НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
21. ОКТОБАР
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИЛАРИОНА ВЕЛИКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Иларион роди се 291. године у селу Тавати, близу Газе Палестинске. Родитељи његови беху незнабошци. Као што ружа израсте на трњу, тако се овај велики светитељ роди од родитеља незнабожачких и јави као Христов миомир. Послат од родитеља у Александрију на школовање, даровити младић брзо прими и светску ученост и духовну мудрост. Познавши Господа Христа и поверовавши у Њега он прими свето крштење; и често одлазећи у цркву он свесрдно слушаше реч Божију. Упражњавајући врлине и срцем горећи љубављу к Богу, он стаде размишљати о томе на који би начин угодио Богу. И чувши о светом Антонију Великом, о чијем се врлинском животу слава шираше у то време свуда, Иларион зажеле да га види, и крену к њему хитно. Стигавши до места његовог боравка у пустињи, Иларион угледа светолепо лице његово и чу његове медоточиве речи које му показиваху пут што води савршенству. И проведе Иларион неко време поред светог Антонија, посматрајући његов равноангелни живот, усрдне и честе молитве, рукодеље и непрекидни труд, пост и уздржање, љубав к ближњима и нестицање, и друге подвиге монашкога усавршавања.
Преподобном Антонију долажаше мноштво људи: једни, да се исцељују од својих недуга; други, да добију од њега благослов; трећи, да слушају његове богонадахнуте и душекорисне поуке. Пошто због тога тамо не беше савршене усамљености и тишине, Иларион не хте дуго остати тамо, него реши да потражи такво место, где би могао живети насамо с Богом и далеко од сваке вреве. Стога, добивши благослов од преподобног Антонија, он се врати у своју постојбину. He затекавши родитеље своје међу живима, он раздели своје имање на два дела: један део даде сродницима, а други сиротињи, не оставивши себи ништа, „сматрајући све за трице“ (Флб. 3, 8), одричући се и целога света и себе самога, еда би могао постати ученик Христов и подражавалац Његовог сиромаштва.
Оставивши на тај начин све ништарије, Иларион оде у пустињу што је на осам километара од Мајуме Газке, и настани се тамо између мора и језера. У тој пак пустињи живљаху разбојници, и неки му познаници саветоваху да се уклони одатле, да не падне у руке разбојницима и буде убијен. Но преподобни Иларион се није бојао смрти телесне, желећи да се избави од смрти духовне. Треба, говораше он, бежати од разбојника који убијају душу, а разбојника који убијају тело ја се не бојим: Господ је просветљење моје и Спаситељ мој; кога ћу се бојати? Господ је заштитник живота мог; кога ћу се плашити? (Пс. 26, 1). – И живљаше преподобни у посту и непрекидној молитви. Храна му беше петнаест смокви на дан, и то по заласку сунца; а одећа му беше: власеница, и кожна мантијица коју му даде преподобни Антоније.
Ненавидник свакога добра ђаво, видећи како га млади монах побеђује, крену у рат против њега. Желећи да духовног војника победи телесном похотом, он стаде распаљивати младо тело његово и смућивати му ум нечистим помислима. Осетивши нечистога змаја који хоће да га уједе жаоком, Иларион иступи против њега још већим умртвљавањем тела и победи врага, наоружавши се усрдном молитвом к Богу. Он додаде пост посту и труд труду, не окушајући хране по три, а понекад и по четири дана. И изнураваше он тело своје: некада копајући земљу, некада плетући корпе, и говораше себи апостолске речи: Ко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Нечисте пак помисли он изгоњаше из срца бијући себе у прса, попут цариника, и уздишући из дубине срца. А тело своје Иларион називаше магарцем, и овако му говораше: Магарче, ја ћу укротити тебе да не бесниш: хранићу те не јечмом него плевом; морићу те глађу и жеђу; натоварићу те тешким товаром, те да помишљаш на храну а не на нечистоту. – Ове речи, говорене телу, он стварно привођаше у дело: јер он толико изнури своје тело, да од њега остадоше само кости, покривене кожом.
Када ђаво виде да овим ратовањем не постиже ништа, и не само не победи преподобнога него напротив сам би побеђен од њега, он намисли да га утварама и привиђењима заплаши. Тако, једне ноћи свети Иларион стојећи на молитви чу плакање деце, кукање жена, рикање лавова и гласове других дивљих зверова и животиња, вреву и метеж као од велике битке. Јер ђаво нарочито доведе пук својих другова који викаху на разне начине, да би се Иларион поплашио од саме њихове вике и побегао напустивши пустињу. Међутим свети Иларион, схвативши да су све то само ђаволска застрашивања, осени себе крсним знаком, и наоружавши се штитом вере, паде на колена, још усрдније молећи се Богу да му пружи помоћ одозго. И лежећи распрострт ничице на молитви, преподобни побеђиваше врага који је ударао на њега.[1] Но подигавши се мало, желећи да очима види оно што ушима чује (а ноћ беше веома светла, пуна месечине), кад гле! на њега са великом хуком јураху огромна кола са страшним и свирепим коњима, и он повика: Господе Исусе Христе, помози ми! – и тог тренутка се раседе земља и прогута сву ђавољу силу. А преподобни запева, као славећи победу над фараоном: Певаћу Господа, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море; пружи десницу своју, и прождре их земља… Једни на колима, други на коњима, а ми ћемо призвати име Господа Бога нашега. Они посрћу и падају, а ми стојимо и не колебамо се (2 Мојс. 15, 1.12; Пс. 19, 8-9).
Међутим, побеђени враг не преста устајати и војевати противу преподобнога, кушајући га на разне начине. Тако, када се светитељ одмарао, крај њега као да су се намештале и лежале наге жене понашајући се бестидно; када је бивао гладан или жедан, ђаволи су му показивали разна слатка јела и пића; када се молио, понекад му се јављао вук и завијао стојећи пред њим, понекад скакала лисица, понекад војници битку водили, од којих би понеки убијен припадао к ногама преподобног и молно да га сахрани. Једном стојећи на молитви, преподобни се заборави, и ум његов, побеђен природном немоћи, стаде мислити о нечем, а ђаво му одмах скочи на леђа као неки ратник, и ударајући га ногама по ребрима и бичем по леђима и по врату, говораше: Трчи! трчи! што спаваш! – и смејући се питаше га: Хоћеш ли јечма?[2]
Све ове ђавоље замке преподобни Иларион ни у шта не сматраше, и одгоњаше их од себе крсним знаком. А начини он себи малу келијицу у виду гроба, тако да се једва могао сместити у њој, и живљаше у њој, подвизавајући се у борби против невидљивих духова. Једне пак ноћи разбојници намислише да га нападну, са надом да ће што наћи у њега, и сву ноћ га тражаху, али га не нађоше. Но кад га изјутра нађоше и видеше да он ништа нема, они га упиташе: Шта би ти радио, када би те разбојници напали! – Он им одговори: Голаћ се не боји похаре. – На то му они рекоше: Али, они те могу убити. – Светитељ им одговори: Ја се не бојим разбојника, пошто сам увек готов умрети. – Запањени таким јунаштвом и вером, разбојници признадоше преподобном Илариону да су га сву ноћ тражили, али га нису могли наћи. И обећавши преподобноме да ће се поправити, они отидоше.
Пошто преподобни Иларион проведе много година у тој пустињи, глас о светости живота његова пронесе се по целој Палестини, и к њему почеше долазити људи, иштући помоћи од светих молитава његових.[3] Прво дође нека жена из Елевтеропоља,[4] петнаест година већ у браку али бездетна. Прекоравана и вређана од мужа што је нероткиња, она се усуди прибегнути к светитељу и припасти к ногама његовим. Угледавши је, светитељ се склони од ње. А она га стаде са сузама молити, говорећи: Зашто се склањаш од мене, слуго Божји, када сам у жалости? Због чега бежиш од мене, када те с ридањем молим? Погледај не на жену, већ на бол срца њена и на сузе! Смилуј се на мене, угодниче Христов! Сети се да је Спаситељ почаствовао наш пол, обукавши се од њега у тело људско; а и тебе самог родила је жена. Тога ради не одбаци без помоћи мене која сам прибегла к теби и од твојих молитава очекујем ослобођење од бездетности моје, због које ме мој муж стално кори и вређа.
Ове речи склонише светог Илариона на милост, и он подиже очи своје к небу и помоли се за њу. Затим јој нареди да се врати дома, и рече: Иди са ведром надом, и Господ ће испунити молбу твоју. – Жена се с радошћу врати кући својој, верујући речима светитељевим. И Бог услиши молитву слуге Свога: жена убрзо, по пророчанству светог Илариона, заче и роди сина. И наредне године она дође к светом угоднику Божјем носећи у наручју детенце, и рече: Ево плода светих молитава твојих, угодниче Божји. Зато благослови моје чедо, које си ми ти измолио у Бога. – Светитељ благослови детенце и матер његову, и отпусти их с миром. И жена оде, хвалећи Господа и прослављајући угодника Његовог по целом крају оном.
После тога к преподобноме дође друга жена по имеиу Аристенета, хришћанка, супруга неког велможе Елпидија. Три сина њена у један дан се тешко разболеше од неке заразне болести, од које их никакви лекари не могоше излечити, и већ беху близу смрти. Чувши за светог Илариона пустињака, та жена похита к њему са својим робињама и евнусима, и са плачем припаде к ногама његовим; и говораше: Заклињем те Господом нашим Исусом Христом и часним крстом Његовим, дођи у Газу и исцели од болести три моја умирућа сина, да би се и у незнабожачком граду прославило име Господње и посрамио лажни бог Газки Марнас,[5] кога незнабошци обожавају.
Светитељ се отказиваше, говорећи да он никада не излази из пустиње и не приближује се не само ка граду него чак и к селима. Но жена му својим сузним молбама досађиваше све дотле док јој он не обећа да ће доћи по заласку сунца. И касно ноћу светитељ дође у Газу. И чим се дотаче болесних дечака призивајући на њих име Исуса Христа, из њих одмах потоцима истече силан зној. И они тог часа устадоше здрави; и поткрепивши се храном, они заблагодарише Богу и целиваше свете руке свога лекара. Глас о томе пронесе се по целој Гази; и од тога времена разноврсни болесници стадоше долазити у пустињу к преподобном Илариону, и молитвама његовим добијаху исцељења, услед чега се мноштво незнабожаца обраћаше к вери у Господа нашег Исуса Христа. Многи пак, желећи да подражавају његово врлинско живљење, остављаху свет и живљаху с њим у пустињи. И убрзо се умножи број ученика његових; и свети Иларион постаде први наставник монаха у Гази и Палестини, као свети Антоније у Египту.
Једном доведоше к преподобноме слепу жену, која у својој десетој години беше изгубила очни вид, и све своје имање потрошила на лекаре, али без икакве користи. Свети Иларион је исцели пљувачком, усличивши се у томе Господу:[6] јер он пљуну на њено лице, и она тог тренутка прогледа; и сви прославише Бога.
Слуга кочијаш неког велможе Газког, ударен бесом за време вожње, сав се укочи, те се не могаше ниједним делом тела мрднути; једино језиком слободно владаше. Овога слугу донесоше к преподобноме Илариону у пустињу. Угледавши: га светитељ му рече: Ти се не можеш исцелити од свог недуга док најпре не поверујеш у Господа Христа који те може исцелити. – Болесник одговори с усрђем: Верујем у Њега, само нека ме исцели. – Сатворивши молитву, светитељ га исцели силом Христовом; и пошто га научи вери, наложи му те се крсти. И тако се слуга тај врати дома слободан од робовања ђаволу, и здрав телом и душом.
Други младић из околине Јерусалима по имену Марсит, беше веома снажан, те је могао подићи и носити петнаест мерица пшенице, и није му био потребан магарац за преношење товара. И у њега тако снажног уђе ђаво и стаде га мучити, гонећи га по пустињама и пољима. А тамошњи житељи, ухвативши га, везиваху му руке и ноге оковима и ланцима, затвараху у сигурне затворе и будно стражараху. Али он им је одбегавао: лако је кидао окове и ланце, разваљивао врата, полуге и катанце, јер је располагао двоструком снагом, ђаволском и својом, и премлаћивао људе које је сретао на путу: некима је одгризавао нос, уши и усне; некима ломио руке и ноге; некима вадио очи; неке је убијао прегризавши им грло. И многа друга зверства чинио је он по тим местима, и нико га није могао укротити. Но једном се сабра силан народ, ухвати га, свеза му цело тело гвозденим ланцима, па га одвуче к преподобном Илариону као дивљег вола. Угледавши бесомучника, преподобни нареди да га одреше, и он постаде кротак као јагње. Помоливши се усрдно за њега, светитељ рече ђаволу што беше у њему: У име Господа нашег Исуса Христа, наређујем ти, нечисти душе, изиђи из овог човека и удаљи се у безводна места.
Тада ђаво стресе болесника и баци га на земљу, па изиђе из њега, и он тог тренутка оздрави благодаћу Господњом и молитвама светитељевим, и стаде свесрдно славити преподобног Илариона. А преподобни заирети њему и свима присутнима, говорећи: Ово није од наше силе него од благодати човекољубивог Спаситеља, који болести наше понесе из неизмерне милости Своје према нама, слугама Својим. Стога смо дужни Њега непрестано славити, благодарити и величати.
Када свети Иларион то говораше, к њему доведоше другога мужа по имену Ориона, једног од богатих и знатних грађана града Аиле.[7] У њему беше легион бесова, и њега доведоше везана железним ланцима. Када се приближи к светитељу, он се оте из руку људи који га вођаху, па притрчавши остраг, дохвати преподобнога и подиже увис изнад своје главе. Сви повикаше од страха да га не баци о земљу и поломи му кости, сасушене од дугога поста. А светитељ се осмехну и рече: Оставите мога противника да поратује са мном. – Па пруживши руку своју назад, ухвати бесомучника за косу, положи га пред своје ноге, свеза му руке, и наступивши му на ноге.. рече: Мучи се, ђаволски легионе, мучи се! – А ђаволи који беху у том човеку завапише на разне гласове, правећи вику као огромна гомила народа. Тада се светитељ поче молити: Господе Исусе Христе, ослободи овог јадника од легиона ђавола, јер Ти можеш лако победити како једнога од њих тако и многе.
И ђаволи тог часа изађоше из човека са страховитом виком, и он, избављен од њихове тираније, оздрави, и узнесе благодарност Богу и Његовом угоднику, светом Илариону. А кроз неко време он поново дође са својом женом и пријатељима к светом Илариону, доносећи светитељу богате дарове за исцељење. Али светитељ не прими дарове и рече: Зар ниси чуо како пострада Гијезије[8] што прими награду од човека исцељеног од губе. Благодат Господња се не продаје. Него иди, раздај то сиромасима у твоме граду, а нама који живимо у пустињи имовина не служи на корист. – И тако га врати натраг са његовим даровима.
После тога донесоше к преподобноме раслабљеног човека, каменоресца из града Мајуме, по имену Занана, који молитвама преподобнога одмах оздрави.
Затим би доведена к светитељу бесомучна девојка из околине Газе. Бес беше ушао у њу са следећег разлога. Један младић заволе њу, и зажеле да има грешне односе са њом; али она га одбијаше и не пристајаше на то. Увидевши да ни умиљатим речима ни скупоценим поклонима не може да дође до онога што жели, младић оде у Египатски град Мемфис[9] к тамошњим врачима Ескулаповим[10] и исприча им о својој љубавној патњи за том девојком. Добивши од њих некакве волшебне речи, исписане на бакарној плочици, он се врати дома, и закопа плочицу под прагом куће у којој живљаше та девојка: јер га тако беху научили врачи. И тог часа уђе ђаво у девојку; и толико је распали блудном похотом, да она поче бестидно викати, дозивајући ио имену онога младића да јој задовољи страст; и скидаше са себе хаљине, и бесрамно се разголићиваше, и мучаше се распаљивана огњем блудољубља. Када то видеше њени родитељи, они разумеше да јој је та напаст од ђавола, па је узеше и поведоше к преподобноме у манастир. Јер У то време преподобни беше сабрао мноштво братије и устројио велики манастир. На путу ка преподобноме, ђаво у девојци викаше и кукајући говораше: Мени беше боље када бејах у Мемфису, заводећи људе сновиђењима, него ли сада када сам послан овамо. – А када девојка би приведена к светитељу, ђаво завапи: Ја сам преко воље ушао у ову девојку, и силом сам послан у њу од мога господара. A caда се страховито мучим и не могу да изађем, јер сам привезан за бакарну плочицу и закопан под прагом. Зато нећу изаћи док ме не разреши младић који ме је привезао. – Осмехнувши се мало, светитељ рече: Тако ли је велика твоја сила, ђаволе, да су те кончићем завезали и насилно те држе бакарном плочом? Зашто ниси ушао у младића који те је завезао? – Ђаво одговори: У њему се већ налази друг мој, ђаво сладострашћа. – Помоливши се, светитељ изагна ђавола из девојке, и поучи је да се чува вражјих замки и да избегава разговоре са бестидним младићима.
Кнез неки, у коме бејаше нечисти дух, дође к светитељу, и доби исцељење. Из благодарности за то он донесе свом бесплатном лекару, светом Илариону, десет литри злата, и моли га да прими дар. Светитељ му показа свој јечмени хлеб, и рече: Који се хране таким хлебом, гледају на злато као на блато. – И не примивши злато, он отпусти кнеза здрава.
Преподобни Антоније, слушајући о Илариону и о чудесима која чини, радоваше се духом и често му писаше. А онима који из Сирије долажаху к њему ради исцељења, говораше: Зашто се мучите преваљујући толики пут до мене, када близу вас имате мога сина у Христу, Илариона, који је добио од Бога дар да исцељује сваку болест.
Благословом светога Илариона почеше по свој Палестини ницати манастири, и сви монаси долажаху к њему, жељни његових поука. И он их настављаше на пут спасења. Једном га братија, који долажаху к њему, умолише да пође и посети манастире који се умножише његовим молитвама и благословом, и да их утврди, и да им пропише устав монашког живота. И када крену на пут, слеже се к њему мноштво братије, око три хиљаде њих, који га праћаху наслађујући се његовим медоточивим поукама. Обилазећи манастире и посећујући братију, преподобни сатвори многа чудеса. Један гостољубиви брат имађаше свој виноград, од кога је сваке године добијао око сто мерица грожђа. Он С љубављу прими светог Илариона и умоли братију да зађу у његов виноград и наберу себи грожђа колико ко хоће, јер беше већ сазрело. Тако, сваки набра себи колико је хтео; a беше братије, као што је горе речено, око три хиљаде. Видећи такву љубав овога брата, преподобни благослови његов виноград, и те године брат набра од свог винограда преко триста мерица грожђа. Тако, благослов преподобнога умножи виноградни род за гостољубље према братији. – Друга пак брат, тврдица и немилостив, видећи где светитељ са својим духовним стадом пролази мимо, постави стражара крај свог винограда, да не би ко откинуо грозд; и бацаше се стражар камењем на братију, говорећи: He приближавајте се винограду, јер је туђ. И тај брат лиши себе светитељева благослова; и набра врло мало грожђа, па и оно беше сво кисело.
Једном преподобни крену у пустињу Кадис,[11] да посети свога ученика. На путу догоди се светом Илариону да пролажаше кроз незнабожачки град Елусу.[12] Ту он наиђе на демонски празник, на који се беше слегло много незнабожачког света из околних села, који се весељаху приносећи своје погане жртве у храму богиње Афродите.[13] Чувши да се свети Иларион приближава, ови незнабошци му изиђоше са женама и децом на сусрет, пошто и до њих давно беше допро глас да је он велики чудотворац. Угледавши га, они приклонише главе своје и на сиријском језику повикаше: Варах! Варах! – што значи: Благослови! благослови! – Онда приведоше к њему мноштво болесних и бесомучних, и преподобни их исцели силом Христовом. И научивши незнабошце познању јединог истинитог Бога, он их све приведе к вери Христовој; и не отиде од њих док они не срушише идолски храм, поразбијаше идоле, подигоше свету цркву, и крстише се у име Господње. Утврдивнш их у вери и давши им благослов, светитељ настави свој пут.
Преподобни Кларион имађаше од Бога таку благодат, да је по мирису тела и по додиру хаљина и ствари познавао ко од какве страсти пати. Једном брат неки, тврдица и среброљубац, посла преподобноме поврће из своје градине. Када наступи вече и светитељ седе за трпезу, ученици му изнесоше то поврће. Угледавши поврће, светитељ се окрену од њега говорећи: Носите то одавде, не могу да подносим смрад што излази из тог поврћа. – А ученик његов, блажени Исихије, нуђаше га да окуси и да благослови љубав братњеву, говорећи: He гнушај се, оче, приноса братњева, јер он са вером принесе теби првине из своје градине. – Светитељ одговори: Зар ти не осећаш како ово поврће смрди на тврдичлук? – Исихије упита: Како може поврће, осим свог природног мириса, пуштати из себе смрад које било страсти? – Светитељ одговори: Ако не верујеш мени, онда дај ово поврће воловима, па гледај да ли ће јести. – Исихије узе поврће, однесе га и положи у јасле пред волове. Волови оњушише поврће и стадоше помамно рикати, и не могући подносити смрад поврћа, они се откинуше од јасала и побегоше.
У то време светом Илариону беше већ 63 године. А пошто се око њега беше сабрало врло много братије, то се јави потреба да се манастир прошири. Но умножене бриге сметаху безмолвију, молитвеном тиховању преподобног оца. Поред тога к њему долажаше мноштво људи: једни ради исцељења, други ради благослова. А долажаху к њему и епископи и свештеници са осталим служитељима Цркве; долажаху кнезови и велможе из многах градова и области, са жељом да од њега чују реч Божију и добију благослов. Ожалошћен што му се не даје да усамљенички молитвено тихује, светитељ плакаше опомињући се свога молчанија првих дана, када он живљаше сам у пустињи.
Видећи га где стално тугује и плаче, братија га питаху: Због чега тако тугујеш и плачеш, оче? – А он им одговараше: Због тога тугујем и плачем што се поново вратих у свет и примих на земљи награду своју, јер ме сви палестински и суседни градови славе; а и ви ме сматрате као господара, и сви ме у манастиру називате господином.
Чувши од преподобнога такве речи, братија се досетише да он хоће кришом да оде од њих, зато стадоше будно мотрити да их не остави. А старац тако туговаше две године.
Једном дође к преподобноме Аристенета, жена епарха[14] Елпидија, којој некада светитељ исцели три умирућа сина њена. Она га замоли за благослов и молитве на пут, пошто је намеравала да путује у Египат, да се поклони преподобном Антонију. Чувши о Антонију, свети Иларион уздахну и рече: О, када би и мени било могуће отићи тамо и видети у телу светог и љубљеног оца мог Антонија. Али ме братија силом држе овде, и ја не могу ићи к њему. – Затим поћутавши мало, он заплака горко, и рече: Ето, већ је други дан откако сав свет тугује због нестанка великог светилника, јер преподобни Антоније већ изиђе из свога тела. – Чувши то, жена и сви присутни разумеше да преподобноме Илариону би откривено од Бога о престављењу преподобнога Антонија. Аристенета се врати кући својој; а кроз неколико дана стиже вест о упокојењу преподобног Антонија.
He подносећи вреву и почасти од људи, притом откривањем од Бога, знајући да је Богу угодно да се он удаљи оданде, свети Иларион позва неке од својих ученика и наложи им да иду са њим. Они доведоше магарца, посадише на њега преподобнога оца, пошто од старости он већ није могао пешачити, и придржавајући га они кренуше на пут. Када пак остала братија, а и житељи околних села и градова, дознадоше да их је преподобни напустио, сабраше се око десет хиљада људи, и појуривши за њим сустигоше. И падајући пред њим са плачем они га мољаху да их не оставља; и говораху: После Бога ми тебе имамо у Палестини за оца, који нас укрепљује и помаже нам. Зато нас не остављај, да не будемо као овце без пастира. – A он саветујући их говораше им: Зашто ми, чеда моја, кидате срце? Нека вам буде знано, да ја ово не чиним без воље Господње: јер ја се молих Господу, и Он ми нареди да идем одавде, да не видим невоље што ће снаћи Цркву Божију, и да не гледам рушење светих храмова, уништавање олтара, и проливање крви чеда мојих. Зато ме немојте задржавати, чеда моја. – А када они чуше да му је откривено за невоље које ће наићи, они га још усрдније стадоше молити да их не оставља, него да им молитвама својим помаже у невољама. Огорчивши се, светитељ удараше штапом у земљу, и говораше: Нећу ни јести ни пити док ме не отпустите. Ако пак хоћете да ме видите мртва, ви ме задржавајте.
Они читавих седам дана молбама својим задржаваху преподобнога, па кад увидеше да је његова намера непоколебљива, отпустише га с миром. И сво мноштво народа са плачем га праћаше далеко. А кад се приближише граду Ветилији,[15] светитељ преклони колена и помоли се са свима, па поверивши их Господу отпусти их њиховим кућама. Онда изабравши четрдесеторицу братије, за које знађаше да могу издржати путне тешкоће, постећи се и узимајући мало хране једино по заласку сунца, он их узе са собом. И после петодневног путовања светитељ стиже у Пилусију.[16] Посетивши братију која живљаше у оближњој пустињи, у месту званом Аихнос, он отпутова одатле и кроз три дана дође у град Таваст. Ту се он виде са епископом Драконтијем исповедником, који се тамо налазио у заточењу, и обојица се утешише богонадахнутим разговором.[17] И одатле путујући неколико дана са великим напором, стиже у Вавилон, да посети епископа Филона[18] исповедника. Ова два мужа беше прогнао у та места цар Констанције, помажући зловерним аријанцима. Саставши се са блаженим Филоном и поразговоравши с њим, преподобни настави свој пут и дође у град Афродитопољ. Одатле после тродневног путовања кроз страшну и сурову пустињу он стиже на високу гору, где је обитавао преподобни Антоније. Тамо преподобни Иларион нађе два ученика Антонијева, Исака и Пелусијана, који се веома обрадоваше видевши светог Илариона. To место беше врло лепо, и светитељ га обиђе са великим усрђем. А Исак и Пелусијан показиваху преподобном Илариону сва места, освећена подвизима преподобнога Антонија. – На овом је месту певао свети отац наш Антоније, говораху они, ана оном се предавао молитвеном тиховању и богоразмишљању; овде се молио, а тамо седео и плео корпе; овде је имао обичај да се одмара од трудова, а тамо да спава; овај виноград и ово дрвеће он је сам засадио, и ово гумно он је рукама својим начинио; овај бунар за заливање градине он је сам ископао, са великим трудом и знојем; ево и мотика коју је светитељ дуго време употребљавао за копање земље.
To и много штошта друго они показиваху светом Илариону. Дошавши пак на место где је свети Антоније имао обичај да се одмара, преподобни Иларион са страхом и радошћу целива то место и леже на њему. А на врху те горе беху две камене келије, у које је преподобни Антоније одлазио на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање и богоразмишљање, кријући се од народа који му је долазио. Узвевши тамо преподобног Илариона по степеницима, ученици му показаше виноград и pазнe воћке, препуне рода, и говораху: Све то посади свети Антоније пре три године.
Одморивши се тамо са својом братијом, преподобни Иларион се поново врати у Афродитопољ; и ту отпусти братију, наредивши им да се врате у Палестину у свој манастир, а код себе остави само два брата. Са њима он се удаљи у пустињу, недалеко од тога града, и тамо се настани; и живљаше у безмолвију, молитвеном усамљеничком тиховању, посту, молитви, и у другим подвизима тако великим, као да је тек сада почео своје монашко у Христу живљење.
После престављења преподобнога Антонија у току три године не паде киша у тим местима, те би велика глад у тој области, пошто земља изгоре од жеге као од огња, и људи говораху: Због смрти преподобнога Антонија тугују не само људи него и земља, а небо не даје кише. И умираху од глади и жећи и људи и домаће животиње. Но чувши да у њиховим местима живи ученик Антонијев свети Иларион, сабра се велико мноштво људи са женама и децом и упути к њему у пустињу. Дошавши, они га усрдно мољаху, говорећи: Бог нам посла тебе наместо Антонија; смилуј се на нас, и помоли се Господу, да по милости Својој пошаље кишу нашој земљи, сасушеној од безкишија.
Видећи муку ових људи, морених глађу и жеђу, свети Иларион подиже очи и руке к небу, и са сузама се помоли. И одмах паде велика киша, и напоји сву земљу потпуно.[19] Од тога времена стаде народ долазити к преподобноме, доносећи своје болеснике. А светитељ, видећи да му и ту досађују и не дају усамљенички молитвено тиховати, одлучи да иде у пустињу Оасим.[20] И уставши крену са своја два ученика. Прошавши Александрију он дође у Брухију, и тамо нађе неку познату братију, који га примише с радошћу. Провевши у њих неколико дана, он намисли да настави пут. Али братија не хоћаху да га пусте, молећи га да остане код њих. Тада он одлучи да ноћу кришом оде од њих. Но када ученици стадоше за преподобног спремати магарца, братије приметише, па одоше к преподобноме и легоше код врата, говорећи: Боље је да умремо лежећи крај твојих ногу, него да се тако брзо лишимо тебе. – А преподобни их мољаше, говорећи: Устаните, чеда моја; корисније је и за вас и за мене, да ме брзо отпустите, јер ми Бог преко откривења нареди да идем одавде. Ја зато и журим да што пре отидем од вас, да вас због мене не би снашла нека жалост. Ви ћете ваистину тек касније разумети да ја узалуд не хитам да напустим ваше обиталиште.
Чувши то, братија устадоше, а преподобни сатвори молитву, опрости се с њима, и отпутова. И путоваше он кроз непроходну пустињу, чуван благодаћу Божјом. У други пак дан по одласку преподобнога из Брухије, у Брухију дођоше незнабошци из Газе са џелатима, и питаху где је Иларион. И дознавши да је отишао, они рекоше један другоме: Види ти тог волшебника: сазнао је шта ће га снаћи од нас, па је побегао. – Јер незнабожни житељи Газе од самог почетка завиђаху светом Илариону што се народ, напустивши њиховог бога Марнаса, стицао к њему. Због тога силно беху љути на преподобнога, нарочито жреци Марнасови. Они се на све могуће начине стараху да га убију, али нису могли, пошто сви околни градови и села веома поштоваху светитеља. А када умре цар Констанције и на престо ступи злочестиви служитељ идола, Јулијан Одступник, безаконици нађоше да је време згодно да они остваре своју давнашњу злу намеру. Тада незнабошци града Газе приступише безбожном цару, оклеветаше преподобнога Илариона и његове ученике, и издејствоваше од цара писмено наређење: да се поруше његови манастири у близини Газе; да се његови ученици најпре избију, па протерају из њихове области; н да сам Иларион и његов помоћник Исихије буду убијени. Незнабошци тако и поступише: манастире порушише, и стадо Христово разјурише. A Исихије, најмилији ученик блаженог Илариона због своје свесрдне послушности, којом он превазилажаше остале ученике, скриваше се по пустињама, бежећи од руку безаконика.
У то време преподобни Иларион, чуван Богом живљаше у Оасимској пустињи. И пошто проведе тамо око годину дана, к њему дође његов ученик Адријан и извести га да је цар Јулијан убијен. И позиваше Адријан преподобнога да се врати у Палестину на пређашње место, пошто се у Цркви мир већ беше зацарио. Али светитељ, волећи безмолвије – волећи усамљеничко тиховање, не хте да се врати у Палестину. И видећи да се ни у Оасимској пустињи не може сакрити од људи, он крену пустињом у Либијске крајеве са једним учеником својим Зиноном, a Адријан са другим учеником врати се у Палестину.
Дошавши у приморски град Паретон,[21] преподобни Иларион се укрца у лађу, и отплови у Сицилију, да избегне људску славу. Газда пак од те лађе имађаше сина кога мучаше нечисти дух, који повика из њега: Слуго Божји Иларионе, зашто нам ни на мору не дајеш мира? Стрпи се док пристанемо уз обалу, да не бих одавде отишао у бездан. – Светитељ одговори: Ако Бог наређује теби да останеш у Његовом створењу, ти остани; ако те пак Он изгони, шта ја ту могу: ја сам човек грешан. – Чувши то, отац болеснога дечака и сви на лађи припадоше к светитељу молећи га да се смилује на дечака и истера из њега ђавола. Али светитељ одбијаше, називајући себе грешником. Најзад рече: Ако ми обећате да никоме нећете говорити о мени у тој земљи у коју пловимо, ја ћу замолити Господа мога, да Он истера злог духа. – Они са заклетвом обећаше. Тада преподобни, сатворивши молитву, изагна ђавола из дечака. И ови слављаху Бога.
Када лађа пристаде уз Сицилијско предгорје Пихон, светитељ понуди за превоз господару од лађе Еванђеље, преписано његовом руком још у младости: јер ништа друго не имађаше да му да, пошто беше сиромашан и духом и имовином. Но газда од лађе не узе, иако преподобни веома настојаваше да он узме. Најзад газда рече: Никада то бити неће, да ја што узмем од вас сиромаха и који ништа немате.
Светитељ пак радоваше се духом, видећи да је пуки сиромах и да нема ништа од ништарија. И отишавши од обале око двадесет потркалишта, он се настани тамо са својим учеником. Ученик сваког дана скупљаше нарамак дрва, одношаше у оближње село, и за добијени новац куповаше комад хлеба; и тиме се обојица храњаху благодарећи Бога. Но не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Јер у Риму у цркви светога Петра један ђавоиман човек повика: Недавно. је допутовао на Сицилију слуга Христов Илариои; њега нико не зна, и он сматра да се може утајити; али ја ћу отићи тамо, и обелоданићу га.
Тако и би. Тога човека одведоше на Сицилију; у Пихону он нађе светог Илариона, паде пред келијом његовом, и доби исцељење молитвама преподобнога. И од тог времена он постаде познат у тој земљи. И стадоше к њему долазити многи и многи људи, иштући исцељења од својих болести, и никад се нису враћали не добивши што су искали. А споменути човек из Рима, што се исцели од ђавоиманости, донесе богате поклоне преподобноме из благодарности за исцељење; али их он не прими, говорећи: Писано је: Забадава сте добили, забадава дајите (Мт. 10, 8).
Док је свети Иларион боравио на Сицилији, његов омиљени ученик блажени Исихије читаве три године тражаше по целоме свету љубљеног духовног оца свог, преподобног Илариона; брижљиво пропутова он многе земље, горе и пустиње, али га нигде не нађе. Бавећи се затим у приморском граду Метону, на Пелопонезу,[22] чу он од неког Јеврејина трговца, да се на Сицилији појавио неки хришћански пророк који чини многа чудеса. – Како се зове, и какав изгледа? Упита га Исихије. – Ја га нисам видео и не знам му име, одговори Јеврејин, само сам слушао о њему.
Исихије осети да је то онај кога он тражи, па седе на лађу и отплови на Сицилију. Од својих пак сапутника на лађи једва сазнаде толико, да је тај чудотворац учинио многа чудеса и да ни од кога није примио ни кришку хлеба. И нашавши у Пихону светог Илариона, Исихије припаде к ногама његовим, целивајући их и сузама их заливајући. Старац једва узможе подићи са земље овога ученика који је од радости много плакао, и утеши га душекорисним разговором.
Након извесног времена видевши мноштво оних који долажаху к њему и слављаху га, старац рече својим ученицима, Зинону и Исихију: Чеда моја, нама је немогуће живети овде, него хајдемо у другу земљу, где нико не би знао за нас. – И кренувши са њима, он тајно отпутова у далматски град Епидавр,[23] куда га упути Господ ради добра многима. И пошто проведе неколико дана близу Епидавра у једном усамљеном и забаченом месту, житељи тог краја дознадоше да је к њима дошао угодник Божји што је раније био на Сицилији. Јер Бог проказа људима слугу Свога и прослави га. И људи, слушајући један од другога о угоднику Божјем, сабраше се и дођоше к њему; и поклонивши му се, стадоше га молити да им помогне у великој невољи њиховој: јер у тим местима живљаше страшна змија, тако огромна да је прождирала волове и гутала људе. И на тај начин она погуби огроман број људи и стоке. Чувши то, светитељ нареди да се наберу дрва и наложи велики огањ, а сам, преклонивши колена, помоли се Господу да се смилује на људе Своје и да их у славу светог Имена Свог избави од пагубне змије. Затим он поче дозивати змију. И гле, змија дође као вучена неком силом на заклање. Сви то посматраху и ужасаваху се. Светитељ нареди змији да уђе у огањ; змија га одмах поелуша, уђе у огањ и изгоре. Тада људи прославише Бога и заблагодарише светом Илариону.
Од тога дана многи стадоше долазити к њему за помоћ. To ожалошћаваше старца, и он размишљаше где да пронађе такво место, у коме би се могао сакрити од људи и пребивати у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању. У то време догоди се велики земљотрес, од којега се море силно усталаса, и изли преко својих обала. Таласи се дизаху тако високо, да покриваху висока брда, и лађе ношене водом остајаху на високим местима. Житељи приморског града Епидавра видећи то, помислише да почиње други потоп, и у ужасу очекиваху пропаст целе земље и своју смрт, и силно кукаху. Но сетивши се светог Илариона, потрчаше к њему сви, велики и мали, жене и деца, и с плачем га мољаху да се помоли за њих Богу, да Он одврати од њих Свој праведни гњев. Светитељ устаде и пође с њима ка њиховом граду. И дошавши стаде између мора и града; а море се подиже високо у ваздух над Епидавром, да је изгледало као да додирује облаке, и већ готово да потопи град. Светитељ пак нацрта на песку три крста, и подигавши руке к небу мољаше се усрдно Човекољупцу Богу да се смилује на Своје створење. И кад се он тако мољаше, Бог показа Своје човекољубље: море се по наређењу Божјем постепено утиша и врати у своје обале, и земљотреси престадоше, и ветрови смирише. О овој великој сили Господњој и молитвеном посредовању преподобног Илариона у граду Епидавру, очеви причаху својој деци с колена на колено.
Међутим свети Иларион, избегавајући славу људску, ноћу отпутова одатле, и нашавши лађу која је пловила за Кипар, седе на њу са својим ученицима. Но за време пловидбе њих нападоше разбојници, и сви се на лађи силно уплашише. Свети Илариан их тешаше, говорећи: Еда ли их је више од Фараонове војске, коју Бог потопи у мору? – А кад се разбојници приближише лађи, да се могло каменом добацити, светитељ с лађе даде им знак руком и рече: Доста вам је што сте допловили до тог места. – И тог тренутка разбојничке лађе стадоше, не могући пловити даље и приближити се лађи на којој беше светитељ. Разбојници уложише много труда, узалуд веслајући, и са стидом се вратише, одбачени Божјом силом од лађе.
Допловивши на острво Кипар[24] свети Иларион се настани на пустом месту, удаљеном два километра од града Пафа.[25] Али се и тамо не мога утајити: јер ђаволи који живљаху у људима обавестише народ о његовом доласку. По Божјем наређењу сабраше се из целе те крајине око двеста ђавоиманих, које људи које жена, и дођоше к светом Илариону, и молитвама његовим сви се ослободише од ђавоиманости. Провевши тамо две године, преподобни реши да се удаљи одатле, иштући пустињско место, где би могао у усамљеничком молитвеном тиховању и миру завршити свој живот. И отишавши дванаест километара од мора, он пронађе усамљено, дивље место усред високих гора. Око њега беше много воћки, (чији род он ниједном не окуси), и дивна вода планинског потока; ту беше и градина, и запуштен идолски храм, у коме живљаше мноштво демона. To ce место допаде светитељу, јер беше веома пустињско, и он проведе тамо пет година. А демони и дању и ноћу прављаху ратну вику, еда би уплашили светитеља и отерали га одатле. Али он се бораше са њима непрестаном молитвом, и богочежњиво тихујући уживаше мир, јер нико није смео долазити к њему зато што беше веома тешко доћи до тог места и што оно беше насељено мноштвом демона.
Једнога дана старац, изишавши из своје колибе, угледа узетог човека где лежи пред колибом и упита Исихија: Ко је тај човек, и ко га је донео? – To je власник овога места на коме ми живимо, одговори Исихије. – Светитељ се заплака, пружи руку над њим и рече: У име Господа нашег Исуса Христа устани и ходи! – И раслабљени тог тренутка устаде потпуно здрав, и поче ходати хвалећи Бога. После овог чуда сви околни житељи почеше долазити к светитељу, не плашећи се више ни злих духова, ни тешког и опасног пута.
Опоменувши се оне братије у Палестини, преподобни посла блаженог Исихија да их посети и да им однесе поздрав од њега. Сам пак стаде помишљати да се и одатле уклони, пошто му и ту људи досађиваху својим долажењем, само чекаше да се Исихије врати с пута. У то време умре ученик његов блажени Зинон; а и њему самом дође време да заврши своје мучно земаљско живљење. А беше му већ осамдесет година. Унапред обавештен о свом одласку к Богу, он својом руком написа своје завештање о братији; при томе он остави Исихију Свето Еванђеље, преписано његовом руком, власеницу и кукуљачу. После тога он поче изнемогавати телом.
Када житељи града Пафа чуше да је свети Иларион болестан, благочестиви људи одмах дођоше да га посете. Са њима дође и нека богоугодна жена, по имену Констанција, чију болесну кћер преподобни исцели помазавши је јелејем. И преподобни, видећи да га Господ позива к Себи, стаде молити своје посетиоце да они, после његове смрти, без одуговлачења одмах сахране тело његово у истом врту у коме је живео. А умирући, преподобни Иларион својим очишћеним умом посматраше разлучење душе од тела: Изађи, душо моја, што се бојиш! Изађи, што се узнемирујеш! Осамдесет си година служила Христу, и бојиш се смрти? – И са тим речима он предаде дух свој Богу.[26] А присутни, плачући за њим као за оцем и учитељем, сахранише га на том месту, по заповести његовој.
Блажени пак Исихије када се врати из Палестине и не нађе свога наставника, ридаше над гробом његовим много дана. И намераваше да тело његово пренесе у Палестину к братији, али не могаше, пошто сви околни житељи чуваху тело, да неко не однесе из њиховог краја такво благо. Тада се Исихије направи као да хоће да остане на том месту и ту живи, и рече: Нека и ја умрем и сахрањен будем овде са оцем мојим.
Људи му повероваше и оставише га да живи на месту где беше сахрањен свети Иларион. А Исихије, по истеку десет месеци, отвори гроб преподобнога, и угледа свето тело његово као да је тог часа умрло, лицем светло и дивно мирише. Исихије га узе и кришом отпутова у Палестину. А палестински монаси и мирјани, чувши да је Исихије донео мошти светог Илариона, сабраше се из свих манастира и градова са свећама и кадионицама, и чесно их пратећи положише их у Мајуму, у првом манастиру његовом.
He треба прећутати и то што уради гореспоменута жена Констанција. Будући добродетељна и богоугодна, она имађаше велико усрће према светом Илариону и често долажаше на његов гроб, и мољаше се по читаве ноћи, и као са живим разговараше, молећи га да се моли за њу. А када дознаде да је светитељево тело украдено, она од жалости паде и умре, и својом смрћу показа колику је веру и љубав имала према преподобноме.
Житељи пак Кипра и Палестине препираху се међу собом, хвалећи се светим Иларионом. Житељи Палестине говораху: Код нас је тело светог Илариона. – Кипрани узвраћаху: А код, нас је дух његов. – На обадва места: и на Кипру где је био сахрањен, и у Палестини куда је пренесен, светим молитвама његовим биваху многа чудеса и даваху се безбројна исцељења у славу Бога, Једнога у Тројици, коме и од нас нека буде част и благодарење и поклоњење вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ДАСИЈА, ГАЈА и ЗОТИКА,
пострадалих у Никомидији
 
СВЕТИ Дасије, Гај и Зотик, налазећи се у Никомидији запалише се божанском ревношћу, уђоше у незнабожачко идолиште, порушише жртвенике и поразбијаше идоле. Зато их ставише на све могуће муке. Обесише на дрвету, стругоше им тела коњском чешагијом, па им ране трљаше сурим и оштрим крпама власеним. Видећи да муке не сматрају ниушта, и притом смело изобличавају ништавност идола и громогласно проповедају Христа Бога, једносушног са Оцем и Светим Духом, незнабожни мучитељи им обесише камење о врату и бацише у море, где они скончаше, и примише венце мучеништва.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ
ВАРНАВЕ МОНАХА
 
ОН дошао из Палестине на Кипар са осталих триста подвижника (о којима видети под 1. јулом). Подвизавајући се ревносно, Богу угодио.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ИЛАРИОНА,
епископа Мегленског
 
СЛАДАК је и овај садашњи живот, али је онај бесмртни слађи од сваке сладости, и он сам зна да човека привуче и присвоји неким чудним начином и да га одашаље оном будућем веку. Зато, ако ми у овом садашњем животу сачувамо лепоту боголикости наше душе, онда ћемо за овај телесни живот добити већу и бољу награду – вечномлади бесмртни живот. Али, једино када бисмо имали небески језик, онда бисмо тек могли достојно описати са сваком сладошћу она будућа добра, јер су она неупоредиво боља и славнија од свих житејских ствари и добара. Но пошто се ја такога нечега још не удостојих, зато и говорим само оно што телесно чувство може схватити и разумети. Јер је заиста не могу ће пропадљивим чулима говорити о стварима непропадљивим и неисказаним, које се само вером примају и схватају.
Овим и оваквим речима започиње описивање и казивање живота и подвига преподобног оца нашег Илариона, епископа Мегленског, блажени патријарх Трновски Јевтимије.[27] Па затим додаје: Једино би сам свети Иларион био у стању да нам лако и тачно исприча о ономе чиме се он сада и душом и чувством изобилно наслађује.
Пошто ја то нисам у стању, вели даље блажени патријарх Јевтимије, зато и призивам сада благодат овога Светога да бих некако испричао, ако и не по достојанству, а оно макар према могућностима, његова света дела и живљење. Јер као што је немогуће избројати капи кише, тако је немогуће исказати и сва дела и подвиге овога Светога. Зато, сакупивши и сабравши на једно место оно што беше ту и тамо расејано, настојаћу на неки начин да све то изнесем на видело, верујући да ће Свети то с радошћу примити, као отац чедољубиви детиња неспретна замуцкивања. Ако пак и изостанем негде далеко од онога што њему приличи и доликује, света и блажена душа његова и сваким блаженством испуњена опростиће то нама као деци оцељубивој. Макар нас због усрђа неће покарати, него ће нам и помоћ дати и подржаће нас и руководити ка истинском приповедању. Јер он зна, заиста зна да се радује користи ближњега.
Родитељи овога блаженога беху од врло истакнутих људи, и богољубиви беху као ретко ко други. Они у свему ревноваху у заповестима Господњим, дан и ноћ проводећи у молитви. Беху пак бездетни, и силно жељаху да добију пород. Мати његова, будући неплодна као Ана Самуилова, непрестано се мољаше, но глас њен не беше услишаван. Видећи себе да јој нема тако напретка набоље, она се предаде Богоматери и често одлажаше у Њен свети храм. Често са молитвом у храму уздишући и топле сузе проливајући, она Јој овако вапијаше: Немој презрети, о! Владичице, слушкињу Твоју, не остави ме да једина будем бездетна у роду моме. Веома ме разједа туга и жалост, и не могу више подносити срамоту бездетности. Зато к Теби јединој притичем, јер ми Ти можеш разрешити свезе неплодности.
To и тако молећи се у свако време и сваки час, њој се једне ноћи у сну јави Пресвета Богородица, и дотакнувши је ногом, рече јој: Устани, жено, добила си оно што си тражила, и више ми не досађуј. – Када жена чу ове речи, сва се радошћу испуни, па опет као да поново чу речи: Родићеш сина и он ће многе обратити од заблуде на светлост богопознања. – Испунивши се после овог јављања великом и чврстом надом, мајка се врло радоваше и благим надама се весељаше. И заиста после не много времена она заче, и роди овог блаженог Илариона. Када пак детету би три године, оно иако још муцајући отпева ону анђелску песму која се пева на висинама: Свјат, Свјат, Свјат – један је Бог! Чувши ову песму, мати његова се сва испуни радошћу и недоумицом, јер се дивљаше томе чуду како дете само изговори речи песме.
Када пак дете би одгајено, дадоше га да се учи свештеним књигама. А када напуни осамнаест година, блажени Иларион напусти родитеље и свет и притече монашком животу. Отишавши у неки од тамошњих манастира, он приклони главу своју Господа ради пред игуманом тога манастира, и остригавши власи главе своје, би одевен у анђелски образ, то јест у свету одећу монашкога лика. У монаштву пак би преподобни Иларион као маслина плодна у дому Господњем, као неки други Исак, jep ce y свему покораваше своме духовном оцу и до краја одсецаше вољу своју. Са сваким усрђем прохођаше он и испуњаваше свако послушање, тако да толиком врлином засија, да су сва братија само о њему говорила и његовим се врлинама хвалила. Видећи све то, његов се духовни отац њему свакодневно радоваше. Прозирући духовним очима и схватајући благодат коју ће Бог дати овом блаженом Илариону, игуман се топло мољаше да преподобни буде до краја сачуван од искушења. Када пак прође довољно времена и игуман разумеде свој скори одлазак ка Господу, он заповеди да се сва његова братија сакупе, и поучивши их све довољно, предаде старешинство манастира преподобном Илариону. Потом поживевши још мало времена, игуман предаде дух свој Господу.
Поставши тако наследник благодати и уједно молитава свога духовног оца, Иларион се стараше да добро чува своје поверено му од Бога стадо. Он себе смираваше пред братијом и свима себе показиваше као пример и углед. Постом, бдењем, и свеноћним молитвеним стајањима он себе мучаше, а изобилно проливаше и потоке суза сваке ноћи. У свему се стараше да подражава општежиће оног светог и великог Теодосија, оснивача и началника општежићког монашког живота.[28]
Једне године наста у манастиру велика несташица жита и глад, тако да се братија налажаше у немаштини и недоумици и много због тога страдаше. Тада се блажени Иларион сав преда де на молитву и са сузама преклињаше Божије човекољубље да Им помогне. И заиста, о! чуда, изненада се житница манастирска испуни жита, те се облак жалости, што беше притискао братију, убрзо развеја. Јер је речено: Близу је Господ оних који га се боје, и молитве њихове услишава (Пс. 84, 9). А учини преподобни и многа друга достојна казивања чудеса, која кад би сва подробно хтели испричати исувише би нам се реч одужила. Када се пак на овај начин светитељ показа својим ученицима као друга житодавац Јосиф, они стекоше према њему још веће усрће и поверење, и умножи се од тада још већма број братије у манастиру. Јер из свих оних околних места стицаху се к њему многи и добијаху од њега благодат, а многи примаху од њега и монашки образ, тако да се величаше Бог у овом светитељу Свом. О светом Илариону се разнесе глас на све стране, и не беше краја где се не би чула добра вест о његовим подвизима и врлинама. Но преподобни Иларион се томе не радоваше нити се тиме наслађиваше, него себе још већма одеваше у смирење Христово и свагда говораше: He нама, Господе, него имену Твоме дај славу (Пс. 113, 9).
Док се свети Иларион дуго година овако подвизаваше и богоугодно руковођаше монашке зборове, Господ не допусти да се овај светилник Његов дуго скрива под судом управљајући само монашким зборовима, него требаше да и осиротело стадо Цркве својом светлошћу просвећује и да собом украшава црквени архијерејски престо. Тога ради јави се Пресвета Богородица у светлосном виђењу тадашњем преосвећеном архиепископу Охридском, по имену Евстатију, и овако му рече за светога: He одлажи, архиепископе, него постави светиљку на свећњак. Ово велим за Илариона, старешину општежића, кога узевши постави га за пастира народу Мегленскоме. Јер ће он многе од заблуде обратити и извести на светлост богопознања. – Када ово чу архијереј Божји, пробуди се одмах из сна и размисли о значењу овога виђења, па онда размишљаше како да ту заповест спроведе у дело. Исте те ноћи би и блаженом Илариону неко умилно виђење које му овако говораше: Ево, данас ћу те извести нз синова Израиљевих; ја Господ Бог призвах те правдом, и руку ћу твоју подржати и укрепићу те. И дадох те у завет роду, за светлост народима, да отвориш очи слепима, и изведеш свезане из окова и оне што седе у тами из дома тамничкога (ср. Ис. 42, 6 – 7). Када се преподобни пробуди од сна и размотри значење овог виђења, схвати да је то виђење од Бога и какво је његово значење, па се ражалости због скорог раздвајања од братије. Али се не могаше противити божанском наређењу, него му би смирено послушан.
He прође много дана и преподобни Иларион би хиротонисан за епископа Мегленског од споменутог архиепископа Охридског Евстатија.[29] Када затим светитељ дође у свој град и уђе у саборну цркву, он најпре усрдно целива свете иконе и сатвори усрдну молитву за стадо своје, давши му затим свој мир и благослов, чиме испуни срца њихова весељем и радошћу. Затим их све пастирски поучи: да се држе праве православне вере; да с љубављу извршују заповести Господње; да следују само за оним што је предано и заповеђено православнима, а да беже од сваке јереси и њихове сујетности и празности, као што је речено у Светом Писму: Омрзох, Господе, на оне који Тебе мрзе (Пс. 138, 31). Још их поучи да увек притичу само Саборној Католичанској Цркви и да се клоне од сваког човека који неуредно ходи. Да верују само у Оца и Сина и Светога Духа, у Свету Тројицу нераздељиву, и такође у оваплоћење Христово, и у Животворни Крст Његов као непобедиво оружје на све невидљиве непријатеље. Да поштују и свете мошти Светитеља као присних и блиских Божјих угодника. Да се држе и свих уопште предања Цркве, a да проклињу све јеретике: Арија и Евномија, Савелија и Македонија, Аполинарија и Оригена и њихове списе, Теодора Мопсуестијског и Несторија ученика његовог, Диоскора и Севира и Евстатија и сличне њима, и уз то још Манеса и Павла Самосатског, и да се свом душом гнушају њих и њиховог учења. Слушајући ове поуке свога пастира, стадо се његово веома радоваше и Богу велику благодарност одаваше што им дарова таквог пастира и учитеља. Јеретици пак због свега овога завишћу и гњевом се растрзаваху. А сам блажени Иларион стараше се да умножи таленат који му од Бога би уручен.
Пошто прође неко време од овог догађаја, за које време свети усрдно учаше и васпитаваше поверене му људе, увиде блажени епископ Илариан да је велики део народа захваћен манихејском и јерменском (монофизитском) и богумилском јересју. Ови споменути јеретици настојаху да светитељу и његовом верном народу сплету разне пагубне замке и нанесу клевете, а стараху се и да у мраку устреле оне који су прави срцем, тако да разврате и растуре православно стадо, попут неких дивљих зверова. Гледајући да се ово јеретичко зло умножава на сваки дан, светитељ се љутим болом душе жалошћаше и Свемоћноме Богу усрдно од срца узношаше молитве: да сам Бог загради уста незаграђена и одагна непријатеље. Људима пак својим он држаше честе поуке и утврђиваше их да се држе православне вере. Слушајући за ове његове честе поуке, напред споменути јеретици се због тога распаљиваху гњевом на њега и као дивље звери зубима шкргутаху, творећи светоме разне пакости, а тражаху и да са њим воде препирку и расправе о веровању.
Добри пастир разумних оваца својих, преподобни Иларион, положи себи Вишњега за прибежиште (ср. Пс. 90, 9), и зато све њихове замке и сплетке раздираше лако као паучину, чиме причињаваше велику радост верној пуноћи Цркве своје. Једнога пак дана поборници ове нечисте манихејске јереси (то јест Богумили), као вуци обучени у овчију кожу, дођоше кротко светом Илариону, кушајући га као фарисеји Господа и желећи да га ухвате у речима. Али, по реченоме, неправда обману себе, н у мрежу коју исплетоше сами упадоше, јер лаж истином би изобличена.
Јеретици запиташе преподобнога, говорећи: Зашто, док ми сматрамо да је добри Бог творац неба, а други зли да је творац земље и онога што је на њој, ви се не покоравате истини него јој се противите? – На то им божанствени Иларион одговори: Чујте Христа како у Еванђељу говори: Моје учење није моје, него Оца који ме је послао (Јн. 7, 16). И ја вам исто нећу од себе говорити, него из Еванђеља Христовог, за које ви сматрате да себе њиме утврђујете, а такође и из светог Апостола. Зато, ако их хоћете саслушати, оставите настрану сваку гордост. Како дакле ви говорите да је добри Бог творац само неба, а уводите неког другог творца за земљу и оно што је на њој? Неки пак од вас и за само небо и оно што је на њему кажу да је све то створење ђавоље. Ако је дакле, по вашој речи, и небо дело лукавога, како онда добри Бог почива на небу створеноме од лукавога? Како онда Спас наш научи нас и предаде нам да се молимо оном страшном молитвом: Оче наш, који си на небесима, нека буде воља Твоја како на небу тако и на земљи (Мт. 6, 9-10)? И опет: Ако опраштате људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески (Мт. 6, 14)? И опет: Ко изврши вољу Оца мога, који је на небесима, онај је мој брат и сестра моја (Мк. 3, 35)? Шта дакле има ко да каже о овоме што нам Спас наш проповеда о небескоме и о Оцу који је на небесима? Шта је пак јасније од овога гласа, који вели: Исповедам Ти се, Оче, Господе неба и земље (Мт. 11, 25)? Јер Он овде јасно каже да је Господ не само Господ неба, него је Он исти и Господ земље. Видите ли како, сматрајући да себе утврђујете еванђелским речима, тим истим речима себе разобличавате? И шта опет вели Спаситељ Петру: Даћу ти кључеве царства небескога… и остале речи што за тим следе (Мт. 16, 19)? А чујте и ово: И крстивши се, вели, Исус, изиђе из воде, и одмах се отворише небеса (Мт. 3, 16). Како се дакле отвори створење злога и лукавога док се Син доброга Оца крштаваше? Ради чега се отворшпе небеса и зашто? Јер виде, вели, Духа Божијег где силази као голуб (Мт. 3, 16). Ово је већ треће изобличење вашег нечестивог учења у овим малим и кратким речима. Јер како то да Дух Божји узме на себе обличје створења лукавога и сиђе на Господа? А погледајте и четврто изобличење ваше безбожности: И дође глас са неба: Овај је Син мој љубљени, који је по мојој вољи (Мт. 4, 17). Ко је то овај? To је Онај који се у води крштавао, коме се отворише небеса, на кога Дух Очев у виду Голуба сиђе са неба. Ево, дакле, ми јасно и јавно показасмо истину да је Бог творац неба и земље и све твари.
Ви пак, запита их свети Иларион, како пречисту Богородицу називате вишњим Јерусалимом? Из ког то Писма, од ког Светог или Пророка или Апостола? Ко вам је учитељ тог безумља да ви себе ринусте у толику пропаст зла? Зар не говори јасно и разговетно Еванђелист Матеј: Исус Христово рођење овако би: кад је Марија, мати његова, била обручена за Јосифа, пре но што се они састадоше, нађе се да је она зачела од Духа Светога… и остало даље (Мт. 1, 18). И говорећи Еванђелист надаље детаљно о рођењу Христовом, дође и до доласка мудраца, па онда вели: И дођоше у кућу и видеше дете с Маријом матером Његовом, и павши на колена поклонише My ce (Мт. 2, 11). Тако исто и Еванђелист Лука сасвим јасно и гласно говори о Господњем рођењу по телу од Марије Богородице. А наћи ћете и многа сведочанства из Еванђеља и из Апостола, – које две књиге ви једино примате и поштујете док све друге одбацујете, – да је пречиста Богородица Марија родила по телу Господа нашег Исуса Христа.[30] Због тога и Спаситељ себе на много места у Еванђељу назива Сином Човечијим. Ево видите, ми и овде показасмо истину да благовесници нигде не назваше свету Богородицу вишњим Јерусалимом, као што ви сматрате. Исто тако вас питам: одакле ви измислисте оно хулно и богопротивно учење, за које се и беси плаше да га изговоре? Јер и они назваше Христа сином Давидовим (ср. Мт. 9, 27), а ви се бестидно усуђујете да говорите да је Он донео тело са неба. О, крајњег вашег безумља! Ако би тело Христово било небеско, онда оно не би било подложно оним безгрешним људским страдањима, то јест глади и жеђи, сну и умору, жалости и сузама, и осталоме сличноме. Ако је небески човек био онај са којим ce по ипостаси сјединио Логос, онда не би био повредљив и смртан и земаљски, јер су небески житељи нетрулежни и непропадљиви и бесмртни. Каква је онда уопште и била потреба оваплоћења од Дјеве? Али, Спаситељ је не само тиме, него и после васкрсења је потврђивао Својим ученицима да тело које је од нас узео није привиђење нити фантазија, и зато је говорио: Видите руке моје и ноге моје да сам то ја; опипајте ме и видите да дух тела и костију нема као што видите да ја имам (Лк. 24, 39). Ако је био привиђење, чија је ребра Тома опипао (Јн. 20, 27)? Чујте и великога Павла где говори Јеврејима: Пошто деца имађаху удела у телу и крви, и Он слично њима узе такође удела у томе (Јевр. 2, 14). Он такође побија и ваше мишљење о небеском телу, јер вели: Јер не узе удела од анђела, него узе од семена Аврамова, и зато је дужан да се у свему уподоби браћи (Јевр. 2, 16-17). Ето, видите да је постало јасно и очигледно да је Христос узео тело телесно и пропадљиво од пречисте Богородице Марије.
И опет вас ја питам: Где сте пронашли ту душегубну болест да говорите да је старозаветни Закон био од лукавога (тј. од ђавола)? Пробудите се, људи, и прените се из мрака којим сте обузети. Отресите са очију својих сан неосетљивости. Јер ако је стари Закон био од ђавола, како је Спаситељ, будући питан о старом Закону, која је од његових заповести прва и највећа, одговорио: Прва је и највећа заповест „Чуј Израиљу, Господ Бог твој је Господ једини . .. и остале речи о томе (Мр. 12, 29-30). И када се на то сложио онај младић што Га је питао, Спаситељ му је одговорио: Ниси далеко од Царства Божијег (Мр. 14, 34). Како дакле, ако би Мојсијев Закон био дело вражје, како тај Закон може имати и знати једног и јединог Господа и Бога? Ако Мојсије проповеда једнога Бога Господа и говори да се осим Њему никоме другоме не служи нити се клања, где су онда они који уводе неко друго зло начело и њему приписуЈу то старозаветно законодавство? А да је стари Закон божански и да је дело Небескога Бога, кличе нам Павле, проповедник истине, и говори: Еда ли је закон грех? Боже сачувај (Рм. 7, 7). И опет: Знамо да је закон духован, и сагласан сам са законом Божијим по унутрашњем човеку (Рм. 7, 14. 22). И опет: Али ја умом служим закону Божијем, а телом служим греху… и остало (Рм. 7, 14. 18). И тако, закон је свет, вели Апостол, и заповест је света и праведна и добра (Рм. 7, 12).
Уза све ове бесмислене заблуде, ви се Богумили још усуђујете да хулите на часни Крст и да га називате непријатељем, нити се стидећи светог Апостола, нити у познање истине можете доћи. Јер ако следујете апостолским предањима, као што себе убеђујете, зашто се не клањате Крсту, када Апостол Павле говори: А ја да се не хвалим ничим другим, него само Крстом Господа нашег Исуса Христа, којим се свет мени разапе, и ја свету (Гал. 6, 14). И опет: Реч Крстова је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо сила је Божја (1 Кор. 1, 18). Ако је дакле Крст сила Божја, као што и јесте, зашто ви не верујете сили Божјој? Ако апостолској верујете проповеди која говори: Вером Аврам учини то и то (Јевр. 11, 8), а вера је ствар неиспитљива и неизрецива и језиком се телесним никако не може исказати, вером пак се прима све оно што су Свети кроз веру ишчекивали и добили, онда и ви таквом истом вером поклоните се Крсту, то јест Сили Божијој. Јер свако дело и чудо Христово је велико и чудесно и божанско, али је од свих чаонији и узвишенији Животворни Крст. Јер се ничим другим него Крстом уништи смрт, и би сатрт првородни грех, и ад би разорен, и васкрсење се дарова, и нама се дарова моћ да презремо све садашње па и саму смрт. Како иначе ми постадосмо деца Божја и наследници него захваљујући Крсту Господа нашег Исуса Христа? Јер се Крстом све савршава. Ми који се у Христа крстисмо, вели божански Апостол, у Његову смрт се крстисмо. И опет: који се у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. И: Христос је Божија сила и Божија премудрост (Рм. 6, 3; Гал. 3, 27; 1 Кор. 1, 24). To је дакле смрт Христова, то јест Крст, који нас одева ипостасном силом и премудрошћу Божјом. Сила пак Божија јесте реч Крстова, или другим речима, сила Божија, то је победа над смрћу која нам се јави кроз Крст. Или опет: као што Крст има четири крака и они се држе тесно сједињени због онога средњег споја што их спаја, тако се због силе Божје држе висина и дубина и дужина и ширина, то јест држи се сва видљива и невидљива творевина Божја. Овај знак Крста се нама даде и на лице, као што се Израиљу даде обрезање. Крстом се разликујемо верни од неверних и њиме се од њих издвајамо. Он нам је штит и оружје и победа над ђаволом. Крст нам је печат да нас не дотакне онај што погубљује. Он је подизање онима што леже, утврђење онима што стоје, потпора немоћнима, жезал пастирима и овцама, руководитељ онима који се обраћају, он је Дрво живота вечног. Ово дакле свечано Дрво, на којем Христос себе за нас на жртву принесе, ми примамо достојно и клањамо му се као што му и приличи, јер је то Дрво освећено додиром светог тела и крви Његове. Ми се пак клањамо знаку часнога Крста и ако је начињен и од неке друге материје (не само од дрвета), не као да материју поштујемо, Боже сачувај, него поштујемо знак и лик Крста као слику Христову. Јер Он сам рече Својим ученицима: Тада ће се јавити знак Сина Човечијега (Мт. 24, 30), то јест Крст. Такође и женама мироносицама говораше Анђео васкрсења: Знам да тражите Исуса Назарећанина, распетога (Мт. 28, 5; Мр. 16, 6). И Апостол вели: Ми проповедамо Христа распетога (1 Кор. 1, 23). Није рекао прободенога, него распетога. Овај часни Крст имађаше као свој праобраз оно дрво живота што беше насађено у рају. Јер као што због дрвета (познања добра и зла) дође смрт, тако требаше опет да се због дрвета да живот и васкрсење. Јаков благослови синове Јосифове ставивши на њих руке крстолико (1 Мојс. 48, 13-15); Мојсије жезлом начини знак Крста над водом и раздвоји море (2 Мојс. 14, 16. 21); и просто речено – Крстом се изврши спасење свега света.
Изговоривши све ово и овако, преосвећени Иларион тиме зачепи уста свима у оном нечестивом скупу јеретика, и они се сви испунише великог стида, јер беху неми као рибе, и чуђаху се благодати и сили која излажаше из уста овог истинитог пастира. Видећи себе да му не могу ништа насупрот одговорити, чак ни једну реч прословити на оно што им светитељ рече, они у себи смишљаху шта би могли учинити. А Иларион опет узе реч, па им рече: Ако се Христос само привидно оваплотио, као што ви мислите, или је пак с неба донео тело, како је онда у осми дан био обрезан према старозаветном закону? Сама већ ова чињеница довољна је да заустави брбљања неразумних, јер обрезано тело беше сродно нашем телу. Према томе, сасвим се јасно показује да се Господ истински оваплотио од чисте крви девичанске. Ави, најдрскији, одакле вам то да говорите даје Господње тело од злога начела? Ако још и говорите тако и усуђујете се тело приписивати зломе и лукавоме ђаволу, објасните ми онда како се зло сједини са Добрим? И како добри Бог могаше поднети да се злим телом изврши спасење света? Или како га посади са Собом на престо Очев?
Даље, ако је законодавац старозаветног Закона зли ђаво, како онда Христос говори: Испитајте Писма, јер ћете у њима наћи вечни живот (Јн. 5, 39)? А под Писмима Он подразумева списе Мојсијеве и свих осталих Пророка, јер још не беху књиге Нове Благодати (тј. Новог Завета). Како ће се дакле наћи вечни живот у ономе што лукави узакоњује и заповеда? Како о тим Писмима Христос, који је Истина, говори: Кад бисте Мојсију веровали, веровали бисте и мени, јер он за мене писа (Јн. 5, 36). Христос није рекао: Некако бисте веровали Мојсију, него је једноставно потврдио Мојсија као истинитог и достојног поверења. Ако је старозаветно начело зло, како онда велики Павле почињући своју Посланицу Римљанима говори да је Бог унапред јавио преко Пророка Својих у Светим Писмима о Сину Својему, који је по телу рођен од семена Давидова (Рм. 1, 2-3)? Ако су дакле Пророци Божји и Писма света, преко којих је Бог унапред јавио о Сину Своме, како се онда Стари Завет може приписати злом? А и Марко Еванђелист рече: Почетак Еванђеља Исуса Христа, Сина Божјег, као што је писано код Пророка (Мр. 1, 1). И уопште на много је места код четворице Еванђелиста писано: Да се збуде што је речено преко Пророка тог и тог. Ако се на крају, по Апостолу Павлу, правда Божија јави посведочена од Закона и Пророка, како се онда Закон и пророци могу сматрати да нису по надахнућу доброга Бога и да нису од Истине?
Ето вам дакле показах из Еванђеља и из Апостола да је Бог творац неба и земље и сваке твари, и да су стари и нови Закон од Њега, и да је Он узео на Себе наше пропадљиво и смртно тело и обоживши га узнео га на небо и посадио с десне стране Оца, и да је од чисте и девичанске крви узео то тело, и да је Христос Крстом спасао васељену, и да ће се Њему поклонити свако колено небеских и земаљских и преисподњих и сваки ће језик исповедити да је Исус Христос Господ, на славу Бога Оца (ср. Флб. 2, 10-11). Зато, увидите и схватите таму у којој се налазите, напустите сујету и лаж, познајте Истину и обасјајте се њеном светлошћу. Гле, о вама Господ данас говори: Да нисам дошао и говорио им, не би имали греха; а сада изговора немају за грех свој (Јн. 15, 22). Приступите зато Саборној (Православној) Цркви и примите бању (тј. крштење) Светога Духа за отпуштење грехова. Ево се вама радује Отац Небески и коље теле угојено ради вашег обраћења, и пријатеље и суседе позива због вашег обретења и налажења (ср. Лк. 15, 23-24. 32). Када пак присутни јеретици чуше све ово од светога, срце им би гануто умилењем и они од све душе припадоше светоме иштући од њега дар светога крштења, које одмах и добише. Изобличивши веома и попљувавши сасвим своју дотадашњу веру, они приступише Саборној Цркви и присајединише се изабраном стаду. Видећи све ово, сабор народа православнога радоваше се неизрецивом радошћу, и непрестано одаваше благодарност Богу и своме архијереју због добитка толиких душа.
Видећи све ово, старешине нечисте и богомрске јереси јерменске (то јест монофизити, и уз њих манихејци и богумили), испунише се гњевом и завишћу, па стадоше увредама и хулама нападати светитеља, и називаху га лажовом и преварантом они који беху синови таме и прелести. Божји пак архијереј не обзирући се на то, непрестано учаше и казиваше реч истине, тако да велики број људи стално приступаше збору православних. Тада напред споменути јеретици Јермени наговорише свој многобројни народ, који се њима покораваше, да убију светитеља. Но Божји угодник, као неко незлобиво јагње, хођаше између безбожних вукова и стално на устима имађаше оне псаламске речи, ко је кажу: Ако пођем и посред сенке смртне, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). Јеретици ови често долажаху к светоме, чинећи то не ради неке користи, него желећи да му натоваре неку кривицу. Међутим, видећи себе да увек одлажаху без успеха, одгоњени од њега као неком праћком, они се гњевом већма распаљиваху. Једном пак, препирући се са њим и не могући противстати премудрости и речима које им он говораше, јеретици се гњевом покренуше и зграбивши камење у руке немилостиво њиме претукоше светитеља, као некада безумни Јевреји Првомученика Стефана. Мислећи да је праведник мртав, они га напустише и побегоше. На овај се, дакле, начин блажени Иларион показа као мученик, ако и не крвљу, а оно добровољним подношењем. Када пак свети дође к себи и схвати да је то ђавоља злоба и пакост, подиже се и радујући се оде у своју келију, јер место на коме га камењем пребише беше далеко и усамљено ван града. Сазнавши за ово недело, збор православних људи једнодушно одлучи да нападну на јеретике и да их до краја истребе. Но Иларион, као ученик и подражатељ незлобивога Владике свога Христа, забрани им то, говорећи: He, децо моја, не, него се сећајте речи Господњих речених Петру: Врати нож свој у ножницу, јер сваки који се маши за нож, од ножа ће погинути (Мт. 26, 52). И свети Апостоли, будући бијени за име Господње, отидоше са синедриона радујући се (Д. Ап. 5, 41). Оставите их, дакле, јер не знају шта чине. А онај зли јеретички скуп, који беше готов на проливање крви, кад видеше шта би, у себи се збуњиваху и међусобно, као некада Јевреји за Господа, говораху: једни говораху да је добар, а други да није него да обмањује и вара људе. Тако међу њима настаде разногласност, те се и спораху и свађаху међу собом око светога.
Други пут опет неки од њих, опијени болешћу своје заблуде, дођоше к блаженоме и много му говорише утврђујући своју јерес. Они се пребациваху у говору и на једну и на другу страну и хвалише се да православно мисле и да држе сва црквена предања, а такође и свете службе и постове и све остало што је православно и што је предано Саборној Православној Цркви. њима на то кротки срцем и још кроткији мишљењем Иларион одговори: Добро је што већ од самог почетка споменусте Саборну Цркву. Јер је Саборна Васељенска Црква све добро примила од очевидаца Логоса Божјег светих Апостола и све добро установљено и предано она непоколебљиво држи до данас. To сте све и ви Јермени чврсто и непоколебљиво држали до Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону.[31] Од тада сте ви себе оделили од Саборне Католичанске (тј. Православне) Цркве идући за неким Јеханијем, који би назван и Мантакунијем, и преко других заједно са њим нечистих јереја примили сте Евтихијево и Диоскорово зло учење; и умноживши те безбожне наредбе и учења, одржасте их до данас. И ви говорите да Христос није узео на Себе тело једносуштно са нашим, него неко нетрулежно и нестрадално и танано и несаздано и небеско тело. Такво хулно учење Саборна Црква нити је икада примила нити га је предавала. Јер, ако је тело Господње било нетрулежно и нестрадално и небеско, а нестрадално тело нити се умара нити спава, нити једе нити пије, нити се може рукама опипати, ко је онда спавао на лађи ако не наша природа? Ко је плакао над градом Јерусалимом? Ко је за Лазаром сузе проливао? Ко је седео у дому Симона губавога? Ко је ученицима ноге опрао? Ко је предао свете тајне на Тајној Вечери? Ко је везан био одведен у двор Кајафин? Ко је на Крсту био разапет? Ко је био у гроб положен? Ко је по васкрсењу рекао ученицима: Опипајте ме и видите да дух меса и костију нема, као што мене видите да имам (Лк. 24, 39)? Ето, дакле, јасно вам показасмо да се Господ одену истински у ово наше људско тело.
Јеретици пак, будући притешњени истинитим речима блаженога, одговорише му овим хулним речима, и рекоше: To Господње тело које се јавило, оно је, сјединивши се с Божанством, постало једна природа Христова. На то им одговори ова премудра душа: Ако је природа Христова једна, и та једна природа је сва Божанство, Христова пак природа је нераздвојна од Оца, онда јасно излази да је и тело Христово у време страдања, сјединивши се с Христовом природом, било нераздвојно од Оца. Како је онда то тело уопште страдало и доле на земљи држано и рањавано и пробадано, и како је истински умрло и у гробу мртво и непокретно лежало? Ако је дакле тело Христово постало Божанство, како је онда сам Христос говорио: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио (Мт. 27, 46)? Како је и Марији Магдалини говорио: Марија, не дотичи ме се, јер још не узађох ка Оцу мојем (Јн. 20, 17)? Како је и Апостолима по васкрсењу говорио: Опипајте ме и видите да дух меса и крви нема, као што мене видите да имам (Лк. 24, 39)? Апостоли нам још наводе и премнога друга таква и слична сведочанства о ваплоћењу Христовом, која сведоче јасније од гласне трубе.
Уз то, рече даље свети Иларион Јерменима, ви и у Трисвету песму „Свјатиј Боже“ додајете на крају, после речи „Свети Бесмртни“, оне неумеснеречи „који си сераспео за нас“, чиме јавно показујете своје безумље и своју безбожност. Јер, ако је тело Христово бесмртно и непропадљиво и небеско, како се онда оно разапе? А ако се разапе, како га онда називате Божанством? Даље, ви и на светој Служби (тј. Литургији) не приносите прави квасни хлеб као ми, него погачу, тј. тесто без квасца, а такав бесквасни принос је јудејски обичај, а не хришћански. Такође, Апостол Павле и Григорије Богослов јасно говоре: Старо је прошло и ево све је постало ново (2 Кор. 5, 17); и свети Златоуст говори о Старозаветном закону и о Новом: Тамо је слово, овде је дух; тамо је кивот, овде је Дјева; тамо је жезал Аронов, овде је Крст, тамо је јагње, овде је Христос; тамо је безквасни, а овде прави хлеб. Када јеретици чуше све ове речи светога, само се чуђаху и, немајући му шта насупрот одговорити, лица им се покрише стидом. Ипак, после неког времена, они одговорише: Зар хлеб који је Христос дао Апостолима није био безквасни а не овај хлеб? Јер се тада у то време само то нађе, зато и ми бесквасни хлеб приносимо на жртву. На то им блажени Иларион одговори: Нека буде да је бесквасни хлеб био онај који је Христос у оно време, због оскудице времена, узео и принео, да не би тајна Нове Вечере остала нама непредата. Пошто је ускоро имао бити предан Јудејима, какав је хлеб нашао такав је и узео и принео, да нас некако не би лишио таквога спасења. Али сами Ученици Његови и остали по реду црквени првосвештеници и Свети Оци, они су на жртву приносили савршени хлеб а не бесквасни, и ми њима следујући приносима на жртву овај прави хлеб. Јер Христос је и друге многе ствари другачије предао, а Апостоли и њихови наследници учинише да се те ствари врше другачије, не као да противурече Христу, – како би то могли! – него, пошто се вера шираше и растијаше, и они без икаквог страха рашириваху тајне Христове, на славу и величање Његово. Тако, на пример, када се Христос имао крстити није се окренуо на запад нити се језиком одрекао сатане, нити је изговорио Символ вере, нити је имао потребе за молитвом крштавања, нити се крстио у крстионици, нити је миром помазан, нити се одмах по крштењу причестио Господњим телом и крвљу, а ми све то сада чинимо. Или опет, Христос није предао духовну службу тела и крви Господњег по црквама (тј. храмовима), него у горњој заједничкој соби и за општом трпезом, и то најпре јевши друга јела и легавши, а није био обучен ни у свештеничке одежде, нити је изговарао молитве нашег свештенодејства, са псалмима и химнама и песмама духовним, а ми и службе вршимо у храмовима, и пред духовни жртвеник, то јест пред свету трапезу, долазимо гладни, и пред њом стојимо обучени у архијерејску одежду, свакако не зато што негирамо све напред речено, него што желимо да чин службе учинимо лепшим и пречаснијим. Јер су Апостоли, и после њих истински Пастири и прави Учитељи црквени, сви руковођени Духом Божјим и имајући Његово просветљење, неке ствари укинули а неке су умножили, јер су за то добили благодат с више, тако да су све чинили на корист и све су богољубиво уредили и заповедили.
Али, ако пажљиво погледамо видећемо да хлеб који је Христос предао Ученицима Својим није био без квасца. Јер закон о Пасхи јеврејској овако говори: У четрнаести дан првога месеца једите с вечера бесквасне хлебове до дана двадесет првога увече; седам дана да се не нађе квасца у домовима вашим (2 Мојс. 12, 17-18). Такав је дакле био закон. Али, Христос је пре четрнаестога дана, то јест у тринаести дан свршио законску Пасху и предао нам Тајну Вечеру, у који дан сви још јеђаху квасни хлеб. А ако неко рече: Ако је тада свршавао законску Пасху и јео бесквасни хлеб са горким зељем и Он и ученици Његови, откуда им тада бесквасни хлеб? Ми ћемо на то рећи: Отуда што је то требало тако припремити по заповести Спасовој или по предвиђању самога домаћина онога дома, јер и он беше верујући.
Даље, зашто ви не приносите на свештеној служби вино помешано са водом, него само вино без воде, и због тога само једну природу Христову најављујете? Док Свети Григорије Богослов вели да крв и вода, што истекоше из ребара Христова, једно јавља да је Христос човек, а друго да је изнад човека, тј. да је Бог. Зато, када неко приступа жртвенику и причешћује се крви Христове из чаше, нека сматра да уста своја ставља на сама ребра Христова и да из ребара Његових пије. А из ребара Христових није истекла само вода него и крв, на потврду Његових обадвеју природа, као што напред већ рекосмо. А да је и у оној чаши, из које је Христос дао Апостолима да пију, била помешана и вода са вином, о томе сведоче Јаков брат Божји и Еванђелист Марко У својим Литургијама, јер обојица говоре овако: Узе чашу и ули вино и воду и заблагодаривши благослови и даде им, говорећи: пијте од ње сви, ово је крв моја која се за вас и за многе пролила. Свакако да је Бог, као онај који не лаже и који све провиђа, онакву предао крв с водом Ученицима каква се је имала источити из ребра Његовога.
И још даље, када ви узимате Крст, ви га, било да је од какве материје, не поштујете пре него што га крстите као човека и прободете гвоздени ексер кроз сред њега и помажете га крвљу од жртве. Међутим, чинећи руком знак крста на челу, и при крштењу, и на свештеним службама, и у многим другим случајевима, ви на тај начин сматрате да себе освећујете. Али, о! људи Јерменски, зар вама не приличи рећи оне пророчке речи: Примите наук, да се не би некада прогневио Господ, и схватите своју заблуду и слепоћу (ср. Пс. 2, 12). Јер ако крст који се руком изображава освећује вас и оне на које га стављате, на пример на воду крштења, и на масло, и на миро, и на лица верујућих људи, и на тајни хлеб и свештену чашу, и уопште на све на шта га стављате, како се онда и крст начињен од било какве материје сматра код вас нечистим и мрским и бива од вас освећиван крштавањем и пробадањем и крвљу? Јер као што пре распећа Христова на њему, крст беше оруђе смрти и као такав проклет, тако да знак његов беше гнусан и одвратан, тако после распињања Христа на њему он би освећен Владичанском крвљу и знак његов постаде освећење свима вернима. Најпре је, дакле, крст људе убијао, а сада убија демоне. Зато је и божански Григорије, просветитељ Велике Јерменије,[32] поставивши дрвене крстове по неким местима, заповедио да им се клањају и да им притичу као освећенима и освећујућима, и то онда док још не беше рукоположен за архијереја, нити их беше осветио неким крштењем или крвљу или неком другом ствари. Исто тако, питам вас како ви, правећи три дрвена крста и сједињујући их у једно, смете онда називати име Свете Тројице, не бојећи се правити слику Блажене Тројице, једине нестворене и неизмериве и неиспитљиве и зато незамисливе?
И опет вас питам: Ради чега постите ваш пост звани ардивурцијев? На то му Јермени као једним устима одговорише, и рекоше: Ми постимо такав пост због неког Сергија Јерменина, који у нашој земљи пострада. Одговоривши светитељ рече им: Ви који сте неправославни и заблудно верујете, како можете показати да је тај Сергије био православан и да је ради Христа пострадао? Јер ми видимо да нити неки Пророк, ни Апостол, ни Мученик, ни Преподобни, па ни сам свети Григорије Велике Јерменије није вам предао тај пост или празник. А они, притешњени тиме, рекоше да је то пост Ниневићана којима се некада Ниневићани постише и избавише се од оне страшне погибије (ср. Јона 3, 5-10). Светитељ им одмах одговори: Пошто вам нико од светих Апостола, нити неки од Сабора Светих Отаца није споменуо тај пост нити га предао, ко је онда тај што вам је заповедио да постите пост незнабожачки који је био на много времена пре очовечења Христова? Ако је нама забрањено да постимо јудејске постове, који су од Бога били заповеђени преко Мојсија, онда је то далеко, далеко више забрањено за постове неприличних многобожаца. Овако пак јавно изобличени, Јермени опет одговорише да је то пост Адамов који је постио када је био изагнан из раја сладости. На то им блажени Иларион опет одговори: Мојсије, који написа све о постанку света и о свему у вези са Адамом, ништа не говори о том посту, и како ви можете рећи да је то био Адамов пост? А они, опет запавши у недоумицу, рекоше да је то пост Велике Јерменије, који постише Јермени кад су имали бити крштени од светог Григорија. Свети Иларион им опет брзо одговори: Није тако, него пошто сте били гоњени од бесова пре крштења вама је било заповеђено да постите шездесет дана, а после када вас хтеде крстити Григорије вам заповеди да се постите тридесет дана, као што стоји написано у јерменским књигама, али се ниједан од тих постова не назива арцивурцијев пост. Јермени се на то испунише великим стидом и беху у недоумици не знајући шта да одговоре, па се ипак немајући шта друго досетише и рекоше да је то био пост цара Константина Великог, који је он постио кад се имао крстити. А светитељ, са строгим лицем и смелом речју, одговори им: О, неразумни и спори срцем да поверујете истини! Испитајте списе да ако у њима нађете да нема никаквога у васељени царскога поста, нити га ико спомену у вези са Константином Великим, нити неки свети Сабор, нити ко од Светих Отаца чињаше спомен таквога поста. Ви, говорећи на тај начин сваки пут другачије, несагласно и противуречно, сами показасте да је тај ваш пост безакон и мрзак, и зато је недостојан сваког хришћанског слушања. Ја ћу вам пак, ако ви то и нећете, тачно рећи за тај ваш пост оно што и ви сами добро знате.
Наиме, неки Сергије, који беше учитељ јерменске јереси, имађаше пса којега баш тако зваше, то јест Арцивурције, и тај пас беше гласник овоме споменутоме Сергију, јер помаган демонским дејством пас иђаше напред и наговештаваше много пута долазак Сергијев у неко место. Када Сергије хтеде ићи у неки град или село или насеље, у којем живљаху ученици и заједничари његове пагубе, онда становници тога места, видећи овог споменутог пса, излажаху на један дан раније на нека поља у сусрет своме учитељу. Једнога дана, када пас би послан на такву своју прљаву службу, би појеђен од вукова. Сутрадан ујутро пође и Сергије тамо где беше послао свога пса, па када га нико тамо срете он се веома увреди и разљути, и када дође код њих и сазнаде да није ни дошао к њима његов пас претеча, он одмах посла да га траже. Када пак тражитељи дознаше по костима да су.пса појели вукови, тада Сергије заповеди свим Јерменима да посте због смрти овога пса и да тугују и жале у одређене дане у години, због чега се тај пост и назва арцивурцијев пост. Зато и ви, држећи се те наредбе, постите тај пост, па стидећи се тога нећете да признате истину. Такав ваш пост нико од Пророка, ни од Апостола не предаде Саборној Цркви. Зато се прените из дубоке прелести и заблуде која вас је захватила, одбаците слепоћу која вам је прионула за очи и приступите Саборној Цркви Православној, придружите се нама, да бисмо сви ми, саставивши Један хор, благочестиво одали хвалу Богу свих. Јер је велико безумље кад неко зна истину а неће да приђе к њој.
Изобличивши их овим и оваквим речима и разобличивши са сваке стране њихову јерес, свети Иларион учини да јеретици остану без икакве смелости и куражи. Јер њих обузе такав стид и срам, да до краја остадоше неми као заливени. Када пак отидоше домовима својим, међу њима настадоше спорови и препирке на сваки дан, јер су једни хвалили говоре и речи преподобнога, а. други су бранили своју јерес. Ова пак јерес беше се до тада толико осилила да замало и кир Манојло, цар грчки,[33] не отпаде од наше благочестиве православне вере, да га својим догматским поукама и речима не укрепи и утврди овај блажени Иларион.
Али га светитељ од тог искушења избави, јер нечастиво јеретичко учење одагна далеко од срца његовог, а семе православља у њему удвостручи. Када то цар схвати и наслади се православним учењем светитељевим, којим себе чврсто огради, он се испуни неисказане радости и Богу узнесе благодарне песме, a Његовом верном архијереју указиваше сваку послушност и поштовање, шаљући му и различне дарове и остало што овоме потребоваше. А напред речени Јермени, стално спорећи и свађајући се о својој вери, као што рекосмо, најзад доБоше до познања своје заблуде и обмане, и веома изобличивши и попљувавши своју јерес, усрдно приступише светој Саборној Православној Цркви. Зато се с вером причестише светог тела и крви Господње и присајединише се изабраном стаду, тако да од тада би једно стадо иједан пастир (ср. Јн. 10, 16).
Видећи све ово што се тако добро зби, Божји архијереј се сав испуни радошћу и весељем духовним. Видећи то и благочестиви цар, и он би веома обрадован, и свима јављаше врлине и дела новога доброг пастира. Цар написа преподобноме и писмо у коме му вели да се стара да и сву богумилску јерес до краја очисти од стада хришћанскога, тако да сви они који се покоре догматима благочешћа, буду примљени и прибројани изабраном стаду, а они који се не покоре него остану у својој нечастивој и мрској јереси, да се негде далеко одагнају од православнога стада. Ови пак јеретици, када ово чуше, приступише и они Саборној Православној Цркви и удостојише се да приме божанско крштење, попљувавши до краја своју јерес. Тада се заиста могло видети како се православно мноштво верних још више умножава, а збор неправославних се тамом безбоштва помрачава и умањује.
Христов пак подражавалац Иларион, на ономе месту где се раније окупљаху ови напред споменути јеретици, који сада постадоше његова присна чеда, са својим монасима подиже ту дивну цркву у име славних и свехвалних Апостола, чија лепота многе задивљује и побуђује на славословље Бога. Сабравши у овој цркви, тј. манастиру мноштво монаха и предавши им отачка правила, он их тада остави, али им ипак често долажаше и свагда их упућиваше и поучаваше како да се држе монашких подвига.
Видећи све ово његова још жива мати, која свога супруга и сажитеља већ беше отпустила ка Господу, узношаше Богу за то честа благодарења. Затим и она још мало поживевши, отиде ка Господу, а божански је Иларион чесно испрати свим надгробним песмама и обичајима, и у гроб је положи. Сам пак он беше надаље као дрво засађено при изворима вода Духа, растући и преуспевајући по Богу у свим догматима благочешћа, учећи и саветујући све људе који му беху поверени да се сви држе благочестивих наука, и заповести и да беже и удаљују се од безбожних јереси. На тај начин се узнесе рог православних, а нечестивих до краја утрну. Сви они који од некадашњих вукова постадоше овце, изменивши себе добром променом, следоваху за својим пастиром као незлобиви јагањци и у свему му се покораваху, док своју ранију заблуду изобличаваху и пљуваху а њене вође и начелнике изругиваху и проклињаху. Исто тако, и оне поклонике нечастиве и скверне богумилске јереси, које Божји архијереј виде да искрено примају семе благочешћа (тј. Православља), и њих он приброји к православном стаду, а они пак које виде да остају непокорни, такви бише на разне начине истерани и протерани из благочестивог стада. Тако свети Иларион украшаваше свој архијерејски престо, и тако своје напасаше стадо да оно не имађаше никакве нечистоте или мрље (ср. Еф. 5, 27). Зато му и сви околни доношаху дарове, иштући и добијајући од њега благослов и сваку духовну корист. Тако исто и онај напред споменути монашки сабор, руковођен добро и упућиван добрим пастиром, растијаше и напредоваше на славу Божију.
А пошта прође од тада још доста времена, и свети прохођаше још многе и различите врлине, њему би дато да схвати и време свога одласка ка Господу. Сазвавши све оно монашко мноштво, он га с усрђем и љубављу поучи да пребивају у покорности и отачкој љубави и да у сваком послу и служби буду приљежни, чврсто се држећи преданог им правила и старајући се усрдно о свакој врлини. За старешину им пак постави Петра, мужа нарочитог и врлинског, кротког и целомудреног као нико друга, јер његове врлине беху познате свима који живљаху у околини, и јер он беше ученик код блаженог Илариона дуги низ година и у сваком му послу и служби дуго послужи. Утврдивши их тако и довољно поучивши, светитељ им свима даде мир свој, као и свему стаду своме, па затим усну блаженим сном у Господу.[34] Благочестиво пак његово стадо, окруживши са свих страна његове чесне мошти, топлим их сузама сви обливаху, и псалмима и химнама и песмама опеваху га, а и кадионицама са мирионим миомирима га кађаху, па га онда чесно и побожно у гроб погребоше. А говораху за њега и то да у младости својој пуних тридесет година није вина ни мало окусио.
Када потом прође неко време, неки од оних његових монаха који живљаху заједно, почеше пренебрегавати правило установљено од светога. Они се успротивише споменутом игуману Петру и заведоше неке раздоре и јереси. Када их игуман усрдно караше и исправљаше, они остадоше непокорни и неумољиви. Тада се свети Иларион, који са неба виде њихово зло и безаконо стремљење, јави њима у сну и изобличи њихова безакона дела, изговоривши им многе речи негодовања и чак неке од њих својим жезлом немилостиво изудара, а неке и смрти предаде. Чувши и схвативши прави смисао овог виђења, споменути игуман Петар га обзнани јавно свима монасима у обитељи. Они пак који у сну бише од бијења изранављени, остадоше болесни дуго дана, а они које смрти предаде они заиста и остадоше мртви. Ово је све било зато да не би и други монаси примили њихов смртоносни јед и отров. Када то све видеше остали монаси оне обитељи, сви се страхом и трепетом испунише, тако да од тада неповређено држаху сав манастирски устав и правило. А када ово страпшо чудо би посвуда обзнањено, тада сви унаоколо са још већом вером и усрђем долажаху ка светоме и топло се мољаху пред његовим чесним моштима.
А Бог преко Свога угодника чињаше многа и различита знамења и чудеса, те зато многи са свих страна ка гробу његовом притицаху и различита исцељења добиваху. Пошто његов гроб чињаше таква многа и безбројна чудеса, би донета царска и црквена одлука да се његове чесне мошти изваде из гроба и да се у цркву положе. А оно пак што се том приликом догоди, то такође не треба да прећутимо заборавом. Јер када открише раку блаженога, тада, о! чуда, нађоше да из очију његових као из два извора тече свето и благоухано миро. Када то чудо виде оно мноштво његових ученика, ови се испунише неизрециве радости. А и сви околни крајеви, када то ушима својим чуше, са усрђем долажаху ка раци преподобнога и добијаху од њега различита исцељења.
Када потом, после много времена, грчко се царство умањи, а бугарско се царство веома увећа, тада се зацари благочестиви цар бугарски Калојован.[35] Он се тада храбро бораше, и заузев многе грчке земље, Тракију велим и Македонију, Тривалију и Далмацију, дознаде за чудеса и знамења која Бог чини преко светог Илариона. Распаливши се божанском жељом и желећи се насладити благодаћу овога светога, он са многим усрђем и почастима посла своје људе у Меглен да узму мошти преподобног Илариона и да их са кадионицама и благоуханим мирисима пренесу у његов славни град Трново. Тада и патријарх са својим клиром изиђе на сусрет моштима светитељевим, пресрете их са многим свећама и кадионицима и чесно са многим сузама целива тело овог светог Христовог архијереја. Свете мошти преподобнога бише положене у чесни храм светих и славних Четрдесет Мученика Христових,[36] и лежећи тамо дароваху исцељења свима који им са вером и љубављу притицаху. Јер свети Иларион све љуби и свима себе даје: као да је жив свима беше на услузи: ни младића не одбија, нити се старца гнуша, него и старце као старце воли, и младиће као младиће грли, свима све даје да све какогод придобије.
Ходите зато да и ми принесемо нешто достојно раци моштију његових, a TO је: свеноћно стајање, очи бодре, усрће добро, слух послушан. Подражавајмо овоме оцу, да и ми будемо слични оцу; узревнујмо житију његовом, да добијемо достојну награду. Јер њему ће то бити врло пријатно, ако будемо његови ревнитељи и пођемо по његовим стопама. Јер Бог се ничему другоме тако не радује, као када некога види да се о врлинама стара све до саме смрти. Зато и ми данас тим поводом саставимо хор, обгрлимо раку, запевајмо над гробом светога, рецимо са Давидом: Чесна је пред Господом смрт преподобнога (Пс. 115, 6). Чесна је заиста смрт светих и славна, и сваке је похвале достојна. Зато њих Бог и прослави не само за живота, него и после смрти их прославља славом неизрецивом. И не само да душе њихове упокојава у небеским светлостима, него и тела њихова на земљи прославља, и даје им благодат чудеса да све силе демонске и њихова дејства прогањају и верне од њих избављају.
Но, о! свето име и биће Иларионе, похвало и украсе архијереја, ти који имаш смелости пред Богом и са висине гледаш на нас, јер си се сада разрешио од огледала и загонетке и чисто гледаш Свету Тројицу, сачувај стадо твоје заштићено од свих замки противнога; огради нас благодаћу даном ти од Пастире-началника и Спаса Христа. Праћком твојих мудрих речи одагнај вукове нечестија и јереси; твојим благодатним ветром развеј нападе противника као плеву. Упути и руководи верну пуноћу Цркве Божје; састрадавај са тегобама нашим. Знаш колико је тешко бреме епископа и предстатеља црквеног, знаш опасност и одговорност архијерејства. Но ти добро знаш управљати и руководити нас, само ако хоћеш, ка пристаништу Божије воље. Знаш све оно што си искусио, јер си све тегобе ради Цркве Христове поднео. Угушио си устанке јереси, противнике догмата побожности ти си мудрошћу и вештином духовном обратио на благочешће и Православље. Цркве си подигао Христу Богу нашем, заблуделе си обратио, бесомучне си исцелио, јеретичке си замке разорио. Подвигом си се добрим подвизавао, течење своје окончао си, и веру праву сачувао си. Због тога си и као умрли ипак жив, јер по смрти жив пребиваш, и твоје свете мошти изобилно изливају потоке многих и разноврсних исцељења. Ти и наш украшаваш престо и на ревност нас побуђујеш због многах подвига твојих. Јер се ниси делимично подвизавао, него свецело и до крви, јер си и без крви постао мученик. Зато се сада и настањујеш са анђелским хоровима, и ненаситно се наслађујеш оним што око не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, у самом Христу Господу нашем, Коме слава и држава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ФИЛОТЕЈА СВЕТОГОРЦА
 
ЗЕМАЉСКА постојбина блаженог Филотеја[37] бејаше град Хрисопољ у Македонији. Родитељи његови беху из града Елатије у Малој Азији. Али од зулума турског они пређоше у Хрисопољ. Отац Филотејев умре у Хрисопољу, и тако Филотеј и његов брат осташе сирочићи са мајком удовицом. Мајка им се много мучаше, да би их исхранила. У то време Турци су многу хришћанску децу отимали, и у ислам милом или силом преводили. To ce догоди и са Филотејем и његовим братом. Од јадне мајке удовице Турци отеше Филотеја и његовог брата, и одведоше к амиру. Овај их баци у тамницу. Несрећна мајка горко плакаше за децом својом. У тој њеној огромној материнској тузи и патњи сва јој утеха беше нада у милост и заштиту Пресвете Богомајке. Њој се она усрдно и истрајно мољаше са много плача и суза, поверавајући Њој своју децу и себе, и преклињући је да јој децу спасе од сатанских замки и избави од ропства агарјанског. Молећи се са вером, она би услишена: деца њена бише на чудесан начин спасена и изведена из тамнице:
Једне ноћи њима се у тамници јави Богомати, у виду њихове мајке, и рече: „Устаните, децо моја мила, и хајдете са мном“. Деца скочише од радости; врата се тамничка сама отворише, и Богомати их изведе одатле и пренесе у један манастир, посвећен пречистом имену Њеном, у Неаполису Малоазијском. To би у време јутрења. Наложивши им да остану у том манастиру, Она им саветова да слушају игумана и братију; и напослетку им нареди да приме на себе ангелски лик монашки. Ја ћу, продужи тобожња мајка, после извесног времена доћи к вама: напредујте, децо, у подвизима духовног живота, и опростите! – При тим речима Она их благослови и постаде невидљива.
После јутрења, примајући благослов од игумана, деца му испричаше све што се догодило с њима, и игуману, по надахнућу одозго, би јасно да су деца спасена тамнице на чудесан начин. Прослављајући свемогућство Бога и милост Пресвете Богородице, игуман повери децу једноме од манастирских стараца, да их учи Светоме Писму и правилима монашког живота. Деца брзо показаше велики успех у духовном образовању, и сагласно тежњи срца њихова и захтеву духа њихова игуман их постриже у монаштво, и одреди им као дужност црквењаштво. Њихова беспрекорна послушност, њихов узоран живот и видљиво напредовање у свима врлинама монашким брзо скренуше на њих пажњу целе обитељи; старци се радоваху због њих и прослављаху Бога. Нарочито Теофил, при монашењу назван Филотеј, одликоваше се кротком послушношћу и дивном смиреношћу.
Међутим њихова мајка, немајући никакве вести о својој отетој и одведеној деци, одлучи да и сама остави свет и да се посвети подвизима монашког живота. Због тога она остави Елатију, и по тајном руководству Промисла отиде у исти град Неапољ Малоазијски, и тамо ступи у женски манастир. И убрзо она прими постриг од истог старца који и децу њену беше постригао, и даде јој на монашењу име Евдокија. Иако беху на тако малој раздаљини, мајка и деца нису знали једно за друго, и у тој неизвесности прође неко време.
Једне године о храмовном празнику у манастиру, у коме се подвизаваше преподобни Филотеј са братом својим, са осталим монахињама из женског манастира дође и Евдокија. По завршетку божанствене литургије, млађи син Евдокијин, при сусрету са братом црквењаком, случајно га гласно ослови његовим световним именом. Чувши име Теофил, Евдокија уздахну, материнско срце се узбуди, и она нехотично погледа у лица два брата. Загледавши се у њих, она их обојицу ослови по имену; a они, угледавши у старачком лицу црте своје незаборавне мајке, падоше јој у наручје, и слатко плакаху благосиљајући Господа што их је опет саставио. На мајчино питање, када су и на који начин ослобођени из ропства, синови одговорише: Ти то сама боље знаш; што нас питаш? He избави ли нас ти из руку Турака и доведе овде? И не нареди ли нам ти да живимо у овој обитељи, обећавши нам да ћеш доћи?
Из сваког одговора, мајци би јасно да је њену децу тајанствено избавила Пресвета Богомајка. И она Јој узнесе благодарност на милостивој помоћи и чудесном спасењу њене деце. Овај дирљив састанак мајке са децом, и њихове сузе радоснице, привукоше сву братију. И када чуше чудесан догађај, они духовно ликоваху.
Од тога времена Евдокија се стаде још усрдније подвизавати у својој обитељи, с великом радошћу служећи Богу и славећи чудесну милост и посредовање Пресвете Богородице, која избави децу њену од Турака; и мирно отиде ка Господу. А и деца њена подвизаваху се беспрекорно у својој обитељи, остајући углед за братију.
Међутим враг, који увек завиди подвижничким успесима светих људи и ненавиди добро, видећи Филотеја на висини духовнога савршенства, и немајући сопствене силе да му нашкоди, изабра за оруђе свога војевања против њега једну монахињу. Та несрећна монахиња, – Бог зна из каких је побуда била ступила у женски манастир – имађаше слободан приступ у манастир у коме се подвизаваше преподобни Филотеј, пошто јој игуман бејаше духовник. Она сусрећући преподобног Филотеја, запали се телесном похотом према њему. И стаде тражити згодну прилику да своју грешну намеру приведе у дело. Враг са своје стране брзо удеси такву прилику: и бестидна бедница откри своју страст целомудреном Филотеју. Он је усрдно саветова да се окане тога: да држи свете завете ангелског звања монашког, и да се сећа страшног суда Божјег за нарушење тих завета. Али она не хте да прими његове савете. Напротив, видећи да је непоколебљив у целомудрености својој, као у старини Јосиф, она потом стаде још бестидније нападати Филотеја, као нова Египћанка. Спочетка Филотеј, надајући се да ће се ова несрећница поправити, скриваше од свију њену срамну наклоност према њему. Али доцније, видећи њено опасно стање и немајући поверења у своја сопствена осећања у војевању овакве врсте, он све то откри игуману. При томе још га је један разлог руководио да поступи тако; и то овај: да не би који други монах упао у кушалачке мреже женске страсти и упропастио свој подвижнички труд. Последица овога би то, што несрећницу отправише из манастира као изазивача саблазни.
Када братија сазнаде за целомудрије преподобнога Филотеја, дивљаху се чврстини његовој и слављаху га, као новога Јосифа, који се одупро заводничкој убитачној страсти. Но христочежњиви Филотеј, знајући какву опасност по човека представљају људске похвале и како су опасне последице тога, реши се да промени манастир. Игуман се дуго противљаше његовој намери; но најзад увидевши да је његова одлука неизменљива, даде му свој пристанак и благослов. Тада Филотеј, опростивши се са братијом, и праћен благословом и љубављу стараца, радосно крену у Свету Гору Атонску, као у тихо пристаниште.
Дошавши у Свету Гору, преподобни Филотеј ступи у братство Дионисијатског манастира, и то као почетник, и све врсте послушања прохођаше са савршеном готовошћу и усрђем, тако да се братија и настојатељ не могаху нарадовати ангелском живљењу његовом, благодарећи Бога што им је падарио таквога брата. И тако прође много времена. Но Филотеј, после дугогодишњих трудова у послушањима, осећајући велику потребу за безмолвијем, за усамљеничким молитвеним тиховањем, реши се да се повуче у неку од суседних пустиња. И да при остварењу те намере не би имао сметње од стране манастира, он се направи глувонем. Због тога њему допустише да ради што сматра да је најбоље за њега. Тада се он повуче из манастира у пустињу, удаљену шест стадија од манастира. И погрузи се у ненарушиву тишину пустиње; и посветивши се искључиво молитвеним подвизима, он држаше строги пост; често по читаву недељу ништа окушао није, а ако је што и јео понекад, јео је само хлеб са водом.
При таким подвизима и строгом изнуравању тела, као и раније, преподобни Филотеј не мога избећи упорно насртање и искушења од стране завидљивог Сатане. Јер овај, не надајући се да преподобнога Филотеја увуче у своје паклене мреже обичним средствима свога лукавства, реши се да га отворено гурне са стене у провалију, и на тај начин учини крај његовим подвизима. Због тога Сатана узе на себе вид јаднога човека који је претрпео бродолом. Јавивши се на једној од суседних приморских стена, он тужно запомагаше и преклињаше преподобнога да сиђе и помогне њему кукавном. He слутећи да је посреди вражја замка, преподобни дирнут несрећом тобожњег човека, спусти се к њему да види шта он хоће. И тек што се приближи к њему на окомити крај стене, Сатана га гурну у провалију. Али не успе у своме очекивању, јер Бог сачува слугу Свога потпуно неповређена.
Убрзо после тога на преподобнога нападоше Турци који су разбојниковали на мору. Угледавши их, ученици преподобнога, – било их је тројица -, од страха побегоше у шуму, a преподобни, потпуно спокојан и миран, остаде у келији, прекрсти се, и подигавши руке к небу мољаше Господа да спасе од разбојника и њега са ученицима као што је некада спасао Израиљ од руку Фараона. И тек што он заврши своју молитву, море се разигра, и Турци видећи да им се лађе могу разбити о обалске стене, ударише натраг и нестаде их.
Поново спасен на тако чудесан начин од опасности, преподобни Филотеј се још усрдније стаде подвизавати са ученицима својим, и тако угоди Богу својим строгим животом, да се напослетку удостоји дара прозорљивости. Једном у Ватопеду о празнику, за време литургије на Великом Входу угледа свети Филотеј гаврана где кружи над главом једног од служашчих јеромонаха. Из тога он изведе закључак, да несрећни служитељ олтара недостојно врши своје божанствено служење. Преподобни кротко упозори јеромонаха на изузетну важност јерејског служења, и најзад га убеди да остави свештенодејство, што овај и учини са смиреношћу.
Стално се пењући лествицом подвижништва ка савршенству духовног живота, блажени Филотеј достиже дубоку старост и мирно се упокоји у 84. години живота. А када наста час праведничке смрти, преподобни строго забрани својим ученицима да сахрањују његово тело, и нареди им да га с бешчешћем баце у шуму, да га разнесу и поједу звери и птице. Ученици дословно поступише тако после смрти његове. Међутим Бог који прославља светитеље Своје и узвишује смирене, не допусти да његове мошти остану незнане и понижене. Један старац, ловећи рибу, остаде да преноћи на мору. Но пред зору он одједном угледа необичну светлост у шуми. Сматрајући да је то обична светлост од наложене ватре, он пође тамо да се огреје. Но како се он изненади када место ватре нађе лобању на сувим коСтима, и из ње излази чудесна светлост и сијањем својим обасјава суседна места. Поражен чудом од испрва задрхта и хтеде да се удаљи одатле, али се потом охрабри, паде пред смртним остацима непознатог угодника Божјег, тако дивно прослављеног Богом после смрти, па их онда узе и однесе у своју келију с тим, да тако скупоцено благо сакрије код себе. Међутим то не би по вољи Богу. Јер наредне ноћи старац виде у сну преподобног Филотеја, који му с претњом нареди да сместа преда главу ученицима његовим. To старац одмах уради, испричавши ученицима о чуду које виде. Ученици примише главу свога светог учитеља као божански дар, као залог старчевих молитава и благослова с неба, и прослављајући Бога који тако прославља себе у светима Својим, мољаху од Бога помоћ да достојно ходе стопама дивнога старца.
Преподобни Филотеј престави се 21. октобра, и сада, наслађујући се бескрајним блаженством у светлости светих, неућутно славослови Свету Тројицу, којој и од нас приличи слава и поклоњење вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА И ИСПОВЕДНИКА
ВИСАРИОНА САРАЈА, СОФРОНИЈА и ОПРЕА,
пострадалих у Румунији
 
ПРЕПОДОБНИ исповедник и мученик Христов Висарион Сарај рођен је 1714. године у месту Мајдан у Босни, од родитеља Максима и Марије. Крштено му је име било Никола. Још од детињства беше побожан и наклоњен повученом и молитвеном животу. У својој осамнаестој години отишао је У Свету Земљу да посети Света Места. Тамо се у манастиру Светог Саве Освећеног замонашио и добио монашко име Висарион. По повратку из Свете Земље, посетио је манастире Свете Горе. По повратку пак у своју отаџбину, ступио је у манастир Пакру у Славонији, где је као ђакон служио седам година. Ту је био рукоположен и у чин свештеника. Овде се преподобни Висарион прочуо по народу по свом побожном и светом животу, а такође и по томе што је дивно и слаткоречиво проповедао реч Божју.[38] Покренут љубављу према оним местима где је живео и проповедао Господ његов, преподобни је затим још једном посетио Света Места, па се вратио међу свој православни народ да сведочи и проповеда Христа Распетога и Васкрслог.
У то време православни народ на Балкану, особито на територији Аустроугарске монархије, страдао је веома од римокатоличке унијатске пропаганде. Јер су Латини настојали милом и силом да принуде православне да се одрекну своје отачке вере и да уместо послушности Христу, Апостолима и Светим Оцима, подчине се Римском папи. Овај притисак на православне особито је чињен у вре.ме Марије Терезије (1741-1780 г.), и то нарочито у Банату, Ердељу и Трансилванији (у Румунији). Пре тога, у овим крајевима вршена је над православнима калвинистичка (протестантска) пропаганда и насиље, но православни Срби и Румуни остали су непоколебљиви и нису одустали од своје свете вере.
Српски патријарх Арсеније IV Јовановић (1726-1748. г.), видећи проповедничку и исповедничку у вери способност светог Висариона, пошаље га (после године 1742.) у Банат и Трансилванију да тамо својим проповедима и светлим примером подржи православне у одупирању унијатском насиљу. Јер неки православни хришћани, под разноврсним притисцима црквених и државних власти римокатоличких, били су почели да подлежу утицају и прелазе у злогласну унију. Преподобни Висарион је схватио овај посао као од Бога поверену му мисију и са апостолском ревношћу је штитио православну веру и народ у Ердељу и Трансилванији. Путовао је из места у место, из села у село, и свуда проповедима подржавао православни живаљ да остану верни вери отаца својих. Народ је његове проповеди осећао као силне и спасоносне, испуњене благодаћу Божјом, а њега као посланика дошавшег од Бога. Зато је у многим местима био дочекиван са великим народним литијама, са упаљеним свећама, кадионицама и црквеним звонима.
Но завидљивац ђаво, непријатељ спасења људског и противник вере православне, убрзо је преко својих слугу, римокатоличких власти у Ердељу, учинио да светог Висариона хазбурговци ухвате и затворе у тамницу. Преподобни би затворен најпре у град Сибин (око 1744. г.), где би не мало мучен, а затим прође и кроз тамнице у Деви, Темишвару и Раабу, па напослетку би бачен у стравичну тамницу Куфштајн у Тиролским планинама (у Аустрији). Изнурен разним патњама и мукама за Христа и за Православље, преподобни у овој тамници и умре, предавши мирно исповедничку душу своју у руке Господа свога. Његово свето име и исповедништво било је поштовано од православног народа још за живота, a no мученичкој кончини његовој за Православље., сви га сматраху за светитеља. Због тога је Румунски Свети Синод унео преподобног Висариона у календар својих Светитеља (28. фебруара 1950. г.), а тако исто и Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве (14. јуна 1962. г.). Преподобни пак исповедник Софроније родио се у селу Чоара, близу Албе у Румунији, и звао се Стан. Прешавши из Ердеља у Влашку замонаши се са именом Софроније, па се опет врати у свој крај и основа мали скит (око 1756. г.), у коме је многобројне православне посетиоце поучавао и укрепљивао да остану верни својој православној вери и нипошто не подлегну тадашњој силној унијатској пропаганди. Римокатолици су му због тога порушили скит и натерали га да напусти то место. Затим су га девет пута затварали и прогањали, но благодат Божја га је штитила. Он је тада ишао по народу и проповедао верност отачким предањима, држао саборе са народом и свештеницима, од којих сабора најчувенији је био онај из 1761. године у Алба Јулији. На том сабору су православни тражили од бечког двора да им не спречава да имају своје православне епископе, што су на крају и добили. После тога је преподобни Софроније отишао преко Карпата у манастир Арђеш, где се затим у миру и преставио у Господу.
Свети пак мученик Опреа Миклауш рођен је у Салистеа код Сибина. Био је сељак, земљорадник и чобанин, али по животу и вери заиста праведник. Имао је жену и децу. Видећи прогоне православних у Ердељу, који су због тога бежали преко Карпата у Влашку, док су они који су ту остајали трпели велике намете у порезама и разна друга насиља, Опреа се подигне у одбрану православне вере и Цркве своје. Ишао је по народу и крепио верне у Православљу, па је се чак и код власти заузимао за многе злостављане православне сиромахе. Године пак 1748. ишао је са једним верником чак и у Беч да тражи тамо верске слободе за православне У Ердељу. Због тога је био од римокатолика затваран, а онда и осуђен на доживотну робију у тамници Куфштајн у Тиролским планинама. Ту је и завршио свој мученички живот, добивши од Христа венац мучеништва.
Молитвама ова три света нова исповедника и мученика за Православље, нека Господ укрепи и спасе све нас православне. Амин.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ЈОВАНА МОНЕМВАСИЈСКОГ
 
НОВОМУЧЕНИК Јован беше са Пелопонеза из села Гераки, из предела Монемвасијског, син свештеника. Као свештенички син он добро изучи свете књиге. Када Јовану би петнаест година, Арбанаси учинише најезду на Пелопонез, 1770. године, опљачкаше тамошње хришћане, од којих многе побише; а убише и Јовановог оца свештеника. Јована пак и његову мајку Арбанаси одведоше као робље.
У граду Лариси их продадоше као робље, па онда препродадоше. Затим одатле бише продани једном Солунском Турчину. Овај пошто не имађаше деце много заволе Јована, као и његова жена. И стадоше наговарати Јована да се одрекне хришћанске вере и прими његову муслиманску. При томе некад употребљаваху милоште, ласке, обећавајући разне благодети и положаје, а понекад га заплашиваху и мучаху. Но Јован остаде чврст и непоколебљив у својој хришћанској вери, а све обећаване благодети и положаје не сматраше низашта.
Једнога дана Јованов газда стави Јована на тешке муке, приморавајући га да се одрекне своје вере. А кад у томе не успе, он са исуканом сабљом потера Јована испред себе и одведе у двориште џамије, где се слегоше многи Агарјани. И сви они присиљаваху Јована да се потурчи, кидишући на њега сабљама, ритајући га ногама, стављајући му пиштољ на груди. Али им ове то беше узалуд, јер то ни најмање не уплаши храброг Јована, и он неустрашиво говораше Турцима: Никада се потурчити пећу! Хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем.
Жена пак Јовановог господара, са својим другама Туркињама, чињаше чини и мађије блаженоме Јовану, еда би га залудила и срце му запалила похотом према жени, и помоћу тога га потурчила. Али благи Господ Христос благодаћу Својом сачува од свега тога Свога младог исповедника и мученика.
Када наступи Госпојински петнаестодневни пост, христољубиви Јован не хте нипошто да мрси и наруши свети пост. Зато га господар његов узе и затвори у подрум, где је држана стока. И у току свих тих петнаест дана он га је некад вешао и сламу испод њега палио и димом га гушио, некад га сабљом по целом телу тукао, приморавајући га да једе мрсна јела. И тако је поступао с њим свих тих петнаест дана и петнаест ноћи. Али храбри борац Христов не хте да окуси од мрсних јела и тиме наруши божански закон о посту, него призиваше у помоћ Пресвету Владичицу Богородицу, у част које се и држи овај пост, и више вољаше да умре него да наруши свети пост. А његов господар, видећи да га не може натерати да наруши пост, не даде му ништа да једе. Мајка пак Јованова посматраше изблиза све то, и видећи сина свог страховито измученог и изнуреног од батина и од вешања и од поста и од других злопаћења, мољаше га да једе мрсно, и говораше му: Сине мој, једи од ових јела, да не би умро. А Бог и Пресвета Богомајка опростиће ти, јер ти то нећеш учинити по својој вољи него по нужди. Сажали се и на мене, сироту мајку твоју, и немој умрети кад ти време није и мене оставити неутешну у овом ропству и туђини. Јер када поред себе имам тебе жива, мени изгледа као да се не налазим у ропству. – Мученик пак, соколећи мајку своју, рече јој: Зашто тако радиш, мајко моја? Зашто се не угледаш на патријарха Авраама, који беше готов да из љубави према Творцу принесе на жртву свога сина јединца? А ти само кукаш и сузе рониш због мене. Ја сам свештенички син, и треба да извршујем законе и обичаје свете Цркве наше боље него други световњаци. Јер ако не извршујемо оно што је мало, како ћемо моћи извршити оно што је велико?
Најзад, када господар Јованов увиде да не може Јована наговорити, нити да напусти веру у Христа, нити да га омрси у време поста, он се страховито разгњеви, па потеже нож и зари га Јовану у срце. И тако после два дана славни јунак Христов сконча и прими венац мучеништва.[39] Умирући, свети мученик завешта мајци, да му тело однесе у постојбину, када се буде вратила тамо. И мајка учини по завештању светог сина: и сада се чесне мошти његове налазе у постојбини његовој, у селу његовом, на помоћ и спасење вернима, и на опомену оним хришћанима који не држе свете постове Цркве Христа Бога нашег, коме слава и сила кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
АНДРЕЈА, СТЕФАНА, ПАВЛА и ПЕТРА
 
ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа мачем посечени.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЗАХАРИЈЕ
 
ОВАЈ свети преподобномученик бачен у море, и тако пострада за Христа.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТЕОДОТИЈЕ и СОКРАТА ПРЕЗВИТЕРА
 
СВЕТА Теодотија живљаше у време цара Александра Севера; ћерка високородних родитеља, из једног места на обали Црнога Мора. Она се повуче у једну испосницу, и тамо се подвизаваше у молитвеном тиховању. Касније њу као хришћанку кнез Кападокијски примораваше да принесе жртву идолима; она то одби, изјављујући одважно да она верује у Христа, јединог истинитог Бога. Зато је обесише и бише, па у усијану пећ бацише. Али чувана благодаћу Христовом, она остаде неповређена. Затим је одведоше у Анкиру, где живљаше презвитер Сократ. О једном незнабожачком празнику, када свечано прослављаху идоле, божанствени Сократ се испуни божанском ревношћу, па оде и обори жртвеник и жртву што беше на њему. Због тога му одмах одсекоше главу, и блажени доби венац мучеништва. А када свету Теодотију примораваху да принесе жртву идолима, и она то одлучно одби, они је мачем посекоше, и она од Господа прими венац мученички.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЕВКРАТА
 
ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИК Евкрат пострада за Господа Христа мачем посечен.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АЗИСА
 
ОВАЈ свети јунак Христов пострада за Господа спаљен у огњу.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ OЦA НАШЕГ
ВАРУХА
ПРЕСТАВИО се у миру.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ТЕОФИЛА и ЈАКОВА ОМУЧСКИХ
 
С ПОЧЕТКА се подвизавали на острву Коневци; затим основали манастир Успенски на реци Омучи, у којој се обојица и упокојили око 1412. године. Свете мошти њихове покоје се у цркви њиховог манастира.
 
СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ
ХРИСТОДУЛА ПАТМОСКОГ
 
ОВОГА дана врши се спомен преноса његових чесних моштију из Еврипа са острва Евије у његов манастир на острво Патмос (у 11. веку). О њему пак опширније видети под 16. мартом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Древни хришћани су у молитви падали на земљу, простирући се ничице у облику крста.
  2. Очигледно овде ђаво циља на оно што је свети Иларион говорио називајући своје тело магарцем.
  3. To je почело после 22 године пустињских подвига његових, и то од 328. године.
  4. Град у Јужној Палестини, на путу између Јерусалима и Газе. У садашње време ту је једно село, a y близини његовој леже развалине древнога града.
  5. Незнабошци су сматрали Марнаса богом града Газе и господарем киша; у време суше прављене су свечане литије. Храм Марнасов у Гази порушен је тек 401. године.
  6. Ср. Joв. 9, 6.
  7. Аила – град на крајњем југу Палестине, у заливу Црвенога Мора.
  8. Види: 4 Цар. 5, 20-27.
  9. Мемфис – древна моћна престоница Египта, на Нилу. Од сјајне престонице древнога Египта данас постоје само бедни остаци рушевина покрај села Метрасана и Моганана.
  10. Ескулап или Асклипије – грчкоримски бог лекарске науке и исцељивања од свих недуга Обожавање овога бога прешло касније и у Египат.
  11. Кадис или Кадес – пустиња на југу Палестине.
  12. Елуса, сада Ел-Калуса: град на југу Палестине, северно од пустиње Кадис, близу Арабијске границе на југозападу од Мртвога Мора.
  13. Афродита – грчка богиња љубави и лепоте. Празници у њену част, праћени су били крајњом разузданошћу и развратом.
  14. Епарх – градоначелник; управник града, области.
  15. Ветилија или Ветулија – град у Палестини, на југу од Газе.
  16. Пилусија или Пелуза, као и даље споменути: Лихнос, Таваст, Вавилон (Египатски; сада део Каира), Афродитопољ и Брухија – јесу градови и местанца у северном Египту.
  17. Драгонтије – епископ Ермопољски, у Египту, ученик преп. Памва.
  18. Филон – епископ Киринејски; Киринеја – област горње Либије, на западу од Египта.
  19. To je било 359. године.
  20. Оасим, или Велика Либијска Оаза – на југу од пустиње Тиваиде; древна грчка колонија, служила и као место прогонства. Тако, тамо је био прогнан јеретик Несторије.
  21. Паретон – приморски град северног Египта.
  22. Пелопонез – јужни део Грчке.
  23. Епидавр – град на обали Јадранског Мора; разрушен у шестом веку. Сада – Дубровник.
  24. Око септембра 365. године.
  25. Паф – приморски град на Кипру. У њему проповедао Еванђеље свети апостол Павле (Д. A 13, 4-13).
  26. Свети Иларион се упокојио 21. октобра 371. или 372. године.
  27. Свети Иларион Мегленски био је Словен и живео је и подвизавао се у првој половини 12. века (упокојио се 1164. године), у време грчких царева Јована и Манојла Комнена (1118-1143 -1180. г.). Постојало je више краћих пролошких Житија његових (сачувано је једно на чистом старосрпском језику), која је Бугарски патријарх Јевтимије у 14. веку сакупио и према њима и осталим подацима написао ово опширније Житије (текст у оригиналу објавио Б. Даничић у „Старинама“ у Загребу 1869, I, стр. 66-86) Блажени патријарх Трновски Јевтимије (1375-1418. г.) недавно је унет у календар светитеља Бугарске Цркве.
  28. Спомен Св. Теодосија Великог празнује се II. Јануара.
  29. Ово рукоположење Св. Илариона за епископа Мегленског би 1134. године.
  30. Јеретици Манихејци и Богумили одбацивали су цело Свето Писмо Старога Завета, као тобоже дело ђавоље. Богумили пак су признавали само Еванђеље и Апостол, али су их тумачили према своме јеретичком схватању. Тако су порицали еванђелско откривење о истинском рођењу Христовом по телу од Богородице, него су говорили да је Марија уствари „небески Јерусалим“ из Којег је Син Божји сишао на земљу, али је само привидно био у телу, јер се није истински оваплотио, него je имао само неко „небеско тело“, тј. привидно је изгледао да је у људском телу.
  31. Св. Четврти Васељенски Сабор одржан је 451. године у Халкидону, на коме је осуђена монофизитска јерес Евтихија и Диоскора, тј. јерес која је учила да Христос има само Једну природу (божанску), те да није истинити човек. Ово учење је прихватила и Јерменска Црква, нарочито после католикоса Јована Мантакунија (478-490. г.), и тиме се отцепила од Православне Цркве. Јермени су касније усвојили и јеретичко учење Јулијана Аликарнаског (у 6. веку) по коме је Христос узео на Себе једно непропадљиво и нестрадално тело, због чега је jepec и названа „афтартодокетска“. Јерменија се иначе налази у дубини Мале Азије, између горњег тога реке Еуфрата и планине Кавказа.
  32. Св. Григорије, просветитељ Велике Јерменије (из 3. и 4. века) слави се 30. септембра.
  33. Византијски цар Манојло I Комнен (1143-1180. г.) заиста је настојао да придобиЈе Јермене да се присаједине Православној Цркви и зато је био са њима успоставио неке везе и водио преговоре.
  34. Свети Иларион Мегленски упокојио се 1164. године у граду Меглену.
  35. Бугарски цар Калојан владао у другом Бугарском обновљеном царству од 1197. до 1207. године.
  36. Овај пренос моштију Св. Илариона из Меглена у Трново би 1204. или 1206. године. Касније су његове свете мошти пренете у Цариград.
  37. Световно име Филотејево, које доби на светом крштењу, беше Теофил. Живео и подвизавао ce y 14. и 15. веку.
  38. Постоји својеручни потпис Св. Висариона Сараја из 1736. године на једној књизи за патријарха Арсенија IV Јовановића.
  39. Пострадао 21. октобра 1773. године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *