НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
15. ОКТОБАР
 
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ЛУКИЈАНА,
презвитера Антиохијског
 
СВЕТИ Лукијан је рођен од благочестивих родитеља у граду Самосату[1] у Сирији. У својој двадесетој години он остаде сироче, и сво имање што му остаде од родитеља он раздаде сиромасима, а сам отиде у град Едесу к исповеднику Макарију, и под његовим руководством он ревносно изучаваше Свето Писмо. При томе он вођаше строг подвижнички живот. Вина никада пио није већ само воду; јео је једанпут дневно, и то суви хлеб са водом; каткад по читаву недељу ништа окушао није. Велики део времена он провођаше у молитви и сузама, желећи се удостојити блаженства оних који плачу. Волећи молчаније, он срце своје храњаше богоразмишљањем свагда, а лице му бејаше тужно. Но када му је ваљало говорити, из његових су се уста изливали потоци божанске мудрости Светог Писма, које је он непрестано изучавао, осим кад се кратком сну предавао. За свој свети подвижнички живот и за ревносно и богомудро ширење Еванђеља међу Јеврејима и незнабошцима, учени Лукијан би удостојен свештеничког чина у Антиохији. Ту он основа школу, сабра мноштво ученика, и постаде наставник двоструке мудрости, књижевне и духовне: он ученике своје учаше и разумевању Божанскога Писма и живљењу у врлинама. При томе он написа многе поучне књиге, и од тога се као од неког рукодеља издржавао и сиротињу помагао. Он врло велику услугу учини Цркви тиме што према јеврејском тексту исправи многа места у Светам Писму, која јеретици сходно своме наопаком учењу беху искварили. На овом и у овом човеку Божјем бејаше толика благодат Божја, да када је ишао кроз град, за неке је бивао видљив а за неке невидљив.
Када се слава о Лукијановим врлинама пронесе на све стране, дознаде за њега злочестиви цар Максимијан Галерије. Желећи да свету веру искорени и уништи у источним покрајинама, Максимијан мучаше и убијаше хришћане, нарочито мудре и знамените учитеље хришћанске. Безаконик је мислио: ако сруши стубове црквене, онда ће и сама Црква убрзо пасти. У то време он већ беше убио светог Антима Никомидијског и светог Петра Алексадријског.[2] А чувши и за светог Лукијана, он нареди да га пронађу и доведу на мучење. Лукијан пак, као човек, бојећи се да не поклекне у мукама, кријаше се од оних који га тражаху. Но неки свештеник Панкратије, који живљаше у Антиохији и беше присталица јереси Савелијеве, а који давно завиђаше великој слави Лукијановој, каза царевим посланицима где се Лукијан крије, и као Јуда предаде на смрт невинога. Свети Лукијан би пронађен и одведен у Никомидију на мучење.
У то време љути мучитељ се толико разјари на хришћане да, као други Ирод, убијаше и малу хришћанску децу. Желећи да идоложртвеним јестивима оскврнави децу, он нареди да им се та јестива насилу мећу у уста. Али деца, научена Светим Духом, не хотијаху примити те гадости, и због тога их убијаху. Два високородна детета, два рођена брата, научена не толико од родитеља колико од Бога, веома се гнушаху идолопоклонства. Дозвавши их к себи, мучитељ их стаде наговарати благим речима и саблажњавати слатким јестивима идолских жртава, да би их навео да окусе од њихових демонских поганштина. Но дечаци се чврсто супроћаху, и одбијајући јестива говораху: Родитељи су нам завештали да не окушамо ова јестива, јер који окуси, тај ће разгњевити Христа.
Тада мучитељ нареди да дечаке немилосрдно бију прућем; а они, као зрели људи, с великим трпљењем подношаху мучење. Онда један од блиских цару рече: Срамота би било да мала деца, која су недавно из пелена изашла, својим трпљењем победе римског цара. Велики царе, дај ми ту децу, и ја ћу их научити да поштују богове. – Цар му даде децу. А он одмах начини маст од љуте слачице, обрија деци главе, намаза их том љутом машћу, и затвори у врело купатило; од тога им се главе запалише као пламеном огњеним обузете или као муњом поражене, и оба дечака скончаше у тим мукама. Најпре паде мртав млађи брат; а старији, видевши мртвог брата, ускликну: Победио си брате мој, победио! Бог ти је помоћник! – После тога и он, целивајући тело мртвога брата, предаде дух свој.
Ово се догоди у Никомидији, куда су светог Лукијана водили на мучење. У то време свети Лукијан беше у Кападокији, на путу за Никомидију. Угледавши у Кападокији војнике који се из страха од мучења беху одрекли Христа, свети Лукијан их стаде саветовати да трпељиво подносе мучења, и говораше им: О, стида вашег огромног! о, срамоте ваше велике! Ви као војници свагда жртвујете у рату здравље своје за цара земаљског и временог, и душе своје полажете за њега; a за небеског и вечног Цара Христа не хтедосте јуначки стајати, и не само себе поштедисте него се и Њега одрекосте! Расудите: каква вам је корист слушати цара земаљскога? И размислите: колику штету себи нанесосте не послушавши Цара Небескога? Ради сујетне славе и части ви ринусте себе у такву погибао; а ради Господа свога, који крв Своју проли за нас и слугама Својим уготови неисказана блага, ви не желите да претрпите привремене муке, да бисте вавек царовали с Њим. Постидите се мале деце и слабих жена, које се показаше храбрије од вас: јер оне, јуначки стојећи за Господа свога, показаше се као храбри мужеви, а ви, уплашивши се мука, пострадасте као жене и мала деца. Шта ће бити с вама када вас Христос позове на суд Свој?
Чувши то, војници се опет обратише ка Христу с покајањем и пођоше на муке, срцем и устима исповедајући свесвето име Господа Исуса Христа. И би тада око четрдесет војника убијено за Христа. Тако свети Лукијан својим слаткоречивим и благодати Божје испуњеним језиком опет обрати ка Христу отпале од Христа и укрепи их на мученички подвиг.
Када Лукијана доведоше у Никомидију, он тамо нађе много познатих хришћана и својих ученика, који бојећи се гоњења беху у великом страху. Неки се од њих скриваху, а неки намераваху одрећи се хришћанства, плашећи се љутих мучења и смрти. Свети Лукијан их силном речју својом охрабри и учини чврстима у вери, да се не би бојали оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28).
За ученицу светог Лукијана девицу Пелагију казују ово: трагали су за њом да је изведу на мучење за Христа; а она, бојећи се да јој не одузму девичанство, баци се са високог прозора, и павши на земљу разби се и издахну; њој верни одадоше поштовање као мученици.[3]
Пошто Максимијан беше чуо да Лукијан има тако пријатно лице, тако допадљиво говори, да сваки који га гледа и слуша неизоставно постаје хришћанин, побоја се незнабожни цар да и сам не постане хришћанин разговарајући са Лукијаном лице у лице. Зато, када Лукијана доведоше к њему, он стаде разговарати с њим на извесном растојању, кроз завесу. Испрва он обећа Лукијану много дарова и почасти. А када се светитељ насмеја његовим преварним и лукавим речима, тада му Максимијан поче претити новим мукама. Но свети Лукијан се ни најмање не уплаши од његових претњи. Цар га оида баци у тамницу, у којој свети страдалник претрпе многа и разноврсна страдања: окивали су га у окове, тукли оштрим камењем, дуго и дуго морили глађу и жеђу. Но између осталих мучења беше и једно овако: све удове тела његова истргоше из зглобова, па га полеђушке положише на оштро комађе од разбијених црепова, на чему он лежаше четрнаест дана. А када дође празник Богојављења, светитељ зажеле да се он и сви хришћани што беху с њим причесте светим Тајнама Христовим. Он се помоли Богу да му испуни жељу, и Бог удеси те, непажњом стражара, неки од верних сабраше се к светом Лукијану у тамницу и донесоше хлеб и вино. Тада свети Лукијан рече ученицима својим и свима хришћанима што беху тамо: Окружите ме и будите црква, јер верујем да је Богу пријатнија жива црква неголи саграђена од дрвета или камена. – А када сви окружише светог Лукијана, он рече: Одслужимо литургију и причестимо се Божанственим Тајнама. – Тада га ученици упиташе: Где ћемо, оче, ставити хлеб за вршење Светих Тајни, пошто немамо стола? – А он, лежећи окован на комаду црепа с лицем окренутим горе, рече: Ставите их на моје груди, и биће живи престо живоме Богу. – И тако у тамници на грудима светитељевим би одслужена Божанствена литургија свима прописаним молитвама, како ваља и треба, и сви се причестише светим Божанственим Тајнама.
Сутрадан посла цар слуге да дознаду, је ли још жив Лукијан. А када слуге улажаху на тамничка врата, свети Лукијан угледавши их три пута узвикну: Хришћанин сам! – И са тим речима предаде дух свој у руке Христа Бога.[4]
Слуге известише цара Максимијана да је Лукијан већ умро. Цар нареди да се тело његово баци у море. Слуге поступише по царевом наређењу: привезавши камен, они вргоше многонапаћено тело светог Лукијана на пучину морску. И остаде оно у мору тридесет дана. После тога свети мученик се јави једноме од својих ученика, коме беше име Гликерије, наређујући му да иде на обалу морску, узме тело његово и погребе. Гликерије оде са другим хришћанима на обалу да тражи светитељево тело. И гле, они угледаше на мору делфине где носе на себи нетљено тело мучениково; допловивши до обале они га положише на сувом месту. Тада верни с радошћу узеше тело светог мученика и чесно сахранише.
Много година касније света царица Јелена, мајка Константина Великог, подиже над гробом светог мученика Лукијана цркву у славу Бога, Јединога у Тројици, коме и сада од нас нека буде слава, част и поклоњење кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈЕВТИМИЈА НОВОГ Солунског
 
ПРЕПОДОБНИ Јевтимије, у свету Никита, родио се 823. године у месту Опсо, близу града Анкаре, у Галатији.[5] Никитини родитељи Епифаније и Ана беху људи богати и веома побожни, те служаху као живи пример побожности не само за суграђане него и за све житеље суседних покрајина. Они беху жалостиви, кротки, гостољубиви и милостиви према сиромасима, и уопште пуни свих хришћанских врлина. Син тако благочестивих родитеља, Никита се од самог рођења испуни благодати Светога Духа, и зато још од најранијег детињства бејаше кротак, честит, послушан и покоран родитељима; клонио се обичних игара и волео да често иде у цркву. Дете Никита беше у седмој години када му умре отац. Тако мати његова остгне са њим и са још две кћери, Маријом и Епифанијом. Развијених умних способности, Никита убрзо постаде ревносан помоћник својој мајци у домаћим и породичним бригама. Према постојећим законима мајка је морала дати Никиту у војску. И као војник, Никита је био својој мајци велика потпора у сваком погледу. Престарела мајка, да би скинула са себе кућни терет, изабра свом сину, по промислу Божјем, за невесту паметну и скромну девојку Ефросинију, кћер богатих и чувених родитеља. Са њом Никита ступи у брак. Кроз неко време Бог благослови њихов брак, те им се роди ћерчица, која на крштењу доби име Анастасија. После тога Никита, сматрајући да је дете довољна утеха и за његову мајку и за његову жену, донесе одлуку да остави породицу и да се сав посвети служби Богу у монашком чину. Као оправдање, ове одлуке служило му је још и то, што је његова удата сестра Марија живела у њиховој родитељској кући, те ће бити помоћница мајци.
Празник Крстовдан беше последњи дан који Никита проведе у кругу своје породице. А сутрадан, на дан светог мученика Никите, он остави своју породицу заувек, рекавши да иде да види свога коња који је пасао на ливади. И породица дуго није знала стварни разлог што је Никита напустио родитељски дом.
Међутим Никита, обилазећи многа места и посетивши многе подвижнике, стиже напослетку на неприступачне висине Олимпа,[6] где се у то време подвизавао чувени подвижник преподобни Јоаникије Велики.[7] Једном се код овог великог подвижника сабра велика гомила људи, жељних да чују од њега реч поуке. У тој гомили неприметно стајаше и млади Никита. Богоносни отац Јоаникије прозре пламену жељу Никитину за монашким животом, његову будућу славу и успех у врлинама, и пожеле да пред свима обелодани врлину, дотада скривену у Никити. – Ко је то што се у световном оделу тако смело опходи са другима? – притворно упита Јоаникије монахе сабране код њега. – He знамо, одговорише му они. – Тај младић је рђав човек: он је убио човека; узмите га и вежите! – узвикну с притворним гњевом Јоаникије. Монаси с чуђењем гледаху младића и питаху се између себе: је ли стварно он убица? – A младић, који још пре монаштва беше стекао послушност и смиреност, изјави на сав глас да је стварно убица, да заслужује тешку казну и да је готов да радо прими окове. – Оставите га! рече старац монасима, ја га окривих пред вама као убицу, само ради пробе. Када он у младости, и у свету, још не искусивши наш монашки живот, из послушности објављује себе кривим за такав злочин, онда какве ли ће он врлине извршити када постане монах?
Саслушавши то, смирени Никита оде од светог Јоаникија. Њему би јасно да ако остане близу Јоаникија, међу његовим монасима, он неће моћи избећи славу коју је тако мрзео још у детињству свом, и због које је побегао и из свог родног места. А други старац, по имену Јован, који живљаше далеко од Јоаникија, с радошћу прими дошавшег к њему Никиту, и давши му поуке о подвизима монашког живота, убрзо га обуче у ангелски лик монашки, и даде му при постригу име Јевтимије.
Пошто код старца Јована проведе много времена и научи се од њега скитском безмолвију и подвижништву, Јевтимије по наређењу свога учитеља оде у општежићни манастир Писадинон, да се у њему научи од стараца подвизима општежићног монаштва. Игуман те обитељи Николај, који са великом благоразумношћу управљаше својим општежићем, прими новог ученика и одреди му испрва најнижа послушања. Јевтимије не узропта против тога, иако та послушања беху скопчана и са великим трудовима: он их је сматрао као прави лек за своје младо тело. Помисли на остављену супругу, сроднике и богатство, узбуђиваху његову душу не једанпут. Али, вршећи ова послушања, Јевтимије је могао тешити себе Спаситељевим речима: Сваки, који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 19, 29; 10, 37). А када се Јевтимију дешавало да при вршењу најнижих послушања добије грдње и поруге, он је то подносио без роптања и с радошћу. Помоћу такве послушности, смирења и труда, Јевтимије успе да ућутка у себи све зле страсти.
Очврснувши у врлинама општежићног живота, преподобни Јевтимије реши да иде у пустињу, да се тамо у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању још више приближи Богу. Ваљало му је проћи још тај пут строгог безмолвија. У то време надалеко се беху прочули Атонски, Светогорски подвижници, и преподобни Јевтимије одлучи да иде к њима. Своју намеру он откри једноме од великих подвижника Олимпа, старцу Теодору. Свети старац благослови ревносног монаха на нови пут, и знајући да међу живима већ нема старца Јована, од кога Јевтимије прими свој први постриг, он га обуче у велики ангелски образ.[8] Осам дана након тога преподобни Јевтимије већ беше спреман за пут, напуштајући Олимп после петнаестогодишњег боравка на њему. Доби он и сапутника – монаха Теостирикта, који такође беше жедан виших подвига монашких.
Пут са Олимпа на Атон водио је преко Никомидије. Сгигавши у Никомидију, преподобног Јевтимија обрадова вест да су му у родитељском дому живи сви укућани, које он некада остави. Желећи да им олакша тугу због свог одласка, он им посла овети крст са поруком да више нема њиховог рођака Никите већ постоји монах Јевтимије, који и њима саветује да следују његовом примеру. Добивши од њега такву вест, његови укућани испрва плакаху, али доцније, укрепљени помоћу одозго, одлучише да следују примеру преподобног Јевтимија. Осим кћери преподобнога, која се у то време удаде, све оне постадоше монахиње.
Стигавши на Атон, преподобни Јевтимије стаде усрдно извршавати устав тамошњег манастирског живота. А Теостирикт, не подносећи тегобе и злопаћења строгог безмолвног живота, врати се на Олимп. Преподобни пак Јевтимије на своме подвижничком попришту удружи се са неким монахом Јосифом, који се пре доласка његовог подвизавао на Атону. Но убрзо млађи постаде учитељ старијем. Једнога дана преподобни Јевтимије рече Јосифу: Брате, пошто се ми, будући у части, по речима Давида (Пс. 48, 13), нарушењем заповести изједначисмо са стоком и лишисмо се високородства, онда сматрајмо себе за стоку и у току четрдесет дана хранимо се једино травом, поникавши к земљи као животиње. Може бити, очистивши се помоћу овога, ми ћемо повратити своју, по слици и прилици Божјој красоту.
Јосиф пристаде на овај предлог, и они обојица проведоше четрдесет дана трпећи жеђ и зиму, глад и жегу. Једва би прођен овај нови ступањ лествице хришћанских врлина, а преподобни Јевтимије предложи своме саподвижнику следеће: Оставимо сада, добри Јосифе, злопаћење безкровног живљења; закључајмо се у некој пештери, и нека нико од овдашњих монаха не зна где смо; поставимо себи закон, као да нам је од Бога дошао: да ни ја ни ти не излазимо из пештере за три године. А ако у току тих трију година умре један од нас двојице, онда ће он заиста бити блажен, као човек који је до краја живота размишљао о смрти, и ова ће му пештера бити гроб. Ако пак буде воља Божја да ми обојица останемо живи, онда ће умрети, уколико је то могуће, наше страсти и телесне жеље, и ми ћемо се изменити на боље.
Јосиф пристаде и на овај предлог. Подвижници нађоше пештеру, закључаше се у њој, и једва на једвите јаде одржаваху свој живот жиром и кестењем што су расли крај пештере. Сав живот њихов прохођаше у највећим подвизима, као што су: свуноћно стајање на молитви, непрекидни пост, стална клечања, спавање на голој земљи, провођење времена у пештери без паљења огња. Држећи строго ћутање, они и кад би проговорили, разговарали су једино о молитви и другим душекорисним стварима. Кроз годину дана у подвижника не беше чак ни вете хаљине, која би их могла заштитити од мноштва разноврсних инсеката који су њиховим телима причињавали неподношљиве муке. To беху, у потпуном смислу речи, мученици без гоњења. Ho по истеку године, саподвижнику Јевтимијевом понедостаде снаге да и даље носи крст страдања који добровољно беше узео на себе. Изнурен, монах Јосиф остави преподобног Јевтимија. Међутим преподобни Јевтимије после тога још појача своје подвиге. Но многа искушења он доживе ту од злог духа. Јер, по дејству његовом, Јевтимија испрва спопаде жалост и туга због брата Јосифа; затим страх од усамљености; напослетку га стадоше узнемиравати гордељиве помисли поводом узвишеног монашког пута који је он прошао. Но сва ова, као и многа друга искушења, преподобни Јевтимије победи.
Пошто испуни свој завет о трогодишњем боравку у пештери, преподобни Јевтимије напусти пештеру. Иза пештере пак њега су давно очекивали многи подвижници, који беху чули о њему од Јосифа и желели су да га подражавају. Давши им поуке, преподобни Јевтимије опет крену на Олимп, куда га је звао старац Теодор који га је обукао у велику схиму, да би заједно са њим отпутовао на Атон. Старчева молба би испуњена. Дошавши опет на Атон, преподобном Јевтимију паде у део нови подвиг еванђелски: да служи старцу Теодору, ослабелом и онемоћалом од дугог подвижништва. Преподобни Јевтимије сам сазида нову келију за старца Теодора, и са великим усрђем служаше му у њој. To трајаше све дотле док болесни старац, услед неподношљивих болова, не отпутова у Солун по лекарску помоћ. Тамо се он и упокоји. Преподобни Јевтимије га сахрани у цркви Св. Созонта.
Љубав према преминулом старцу побуди преподобног Јевтимија да иде у Солун и поклони се његовом гробу. Скоро сви житељи Солуна, одавно слушајући о врлинама преподобног Јевтимија, изађоше му у сретање, да га поздраве и добију благослов. Но преподобни се кратко задржа у Солуну. Живот у граду наруши му безмолвије. Он изађе из Солуна и, слично Симеону Столпнику,[9] узиђе на столп који се налазио недалеко од града. Са тог стуба преподобни поучаваше све који му долажаху. Проведе он на стубу доста дуго време, учећи народ врлинском животу и исцељујући од неизлечивих болести. Затим он поново зажеле да се врати на Атон своме ранијем безмолвију. Растајући се са Солуном преподобни Јевтимије, по савету Солунског архиепископа Теодора, прими ђаконски чин, да би се могао сам, помоћу „Припремљених Дарова“, причешћивати у пустињи Пречистим Христовим Тајнама.[10]
Преподобни Јевтимије не остаде дуго на Атону, јер не нађе жељено безмолвије. Пређашња пустиња бејаше густо насељена новим подвижницима. Сазнавши да се у њиховој средини појавио „освећени“ подвижник, они га стадоше често посећивати ради његових савета и поука. Тада преподобни Јевтимије дође поново у Солун, где би рукоположен за презвитера, па онда изабра себи ново уточиште – ненасељено острво, звано „Ново острво“. Тамо се он удаљи са два монаха, своја једномишљеника: Симеоном и Јованом Коловим. По Божјем попуштењу на то острво нападоше Сарацени. Допловивши на две лађе, они заробише монахе и поведоше их са собом као робље. Користећи се погодним ветром, варвари с радошћу дигоше једра и отпловише. Али њихова радост би краткога века. Лађа, на којој се налажаху заробљени монаси, изненада стаде насред мора и никако се не могаше покренути с места, док друга пловљаше потпуно слободно. Један од варвара схвати прави разлог тога и рече својим друговима: Зар смо ми толико неразумни да нисмо у стању схватити, да се ово догоди с нама због насиља над слугама Божјим? Ако не желимо да се подавимо у мору, пустимо их што пре на слободу!
Другови његови одмах пристадоше: сви они падоше к ногама светих заробљеника и молише их за опроштај, који тог часа добише. После тога дотле непокретна лађа, сама крену с места и брзо стиже до опустошеног острва. Три житеља његова поново добише слободу. И мољаху они варваре да им врате њихове, иако ништавне ствари, но за њих, као пустињаке крајње неопходне. Међутим свирепи варвари, малочас наказани прстом Божјим, не осврнуше се на њихову молбу. Због тога им и би суђено да поново осете на себи ову силу карајуће деснице Божје. Јер када беху насред мора, изненада дуну супротан ветар и наново притера њихове лађе уз напуштено острво. Разуме се, сада већ нису могли одбити молбе преподобних. Само један од варвара, љут што морају да врате отете ствари, дохвати Јована Колова и немилосрдно га бијаше, док га његови другови не зауставише. Присутан свему томе, свети Јевтимије кротко примети: Арапи! да сте нас пустили на слободу не чинећи неправду, ви бисте мирно стигли у своју отаџбину; а сада, учинивши неправду брату, ви сте тиме увредили Бога, и брзо ћете увидети како је велико то зло.
Испуњење овог пророчанства варвари доживеше за кратко време. На мору их нападоше војне лађе римске, и одведоше у ропство управо ону лађу на којој се налазио онај што изби преподобног Јована Колова; а друга лађа, мимо сваког очекивања, спасе се. Тако и међу незнабожним варварима бише прослављени три велика мужа, који целог живота свог прослављаху Бога.
После тога ова три подвижника разиђоше се на три стране: преподобни Јован се насели у такозваној Сидирокавсији, преподобни Симеон оде у Грчку, а преподобни Јевтимије пређе у Врастаму. Ту се он срете са својим пређашњим саподвижником, преподобним Јосифом. Пред тога, ту се око преподобног Јевтимија сабра много и друге братије о Господу. Преподобни им начини келије, а сам се настани у једном рову. Понекад је он излазио из свога рова и посећивао братију; а понекад, из љубави према безмолвију, узлазио на врх Атона, и тамо, беседећи у молитвама с Богом, он до те мере очисти ум свој и срце, да се удостоји Божанствених виђења и откривења. И тамо он једном чу глас који му говораше: Јевтимије! иди у Солун: тамо у горама, на истоку од града, наћи ћеш врх, звани Перистера, и на њему извор воде; ту ћеш угледати храм светог апостола Андреја Првозваног, који је сада претворен у тор за овце; очисти то место и оснуј на њему манастир: ту ће многи наћи спасење. Ја ћу ти помоћи у свему. Ти не треба више да остајеш у пустињи у борби с демонима, јер се они удаљише од тебе, давно побеђени твојим врлинама.
Извршујући Божје наређење, преподобни остави врх Атона, и узевши са собом два монаха, Игњатија и Јефрема, крену са њима у Солун. Овога пута Солун га срете „као ангела сишавшег с неба“. Распитавши се за место звано Перистера, преподобни узе пратиоце и с њима крену на указану му гору, и тамо стварно нађе тор овчији. Али нико од тамошњих хришћана није знао да је ту постојао храм. Преподобни горко плака, видећи тако обесвећење светиње. А кад он поче са раскопавањем, убрзо се показа сав темељ храма. Тада мештани, поражени прозорљивошћу старца, с радошћу узеше на себе трошкове око васпостављања заборављеног храма. Тако би подигнут храм светог апостола Андреја, са побочним малим олтарима: с десне стране – у част светог Јована Претече, а с леве – у име светог Јевтимија Великог. При подизању храма преподобни је лично имао много мука и тегоба. Јер по пакости демона: једном се срушише скеле око грађевине, другом се одвали тек подигнута лева страна грађевине. При таким неприликама преподобноме није било лако убеђивати зидаре да продуже посао. Проводећи ноћи у молитвама, преподобни се дању није одвајао од радника, дајући им пример својим сопственим радом. Најзад, у години 863. храм би завршен. Крај храма, по жељи мештана, ускоро ниче и манастир, који се касније прослави мноштвом монаха својих. Новим монасима преподобни даваше многа поучења; говораше им о опасностима од ђавола; указиваше им средства за Избегавање тих опасности; величаше светост труда; осуђиваше пороке и призиваше врлинама.
Браћо, говораше преподобни Јевтимије монасима, непријатељ наш ђаво, као лав ричући ходи и тражи да прождере онога који не ради на своме спасењу, стога будимо трезни и стражимо (ср. 1 Петр. 5, 8). Ако смо се одрекли света, онда одсецимо жеље телесне; ако смо распели тело своје и обукли се у смрт Господњу, онда се немојмо заносити телесним уживањима, него духом да ходимо; ако смо се ради Царства Небеског обукли у ангелски лик, онда смо дужни и живети као ангели; ако стварно љубимо Господа, онда смо дужни држати заповести Његове. Да радимо својим рукама, јер од беспосличења и лењости ми изнемогавамо и слабимо, и тада неродност и оскудица постају наш неминовни удео: Ко затире кућу своју, наследиће ветар (Приче Сол. 11, 29), каже Премудри; а апостол Павле вели: Ко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Негујте смиреност, љубав, послушност према настојатељу; имајте поверење у њега и ништа не скривајте од њега: исповедајте му своје помисли, и на тај начин очишћавајте своје срце и ум, јер то је пут спасења.
Слушајући преподобног Јевтимија, монаси његове обитељи говораху да је сам Дух Свети удахнуо у њега Божанску благодат, као што ју је удахнуо у свете апостоле. Међу новим монасима бејаше и Василије, касније архиепископ Солунски, благодарећи коме сачувао се до нашег времена спомен о подвизима преподобног Јевтимија. Он прича о Божанској ревности којом су горели монаси нове обитељи, подстицани светим пастирем. Тако, на пример, када је у њихову обитељ случајно доспела једна јеретичка књига, они су је одмах спалили.
За свој побожни живот преподобни Јевтимије се удостоји дара прозорљивости и дара чудотворства. Тако, горе споменути Ваоилије, казује, да је њему преподобни Јевтимије предсказао да ће бити епископ. У трећи дан после пострижења, преподобни долази к њему у цркву, где је он као новопострижени монах дужан био провести седам дана, и говори му: Василије, премда сам и недостојан дара прозорљивости, али пошто си ти и остали ради спасења душе прибегли под руководство моје недостојности, то је свеблаги Господ благоволео даровати и мени неку капљу благодати, да бих, провидевши шта ће се десити с вама, могао говорити вам оно што је корисно по ваше спасење. Дакле, знај, ти ћеш се из љубави према наукама скоро удаљити из манастира и бићеш епископ; али и тада сећај се мене као оца свог, и обитељи наше, и братије.
Из Житија преподобног Јевтимија, састављеног архиепископом Василијем, јасно се види колику је он љубав и страхопоштовање имао према успомени онога чије подвиге и чудеса, која је сам видео, описује. Ево неколико од тих чудеса. Једном када Василије са братом Јованом безмолвником бејаше у пустињском месту, и њима прећаше смрт од глади и изнурености, к њима се изненада јави преподобни Јевтимије и храном коју донесе поткрепи им снагу, те су могли продужити свој пут. Другом приликом исти Василије налажаше се са преподобним далеко од манастира, и преподобни му одједанпут саопшти да овога тренутка одлазе из манастира два брата, Јован и Антоније, због свађе њихове са осталом братијом. У Солуну, за време свог подвизавања на стубу, преподобни Јевтимије изагна ђавола из једнога човека. И многа друга чудеса учини свети Јевтимије, од којих је једна видео сам описатељ његовог житија, a o другима је слушао од других лица.
Много је монаха примило постриг од преподобног Јевтимија. Много је он и мирских људи својим подвизима и чудесима привукао у монаштво. Његовим старањем и бригом много је манастира поникло на Олимпу, Атону и у Солуну.
Најзад, после четрдесет две године од напуштања родитељског дома, преподобни Јевтимије на своју радост постриже у монаштво и своје сроднике и сроднице. Сроднике он узе у свој манастир, а за сроднице подиже нови женски манастир. За настојатељицу овог манастира би постављена сестра преподобнога, која у светој схими доби име Ефимија. Поверивши оба ова манастира бризи Солунског митрополита Методија, преподобни ради безмолвија опет узиђе на свој пређашњи стуб близу Солуна. Но када је требало да из временог живота пређе у вечни покој, Господ доведе преподобнога близу врха Атона, где је он обавио своје најузвишеније подвиге.
Обавештен унапред о дану свога престављења, преподобни Јевтимије на дан преноса моштију светог Јевтимија Великог,[11] седмога маја, позва код себе на трпезу братију најближих Атонских манастира, отпразнова с њима овај дан, и опрости се с њима. Идућег дана, никоме ништа не говорећи, он узе са собом само монаха Георгија, и оде са Атона у једно усамљено место, звано „Свештено острво“. На том острву он се у једној пештери подвизавао око четири месеца, па се готово здрав упокоји 15. октобра 889. године.
Након две године монаси Перистера, желећи да им утодник Божји и после смрти буде заштитник обитељи, послаше по тело његово на Свештено острво јеромонаха Власија и инока Павла. Стигавши тамо, они нађоше тело светог Јевтимија где лежи у истој пештери у којој се упокојио. Труљење се уопште не беше коснуло његовог тела, премда је и лежало тамо врло дуго. Наредне године 13. јануара свете мошти преподобнога бише пренесене у град Солун, где и сада почивају.2
Молитвама преподобног и богоносног оца нашег Јевтимија, да се избавимо и ми сви од душевних и телесних недуга, и да се удостојимо Царства Небеског у Христу Исусу, Господу нашем, коме приличи свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Светим Духом, кроза све векове. Амин.
Зато се преп. Јевтимије Нови назива Солунски. Град Солун уживао је заштиту и заступништво преподобног Јевтимија, како за живота његова тако и по смрти, и у њему се збивала многа чудеса од светих моштију преподобнога.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
САPBИЛA и ВЕВЕЈЕ[12]
 
СВЕТИ Сарвил живљаше у време цара Трајана,[13] и испрва бејаше идолски жрец у Едесу,[14] а затим научен хришћанској вери од једног благочестивог хришћанског епископа, он се крсти заједно са својом сестром Вевејом. Оптужен кнезу Едеском као хришћанин, Сарвил му предстаде на суд, и би штаповима бијен. Но свети Сарвил силовито изобличаваше кнеза и доказиваше ништавност незнабожачких богова; а разјарени кнез у бесу свом наређиваше те седам пута вешаху мученика на справу за мучење; и сваки пут га воловским жилама бише, гвозденим гребенима стругаше, и свећама палише. А светитељ, сав устремљен к Богу, мољаше се, и Господ сила му ублажаваше болове. Видећи јуначко трпљење светитељево, мучитељ нареди да му клинце забијају у главу, због чега све спопаде ужас. Видевши то, сестра мученикова Вевеја изјави да је и она хришћанка. Због тога је кнез подврже мукама, па је баци у тамницу. Светом пак Сарвилу одераше кожу, но видевши да он још дише, кнез нареди те и њему и Вевеји одсекоше главе.[15] Тада верни узеше тела њихова и предадоше их земљи.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
САВИНА,
епископа Катанског
 
БЛАЖЕНИ Савин због многих врлина својих би изабран за епископа у Катани.[16] Али после извесног времена он се повуче у пустињу, пошто је више волео усамљеничко молитвено тиховање. И тамо се предаде великим и тешким подвизима: молитве, поста, бдења и гладовања. Због тога се удостоји дара чудотворства и прорицања. И благодаћу Божјом он болесне исцељиваше, ђаволе изгоњаше и будућност предсказиваше. И многе он поукама својим убеди да оставе свет и родитеље своје, и да служе Христу у монашком звању. И пошто богоугодно поживе, он у миру сконча, предавши дух свој Господу;[17] тело пак његово би предано земљи, и даје исцељења вернима.
 
СПОМЕН СВЕГОГ ОЦА НАШЕГ
ВАРСА ИСПОВЕДНИКА,
епископа Едеског
 
О OBOM светом подвижнику и исповеднику пише блажени v Теодорит Кирски (у својој „Црквеној Историји“, IV, 16). Опширније о њему видети под 25. августом: Спомен светих Исповедника Едеских.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА,
епископа Суздаљског
 
СBETИ Јован од младости беше монах. Због светог живота свог он би 1340. године постављен за епископа Суздаљског. Необично добар и милосрдан, он се заузимао код кнезова да се сиромашним сељацима смање намети; за болеснике оснивао је болнице, а за изнемогле старе људе збрињавалишта; ревносно се трудио на ширењу вере Христове међу незнабожним Моравима, и многе незнабошце привео Христу. Преставио се 1373. године. Свете мошти његове почивају у Суздаљској саборној цркви.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Самосат – главни град Сиријске покрајине Комагане, на западној обали реке Еуфрата; сада се назива Самсат.
  2. Спомен светог Антима Црква празнује 3. септембра, а светог Петра Александријског 25. новембра.
  3. Спомен њен Црква празнује 8. октобра.
  4. Свети Лукијан скончао 312. године.
  5. Галатија – планинска, али родна покрајина Мале Азије, између Фригије, Витиније, Понта и Кападокије, Анкира – један од главних градова Галатије (данашњи главни град Турске Анкара).
  6. Олимп – гора у Малој Азији, на граници између Фригије и Витиније.
  7. Преподобни Јоаникије Велики подвизавао се на гори Олимпу у половини деветога века. Спомен његов Црква празнује 4. новембра.
  8. Тојест велику схиму.
  9. Спомен његов 1. септембра.
  10. Пошто непосвећенима није допуштено узимати Христове Тајне својим рукама, то свети Јевтимије прими ђаконско рукоположење, да би се сам могао причешћивати у пустињи „Припремљеним Даровима“ за болеснике.
  11. Преподобни Јевтимије Велики подвизавао се у петом веку; спомен његов 20. јануара. За разлику од њега, преподобни Јевтимије Солунски назива се „Нови“.
  12. Ови свети Мученици, брат и сестра, спомињу се и 29. јануара (где видети мало опширније о њима).
  13. Римски цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
  14. Едес – град у Киликији, југоисточној покрајини Мале Азије.
  15. To je било почетком другога века.
  16. Катана – древни град на источној обали Сицилије.
  17. Упокојио се око 760. године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *