NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » 20 pisama jehovinom svedoku

20 pisama jehovinom svedoku

PISMO BR. 19
OKULTNO U UČENJU JEHOVINIH SVEDOKA

Molim Vas, unapred, da se ne iznenadite ovako formulisanom naslovu ovog pisma! Nismo imali prilike da govorimo o navedenoj tematici, zato što je za vas ona uvek bila odbojna, i neprimerna za Jehovine svedoke. Ali, ako mi dozvolite, uverićete se, iz onoga što sledi, u opravdanost naslova. Za vas, naslov može zvučati uvredljivo ili nalikovati neslanoj šali, ali stvar je daleko od šale i krajnje je ozbiljna. Ono što bih istakao jeste da vaše učenje direktno ne propagira okultizam, ali neka mesta su obojena okultističkim idejama zato što je vaš osnivač imao dodira sa okultizmom. On nije bio okultista, već je samo prihvatio neke okultne ideje koje su mu se dopale.
Literatura Jehovinih svedoka osuđuje svako bavljenje okultizmom, što i jeste u skladu sa Svetim Pismom. Jedan od ključnih i najupečatljivijih primera gde se okultno bestidno pokazuje kao idejna podloga vaše nauke, jeste učenje o Isusu Hristu, zaštićeno neznanjem samih propovednika (vas) koji su najdirektnije žrtve smese jeretičkih, kontradiktornih, površnih i tendencioznih učenja. Vaša prijemčivost, povezana sa teološkim laicizmom, je odlična podloga za sejanje svega što spolja podseća na hrišćanstvo kakvo zamišljate, makar to bio i sam okultizam.
Da bismo razumeli razlog pojave okultističkih ideja u učenju Jehovinih svedoka, potrebno je razmotriti duhovnu klimu koja je vladala u vreme pojave ove organizacije. Pojavi okultizma prethodi dekadentnost religije koja je rezultat antropocentričnosti i bogoodstupništva. Kroz istoriju, postojala su tri takva preioda.
Prvi, period helenizma kada čak i Demosu opada oduševljenje mitologijom. U procvatu grčke misli i civilizacije vidnu ulogu odigralo je upravo traganje za nečim višim od puke mitologije. Razvoj filosofije dovodi do pojave različitih pravaca, od kojih neki završavaju kao temelj onoga što je danas poznato kao okultizam. Posebno se ističe gnosticizam koji je i Hrišćanstvu zadavao velike poteškoće. Od mitoloških formulacija, kroz orfičku teogoniju, preko Pitagore, misterija, Dionisa, povratku egipatskim misterijama, hermetizma, do helenističke alhemije – grčka misao traži istinitoga Boga, kojeg upoznaje kroz Hrišćanstvo. Kulminacija helenističkog perioda jeste slom puke filosofske konstrukcije, bezličnog i hladnog razuma.
Drugi period je srednjevekovna pojava humanizma i humanističkih tendencija. Buđenje i obnova drevnih, kao i stvaranje novih kultova i paganskih formi, sleduje postepenom odbacivanju Hrišćanstva. Sve glasniji prosvetiteljski i humanistički glasovi pre svega su dokaz dehristijanizacije (posebno tadašnje Evrope), a na mesto religije javlja se njen surogat – okultizam. Evropom, tog vremena, haraju alhemija i mnogi drugi oblici bogoodstupnog delovanja samoljubivog čoveka. U krajnjoj svojoj instanci, taj period ima za posledicu revanšizam obezblagodaćenog rimokatolicizma i potonjeg protestantizma, koji ne uspevaju da održe oduševljenje naroda na potrebnoj visini. Sve bespomoćnija pred udarcima humanističke misli, rimokatolička crkva poseže za radikalnijim sredstvima, što za posledicu ima mnogo dublji raskol između hrišćanskog i humanističkog pogleda na svet. Hrišćanstvo time nepravedno biva etiketirano kao mračnjaštvo, a navodna progresivna ideja humanizma postaje idealna maska za bogobornu i antropocentričnu konstrukciju novog shvatanja koje krvavo kulminira francuskom revolucijom.
Treći period, koji je za nas i najzanimljiviji, javlja se u vreme industrijalizacije i tehničko-tehnološke revolucije, čije plodove čovek zdušno počinje da koristi kao dokaz svoje nadmoći nad prirodom, poistovećujući se čak i sa Bogom. To je period pojave jednog novog shvatanja koje svoje pretpostavke empirijski dokazuje, pokušavajući time da pribavi naučni legitimitet. Tada se javljaju i otvoreno bogoborni filosofsko-spekulativni pravci, kao što su pozitivizam, marksizam, i drugi. U jednoj takvoj klimi, gde čovek, opijen sopstvenim rezultatima, optimistički gleda na budućnost, nema mesta Hrišćanstvu.
Čovek doživljava sebe kao apsolutnog vladara i, u svom gordeljivom samoljublju, odbacuje Hrišćanstvo koje ga čini infatilnim. Pošto sebe može da postavi u nihilističko „s one strane dobra i zla“, tim kategorijama i barata, tako da mu Bog više nije neophodan. I u ovom periodu, takođe, na mesto odbačene religije, dolazi njen surogat – okultizam. Javljaju se razni okultistički pravci različitih izvora: teosofija, antroposofija, spiritizam, i dr. Ekspanzija okultizma u Evropi čini da mnoga renomirana naučna imena učestvuju u eksperimentalnim proverama okultnih fenomena, dok su neki od njih bili i sami okultisti.
Kao i mnogo puta ranije, u traganju za sopstvenim identitetom, i Amerika prati svoju stariju sestru, pokušavajući da plagijat pretstavi kao original. Za čudo, iz svog pragmatičnog tla, uspeva da iznedri i sopstveni originalni pravac okultizma – spiritizam (koji je ustvari otpočeo kao traganje za identitetom tri žene – rodonačelnice pomenutog pravca). Rascepkanost protestantizma, pogrešno shvaćena kao tolerantnost, dovela je do pojave američke individue, ili tačnije, do nacije individua, a ne do američke nacije. U jednoj takvoj sredini, gde svaki pojedinac traga za ma kakvim identitetom, nije teško formirati sopstveni pravac i učiniti ga legitimnim pozivajući se na toleranciju.
Amerika toga vremena postaje majka i semenište većine protestantskih sekti. Okultizam nije njihova doktrina i uglavnom ga zdušno odbacuju. Ali, zbog odsustva svakog dubljeg bogoslovlja radi vođenja puke filosofske spekulacije, protestantizam nije u mogućnosti da zaštiti i zadovolji duhovnu potrebu sopstvenog pripadnika. S obzirom da protestantizam daje odgovore koji zadovoljavaju, pre svega, razum, moguće je u konstrukciju vlastite istine ugraditi sve, pa i okultno, najčešće iz neznanja.
Ovakva klima je uticala i na religijsko shvatanje utemeljivača organizacije, koja je kasnije postala poznata kao organizacija Jehovinih svedoka. Osnivač, Čarls Rasel je svojim oskudnim bogoslovskim znanjem uneo u svoje učenje niz nedoslednosti, revitalizovanih jeresi, pa i sam okultizam. Mlaka i jalova protestantska teologija, njen racionalizam i sklonost spekulaciji, ne mogu da održe zadovoljavajući nivo duhovnog. U mnogim svojim teološkim formulacijama, protestantizam je površan i nedorečen, zato je Rasel zbunjen mnogim učenjima (kako pišu Jehovini svedoci u svojoj knjizi „Čovečanstvo u potrazi za Bogom“ str. 350, gde je data pomalo romansirana biografija njihovog osnivača, puna prećutkivanja kompromitujućih detalja koji su uzročnici što ga se pokatkad odriču. Jedan od tih kompromitujućoh detalja jeste svakoko i prodavanje čudotvorne pšenice koja se nije pokazala ništa čudotvornija od obične). Lutajući pustim tlem protestantizma, Rasel je najpre bio prezviterijanac, a zatim kongregacionalista. Kako njegov religiozni entuzijazam biva nezadovoljen, on otpočinje sa samostalnim proučavanjem Biblije (verovatno ne znajući 2. Petrovu 3, 16). Na takav dvig podstiče sredina u kojoj je odsutno svako saborno, svetootačko, crkveno i apostolsko predanje, unutar kojeg je jedino moguće sagledavanje značaja i veličine Svetog Pisma (o predanju: 2. Sol. 2, 15; 3, 6; 1. Kor. 11, 2 i Lk. 1, 2). Za protestante je Biblija knjiga koja se proučava, a za pravoslavne je Reč koja se živi.
Dakle, bez bogoslovskog obrazovanja, bez poznavanja istorije Hrišćanstva (jer da ju je poznavao znao bi da su temelj njegovog učenja davno osuđene jeresi), kao i bez poznavanja Pravoslavlja, za čije postojanje verovatno, nije ni čuo – Rasel daje osnovne temelje učenja koje će biti poznato kao „Jehovini svedoci“. Rasel, očigledno pun entuzijazma, pristupa tumačenju Svetog Pisma, najblaže rečeno, površno, prepuno laičkih grešaka, spekulativnih analiza, poluistina i tendencioznih pogleda, pri tom smatrajući da je otkrio protivrečnosti hrišćanskog učenja koje kritikuje i brzopleto odbacuje, ne znajući da je mnoge od njegovih zaključaka Hrišćanstvo prvih vekova već odbacilo, te gradi sinteze na kvaziteološkom manipulisanju, a sopstveno neznanje i nerazumevanje prikriva osuđivanjem. Evo kako izgleda jedna od njegovih formulacija: „Istina predstavljena samim satanom je jednako istina kao i istina koju postavlja Bog. Sem što je istina sve gde god je našli, bez obzira čemu se suprotstavlja“ (Zion’s Watchtower, VII 1879). Ovde je očigledno potpuno odsustvo ontološkog razlikovanja jedne i druge istine. Bog sebe često u Svetom Pismu naziva Jedinim Istinitim, dakle, apsolutno Istinitim, dok Raselova satanina istina nema ontološku vrednost, a time ni istinitost već je puka lakrdija. Druga blasfemija ove izjave je u tome što je ovde istina predstavljena kao nešto što je iznad i satane i Boga, jer je univerzalnija. Za Rasela su Bog i satana lice i naličje jedne iste stvari, čime Bog postaje potčinjen. Može li Bog biti potčinjen bilo čemu? Gospod Isus Hristos kaže: ,Ja sam istina, put i život „, a na drugom mestu stoji: „a znamo da je Sin Božiji došao i dao nam razum da poznajemo istinitoga; i jesmo u istinitome, u Sinu njegovome Isusu Hristu. On je istiniti Bog i život večni“ (1. Jov. 5, 20). Dok za satanu u Svetom Pismu stoji: „…on beše čovekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kada govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži“ (Jn. 8, 44). Jasno je da Raselova izjava nema temelja u Svetom Pismu, već u nečemu što se prepoznaje po prljavim otiscima koje ostavlja u ovoj izjavi – u okultizmu. Iz okultizma su prenete mnoge ideje koje su se do danas zadržale u učenju Jehovinih svedoka koji i ne slute kakvo im je poreklo. Ovo je jedan od primera, jer je za okultizam karakteristično izjednačavanje svega sa istinom i potpuno odsustvo ontološke razlike između Istine Tvorca i istine tvorevine (inače, takvo odsustvo je prisutno u svim mnogobožačkim religijama, panteističkim i panenteističkim konstrukcijama čiji su kultovi najveći podstrekači okultizma). Dakle, za okultizam je dobro i zlo jednako istinito, istoga izvora, ali suprotnog usmerenja; Bog je hladni Razum ili prevrtljivac, Abraksas, Bafomet, hladni Demijurg, Graditelj i Rušitelj (Šiva), sve sem Otac.
Relativizacija istine, ponikla u samoljubivom umu koji želi da se oslobodi sopstvene tragike gordošću, a ne smirenjem, je iznedrila današnji svet i današnjeg bogobornog čoveka koji okultizmom i magijom govori: „neka bude volja moja“. Satana jeste stvaran, ali ne i istinit što je samo jedini Bog – uzročnik Istine, i sama Istina.
Ovo nije jedino Raselovo petljanje sa okultizmom. Svojevremeno je vladalo mišljenje da u jevrejskoj Kabali postoje dokazi o nekim hrišćanskim pitanjima, te su Kabalu izučavali mnogi protestantski i katolički teolozi. Kabala je, po rečima svojih pristalica, znanje koje se tajno prenosilo (gotovo otrcana fraza svih okultnih učenja i udruženja), a centralno mesto u njenom učenju zauzima naročit odnos prvih deset brojeva i 22 slova jevrejske azbuke koji označavaju osnovne sile koje sve stvaraju i uslovljavaju. Učenje o brojevima je emanacija prva tri sefirota kabalističkog drveta života. Kabala je posebno u srednjem veku uticala na razvoj okultizma, i to njegove zapadnjačke grane.
Pred mistikom broja nije ostao ravnodušan ni Čarls Rasel koji traga po Bibliji za skrivenim značenjem brojeva i tumači ih pokušavajući da odgonetne godinu kada će se dogoditi Hristov dolazak i uništenje sveta. Rezultat je niz promašenih proročanstava koja su postala pravi znak prepoznavanja Jehovinih svedoka. Međutim, Rasel nije obeshrabren. On, kao dokaz da su ta proračunavanja tačna, navodi odnose i proporcije mera hodnika velike piramide, koje su po njemu, verifikacija proračuna da će 1914. biti uništenje sveta. Rasel je ovaj stav veoma vatreno zastupao i branio.
Numerologija i mistika su centralni deo Kabale koje su u nju unete pod uticajem pitagorejstva. Rasel nije odoleo iskušenju da je oduševljeno prihvati i primeni, zbog čega je bio kritikovan od strane svog naslednika Raterforda radi biblijskog gatanja. U Bibliji stoji: „A o danu tome i o času niko ne zna, ni anđeli, do Otac moj sam „ (Mt. 24, 36). Iako je ove reči izrekao sam Gospod, Jehovini svedoci i dalje računaju. (Zanimljivoje primetiti da Jehovini svedoci, kao dokaz da Isus Hristos nije Bog, navode i to da on nije znao čas svršetka sveta, već samo Otac. S druge strane, kažu da je Bog u Svetom Pismu postavio u brojevima, kao neku zagonetku, problem kada će se desiti zadnja vremena. Onaj koji uspe to da reši, saznaće kada je to vreme. Iz ovoga možemo zaključiti da će onaj koji razreši zagonetku znati više od Isusa Hrista, a Jehovini svedoci tvrde da su to oni.) Čemu ova silna matematika? U Svetom Pismu jasno piše da treba da bdimo nad sobom a ne nad brojevima, trudeći se da dosegnemo ideal hrišćanstva. Kao i u okultizmu, računanje je potrebno radi zadovoljenja sujetne težnje samoljublja.
Ipak, Raselovo oduševljenje piramidama je bilo ogromno. Tvrdio je da ih je izgradio i postavio sam Bog, pored Svetog Pisma, kao svedočanstvo o Sebi. Nije potrebno posebno naglasiti da je piramida u okultizmu moćan simbol, objekt koji deluje kao akumulator kosmičke energije, koja se može iskoristiti za onoga koji to zna, za šta postoje čak i naučni izveštaji. Kao Rasel, i okultisti primenjuju numerološka istraživanja piramide. Iako je piramida simbol masonerije, tog velikog i moćnog bogobornog aparata, Rasel je doživljava kao hrišćansku, pri tom, odbacujući hrišćanski simbol – krst, simbol pobede nad smrću i satanom, „znak Sina čovečijeg“ (Mt. 24, 30), simbol Hristovog stradanja i vaskrsenja.
Tražeći istinu po bespućima i pustinjama, ispunjen duhovnim fatamorganama, Rasel umire razočaran u svoje proračune i svoje kvazibiblijske i kvaziteološke pretpostavke. Na njegovom grobu, kao svedok jedne zablude, stoji (masonski simbol) piramida. Hristos je rekao: „Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst moj i za mnom ide“ (Mt. 8, 34). Rasel je umesto krsta, uzeo piramidu, – a za kim se ide noseći piramidu?
Važno je reći da je Rasel prvobitno potpao pod uticaj njujorškog adventističkog propovednika, Nelsona Barbare, ali uveren u sopstvenu misiju odbacuje neke adventističke doktrine. No, trag adventizma je očigledan u traganju za godinom poslednjih dana i njegovo nestrpljivo iščekivanje. U knjizi „Čovečanstvo u potrazi za bogom“ ta težnja nije ni najmanje prikrivena: „Istražujući Božiju Reč, ti su istraživači Biblije bili jako zainteresovani za proročanstva hrišćanskih grčkih pisaca koja se odnose na svršetak sveta“ (str. 353.).
Ovakva zainteresovanost za buduće događaje ne samo da je karakteristična za laički pristup Svetom Pismu, već, prevashodno za okultistički pristup koji poslednju knjigu Biblije, Otkrivenje Jovanovo, smatra najzanimljivijom.[1] Zato je ova knjiga jedna od najzloupotrebljenijih u Svetom Pismu, koju i najveći bogoslovi u strahopoštovanju tumače, što ne smeta jehovistima i okultistima da je smatraju veoma jednostavnom i lako razumljivom. Jedan od okultista (tačnije satanista, prethodnik Alistera Kroulija), Elifas Levi, „tumačio“ je na svoj način Jovanovo Otkrivenje. I Jehovini svedoci, na svoj nadasve površan i banalan način, daju svoje tumačenje iste knjige. Oba ova tumačenja su daleko od pravoslavnog, a samim tim i tačnog.
Još jedna veza okultizma sa Jehovinim svedocima, jeste prevod Svetog Pisma za čiji osnov Rasel uzima prevod koji je sačinila žena Johanesa Gribera, Raselovog prijatelja. Ona je bila samozvani okultista i medijum, a pomenuti prevod dobila je pod upravom spiritualnih glasova.

Gnostičke sinteze

Gnosticizam se pojavljuje prvi put u istoriji sa propašću carstva Aleksandra Velikog. Tada grčka filosofska misao pada u pesimistički period, koji se sa teogonskih i kosmogonskih razmišljanja, prebacuje na egzistencijalna. Ovaj gnosticizam nije bio direktno opasan po hrišćanstvo, ali se pod njegovim uticajem razvio tzv. hrišćanski gnosticizam koji je doveo do sukoba i otpadništva unutar Hrišćanstva. Apostol Pavle piše protiv gnostika u 2. Kor. 2, 8. Ono što nas interesuje jeste učenje hrišćanskog gnosticizma o Gospodu Isusu Hristu, koje smatra da je Gospod svojim učenicima preneo neko tajno znanje koje se dalje prenosi (gnostičkim oblikom inicijacije, posvećenja) samo unutar uskog kruga posvećenih. Za takav krug posvećenika su sebe smatrali i vitezovi templari (hramovnici), a kasnije i sva okultistička udruženja i organizacije, smatrajući se naslednicima Hristovih učenika, posvećenika u tajno znanje.
Različita su gnostička mišljenja o Gospodu, ali najvažnije za našu temu jeste ono koje kaže da Isus Hristos nije kao takav rođen. Po njima Isus postaje Hristos u određenom trenutku, u momentu krštenja. Isus je bio čovek u koga se uselilo duhovno biće – Hristos, prosvetlilo ga (iniciralo) i pretvorilo u Spasitelja. Po raspeću Isus je umro, a Hristos se vratio u svoje prethodno obitavalište. Ovim učenjem se osporava Ovaploćenje koje se svodi na inicijaciju, kao i božanstvo Gospoda Isusa Hrista.
Ovo učenje je značajno, zato što na suptilan način uobličeno, identično učenje nalazimo i kod Jehovinih svedoka. U knjizi „Ti možeš zauvek da živiš u raju na zemlji“, na str. 60, stoji: „Time što je Jehova izlio svoj duh na Isusa, pomazao ga je ili odredio za kralja budućeg kraljevstva, i tako je Isus postao „Mesija“ ili „Hrist“, jer obe ove reči iz hebrejskog i grčkog jezika znače „pomazanik“. Postao je, dakle, stvarno Isus Hrist ili Isus, pomazanik.“ Pitanje u donjoj margini, čiji se odgovor nalazi u ovom pasusu, ovako je formulisan čime se jasno izražava gnostičko učenje, malo čas pomenuto: Kada je Isus zaista postao Hrist i zašto u to vreme?“
Dakle, po gnosticima i jehovistima, Isus nije rođen kao Spasitelj, već sintezom i svojevrsnom inicijacijom takvim postaje, što Ga ne čini ni po čemu drugačijim od ma koga ko bi isto to pokušao. Hristos zaposeda Isusa, bez dobrovoljnog pristanka, on je žrtva, prisiljen na žrtvoprinošenje od strane Hristosa. Isus je žrtva, ali to nije i Hristos, što je mogao biti bilo ko koga Bog izabere. Da bi dali biblijsku verodostojnost i ovom mišljenju, Jehovini svedoci u svom lakrdijaškom prevodu Novi Svet, provlače to na sledeći način: „Ovo je sin moj ljubljeni, koga sam priznao“ (Mt. 3, 17). U svim ostalim poznatim prevodima ovaj stih glasi ovako: „Ovo je sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji“. Razlika je samo naizgled neznatna. Po „Novi Svet“ prevodu, Bog je Isusa priznao kao Spasitelja, što znači da mu se ovaj kao takav ponudio, ili ga je sam Bog izabrao od množine drugih. Ovim se takođe, osporava božanstvo Isusa Hrista, a zatim i Njegovo rođenje kao Spasitelja. To objašnjava i citat iz Kule stražare, 15. jun 1998. g, na strani 25, a u podnaslovu „Mesija se pojavljuje“: „Dok se Isus molio otvorila su se nebesa i sveti duh je sišao na njega. Zamisli poplavu uspomena koje su navirale dok se prisećao bezbrojnih milenijuma u kojima je služio uz svog Oca kao majstor, govornik, knez Božije vojske i kao arhanđeo Mihailo. Zatim je bio duboko uzbuđen kada je čuo Očev glas gde Jovanu Krstitelju kaže: Ovo je sin moj ljubljeni…“. Prvo što možemo zapaziti jeste to da je Isus bio pod svojevrsnom amnezijom. On se svog pređašnjeg, anđeoskog života seća tek u momentu krštenja, a do tada kao da nije znao ko je. Njegovo sećanje pripada arhanđelu Mihailu, a ne Isusu koji zatim biva osuđen, pati i kao čovek strada. Njegovo telo je, po učenju jehovista, „otkupnina“ i biva „dezintegrisano“ po smrti. Hristos, koji je u stvari „duhovna osoba“ kao takva i vaskrsava i vraća se u prvobitno stanište. Sav teret žrtve je podneo Isus, a ne Hristos i to je jeres GNOsticiša, nanovo oživela u učenju Jehovinih svedoka.
Drugo, što možemo zapaziti iz navedenog pasusa, jeste, da Jehovini svedoci bezobzirno gaze sopstvene stavove, jer će svaki član bez izuzetka braniti uverenje kako se oni strogo i isključivo pridržavaju Svetog Pisma, a u ovom pasusu traže od nas da zamišljamo šta je to Isus video i osećao prilikom krštenja, a o čemu u Svetom Pismu nema ni spomena. Već upravo to navođenje uvodi promenu u spasiteljsku misiju Gospoda Isusa Hrista.
Na početku podnaslova iz navedene Kule stražare stoji: „Sa samo 12 godina mladi Isus je počeo da shvata da mora biti zaposlen u obavljanju zadatka svog nebeskog oca“. Isus sluti da se mora nešto dogoditi, ali ne zna šta. Tek po krštenju njemu biva jasno zašto je tu. Ali i ovome se protivi samo Sveto Pismo. U Mt. 3, 1417 nalazimo razgovor Jovana Krstitelja i Gospoda Isusa Hrista pred krštenje: „A Jovan mu branjaše govoreći: ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni? A Isus odgovori i reče: ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada Ga ostavi“. Iz navedenog vidimo da Jovan zna ko je Isus i pre krštenja, što bi saznao po krštenju da mu je bilo nepoznato. Dalje, u Isusovom odgovoru vidimo da je i on veoma dobro znao ko je, jer da nije ne bi znao ni šta to treba da ispuni, što bi saznao tek po krštenju, nakon „poplave uspomena“, tj. inicijacije. Nema sumnje da čitavo Sveto Pismo govori o Isusu kao o Hristu bez obzira na period njegovog života. Da je Isus postao Hristos u određenom trenutku, tada bi to bila samo teofanija (bogojavljenje) Logosa i do tada Isus bi bio samo običan čovek. A to osporavaju sledeći događaji opisani u Bibliji: čudesno začeće, horovi anđela koji su objavili njegovo rođenje, čudesna zvezda, poklonjenje mudraca sa istoka, blagovesti (anđeo Gavrilo objavljuje rođenje), Jelisaveta, majka Jovana Krstitelja, koja kaže: „I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega meni?“ (Lk. 1, 43). Jelisaveta Isusa Hrista kao nerođenog naziva Gospodom, dok bi po Jehovinim svedocima trebalo to učiniti tek po njegovom krštenju. Sve ovo svedoči da se Spasitelj rodio kao takav, a ne da je to postao.
S druge strane, ovaploćenje je kenoza, jer Sin rađanjem preuzima celokupnu ljudsku prirodu na Sebe, koju nosi i kojom strada. On se rodio kao Spasitelj baš zato da bi rođenjem poneo i spasao celokupnu ljudsku prirodu. Da je postao Spasitelj, ne bi se razlikovao od mnogih drugih „proroka“ i „spasitelja“ koji su prosvetljenjem to postali, poput Bude, Zaratustre, Muhameda i dr.
Ovaploćenje Gospoda je dobrovoljni čin ljubavi Sina Božijeg, a ne zaposedanje tela čoveka Isusa od strane Hrista, koji je po Jehovinim svedocima arhanđel Mihailo. U navedenom članku iz Kule stražare, takođe, stoji: „Jehova je preneo životnu snagu svog ljubljenog sina, s nebesa u Marijinu matericu“. Ovde se ne objašnjava šta je to životna snaga. Ako se radi samo o životu, onda bi Sin Božiji (arhangel Mihail), kao ličnost, morao da umre ili utone u nesvesno, dok mu se ta snaga ne vrati (tj. dok ne izađe iz čoveka Isusa). Ali, ako pod životnom snagom, podrazumevaju celokupnu prirodu, onda se zaista radi o Ovaploćenju i rođenju Isusa kao Hrista, Spasitelja. Ovo drugo Jehovini svedoci osporavaju tvrdnjom da je Isus postao Hristos tek krštenjem. Zato vas pitam, ako je životna snaga, pretpostavimo, celokupna priroda (što uključuje i ličnost) zašto bi arhanđel Mihailo (koji je po vama Isus Hristos) imao amneziju od 30 godina, jer iz ovoga proizilazi da ličnost arhanđela Mihaila nije ni postojala 30 godina tj. od momenta kada je njegova „životna snaga preneta u Marijinu matericu“ pa do momenta „poplave uspomena“ kojima je Isus postao svestan da je arhangel Mihailo? I šta je sa događajem opisanim u Luki 2, 49, gde dvanaestogodišnji Isus odgovara zabrinutim roditeljima: „Zašto ste me tražili? Zar niste znali da meni treba biti u onome štoje oca mojega? (tj. u domu Oca mojega)“. Da nije znao ko je, ne bi znao ni ko mu je Otac, već bi, verovatno pravednog Josifa smatrao svojim pravim ocem.
Tvrdeći čas jedno, a čas drugo, Jehovini svedoci pokazuju da im nisu jasne mnoge stvari, i ne samo da oni ne znaju ko je Isus Hristos, već tvrde da to ne zna ni On sam.
Pored jehovista i gnostika identično učenje nalazimo i u antroposofiji (okultistički pravac istočnjačke osnove, osnovan kada se Rudolf Štajner sa mnogim pristalicama odvojio od Jelene Blavacke i teosofije). Rodonačelnik antroposofije, Štajner, u svojim predavanjima često govori o Isusu Hristu kao o Isusu u koga je, inicijacijom („poplavom sećanja“ po svedocima), ušlo uzvišeno duhovno biće, Hristos. Po Isusovoj smrti, duša čitave planete zemlje je zablistala, jer ju je Hristos prosvetlio, a zatim se vratio u Sunce, čiji je on duhovni aspekt (po antroposofiji duše imaju sva bića, živa i neživa, ali su one na raznim duhovnim nivoima).
Kao što gnostici imaju sopstvenu verziju „jevanđelja“, tako i Štajner, putujući „astralnim svetovima“, odlazi u prošlost i lično prati Isusov život. Iz tog putovanja nastaje Štajnerovo „peto jevanđelje“. Jehovini svedoci ne pišu posebno jevanđelje, ali daju svoj prevod celokupne Biblije.

Arhanđel Mihailo – Isus ili egregor?

Jedno od najinteresantnijih učenja Jehovinih svedoka jeste učenje da je Isus Hristos u stvari arhanđel Mihailo, o čemu smo više puta govorili. Postoji jedan oblik okultizma (zapadna grana: masoni, spiritisti, rozenkrojceri, OTO, i dr.) koji tvrdi da zajedničke misli, ideje i volja članova neke organizacije ili grupacije u materijalnom svetu, dovode do formiranja bića, u duhovnom svetu, zvanom astral. Ta astralna bića se nazivaju još i egregori. Uzajamni odnos egregora i njegove zemaljske organizacije, je takav da organizacija svojim idejama i ubeđenjima daje snagu egregoru, a ovaj, kada nakupi dovoljno snage, doprinosi pojačanim zamasima i dostignućima zemaljske oraganizacije. Ukoliko dođe do borbe nekih organizacija na zemlji, dolazi i do borbe egregora tih organizacija, na astralnom planu.
Po Kabali (jevrejski oblik okultizma) koja je osnov zapadnog okultizma, postoje i dva najviša egregora koji su u neprekidnoj međusobnoj borbi. To je egregor zlih ljudi satana i egregor dobrih – arhanđel Mihailo! Zanimljiva je ova analogija Jehovista i okultista gde je arhanđel Mihailo predstavljen kao najviše stvorenje dobra. Pored mnoštva posrednih i neposrednih dokaza u Svetom Pismu da je Isus Hristos Bog, Jehovinim svedocima je lakše da nekim nejasno povezanim citatima dokažu da je on zapravo arhanđel Mihailo, pokazujući, pri tom, refleksiju okultnih ideja u njihovom učenju. To zaključujemo: što i pored nedokazivosti na osnovu Svetog Pisma da su arhangel Mihail i Gospod ista ličnost oni insistiraju na tome.


NAPOMENE:

  1. Tako mnogi od „istraživača“ smatraju da su nas u drevna vremena posećivala bića iz svemira koje su ljudi u svojim primitivnim uslovima pretvorili u bogove. Po nekima, dokaze za ovu hipotezu možemo pronaći i u Bibliji. Na primer: viđenje slave Božije koje je imao prorok Isaija nije ništa drugo do svemirski brod (čak su neki „istraživači“ pravili i maketu tog broda po opisu iz Biblije); izlazak Jevreja iz Egipta takođe je vođeno svemirskim brodom koji je posedovao mlazni motor; naime danju se video dim (izduvni gasovi n prašina dok se plamen ne vidi kod mlaznog motora, u toku dana) a noću oganj (kod mlaznog motora noću se jasno vi-di plamen u vidu mlaza dok se, prirodno, dim i prašina ne vide). Zatim, kovčeg Zaveta nije ništa drugo do radio stanica (kovčeg s pločama nije ništa drugo do baterijska ćelija dok su heruvimi na zaklopcu antene), a glas koji su Jevreji čuli jeste glas vanzemaljaca koji su izdavali uputstva Jevrejima dok su ovi to smatrali za božiji glas.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *