NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

ŽITIJA SVETIH ZA OKTOBAR

 

ŽITIJA SVETIH
 
3. OKTOBAR
 
ŽITIJE I STRADANJE SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
DIONISIJA AREOPAGITA
 
SVETI Dionisije Areopagit[1] rodi se od visokorodnih roditelja, neznabožaca, i bi vaspitan u znamenitom gradu Atini.[2] Od rane mladosti on bi dat da se uči jelinskoj mudrosti.[3] U tome on pokaza takav uspeh, da je u svojih dvadeset pet godina prevazilazio u filosofiji sve svoje vršnjake. Ali želeći da se još većma usavrši u filosofskim naukama on otputova u Egipat, u grad Iliopolj,[4] jer tamo izdavna življahu znameniti učitelji. Kod njih Dionisije, zajedno sa svojim drugom Apolofanom, izučavaše astronomiju.[5] A onoga dana, kada radi našega spasenja Gospod Hristos bi raspet na krstu i sunce pomrča te tama bi po svoj zemlji tri sata, Dionisije začuđen uzviknu: „Ili Bog, Tvorac celoga sveta strada, ili ovaj vidljivi svet skončava“. – Ovo pak on reče o stradanju Gospodnjem po nadahnuću Duha Božija a ne po učenju mudrosti ovoga sveta.
Po povratku iz Egipta u Atinu Dionisije stupi u brak. I kao prvi među građanima po visokorodstvu, pameti i čestitosti on postade član Areopaga. A kada sveti apostol Pavle, došavši u Atinu, propovedaše usred Areopaga pred starešinama Hrista raspeta i vaskrsla,[6] tada Dionisije, pažljivo slušajući reči svetog apostola, slagaše ih u srcu svome. Ostale pak starešine grada s nedovericom se odnesoše prema apostolovoj propovedi i izjaviše želju da ponovo čuju njegovu reč o Hristu. Međutim Dionisije, mudriji od drugih, stade se nasamo raspravljati s Pavlom.[7] I apostol Pavle upita Dionisija: Kojeg Boga vi ovde poštujete? – Dionisije mu pokaza u gradu bogove: Hronosa, Afroditu, Zevsa, Hefesta, Hermesa, Dionisa, Artemidu, i mnoge druge.[8] Razgledajući zajedno s Dionisijem te bogove, apostol Pavle nađe jedno idolište na kome beše napisano: Bogu nepoznatome. – I on upita Dionisija: A ko je taj „Nepoznati Bog“? – Dionisije odgovori: To je onaj koji se još nije javio među bogovima, ali će u svoje vreme doći. To je onaj Bog koji će carovati nad nebom i zemljom, i njegovom carstvu neće biti kraja.
Čuvši to, apostola otpoče plodotvorno sejati na dobru zemlju seme reči Božije: na osnovu tih samih reči Dionisijevih sveti apostol mu objavi da je taj Bog već došao, da se rodio od Presvete Prisnodjeve Marije, i prikovan na krstu postradao radi spasenja ljudi; Njegovo stradanje sunce nije moglo da gleda, zato je pomrčalo i čitava tri sata nije davalo svoju svetlost vaseljeni. Taj isti Bog vaskrse iz mrtvih i uznese se na nebo. Stoga, Dionisije, – završi svoju reč sveti apastol Pavle -, Njemu veruj, i Njega poznaj, i istinski posluži istinitome Bogu, Isusu Hristu.
Tada Dionisije, opomenuvši se tame koja bi po svoj zemlji, koju spomenu sveti Pavle, odmah verova da je y to vreme stradao Bog u telu ljudskom, i otvori srce svoje ka poznanju Nepoznatoga Boga – Gospoda našeg Isusa Hrista: jer ga obasja svetlost blagodati Božje, i on moli apostola da se pomoli Bogu za njega, da Bog bude milostiv prema njemu i pribroji ga k slugama Svojim.
Kada apostol Pavle odlažaše iz Atine, slepac jedan, za koga su svi znali da se slep rodio, moli apostola da mu daruje progledanje. Sveti apostol oseni krsnim znakom oči slepcu i reče: Gospod moj i Učitelj moj Hristos, koji načini kal od pljuvačke i pomaza kalom oči slepome i darova mu progledanje, On neka i tebe prosveti silom Svojom! – I odmah progleda slepac. I apostol mu naredi da ide k Dionisiju i rekne: Pavle, sluga Iusa Hrista, posla me k tebi, da po svom obećanju otideš k njemu i, krstivši se, dobiješ otpuštenje grehova.
Slepac ode i postupi po naređenju apostola Pavla; ujedno s tim on objavi i o velikom dobru koje mu učini Bog preko apostola. Dionisije, videvši poznatog mu slepca da je progledao i vidi, udivi se veoma, i još više utvrdi u svojoj veri u Hrista. I ne oklevajući, on sa ženom svojom Damarom, i sa sinovima svojim, i sa celim domom svojim ode k apostolu Pavlu i krsti se od njega. Posle toga Dionisije ostavi kuću, ženu i decu, pridruži se svetom apostolu Pavlu, i tri godine praćaše ga kud god je on išao. Čemu se Dionisije naučio od apostola Pavla, i kakvim tajnama Božjim, svedoče nam njegovi spisi. Zatim Dionisije bi postavljen za episkopa od apostola Pavla, i iz Soluna upućen u Atinu, da tamo posluži spasenju ljudi. Ovaj Dionisije slušao je propoved ne samo apostola Pavla nego i svih apostola. Bio je on sa njima i onda kada su se oni bili sabrali radi sahrane Presvete Vladičice naše Bogorodice. On sam piše o sebi u svojim knjigama da je bio u Jerusalimu na grobu Gospodnjem, gde je video i slušao Jakova brata Božijeg, i prvovrhovnog Petra, i Jovana Bogoslova, sa Jerotejem i Timotejem i sa drugom mnogom braćom, kada oni propovedahu tamo o tajnama vere.
Sveti Dionisije provede u Atini ne malo vremena, i crkvu osnovanu tamo apostolom Pavlom znatno raširi. Zatim on, poput svetih apostola, zažele da i u drugim zemljama propoveda Evanđelje, i da postrada za ime Hristovo, kao i učitelj njegov blaženi Pavle, za koga on beše čuo da je u Rimu postradao za Hrista od Nerona.[9] Pošto Atinjanima postavi episkopa mesto sebe, sveti Dionisije otputova u Rim, gde ga s radošću primi sveti Kliment, episkop Rimski.[10] Proživevši s njim kratko vreme, sveti Dionisije zajedno sa episkopom Lukijanom, sveštenikom Rustikom, đakonom Elevterijem i ostalom bratijom bi od strane svetog Klimenta poslat u Galiju,[11] da tamo propoveda reč Božju neznabošcima. Došavši u Galiju sa njima, sveti Dionisije postade apostol te zemlje, i mnoge ljude u gradu Parizu obrati od idolopoklonstva ka Gospodu. Podiže on tamo i crkvu od priloga vernih. U toj crkvi sveti Dionisije prinošaše beskrvne žrtve, moleći Boga da mu daruje silu da privuče Crkvi mnoge slovesne ovce. Dok se na takav način širaše tamo reč Božija, nastade drugo posle Nerona gonjenje na hrišćane, podignuto od strane cara Domicijana.[12] Ovaj car posla u Galiju igemona Sisinija da tamo goni hrišćane. Došavši u grad Pariz Sisinije naredi da mu najpre dovedu na mučenje Dionisija, čuvenog po čudesima i mudrosti Božjoj, i sa njim Rustika i Elevterija; a ostala bratija behu otišli u druge krajeve na propoved Evanđelja. U to vreme sveti Dionisije bejaše već veoma star i premoren od trudova u propovedanju Evanđelja. Kada on, čvrsto svezan, zajedno sa Rustikom i Elevterijem bi izveden pred carskog namesnika Sisinija, ovaj pogleda na njih i s gnevom upita: Jesi li ti taj zli starac Dionisije koji, huleći naše bogove,[13] rušiš služenje njima i protivih se carskim naredbama? – Svetitelj odgovori: Iako sam ja, kao što sam vidiš, već ostareo telom, ali vera moja cveta mladošću i ispovedanje moje svagda rađa novu decu Hristu. – Upitan od igemona kojeg Boga poštuje, sveti Dionisije mu objavi reč istine i ispovedi veliko ime Presvete Trojice: Oca i Sina i Svetoga Duha. – Ali igemon, kao gluva aspida, ne želeći ni da sasluša spasonosnu blagovest, upita svu trojicu: Dionisija, Rustika i Elevterija, hoće li da se pokore caru i njihovim bogovima prinesu žrtvu. A oni kao jednim ustima odgovoriše: Hrišćani smo, i imamo jednoga Boga koji je na nebu, Njega poštujemo, Njemu se klanjamo, a carevom se naređenju pokoriti nećemo.
Tada carski namesnik Sisinije naredi da Dionisija svuku golog i nemilosrdno biju konopcima. Sve to svetitelj trpljaše, blagodareći Hrista Gospoda što ga udostoji da na telu svom nosi rane Njegove. Na isti način mučiše Rustika i Elevterija; ali i oni, krepljeni primerom Dionisija, a prvenstveno samim Bogom, trpeći proslavljahu Hrista. Namesnik Sisinije, videći da će pre malaksati ruke dželata no što će mučenici iznemoći, vrže mučenika tog dana u tamnicu. No sutradan sluge izvedoše svetog Dionisija iz tamnice, i po mučiteljevom naređenju položiše na usijani železni odar. Međutim svetitelj pevaše psalam: Reč je tvoja veoma ognjena, i sluga je tvoj veoma ljubi (Psal. 118, 140). Posle toga, skinuvši svetitelja sa užarenog odra, baciše ga zverovima na pojedenje. Ali svetitelj ostade nepovređen i od zverova, jer im Bog zagradi usta. Zatim vrgoše svetitelja u silan oganj, no i tamo on ostade zdrav, jer ga se oganj ne dotače niti ga povredi. Nakon toga svetitelj bi ponovo bačen u tamnicu kod Rustika i Elevterija.
U tamnicu kod svetog Dionisija dolažahu mnogi hrišćani, i svetitelj radi njih služaše u tamnici Božanstvenu liturgiju i pričešćivaše ih svetom Tajnom Tela i Krvi Hristove. A kada je on služio Božanstvenu liturgiju, verni su viđali neiskazanu svetlost nad blaženim Dionisijem: sa vojskama Anđelskim javljao se Car slave, i dostojni gledahu na Njega ukoliko je to bilo moguće za telesne oči.
Nakon nekog vremena Diodisije, Rustik i Elevterije biše izvedeni iz tamnice pred igemona, koji ih ponova nagovaraše da prinesu idolima žrtve. Svetitelji ne pristadoše, nego ispovediše Hrista Boga istinoga. Mučitelj se razljuti i naredi da ih nemilice biju. Posle toga ih osudi na posečenje mačem.
Kada svetitelje vođahu iz grada ka gori, zvanoj Arejeva, Dionisije se moljaše govoreći: Bože, Bože moj, Ti si me stvorio i Ti naučio večnoj mudrosti Tvojoj; Ti si mi otkrio tajne Svoje, i svuda gde god bejah – Ti bejaše sa mnom. Blagodarim Ti za sve što si mnome učinio na slavu presvetog imena Svog, i što si namučenu starost moju, koja čezne da Te sozercava, posetio, pozivajući me k sebi sa prijateljima mojim. Molim Ti se dakle: primi mene i prijatelje moje, i budi milostiv prema onima koje si krvlju Svojom stekao i našim služenjem Tebi pridružio ih Sebi, jer je Tvoja sila i moć sa Ocem i Svetim Duhom kroza sve vekove. – A kada reče: Amin! svetitelj prikloni glavu svoju za presveto ime Isusa Hrista, i bi posečen tupom sekirom. Isto tako zajedno sa njim položiše svoje glave za Hrista i sveti Rustik i Elevterije. No po smrti ugodnika Svog Dionisija Bog učini preslavno čudo: obezglavljeno telo njegovo ustade silom Božjom, uze glavu svoju u ruke i pređe sa njom dva kilometra do mesta gde od hrišćana bi podignuta crkva; tu predade glavu svoju jednoj blagočestivoj ženi Katuli, pa pade na zemlju. Videvši ovo čudo, mnogi neznabošci paverovaše u Hrista. Katula pak, primivši glavu svetiteljevu, htede da uzme i telo, ali joj neznabošci ne dopustiše. Tada Katula pozva stražare u dom svoj, ugosti ih i darima obdari, dok za to vreme hrišćani uzeše sveto telo Dionisijevo i sahraniše ga zajedno sa glavom na onom mestu gde glava bi predata Katuli.
Sveti Dionisije postrada u devedesetoj godini svoga života, a u devedeset šestoj godini posle Hrista. Na grobu njegovom zbivahu se mnoga čudesa u slavu Hrista našeg, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.[14]
 
POVEST SVETOG DIONISIJA O SVETOM
KARPU i dvojici grešnika
 
SVETI Dionisije Areopagit u svojoj poslanici monahu Demofilu, učeći ga krotosti i strpljivosti, spominje sledeći događaj.Za vreme moje posete ostrvu Kritu, kaže sveti Dionisije, primi me u dom svoj blaženi Karp, učenik svetog apostola Pavla.[15] Velik u vrlinama, Karp zbog velike čistote uma svoga bejaše udostojen mnogih bogoviđenja: on čak nikada nije pristupao vršenju Prečistih i Životvornih Tajni pre no što mu se s neba javi Božansko viđenje. Ovog svetog muža, kako mi on sam ispriča, ožalosti jedan nevernik. I to ožalosti time što odvrati od Crkve jednog vernika i privede svome bezbožju. To silno ogorči blaženog Karpa. Razume se, trebalo je da bude strpljiv, i da otpalog od vere neprestano savetuje korisnim rečima, a da pomenutog nevernika savlađuje blagošću. I trebalo je da se za obojicu usrdno moli Bogu; da Bog i zavedenog u bezbožje opet obrati svetoj Crkvi svojoj, i da oslepljenog neverjem prosveti svetlošću vere. No ne znam otkuda Karp, koji se pre ovoga nikada nije pokazivao netrpeljiv, ovom prilikom bi tako silno ogorčen u duši. Kasno uveče, pred ponoć Karp ustade na molitvu: jer u njega beše običaj da uvek u ponoći ustaje i moli se. Stojeći na molitvi on veoma jadovaše na ova dva spomenuta čoveka, i govoraše u sebi: Nije pravedno da na zemlji žive bezakoni ljudi koji kvare prave puteve Gospodnje. I stade moliti Boga da na njih padne oganj s neba i obojicu ih nemilosrdno spali. Kada se on tako moljaše, iznenada se zatrese soba u kojoj je stajao i rasede odozgo nadvoje, te mu se učini da stoji u dvorištu, i svetao plamen ognjeni siđe s neba pred njega. Pogledavši gore on vide nebo otvoreno i Isusa gde sedi okružen bezbrojnim mnoštvom Anđela u ljudskom obliku. Gledajući to blaženi Karp se čuđaše. Zatim spustivši pogled dole on vide zemlju gde se rasela i u njoj duboku mračnu provaliju; na ivici pak te provalije stajahu ona dva čoveka, za koje Karp u gnjevu iskaše od Boga pogibao. A stajahu oni sa molbom u očima i s velikim strahom i trepetom, jer je malo trebalo pa da se omaknu u provaliju; a na dnu provalije gamizaše aždaja škrgućući zubima. Behu još tu i neki drugi ljudi koji onu dvojicu bijahu, gurahu i vucijahu ka onoj strašnoj aždaji. A Karp, videći da će oni što ga behu ojadili pasti u provaliju i biti poje deni od aždaje, utešavaše se. I Karp gledaše ne toliko u otvoreno nebo i Isusa Hrista koji sedi na njemu, koliko na blisku pogibao one dvojice grešnika. Ali pošto oni ne padoše u provaliju, Karp stade ponovo tugovati i ljutiti se, i opet se poče moliti Bogu da padnu u provaliju i poginu. No kada on ponovo podiže oči k nebu, ugleda on Isusa gde ustade s nebeskog prestola, spusti se k onoj dvojici što stajahu na ivici provalije i pruži im ruku pomoći; a Anđeli pridržavahu ta dva čoveka, i sokoleći ih odvođahu ih od provalije. Tada Gospod Isus reče: Karpu: „Bolje bij mene, jer sam gotov da ponovo budem raspet za spasenje ljudi, eda bi samo ljudi omrznuli grehe svoje. Rasudi sam, je li prijatnije živeti sa aždajom u provaliji, nego sa Bogom i sa Njegovim blagim i čovekoljubivim Angelima?“
Navodeći ovu povest u svojoj poslanici spomenutom monahu Demofilu, sveti Dionisije nas uči: da ne budemo surovi prema onima koji greše, i da im ne želimo kaznu nego da ih s ljubavlju savetujemo, strpljivo čekajući njihovo pokajanje; i da za njih usrdno molimo Boga, koji ne želi smrti grešnika, da ih On sam dobrotom Svojom obrati i pomiluje, jer On pravednike ljubi ali i grešnike miluje. Njemu slava vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA HOZEVITA,
episkopa Kesarijskog
 
PREPODOBNI otac naš Jovan Hozevit[16] beše rodom iz grada Tive u Egiptu. Monaški obraz angelski on primi od svoga dede, monaha. U sporazumu sa njim on otputova u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima. No tamo on ne primi odluke Svetog četvrtog Sabora Vaseljenskog u Halkidonu 451 g., nego se odvoji od Vaseljenske Crkve. I kada htede da se pokloni Časnom Krstu Gospodnjem, neka nevidljiva sila ne dade mu da se približi Životvornom Krstu. Naredne noći on usni san i ču glas koji mu govoraše: Oni koji nisu u zajednici sa Vaseljenskom Crkvom Pravoslavnom, nisu dostojni da se poklanjaju Krstu Gospodnjem. – Probudivši se on se odmah pokaja i popravi, vrativši se Vaseljenskoj Crkvi.
Po povratku iz Jerusalima Jovan provede sa svojim starcem, dedom, nekoliko dana, pa sa njegovim blagoslovom otputova i nađe jednu malenu pećinu u jednom neprohodnom, strmenitom i kamenitom mestu, zvanom Hozeva, nastani se tu i življaše hraneći se korenjem i travom. A kada Bog zažele da proslavi ugodnika Svog, On to učini na sledeći način. U tom kraju življaše jedan veliki isposnik, po imenu Ananija. Jednom dovedoše k Ananiji sina jednoga bogataša, u kome beše nečisti duh. Prepodobni ga Ananija zbog velike smirenosti svoje ne primi nego preporuči onima što behu doveli đavoimanog mladića da idu duboko u pustinju kod Jovana Egipćanina, da on isceli mladića. A kada oni pronađoše Jovana, kazaše mu zbog čega su došli. No on najpre ne hte ispuniti njihovu želju. Ali kada ga ovi saleteše molbama, on najzad pristade i pomoli se Gospodu za mladića. Zatim okrenuvši se reče demonu: „U ime Hrista zapovedam ti, nečisti duše, ne ja, nego ti sluga Božji Ananija zapoveda da izađeš iz ovoga mladića“ – Čim to ču, nečisti duh iziđe iz mladića, i mladić odmah ozdravi.
Ovo neobično čudo proslavi nadaleko prepodobnog Jovana. Sa tog razloga on bi, i protiv svoje volje hirotonisan za episkopa u Kesariji. Ali pošto nije mogao da brige episkopskog zvanja spoji sa mirnim i tihim monaškim životom, on ostavi Kesariju i opet se vrati u pustinju. No i posle toga nije se mogao sakriti od mnogih. Tako, jedan zemljodelac koji imađaše malo dete u kome beše nečisti duh, metnu to svoje dete u kotaricu, pokri ga odozgo travom, odnese ga i ostavi kraj svetiteljeve peći, pa otide. A kada dete zaplaka, svetitelj iziđe, i videvši dete odmah poznade da u njemu obitava nečisti duh. I prognavši demona molitvom, svetitelj isceli dete. Ali izgnani demon ne hte mirovati, nego uze na sebe obličje čoveka. I susrevši prepobodnoga na jednom okomitom i neprohodnom mestu, on pripade k nogama njegovim tobož ištući blagoslov. Ugledavši lice njegovo prepodobni se začudi; a demon, dohvativši svetitelja za noge, baci ga u dubinu provalije. No uzalud bi ovaj trud čovekoubici demonu, jer blagodaću Božjom svetitelj ostade nepovređen. Ali zlobni demon priredi drugo iskušenje svetitelju: podstače protiv njega jednog ubicu i razbojnika, te je ovaj nečovek i tukao svetitelja, i cepao mu odeću, pa mu čak jednom prilikom i kolibu spalio. Trpeljivo podnoseći sve to, svetitelj govoraše u sebi: O Gospode! blagodarim Ti, ako je ovo po volji Tebi.
Svevišnji Gospod ču s neba slugu Svoga, i oslobodi ga od iskušenja: razbojnik onaj bi uhvaćen, i osuđen na smrt. Od tada svetitelj Božji ostade na miru za neko vreme. Ali lukavi đavo ne prestade potpuno kopati jame svetitelju. Tako, kada svetitelj jednom prilikom krenu u posetu nekoj bratiji, srete ga na putu jedna žena koja, primivši od đavola rđavu pomisao u srce svoje, pade k nogama svetitelju i moljaše ga da je udostoji ući u kuću njenu i osveti je molitvom i blagoslovom. Svetitelja dirnu njena molba, i on svrati u njenu kuću. Međutim, razbludna nevaljalica ona odmah zaključa vrata, skinu sa sebe sve haljine, i činjaše svakovrsne bestidnosti, samo da bi oskvrnavila neoskvrnjenog. Ali nepobedivi i nepokolebljivi sluga Hristov odmah odbaci ovu đavolovu zamku, i iziđe nepovređen.
Ovaj blaženi Jovan ču jednom za nekog znamenitog isposnika Markijana i zažele da ga vidi. Ali sveti Jovan još ranije beše vezao sebe odlukom da, radi izbegavanja sablazni, ne izlazi iz pećine ni u kom slučaju; zato on ne dopusti sebi da razreši sebe te obaveze ni ovom prilikom. Međutim, svemudri promisao Božji šta uradi? – Anđeo Gospodnji uze Markijana iz njegove kelije i, noseći ga kroz vazduh na velikoj visini tiho i bezšumno, spusti ga u pećinu pred blaženog Jovana. Tada prepodobni oci celivaše jedan drugoga, i nasitiše se duhovnim razgovorom. Naposletku božanstveni Jovan reče: Hvala svetome Bogu što me udostoji da vidim premilog mi Markijana. – I odmah posle ovih reči Angeo uze božanstvenog Markijana ispred očiju blaženog Jovana i odnese ga u njegovu keliju.
Ovo preveliko čudo izazva razne pomisli u duši prepodobnog Jovana, te on čak pomišljaše i na to, da je to bilo možda đavolovo priviđenje. Uznemiravan takvim pomislima, i boreći se sa njima, prepodobni Jovan razreši sebe od odluke kojom beše vezao sebe, te iziđe iz pećine i krenu ka Markijanovoj keliji. Došavši pred keliju on viknu Markijana po imenu. Blaženi Markijan se od srca obradova Jovanovom dolasku, i oni celivaše jedan drugoga. Tada sveti Markijan na najubedljiviji način uveri blaženog Jovana: da je njegov čudesni dolazak k njemu u pećinu bio delo Angela Gospodnjeg. I pošto oni ponovo celivaše jedan drugog, blaženi Jovan se sav radostan vrati u svoju pećinu.
I našto da mnogo govorim? Ovaj božanstveni Jovan: demone iz ljudi izgonjaše, bolesti neizlečive isceljivaše, vode na raznim mestima izvoćaše, mnoge kiše s neba molitvom često nizvođaše. I mnoga druga znamenja i čudesa Bog preko njega činjaše. I on, kao svetilo sijajući na zemlji podvižništvom i čudesima, u lepoj starosti završi svoj život i s mirom predade Gospodu svoju svetu dušu.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
RUSTIKA i ELEVTERIJA
 
UČENICI svetog sveštenomučenika Dionisija Areopagita. Postradali za Hrista mačem posečeni.
 
SPOMEN BLAŽENOG OCA NAŠEG
ISIHIJA HORIVITA
 
SVETI Isihije najpre beše nebrižljiv prema spasenju svoje duše. No razboli se teško, i umre, i povrati se od smrti, i bi zdrav. To ga potpuno promeni. On se zatvori u keliju i ni s kim ni reči ne progovori dvanaest godina; i sve vreme provođaše u molitvi i suzama. Pred smrt otvoriše mu monasi keliju i umoliše ga da im kaže neku pouku. On samo reče: „Prostite mi! Ko na smrt pomišlja, ne može zgrešiti“ – Rekavši to, on usnu u Gospodu.[17]
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOKTISTA
 
OVAJ sveti mučenik mačem posečen za Hrista.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
DIONISIJA PEČERSKOG
 
OVAJ prepodobni otac beše jeromonah i zatvornik. O Vaskrsu 1463. godine njemu se dogodio ovakav slučaj. Sa krstom i kadionicom on je obilazio peštere da bi okadio mošti i grobove usopših svetitelja. Pa preispunjen vaskršnjom radošću ušavši u pešteru on vikne: „Sveti oci i bratije: Hristos voskrese!“ U tom trenutku razleže se glas iz grobova silan kao grom: „Vaistinu voskrese!“
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEAGENA
 
SVETI mučenik Teagen spaljen u ognju za Hrista.
 
SPOMEN SVETOG MUČENIKA
TEOTEKNA
 
OVAJ sveti mučenik postradao za Hrista zatrpan kamenjem.
 


 
NAPOMENE:

  1. Areopagit: član vrhovnog Atinskog državnog saveta i suda -Areopaga.
  2. Atina – prestonica starogrčke države; čuvena po svojim građevinama, statuama, trgovini, zanatima, i naročito školama. Tu su se sve do šestoga veka posle Hrista nalazila čuvena filosofska učilišta, u kojima su dobijali obrazovanje žitelji raznih zemalja.
  3. Reč jelinska znači grčka, a znači i neznabožačka, mnogobožačka. U vreme Hristova rođenja Jelini = Grci bili su najobrazovaniji narod.
  4. Iliopolj – grad u Africi; nalazi se na obali reke Nila, na jednom od njegovih rukava, na jygy donjega Egipta.
  5. Astronomija. – nauka, izučava zakone kretanja nebeskih svetila. Egipatski učeljaci, upravo žreci, naročito su se slavili zbog razvijanja ove nauke.
  6. To je bilo oko 54 godine posle Hrista, za vreme drugog velikog putovanja svetog apostola Pavla radi propovedanja Evanđelja.
  7. Podrobnije o tome vidi: Dela Apostol. 17, 15-34.
  8. Hronos je bog vremena, sin Urana (Neba). Grci su smatrali da je on ustrojio na zemlji zlatni vek, koji je postojao u prvi period života roda ljudskog. Afrodita ili Venera je boginja ženske lepote i ljubavi.Zevsa ili Jupitera Grci su smatrali za glavno božanstvo, za oca bogova i ljudi, za zapovednika neba i zemlje, groma i munje, Hermes je bog, pokrovitelj trgovine i svih odnosa između ljudi i bogova, vesnik volje bogova.Dionis ili Bahus je bog vina i veselja. Artemida ili Dijana je boginja koja oličava sobom mesec; smatrana je pokroviteljkom šuma i lova.
  9. Neron – car Rimski od 54 do 68 god. posle Hrista; prvi svirepi gonitelj hrišćana. U toku 66 i 67 god., za vreme ovog gonjenja, mučenički postrada sveti apostol Pavle, posečen mačem.
  10. Sveti Kliment, treći episkop grada Rima, od 92. do 101. godine; mučenički postradao za carovanja Trajana, 101 godine.
  11. Galija – današnja Francuska.
  12. Domicijan carovao od 81. do 96. godine.
  13. Rimljani su imali iste bogove koje i Grci, samo sa drugim imenima.
  14. Sveti Dionisije napisao znamenita dela: O nebesnoj i crkvenoj jerarhiji; O imenima Božjim; O tajanstvenom bogoslovlju; Deset pisama.
  15. Sveti apostol Karp, jedan od Sedamdesetorice; bio učenik i saradnik svetog apostola Pavla (2 Tim. 4, 13). Bio episkop u Makedonskom gradu Veriji, i revnosno se trudio u širenju vere Hristove. Spomen se njegov praznuje 26. maja.
  16. Prepodobni Jovan je nazvat Hozevit po Huzivskoj ili Hozevskoj lavri, u kojoj je proveo veći deo svoga monaškog života. Ta se lavra nalazila u pustinji Huziv ili Hozeva, između Jerusalima i Jerihona, desno od velikog druma. Lavra je ležala u divljem predelu. Crkve i kelije monaha bile su rasejane po dubokoj, strmoj provaliji; mnoge su bile na visini od stotinu metara, priljepljene uz stene kao gnezda. Lavra je osnovana u petom veku. Naročito je cvetala u VI, VII i VIII veku, i slavila se strogošću života svojih podvižnika. Nedavno je ova obitelj obnovljena.
  17. Blaženi Isihije živeo u šestom veku, i podvizavao se na gori Horiv na Sinajskom poluostrvu, zbog čega je i nazvan Horivit.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *