao i pojačavao nesreće. Međutim, njegova nepokornost se nije ublažila. Naprotiv, otkrilo se da on prezire Božiju dugotrpeljivost i da se privikao na nesreće koje su poslate na njega. Pa ipak, Bog ga ni nakon rečenoga nije predao smrti, sve dok nije sam sebe utopio, s obzirom da se u nadmenosti srca osmelio da ide putem pravednih, pomišljajući da će preko Crvenog mora preći kao i narod Božiji. Budući da si sada spoznao koji vidovi zla dolaze od Boga, budući da si počeo da ih razlikuješ u sebi i budući da znaš da je pravo zlo zapravo greh (čiji je kraj propast) i da ono što samo izgleda zlo usled bolnog osećanja u stvari ima silu dobra (s obzirom da patnje koje se podnose radi obuzdavanja greha kao plod donose večno spasenje duša), ti treba da prestaneš da se ogorčuješ zbog domostroja Božijeg, te da ne smatraš Boga uzrokom postojanja zla. Osim toga, nemoj zamišljati da zlo ima svoje samostalno postojanje. Zloća nije nešto što postoji, kao što postoji neka životinja, i njenu suštinu ne treba da zamišljamo kao nešto samopostojeće. Jer, zlo je nedostatak dobra. Oči su stvorene, a slepilo je došlo usled gubitka očiju. Prema tome, kad oči ne bi bile propadljive prirode, ni slepilo ne bi postojalo. Na taj način, ni zlo ne postoji po sebi, nego se javlja usled oštećenja duše. Ono nije nerođeno, kao što kažu bezbožnici, koji dobru prirodu čine ravnočasnom sa zlom, i jednu i drugu nazivajući bespočetnom i uzvišenijom od rađanja. Međutim, zlo nije ni rođeno. S obzirom da sve potiče od Boga, zar bi ono moglo da potekne od Blagog? Ružno ne potiče od lepog, kao što ni porok ne potiče od vrline. Pročitaj povest o postanju sveta i videćeš da [na početku] sve beše veoma dobro (Post. 1,31). Zlo, dakle, nije stvoreno istovremeno sa dobrom. Ni mislena tvar, koja je potekla od Stvoritelja, nije prizvana u biće imajući u sebi primesu zla. Ukoliko, dakle, telesna [tvorevina] u sebi nema ukorenjeno zlo, utoliko pre je nemoguće da mislena tvorevina, koja se odlikuje čistotom i svetošću, ima zajedničko postojanje sa zlom? Zlo, međutim, postoji i njegovo dejstvo pokazuje da je razliveno po celom svetu. „Kako, dale, ono postoji, reći će [neko], kada nije ni bespočetno, ni stvoreno“.
6. Onima koji istražuju navedeno i mi ćemo postaviti pitanje: „Odakle bolest? Odakle telesne povrede“. Bolest, naime, nije nešto nerođeno, a nije ni stvorenje Božije. Životinje su stvorene sa građom kakva im po prirodi dolikuje, budući uvedene u život sa savršenim udovima. One, pak, bivaju bolesne kada se udalje od onoga što je za njih prirodno. One se lišavaju zdravlja ili usled rđave ishrane ili usled nekog drugog uzroka bolesti. Dakle, Bog je stvorio telo, ali ne i bolest. Bog je stvorio dušu, ali ne i greh. Duša se zlopati s obzirom da se udaljila od svog prirodnog [stanja]. Šta, pak, beše njeno prethodno dobro? Boravak u blizini Boga i sjedinjenje s Njim kroz ljubav. Otpavši od Njega, ona je počela da se zlopati usled mnogih i raznolikih bolesti. Zašto, međutim, u njoj postoji prijemčivost za zlo? Usled njene samovlasne težnje, koja uostalom priliči slovesnoj prirodi. S obzirom da nije vezana nikakvom nužnošću i da je od Stvoritelja dobila samoproizvoljni život, i budući stvorena po obrazu Božijem, ona shvata dobro, zna da se njime naslađuje i obdarena je vlasnošću i silom. I ukoliko obitava u sagledavanju lepog i u naslađivanju mislenim, ona može da sačuva život koji joj je prirodan. Ona, međutim, ima vlast da se ponekad odrekne lepog. Rečeno joj se događa kada se prezasiti blaženom sladošću i otpadne od višnjeg opteretivši se nekom dremljivošću i pomešavši se sa telom radi uživanja u sramnim nasladama.
7. Adam je nekada bio gore, ne po mestu, nego po proizvoljenju. Primivši dušu i pogledavši na nebo, on se obradovaoonim što je video. On je zavoleo Dobročinitelja koji mu je darovao naslađivanje večnim životom, uspokojio ga usred rajskih sladosti, dao mu načelstvo slično anđelskom, učinio ga satrapeznikom arhanđela i slušaocem Božanstvenog glasa. Nalazeći se pod Božijom zaštitom i naslađujući se Njegovim dobrima, Adam se brzo zasitio. Upavši u nadmenost zbog prezasićenosti, on je mislenoj lepoti pretpostavio ono što se telesnim očima učinilo sladosnim, ispunjenje utrobe pretpostavivši duhovnoj nasladi. Našavši se odmah izvan raja, tj. izvan blaženog života, on nije postao zao iz nužnosti, nego iz nerasudnosti. Sagrešivši usled rđavog proizvoljenja, on je umro usled greha. Jer, plata za greh je smrt (Rim.6,23). Koliko se udaljio od života, toliko se on približio smrti, s obzirom da je Bog život, dok lišavanje života predstavlja smrt. Udaljujući se od Boga, Adam je samome sebi ugotovio smrt, kao što je napisano: Koji sebe udaljuju od tebe, propašće (Ps.72,27). Bog, dakle, nije stvorio smrt, nego smo je mi sami privukli svojom rđavom voljom. Ipak, On nije ni sprečio našu propast iz navedenog razloga, odnosno da bolest u nama ne bi postala besmrtna, kao što ni grnčar ne stavlja u vatru glinenu posudu iz koje ističe voda dok preradom ne ispravi njen nedostatak. „Zbog čega nam, kažu neki, pri samom stvaranju nije data bezgrešnost, pri kojoj, čak i da želimo, ne bismo mogli da grešimo“. Stoga što ni ti ne smatraš da su ti sluge privržene ukoliko ih držiš svezane, nego ukoliko vidiš da dobrovoljno izvršavaju svoje dužnosti. Zbog toga ni Bogu nije ugodno ono što se čini iz nužnosti, nego ono što se čini po vrlini. Vrlina se, pak, ne čini iz nužde, nego iz proizvoljenja. Proizvoljenje zavisi od onoga što je „u nama“, a ono što je „u nama“ jeste samovlasnost. Onaj, dakle, ko prekoreva Stvoritelja stoga što nas nije stvorio bezgrešne, u stvari slovesnoj prirodi pretpostavlja beslovesnu i delatnoj prirodi koja je obdarena proizvoljenjem – nepokretnu i nečežnjivu. Iako usput, ipak je bilo neophodno da kažemo rečeno kako ti se ne bi dogodilo da, padajući u bezdan pomisli, sa gubljenjem značajnog, uporedo izgubiš i Boga. Prestanimo, dakle, da ispravljamo Mudrog. Prestanimo da ištemo nešto bolje od onoga što je On stvorio. Iako je od nas skriven smisao pojedinih Njegovih odluka, neka u našim dušama postoji pravilo: Od Blagoga ne biva nikakvo zlo.
8. Prema redosledu pojmova, uz navedeno pitanje dolazi i drugo, tj. pitanje o đavolu. „Odakle đavo, ukoliko zlo ne proishodi od Boga“. Šta bismo da kažemo? Za navedeno pitanje će nam biti dovoljno rasuđivanje koje smo ponudili i o čovekovom zlu. Zbog čega je, naime, čovek zao? Zbog svog proizvoljenja. A zašto je zao đavo? Iz istog razloga. I on je imao samoproizvoljni život. I on je u sebi imao vlast da [odluči] da obitava s Bogom ili da se otuđi od Njega. Gavrilo je anđeo i svagda predstoji Bogu. I satana je bio anđeo, ali je u potpunosti otpao od svog čina. Prvog je proizvoljenje održalo na visinama, dok je drugog sa njih zbacilo htenje samovlasnosti. Naravno, i prvi je mogao da postane otpadnik, i drugi je mogao da ne otpadne. Međutim, jednoga je spasla nezasita ljubav prema Bogu, dok je drugoga udaljavanje od Boga učinilo odbačenim. Otuđivanje od Boga i jeste zlo. Neznatno okretanje očiju učiniće ili da budemo na sunčanoj strani ili da budemo na strani svoje senke. Za onoga ko pogleda pravo pripremljeno je prosvećenje, dok je za onog ko odvrati pogled neizbežno pomračenje. I đavo postaje lukav, imajući lukavstvo po svom proizvoljenju, a ne stoga što mu je priroda protivna dobru. Zbog čega on, dakle, vodi borbu sa nama? Postavši sasud svake zloće, on je u sebe primio i bolest zavisti, usled čega nam je pozavideo na časti. Njemu je bio nepodnošljiv naš život u raju bez tuge. On je obmanuo čoveka podmuklošću i lukavstvom. Upotrebivši kao sredstvo za obmanu čovekovu želju da se upodobi Bogu, on mu je pokazao drvo, obećavši mu da će, ukoliko okusi njegov plod, postati sličan Bogu. On je rekao: Kad okusite od njega… postaćete kao bogovi i znaćete šta je dobro, a šta zlo (Post.3,5). On nije stvoren kao naš neprijatelj, već ga je zavist učinila našim neprijateljem. Videvši da je sam izbačen iz [arh]anđelskog čina, on nije mogao ravnodušno da gleda kako se zemljani napredovanjem uzvisuje do anđelskog dostojanstva.
9. Đavo nam je, dakle, postao neprijatelj. Stoga je Bog u nama očuvao neprijateljstvo prema njemu kada je, uputivši pretnju njemu samom, rekao zveri koja mu je poslužila kao oruđe: Polažem neprijateljstvo između tebe i njenog semena (Post.3,15). I zaista, štetno je zbližavanje sa zlom. Osim toga, zakon prijateljstva prirodno dovodi do sličnosti onih koji se druže. Stoga je pravilno rečeno: Zli razgovori kvare dobre običaje (1.Kor. 15,33). I neznatno udisanje vazduha u nezdravim mestima neprimetno izaziva bolest. I rđavo druženje unosi u dušu veliko zlo, premda se šteta ne oseća odmah. Otuda i potiče nepomirljivo neprijateljstvo sa zmijom. Kad je i oruđe dostojno tolike mržnje, koliko tek treba da bude neprijateljstvo prema onom ko deluje preko njega? „Zašto se u raju nalazilo, reći će neko, drvo pomoću koga je đavo mogao uspeti u svojim zlim namerama protiv nas“. Jer, da nije imao primamljivu zamku, on nas kroz neposlušnost ne bi uveo u smrt“. Trebalo je, međutim, da postoji zapovest radi ispitivanja naše poslušnosti. Biljke koje su rađale prekrasne plodove postojale su da bismo mi, izbegavajući ugodno, pokazali prevashodstvo uzdržanja i pravedno se udostojili venaca za trpljenje. Za okušanjem plodova nije usledila samo neposlušnost, nego i poznanje nagosti, s obzirom da je rečeno: Okusite i otvoriše im se oči i videše da su goli (Post.3,6; 7). Nije trebalo da oni poznaju nagost kako se čovekov um, izmišljajući odeću i zaštitu od golotinje, ne bi rasejavao u brizi za ono što nedostaje i da se staranjem o telu ne bi udaljio od stremljenja ka Bogu. „Zbog čega mu, međutim, odeća nije načinjena odmah nakon stvaranja“. Stoga što ona nije trebalo da bude ni prirodna, ni veštačka. Prirodna odeća je svojstvena beslovesnim životinjama. [Nju sačinjavaju] perje, dlaka i gruba koža, koja može da zaštiti od hladnoće i da podnese žegu. U tom pogledu nijedna životinja nema preimućstvo u odnosu na drugu, s obzirom da su sve jednake po dostojanstvu prirode. Čoveku je dolikovalo da zbog ljubavi prema Bogu dobije drugačija dobra. Bavljenje raznim zanatima stvorilo bi brige. Njih je, pak, kao štetne za čoveka, trebalo izbeći. I ponovo nas prizivajući na rajski život, Gospod iskorenjuje brigu iz naših duša, govoreći: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti ili šta ćete piti, ni telom svojim u šta ćete se odenuti (Mt.6,25). Prema tome, čoveku nije dolikovalo da ima niti prirodne, niti veštačke pokrivače. Naprotiv, da je pokazao vrlinu, njemu bi bili ugotovljeni drugačiji pokrivači. Oni bi po Božijoj blagodati ukrasili čoveka i počeli na njemu da sijaju u vidu svetlih odeždi, sličnih anđelskim, prevazilazeći šarenilo cvetova i svetlost i blistavost zvezda. Čoveku nije odmah data odeća, s obzirom da je trebalo da mu bude nagrada za vrlinu. Međutim, đavolska zloba čoveku nije dozvolila da je zadobije. Đavo je postao naš protivnik zbog našeg drevnog pada, koji se dogodio pod njegovim pogubnim uticajem. Gospod je ustrojio da mi s njim vodimo borbu da bismo ga nadvladali poslušanjem i da bismo dobili vence za pobedu nad protivnikom. Bilo bi dobro da on nije postao đavo i da je ostao u činu u koji ga je na početku postavio Činonačelnik. On je, međutim, postao otpadnik, neprijatelj Boga i neprijatelj ljudi, stvorenih po obrazu Božijem. (On je čovekomrzac stoga što je bogoborac: on nas mrzi kao stvorenja Vladike i kao podobije Božije). Po svojoj mudrosti i promislu Domostrojitelj je iskoristio njegovu zlobu da bi izvežbao naše duše, kao što lekari koriste zmijski otrov da bi pripremili spasonosni lek. „Ko je, dakle, đavo? Kakav je njegov čin? Kakvo je njegovo dostojanstvo? Zbog čega se naziva satanom“. On je satana stoga što se suprotstavlja dobru. Takvo je, naime, značenje jevrejske reči, kao što nam je poznato iz Knjiga o carevima, gde je rečeno: Podiže Gospod satanu [tj. protivnika] Solomonu, Adera, cara sirijskog (Z.Car. 11,14). A đavo je stoga što je naš satrudnik i naš opadač u grehu. On se raduje našoj propasti i naša dela iznosi na porugu. Njegova priroda je bestelesna, prema rečima apostola, koji kaže: Ne ratujemo protiv krvi i tela nego… protiv duhova zlobe (Ef.6,12). On je imao dostojanstvo poglavara, jer je rečeno: Ratujemo… protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame (Ef.6,12). On je poglavar u vazdušnom prostranstvu, kao što govori isti apostol: Po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima protivljenja (Ef.2,2). Knezom sveta naziva se on stoga što je njegovo starešinstvo u nadzemaljskom prostoru. I Gospod kaže: Sad je sud ovom svetu, sad će knez ovoga sveta biti izbačen napolje (Jn.12,31) i opet: Dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema ništa (Jn.14,30).
10. S obzirom da se za đavolske vojske kaže da su duhovi zlobe u podnebesju (Ef.6,12), treba znati da Pismo nebom obično naziva vazduh, kao na primer: Ptice nebeske (Mt.6,26) i: Uzdižu se do nebesa (Ps.106,26), tj. uzdižu se visoko u vazduhu. Stoga je i Gospod video kako je satana pao sa neba kao munja (Lk.10,18), odnosno, kako je zbačen sa svog starešinstva i svrgnut dole, da ga gaze oni što se uzdaju u Hrista. Jer, On je svojim učenicima dao vlast da staju na zmije i skorpije i na svu silu vražiju (Lk.10,19). Budući da je zbačena njegova zlobna tiranija i da su nadzemaljski prostori očišćeni spasonosnim stradanjem Onoga ko je pomirio ono što je na zemlji i ono što je na nebesima (Kol.1,20), nama se propoveda Carstvo nebesko. Jovan je govorio: Približilo se Carstvo nebesko (Mt.3,2), a Gospod je svuda propovedao Jevanđelje Carstva (Mt.4,23). Još ranije anđeli su oglasili: Slava na visini Bogu i na zemlji mir (Lk. 2,14), dok su oni koji su se radovali ulasku našeg Gospoda u Jerusalim klicali: Mir na nebu i slava na visinama (Lk.19,38). Uopšte, postoje hiljade pobedničkih glasova koji svedoče o konačnom zbacivanju neprijatelja, usled čega nama nije preostala nikakva borba i nikakav podvig u visinama. Niko nam se ne protivi i niko nas ne udaljuje od blaženog života, usled čega bez tuge možemo zadobiti nasleđe i uvek se naslađivati drvetom života, u čemu nas je na početku sprečilo lukavstvo zmije. Jer, Bog beše postavio plameni mač da… čuva put ka drvetu života (Post.3,24). Okončavši nesmetano put, mi ćemo stupiti u naslađivanje dobrima u Hristu Isusu, Gospodu našem, kome neka je slava i sila u vekove. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *