НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
20. ОКТОБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА
АРТЕМИЈА
 
СВЕТИ великомученик Артемије беше роћен у знатној породици Римској; имађаше звање сенатора; и за царовања Констанција беше управник целокупне цареве имовине; а пострада за Христа под царем Јулијаном Одступником.
Артемије поче своју службу под царем Константином Великим; у војсци овог благочестивог владара. А када се Константину јави чудесно знамење светога крста на небу, то знамење очима својим виде и Артемије, и утврди се у хришћанској вери, и моћном силом крста побеђиваше непријатеље. После смрти Константина Великог он све време бејаше поред сина његовог цара Констанција,[1] као најбољи пријатељ његов, и свршаваше цару најважније и најповерљивије послове. Тако, када Констанције сазнаде од једног епископа да су тела светих апостола Андреја и Луке сахрањена у Ахаји,[2] он повери Артемију да изврши пренос ових скупоцених ризница у Цариград. Извршујући царево наређење, Артемије са великим почастима пренесе чесне мошти светих апостола у царски град. Зато га цар награди високим звањем, које је он потпуно заслуживао: произведе га за дукса и августалија[3] Египта. И живљаше тамо Артемије богоугодно. Разносећи част и славу имена Господа Исуса Христа, он многе идоле у Египту обори и уништи.
Када цар Констанције сконча, цар над целом Римском царевином постаде безакони Јулијан Одступник.[4] Ступивши на престо, он се јавно одрече Господа нашег Исуса Христа и стаде се отворено клањати идолима. Он разасла по свима крајевима свога царства наређење да се сви храмови, које су хришћани за царовања Константина Великог одузели од незнабожаца и претворили у цркве, поново врате незнабошцима, и да се у тим храмовима поново поставе идоли и приносе жртве боговима. Та ко, овај безбожни цар обнови многобоштво које беше пало за време светог цара Константина, а хришћане подврже силним насиљима, гонећи страховито Цркву Христову, мучећи и убијајући верне, отимајући им имања, и ригајући писмене и усмене хуле на свето име Исуса Христа.
Да би омаловажио хришћанство и његове светиње, незнабожни Јулијан извади из кивота кости светог пророка Јелисеја и мошти светог Јована Крститеља, осим чесне главе његове и десне руке, које лежаху у Севастији, помеша их са костима животиња и нечестивих људи, па их спали, и пепео развеја по ваздуху. Међутим хришћани скупише тај пепео и остатке од спаљених костију, и чесно их погребоше.
Затим скверни цар Јулијан сазнаде да се у граду Панеади[5] налази статуа Христа Спаситеља, подигнута од стране жене крвоточиве, што се исцели дохвативши се скута од хаљине Христове (ср. Мт. 9, 20). Ову статуу, око које је расло лековито биље, христоборни Јулијан обори и нареди те је вукоше по тргу док се сва не разби; само главу ове статуе један хришћанин дохвати и сачува. На месту пак где је стајала та статуа, цар нареди да се постави његова статуа. Ho y ову статуу удари гром и сву је разби.
Скупивши велику војску, безбожни Јулијан крену у рат против Персијанаца. При овоме походу он дође у Антиохију, и по своме обичају стаде ту гонити Цркву Христову, убијајући верне. У то време к њему доведоше два Антиохијска презвитера: Евгенија и Макарија,[6] људе учене. Са њима се Јулијан дуго препираше о боговима, поткрепљујући своја мишљења наводима из дела незнабожачких писаца, али не могаше надговорити богоречита уста мудрих стараца, нити им одговорити; и би од њих поражен, посрамљен и изобличен због свог зловерја. He будући у стању да поднесе ову срамоту, цар нареди да ове свете презвитере обнаже и немилице бију: Езгенију ударише пет стотина батина, а Макарију – ни броја се не зна.
За време када ове свете свештенике мучаху, догоди се да ту беше и велики Артемије. Јер он, чувши да се Јулијан зацарио и да је пошао у рат против Персијанаца, и добивши од Јулијана наређење да му се са својом војском придружи у Антиохији, честити војвода и августалије Артемије допутова са својом војском, одаде Јулијану дужно поштовање као цару, подневши му и поклоне, и стајаше поред цара када мучаху свете исповеднике, Евгенија и Макарија. Посматрајући мучење светих људи и слушајући како богомрски цар хули на Господа Исуса Христа, Артемије се испуни ревности, приступи цару и рече: Зашто, царе, тако нечовечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вере православне? Знај да си и ти човек, од исте човечанске природе; јер иако те је Бог поставио за цара, ипак и ти можеш бити подвргнут искушењу од ђавола. Ја сматрам да је први виновник зла лукави и злобни ђаво. И као што он некада измоли од Бога дозволу Да куша Јова и доби је, тако и тебе он диже против нас и натутка на нас, да тобом истреби Христову пшеницу и посеје свој кукољ. Но узалуд су његова напрезања и ништавна је његова сила; јер откако Господ Христос дође и пободен би крст, на који се подиже Господ, паде ђаволска гордост и сатрвена би ђаволова сила. Зато, не варај себе, царе, и не предај себе ђаволима, гонећи Богом чувани род хришћански. Знај, Христова јачина и сила су непобедиви и несавладљиви.
Чувши то, Јулијан се запали гњевом и повика громким гласом: Ко је и откуда је овај несрећник, који дрско насрну на нас и усуђује се да нас у лице грди? – Присутни одговорише: Царе, то је дукс и августалије Александријски. – А, је ли то, упита цар, мрски ми Артемије, који је учествовао у убиству мога брата Гала? – Да, моћни царе, то је он, одговорише присутни. – Цар онда рече: Дужан сам узнети благодарност бесмртним боговима, нарочито Дафниском Аполону, што ми предадоше у руке овог непријатеља који сам дође овамо. Нека дакле одмах буде стављен на муке; а сутра, ако буде воља богова, изређи ћу му пресуду за убиство мога брата. Осветићу на њему невину крв, и погубићу га не једном већ хиљадама смрти, јер је пролио крв не простога човека него царску.
Када цар то изговори, маченосци одмах дохватише Артемија, одузеше му појас и друге знаке чина, свукоше му хаљине, па га нагог предадоше мучитељима. Ови му свезаше и руке и ноге, и растегоше на четири стране, па га толико бијаху воловским жилама по леђима и стомаку, да се четири пара мучитеља изменише од замора. Но свети страдалац показа заиста надчовечанско трпљење, и као да ништа не осећа: он не пусти гласа од себе, нити уздахну, нити се мрдну телом, нити показа икакав знак који је својствен људима које муче. Земља се крвљу његовом натапаше, а он непроменљив пребиваше, тако да се сви дивљаху, па чак и сам безбожни Јулијан.
Затим нареди цар да престану тући Артемија и да га одведу у тамницу. Вођени у тамницу, страдалци: Артемије, Евгеније и Макарије, певаху путем: Ти си нас окушао, Боже, претопио си нас, као сребро што се претапа. Увео си нас у мрежу; метнуо си бреме на леђа наша; дао си нас у јарам човеку; прођосмо кроз огањ и воду; али си нас извео на одмор (Пс. 65, 10-12). Остало нам је још, да прођемо кроз огањ и воду, па да нас изведеш на одмор. – Завршивши певање, Артемије говораше сам себи: „Артемије, ето ране Христове су урезане на твоме телу; остаје ти још да душу своју даш за Христа са преосталом у теби крвљу“. И опоменувши се пророчких речи: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме удараху (Ис. 50, 6), он говораше себи: „Но зар сам ја недостојни претрпео више него Господ мој? Њему сво тело беше покривено ранама; од ногу до грла не беше на њему места читава; глава My беше избодена трњем; руке и ноге приковане на крсту за грехе моје, иако Он греха не позна, нити уста Његова изговорише иједну неправедну реч. О, како су велика, у поређењу са мојим, страдања Господа мога, и како сам ја бедник далеко од Његова трпљења и невиности! Радујем се и веселим се просвећиван страдањима Господа мога, која ми ублажавају моје патње. Благодарим Ти, Господе, што си ме овенчао страдањима Твојим. Молим Те, доведи ме до краја пута исповедништва; не допусти да се покажем недостојан овог мученичког потхвата: јер сву наду своју положих на милосрђе Твоје, преблага Господе Човекољупче!
Тако говорећи себи, и молећи се, свети страдалац стиже до тамнице. И сву ноћ проведе у њој заједно са светим Евгенијем и Макаријем славословећи Бога.
А кад освану дан, Јулијан Одступник нареди да мучевици поново предстану на судишту. Ту их он не подвгрну испитивању, него их раздвоји: Артемија остави код себе, а Евгенија и Макарија посла на заточење у Оасим Арабијски.[7] To je крај сасвим нездрав: тамо дувају убитачни ветрови, и нико од послатих тамо не може да живи више од једне године, пошто се сваки тешко разболи, и умре. Тако и свети Евгеније и Макарије, послани тамо, скончаше после неког времена блаженом смрћу.
Свети пак Артемије претрпе многа страдања. Испрва, злотворни вук Јулијан одену на себе овчију кожу и стаде кротко говорити Артемију, бајаги сажаљевајући га: Својом неразумном дрскошћу, Артемије, ти си ме приморао да нанесем срамоту твојој старости и да повредим твоје здравље, због чега веома жалим. А сада те молим, приступи и принеси жртву боговима, пре свега Дафниском Аполону, моме дивном богу, кога ја веома волим. Ако то учиниш, ја ћу ти опростити кривицу због убиства мога брата, и наградићу те још већим и славнијим чином: поставићу те за врховног жреца[8] великих богова и за старешину над жрецима целе васељене; а назваћу те и оцем својим, и ти ћеш бити друга личност иза мене у васцелом царству мом. Ти и сам знаш, Артемије, да је мој брат Гал убијен невин од Констанција, просто из зависти. Јер на престо имао је више права наш род него род Константина, пошто се отац мој Констанције родио у мог деде Констанција од Максимијанове кћери, а Константин се родио од Јелене, жене простога порекла.[9] Усто, деда мој не беше ћесар када се у њега роди од Јелене син Константин, а отац мој се роди у њега када је већ био ступио на престо. Међутим Константин безочно приграби себи царску власт. Син пак његов Констанције уби оца мога и браћу његову, а недавно уби и брата мога Гала. Хтео је он убити и мене, али ме из руку његових спасоше богови, у које уздајући се ја се одрекох хришћанства и приклоних многобожачкој вери, добро знајући да је јелинска и римска вера врло стара, а хришћанска се јавила од јуче; њу Константин, као незналица и неразумник прими, одбацивши древне и добре законе римске. Због тога га богови омрзнуше као свепоганог и недостојног њиховог поверења. и одбацише га од себе, и његово безбожно потомство затрше.[10] He говорим ли ја истину, Артемије? Ти си човек стар и паметан; расуди, није ли све тако? Дакле, признај истину и буди наш, јер ја хоћу да ми ти будеш пријатељ и помоћник у управљању царством.
Чувши све то, свети Артемије поћута мало, па стаде говорити овако: Најпре, односно твога брата, царе, изјављујем да сам невин у његовој смрти: ја се никада не огреших о њега ни делом, ни речју, нити чим било другим. Истражуј колико хоћеш, ти нећеш наћи никаквог доказа да сам ја крив за његову смрт. Ја сам га знао као правог хришћанина, побожног и послушног закону Христовом. Нека знају небо и земља, и сав лик светих анђела, и Господ мој Исус Христос, коме служим, да сам невин у убиству твога брата, и да ничим нисам сарађивао са његовим убицама. Ја нисам био са царем Констанцијем у време када се већало о твоме брату, него сам све до ове године провео у Египту. А што се тиче твога предлога, да се одрекнем Христа Спаса мога, на то ти одговарам речима Три Младића што беху при Навуходоносору: Знај, царе, да боговима твојим служити нећу, нити ћу се икада поклонити златноме кипу твога милога Аполона (ср. Дан. 3, 18). Ти си омаловажио блаженог Константина и његов род, назвавши га непријатељем богова и човеком безумним. На то ево мога одговора: Он се обрати ка истинитоме Богу Исусу Христу преко нарочитог призива с неба. О томе саслушај мене као очевидца тога догађаја: Када ми иђасмо у рат против љутог мучитеља и ненаситог крволока Максенција,[11] у подне јави се на небу крст који је сијао јаче од сунца, . и на крсту звездама исписане латинске речи које су обећавале Константину победу тим знамењем. Сви ми видесмо тај крст који се јави на небу и прочитасмо што беше написано на њему. И данас има у војсци још много старих војника који се добро сећају онога што јасно видеше својим очима. Распитај се, ако хоћеш, и уверићеш се да истину говорим: Но зашто говорим о томе? Христа на много година пре Његовог доласка предсказаше пророци, као што то и сам добро знаш. Многобројна су сведочанства о томе да је он стварно дошао на земљу; па су чак и сами богови ваши често прорицали о доласку Христа, а говориле и књиге Сибила и Виргалија.[12]
И још говораше свети исповедник како су често ђаволи, који живљаху у идолима, приморани Божјом силом, и против своје воље исповедали Христа као истинитог Бога. Међутим Јулијан, не подносећи убедљиве речи светог Артемија, нареди да мученика обнаже, и да му усијаним шилима пробадају груди, и да му леђа стружу оштрим трозупцима. Мучен тако, свети Артемије и сада, као и раније, не пусти гласа од себе, нити уздахну, као да не осећа никакав бол, и показа се непобедив у трпљењу.
После тих мучења Јулијан га поново посла у тамницу, наредивши да светитеља море глађу и жеђу, а сам оде у предграђе Антиохије Дафну, да принесе жртве богу своме Аполону, питајући га о исходу свога ратног похода против Персијанаца. И задржа се он тамо много дана, приносећи поганоме Аполону сваки дан на жртву огромно мноштво животиња, али не доби жељени одговор. Јер ђаво, који је обитавао у идолу Аполоновом и давао одговоре људима, умуче од онога времена када у Дафну бише пренесене мошти светог Вавила, епископа и мученика Антиохијског, заједно са моштима трију детета, пострадалих са светим Вавилом.[13] И тако, Аполон не одговори ништа Јулијану. А када се цар марљиво распита и сазнаде да је Аполон онемео зато што су недалеко од њега положене мошти светога Вавиле, он одмах нареди хришћанима да узму мошти одатле. Али чим свете мошти узеше са њиховога места, паде с неба огањ на храм Аполонов и сагоре га заједно са идолом који се налазио у њему.
Артемије пак, налазећи се у тамници, би посећен самим Господом и светим анђелима Његовим. Јер када се Артемије мољаше, њему се јави Христос и рече му: Буди храбар, Артемије! Ја сам с тобом, избављајући те од сваког бола и припремајући ти венац славе. Јер као што ти исповедаш мене пред људима на земљи, тако ћу и ја исповедити тебе пред Оцем својим небеским. Буди дакле храбар и радуј се: ти ћеш бити са мном у Царству моме.
Чувши то од Господа, мученик се тог часа исцели од рана, тако да ни трага не остаде од њих на светом телу његовом, и душа му се испуни Божанске утехе, и он певаше и благосиљаше Бога. Међутим, он, откако би бачен у тамницу, не окуси ништа од хране нити што пи, и све тако до саме кончине своје. И њему би руком Анђела доношена небеска храна, хлеб који га укрепљаваше.
Вративши се са стидом од својих жртвоприношења, Јулијан баци на хришћане кривицу због сагорења Аполоновог храма, говорећи да су га хришћани запалили ноћу. И одузевши хришћанима свете цркве, он их претвори у идолске храмове, и стаде страховито тлачити хришћане. Затим нареди да Артемија доведу из тамнице к њему, и рече Артемију: Свакако си чуо шта се догодило у Дафни, да су безбожни хришћани запалили храм великог бога Аполона и уништили предивни кип његов. Али нека се не радују томе безаконици, нека нам се не подсмевају, јер ћу им узвратити за то седам пута седамдесет, као што се каже у вас.[14] – Свети Артемије одговори: Чуо сам да је по допуштењу разгневљеног Бога сишао огањ с неба, уништио твога бога и сагорео његов храм. Но ако је твој Аполон био бог, зашто онда не избави себе од огња? – Цар на то рече: И ти се, бедниче, подсмеваш и радујеш сагорењу Аполона? – Артемије одговори: Подсмевам се безумљу вашем, што служите таквоме богу, који не могаде себе сама избавити од огња. Како вас онда он може избавити од огња вечнога? мене теши пад његов, и радујем се свему што Христос мој чудотворно чини. А што се тиче твога хвалисања да ћеш невиним хришћанима, који ти никакво зло учинили нису, узвратити седам пута седамдесет, знај да ће одмазда доћи на тебе, када будеш бачен у неугасиви огањ и вечне муке; a то ће с тобом бити скоро. Јер је потибао твоја већ близу, и спомен твој нестаће с буком.
Разгњевивши се, мучитељ нареди каменоресцима да расеку један огроман камен, па да на један део положе Артемија, a други део метну преко Артемија. Када то би учињено, и тешки камен притисну светог Артемија, њему се све кости здробише, изнутрице просуше, очи испадоше, и све тело спљошти као даска. И, о превеликог чуда! иако тако спљоштен између два камена, свети мученик остаде жив, и призиваше Бога, свога Помоћника, и говораше Давидске речи: На камен си ме подигао, Господе; упутио си ме, јер си ти уточиште моје, тврди заклон од непријатеља (Пс. 60, 3-4). Поставио си на камен ноге моје, и утврдио си стопе моје (Пс. 39, 3). Стога, Јединородни, прими дух мој, јер Ти знаш муку моју, и немој ме оставити у рукама непријатељским.
И тако спљоштен између два камена, светитељ проведе дан и ноћ. Затим Јулијан нареди да скину камен, држећи да је мученик већ мртав; но свети мученик, на опште запрепашћење, показа се жив и уставши хођаше. И свима беше страшно гледати: пред њима је стајао човек наг, спљоштен као даска, размрсканих костију, просутих изнутрица, испалих очију, смрвљеног лица, а душа још у њему, и ноге још могу да ходе, и језик способан да јасно говори. – Сам мучитељ, угледавши такво чудо, запрепасти се, и рече својима: Шта је ово, човек или привиђење? Није ли овај волшебник опчинио наше очи? Јер пред нашим очима је призор страшан и превазилази границе људске природе. Ко је очекивао да је он још жив? Ето, премда су му изнутрице испале и сви зглобови размрскани и раслабљени, он се ипак креће, хода и говори. Но очигледно, богови га наши очуваше жива на уразумљење другима, да он, који не хте да се поклони моћи њиховој, буде ужасно страшило за оне који га гледају.
И рече Јулијан мученику: Ето, бедниче, већ си лишен очију и сви ти удови потпуно руинисани; какву онда наду можеш још имати у онога у кога си се досад узалуд надао? Зато ишти милости од милосрдних богова, да се смилују на тебе и да те не предаду пакленим мукама. – А Христов мученик, чувши о мукама, осмехну се и рече цару: Твоји ли ће ме богови предати мукама? Они и сами не могу избећи спремљене им муке, a c њима ћеш и ти, предат бесконачноме огњу, бити вечито мучен, јер си се Сина Божјега одрекао и крв Његову свету, за нас проливену, ногама згазио, и благодати се Духа Светога наругао, слушајући убитачне демоне. А ја за мало патње, нанесене ми тобом, надам се у Господа мога, за кога страдам, добићу вечни покој у Његовим небеским дворима.
Јулијан, чувши то, изрече мученику овакву пресуду: Артемија, који је хулио богове, погазио Римске и наше законе, објавио себе хришћанином а не Римљанином, место дуксом и августалијем назвао себе галилејанином, – предајемо на смрт, и наређујемо његову погану главу одсећи мачем.
После овакве пресуде свети Артемије би поведен на губилиште, и он иђаше тамо са неисказаном радошћу, желећи „отићи и са Христом бити“ (Флб. 1, 23). Дошавши пак на гyбилиште, где је имао бити посе.чен, он измоли себи време за молитву; и окренувши се истоку, он трипут преклони колена, и дуго проведе у молитви; и чу глас с неба који говораше: Ходи, да са светима примиш спремљену ти награду.
И тог часа блажени великомученик приклони под мач главу своју, и би посечен од једнога војника у двадесети дан месеца октобра; а тај дан у који он заврши свој мученички подвиг беше петак. Чесно пак и свето тело његово једна жена по имену Ариста, ђакониса Антиохијске цркве, измоли од мучитеља, и помазавши га скупоценим мирисима метну га у ковчег и посла у Цариград, где оно би чесно погребено. И од ових моштију светог великомученика Артемија биваху многа и неисказана чудеса и даваху се болесницима разна исцељења, која и сада даје свети Артемије свима који му с вером приступају.
Убрзо по кончини светог Артемија зби се пророштво које он изрече у очи Јулијану о његовој смрти: твоја погибија је близу, и за кратко време спомен твој нестаће с буком. – Јер Јулијан, погубивши светог Артемија, крену са својом војском из Антиохије у поход на Персију. А када стиже до града Ктезифона,[15] он се срете са једним Персијанцем, човеком старим, угледним и врло паметним. Он обећа Јулијану да му без муке преда Персијско царство, и безакони цар га узе себи и својој војсци за проводника у Персијску земљу. Али то не би на корист злом крвопији, јер га тај Персијанац обману, и правећи се да га води путем којим треба, он га заведе у Карманитску пустињу,[16] у места непроходна, безводна и пуста, где се војници силно изнурише од глади и жећи, а коњи и камиле угинуше. После тога проводник признаде да је намерно завео Римљане у тако пуста и страшна места, да би ослабио њихову силу. Ја ово урадих, изјави он, да непријатељи не опустоше моје отачаство; и боље је да ја један овде погинем од ваших руку, него цело моје отачаство.
После оваквог признања, војници сместа исекоше на комаде овог Персијанаца. И лутајући дуго по пустињи, Грци и Римљани се и против своје воље сукобише са Персијском војском, и за време битке многи Јулијанови војници падоше. А одмазда Божија сустиже и самога Јулијана: јер он би невидљивом руком одозго и невидљивим мачем прободен у слабину, који му прође испод стомака. И он зајаука горко и страшно, па дохвативши руком крв своју баци је у ваздух и викне: Победио си, Христе! Насити се Галилејанине!
И ту, у страшним мукама изврже Јулијан своју злочиначку и погану душу и погибе с буком, по пророчанству светог Артемија.[17] Војска римска, по смрти Јулијана, постави за цара Јовијана, који беше хришћанин. Он закључи с Персијанцима мир и врати се натраг. И тако, Јулијан се мучи у паклу са Јудом, а Артемије се весели на небу са светитељима, предстојећи Богу Једноме у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, коме слава вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ДЕЧАКА
АРТЕМИЈА,
Веркољског чудотворца
 
СВЕТИ праведни Артемије, Веркољски чудотворац, родио се 1532. године у селу Веркољу, у Двинском крају, крај реке Пињеге, на две врсте узводно од Кевроле.[18] Родитељи његови, Козма и Аполинарија, беху сељаци. Они васпитаваху сина свога у страху Божјем и побожности хришћанској. Још од пете године он се поче туђити уобичајених дечјих навика: није волео дечје игре; био је тих, кротак, богобојажљив, послушан родитељима; усрдно је помагао оцу своме у његовим сељачким пословима, колико је могао према своме узрасту.
Једном, када му беше тринаест година, он рађаше са оцем својим у пољу, дрљаше земљу. Неочекивано наиђоше црни облаци, смрче се као ноћу, настаде олуја са провалом облака, над главом преплашеног Артемија пуче страховит гром, и блажени дечак паде мртав.[19] – Тако милосрдни и премудри Господ благоволи примити у Своје небеске обитељи душу слуге Свог.
Међутим Артемијеви сељаци, по глупавости својој и по сујеверју свом, сматраху овакву смрт блаженога дечака као казну Божију за неке тајне грехе његове. Тело блаженог дечака остаде неопојано и несахрањено; само би пренесено у густу шуму, положено на земљу, покривено грањем, лишћем и брезовином, и место ограћено дрвеном оградом. И тако пролежа оно тридесет две године, заборављено од свију.
Једном лети Агатоник, појац цркве светог Николаја Чудотворца у селу Веркољу, тумарајући по тој шуми ради печурака, угледа светлост над местом где почиваше блажени дечак, приђе и нађе његово нераспаднуто и нетљено тело. Он одмах обавести о томе Веркољске сељане. А они, не схватајући ствар, просто пренесоше Артемијево тело, без икаквих почасти у своју парохијску цркву, положише га у паперти и покрише брезовином.[20]
Но Господу би угодно, те прослави младог угодника Свог у покрајини Кевролској: од његових моштију почеше се изливати обилна исцељења болесницима. Те године у Двинској области беше убитачна редња опаке грознице. Многи умираху од опаке бољке, нарочито жене и деца. Разболе се од ње и син Веркољског сељака Калиника, и беше на самрти. Калиник у силној тузи оде у цркву, помоли се праведном Артемију, па узевши од брезовине којом беху покривене његове нетљене мошти, са вером је метну на груди умирућег сина. И син му оздрави. Обрадован, Калиник исприча то својим сељанима. Они се с радошћу сабраше у цркви светитеља Николаја, одслужише Молебне и одсветковаше спомен праведног дечака Артемија. И Господ се смилова на слуге Своје: опака редња убрзо престаде у том крају
Од тога времена чудеса светог Артемија стадоше се умножавати. Једноме човеку Павлу од тешке болести тако се искриви врат, да му се лице окрену на потиљак, и очи му се затворише. У таквој невољи својој Павле се пламеном молитвом обрати Богу и праведном Артемију, – и глава му дође на своје место, и очи му се отворише. Исцељени Павле похита и свима у своме селу исприча о своме исцељењу. После тога Веркољци начинише при цркви светог Николаја посебну малу црквицу и у њу пренесоше из паперте мошти светог Артемија, пошто их претходно положише у нови кивот. To урадише 1584. године.
К пренесеним моштима блаженог дечака дође жена са раслабљеним детенцетом, замоли те се одслужи Молебан, па детенце положи крај Артемијевог кивота, и оно одмах оздрави. Око тог времена сељанин Андреј и сељанка Ирина, који паћаху од очију, потпуно оздравише чим се дотакоше кивота новојављеног чудотворца. Једна жена по имену Марија, која четрдесет година боловаше тако тешко од стомака, да је од страшних болова често обамирала на по два или три сата, чувши за чудеса што бивају од моштију светог Артемија, обрати му се молитвом и брзо доби исцељење.
Видећи како се множе исцељења од светих моштију светога дечака, два свештеника, Јован и Тома, наредише те на даскама старога кивота живописаше неколико икона праведнога Артемија. Од тих дасака остадоше струготине. Јереј Јован брижљиво покупи те струготине и остави их да се чувају при цркви. А благочестиви поштоваоци праведнога Артемија, који са вером узимаху те струготине, добијаху исцељења од својих недуга.
Један човек са Пињега по имену Панкратије, пролазећи 1601. године кроз Веркољ, донесе у Велики Устјуг једну од таквих икона светога Артемија, и од иконе многи добише тада исцељење.
Године 1619. дође у Веркољ Иларион Артемијев, житељ града Холмогора, и исприча о себи ово: Дуго сам боловао од очију, ништа видео нисам, и толико сам због тога патио, да сам у очајању покушао да се удавим, само ме суседи, који то брзо приметише, ометоше у томе. И ја чувши за чудеса која бивају од моштију праведнога Артемија, обратих се њему са усрдном молитвом да ме исцели. И тог часа ја прогледах, и угледах светог Артемија у белим хаљинама са штапићем у левој руци и са крстом у десној. Он ме осени крстом и рече: „Човече! што ти патиш? Устани: исцељује те Христос преко мене, слуге Свога. Иди у Веркољ, поклони се моме гробу, и испричај ово свештенику и свим сељанима“. При тим речима праведни дечак узе ме за руку, и као примораваше ме на то, па затим постаде невидљив. A ja, пробудивши се, осетих се потпуно здрав, као да никад ни боловао нисам. И ево, дошао сам овамо да се поклоним светим моштима његовим.
Врло је необично чудо које се догодило Патрикију Игњатјеву, из села Кивокурија, среза Устјужског. Од детињства он је тешко патио од киле. Чувши за чудеса праведног Артимија, он се са вером помоли њему, даде завет да ће се поклонити његовом гробу, и оздрави. Али затим заборави на свој завет. Но после неколико година њему се поврати стара болест, и стаде га још јаче мучити него раније. Патриције се опет обрати с молитвом праведном Артемију, и опомену се свога неиспуњеног завета. Молитва би услишена, али Патриције опет заборави на свој завет. Тада га спопаде туга, и непрозирна тама покри му очи. Несрећник се опет опомену свог неиспуњеног завета, горко се покаја, и обећа да неизоставно испуни своју дужност. Праведни Артемије избави Патрикија од недуга. И исцељени Патрикије с радошћу похита у Веркољ на гроб светог Артемија, одслужи му Молебан, са сузама целива његов многоцелебни гроб, исприча пред свима о чуду и својој грешној заборавности.
Марта месеца 1636. године, на путу за Кеврол, задржа се у Веркољу војвода Атанасије Пашков, али не посети мошти праведног Артемија, нити му одслужи благодарни Молебан. Међутим, у Кевролу се син његов тешко разболе и већ беше близу смрти. Тада се отац опомену да није одслужио Молебан праведноме Артемију, и даде завет да ће отићи на богомољу у Веркољ. И гле, син његов који је дотле лежао у тешком заносу, изненада се сам подиже са постеље, и држећи се за прозорче стаде распитивати свога оца којим ће путем ићи к праведноме Артемију. Чудећи се томе, отац одвезе сина у Веркољ, одслужи Молебан, узе брезовине са гроба Чудотворчева, да је син носи на прсима заједно са крстом, и дечак оздрави. Благодарни отац подиже у Веркољу храм на месту обретења моштију праведног Артемија, и то у част светог мученика Артемија.
Након неког времена изгоре у Веркољу храм, а огореше и мошти праведнога Артемија. Месни свештеник Лаврентије и парохијани села Веркоља, да би од сличних несрећних случајева сачували мошти светог Артемија, подигоше над моштима засебну капелу, положише свете мошти у нови кивот и покрише новим покровом.
После тога од кивота светога чудотворца стадоше се изливати нова чудеса. Тако, неког Симеона Казаринова праведни Артемије спасе на мору од потопљења. После Илијиндана пловљаше он на лађи заједно са својим друговима по Северном Леденом Океану из Мангазеје у Архангелск. Одједном настаде страховита бура, и лађа беше у опасности да потоне. Све на лађи обузе ужас и очајање. He видећи ни с које стране наду на спасење, они се стадоше спремати за смрт и праштати између себе. И прибравши се мало, они се стадоше са сузама молити Богу и праведном Артемију да их спасу, обећавајући да ће одслужити благодарни Молебан угоднику Божјем. И на молитву њихову море се умири, и они се спасоше сигурне пошбли.
Године 1648. у Кеврол стиже грамата цара Алекоија Михајловича на име тамошњег војводе Аничкова, у којој се наређује: да се мошти праведнога Артемија положе у нови кивот, и да се подигне манастир на месту где су биле пронађене његове мошти. – To би урађено, и мошти светог Артемија бише пренесене тамо наредне године, и положене у цркви светог мученика Артемија, подигнутој још војводам Пашковим. При томе од светих моштију биваху разноврсна исцељења свима који им са вером прнбегаваху.
Доцније, свете мошти праведног Артемија, збот пожара, беху трипута изношене из манастирскога храма, док најпосле не би 1793. године подигаут у манастиру храм од камена, освећен у част праведнога Артемија, у коме мошти његове и бише положене.[21]
 
СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ ПРЕПОДОБНОГ
ГЕРАСИМА НОВОГ, КЕФАЛОНИЈСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Герасим беше из места Трикале на Пелоггонезу, од родитеља Димитрија и Калије, из фамилије Нотарас. Рођен 1509. године; у младости изучио свете књиге. Као пунолетан, напустио постојбину и подвизавао се у разним местима. Подвизавао се у Светој Гори на Атону; тамо је „као пчела покупио од тамошњих подвижника отаца најлепше цвеће врлина“. Подвизавао се у Палестини, где је постио четрдесет дана угледајући се на Господа. Потом се настанио на острву Кефалонији у Јонском мору, где је основао и један женски манастир. Молитвом низводио кишу, исцељивао болеснике и прозирао у будућност. Доживео дубоку старост. Предсказао дан своје смрти. Упокојио се у Господу 15. августа 1579. године.[22] Двадесетог октобра откривене су његове свете мошти погагуно здраве и читаве, и веома мирисаве. И од њих бивају чудеса многобројна, свима који им са вером приступају. Оообито исцељује Св. Герасим бесомучнике. По наговору демона Латини су му спаљивали свето тело, али нису успели. Зато Свети Герасим спаљује сада демоне. Демони из бесомучника га зато зову „Капсалис“, тојест: Опаљивани и Опаљујући. На његове дане долази у његов манастир на Кефалонији огромна маса верних.
Ево сада опширније изложеног његовог житија, подвига и чудеса, на основу древних Житија његових (једног опширног и два краћа синаксарска) и на основу истинитих запиеа очевидаца из његовог манастира на Кефалонији.
 
*
 
Овај велики подвижник и чудотворац, који достиже духовни узраст и савршенство древних отаца Божјих угодника, доказ је светао као сунце да је свако време погодно за вршење заповести и задобијање савршенства у Богу.
Сјајна ова звезда на небу Цркве свете, би призвана у живот рођењем од побожних православних родитеља Димитрија и Кале, који живљаху на Пелопонезу, у месту званом Трикала. Породица Нотарас којој припадаше била је у сродству са последњим византијским царем Константином Палеологом. После пада Цариграда (1453. г.), она се досели у Трикала, да би ту у њој изникао овај дивни изданак, лета Господњег 1507. Родитељи његови беху веома имућни, али највеће богатство које предадоше чеду своме, и које оно заволе, беше побожност њихова и страх Господњи. Чим дете мало поодрасте, родитељи га предадоше учењу свештеног наука. Будући да дете беше по природи обдарено, брзо схвати и научи све оно што је довољно да би схватио пролазност овога света, и да задобије слободу од материјалног богатства својих родитеља. Иако имађаше све услове да постане угледан и славан човек свога краја, он, другу славу иштући, остави отачаство своје и отпутова на острво звано Закинтос, ради даљег учења и духовног усавршавања. После извесног времена крену се на даљи пут, пропутова сву Јеладу, стиже у Тесалију, Тракију, па одатле у Понт и Цариград, свуда тражећи душекорисне ствари. Из Цариграда отпутова до Халкидона н посети друга околна места, освећена сузама и молитвама многих подвижника. Но младићка жеђ његова не би тиме засићена. Из Цариграда се поврати натраг, према светоименој Гори Атонској, чије су зоре привлачиле и пре и после њега многе душе рањене милим стрелама божанске љубави и светлости. Ту на том чудном огњишту врлина грејао се и учио науци монашког живљења.
Колико је и где боравио свети Герасим у Светој Гори, није са сигурношћу познато. По некима, највише је боравио у манастиру Ивирону, где је и примио монашки чин анђелског образа, подвизавајући се у месту званом Капсала, по коме су га и демо ни касније распознавали.
Из Свете Горе отпутова преподобни да се поклони светим местима у којима поживе Господ и Спас наш. Посетивши тако свети град Јерусалим и све крајеве освећене ногама Господњим, изађе потом и на свештену Гору Оинајску, посети Александрију, Антиохију, Дамаск, цео Егапат и Либију, једном речју скоро цео Исток. Отуда се поново врати у Јерусалим, где годину дана вршаше дужност кандиловжигатеља-црквењака на Гробу Господњем. Видећи његов побожни и свети живот, тадашњи блажени патријарх Јерусалимски Герман, заволе преподобнога, и положивши руке на главу његову, рукоположи га за ипођакона, па онда ђакона и на крају за презвитера. Примивши благодат свештенства преподобни остаде на Гробу Господњем, служећи Господу своме и помажући блаженом патријарху Герману (који беше родом из Арахове, вероватно и сам пореклом Нотарас), пуних дванаест година. Док је тако боравио у Јерусалиму, једном се повуче преподобни на реку Јордан, и одржа четрдесетодневни пост, ништа не једући, на месту где се постио и Господ његов, па се онда поново врати у Јерусалим. Победивши тако Сатану и све замке његове, доби силу против демона као и пре њега преподобни Герасим Јордански, чије је име носио.
После дванаестогодишњег боравка на Гробу Господњем преподобни затражи благослов од Патријарха да иде куд га Бог научи, у потражњи за странствовањем и молитвеним тиховањем. Добивши благослов, отпутова на острво Крит, а одатле поново на Закинт (око 1550. г.), где проведе пет година у посту и молитви. Његова посета Криту није остала непримећена од побожног народа. Тамо и данас постоје, у крају званом Хања, неколико пећина у којима се по предању подвизавао преподобни Герасим. Две од њих су данас и у храм претворене а трећа, у селу Хањски Вртови, служила му је за боравак и за место где се скупљао народ да чује његове поуке. И на Закинту је живео у једној светој пећини, потпуно усамљен, проводећи своје дане као анђео у телу, божанском силом окрепљаван. У току тих пет година, пола недеља је провео хранећи се несланим тиквама a другу половину сочивом, и то без хлеба, расквашеним. На Закинту и данас показују посетиоцу два света места где је боравио преподобни: мала пећиница у Светом Николи Геракарију, коју народ зове „Кура св. Герасима“ и „Пећина св. Герасима“ близу манастира Кримии, на месту стрмом и каменитом. Служио је по предању у храму св. Лазара.
Са Закинта пређе преподобни, вођен Духом Светим, на суседно острво Кефалонију и настани се у једној пећини северозападно од Аргостолија наспрам Закинта, где проведе пет година и једанаест месеци. Острво Кефалонија, као и Закинт и сва Јонска острва, беху тада под управом Венеције. To je вешто користила Римска црква, покушавајући да православне ових места потчини папској власти. Често би латински свештеници, особито језуити, упадали у православне храмове, и изгонили свештенике да би они служили; лаковерне су обмањивали обећањима а православну децу слали у своје школе, да би их тиме придобили за своју јерес. Зато је долазак преподобног на Кефалонију био од необичног значаја за учвршћење Православља у раслабљеној народној души и за народно просветљивање неисквареном еванђелском светлошћу.
На крају преподобни напусти и ово место свога подвига, по злоби људској или ради тражења мирнијег места за молитву, пошто се његово име прочу и што је ту многи народ долазио к њему за савет, и пресели се у место звано Омала, на истом острву. Ту, поред села Валсамата налазио се један стари храм посвећен Успењу Богородице. To место које народ називаше „Свети Јерусалим“ и где је вероватно и раније био манастир, беше обновио свештеник Георгије Валсамос уз помоћ благочестивих хришћана. Речени свештеник предаде преподобном Герасиму ово свето место, са свим покретним и непокретним стварима, „да ради са њим што он хоће, ради обнове и славе Божје, да га претвори у мушки или женски манастир, како се њему учини боље, у славу Божју а на похвалу и спомен оних који су га обновили и свих Хришћана“. Преподобни обнови ово место, назвавши га „Нови Јерусалим“ и ту се подвизаваше. Око њега се убрзо окупише побожне хришћанке, изабравши га за свога учитеља и духовног оца, тако да Нови Јерусалим постаде (1561. г.) и до данас остаде женски општежитељни манастир. Светитељ је желео да до краја живот проводи у молитвеној тишини и усамљености, али би приморан побожним ћеркама истакнутих људи на Кефалонији и њиховим очевима, да се прихвати да их учи духовном животу и равноангелском монашком живљењу.
Окупи се око њега око 25 дјева Христових. А он продужаваше и даље свој строги живот, злопаћење тела и свеноћна бдења. Око тридесет година преподобни Герасим не окуси хлеба. Гамо у манастиру имађаше своју испосницу под земљом, у коју се силази низ степенице (на западном делу данашње цркве Успења Богородице). Очистивши тако себе, и оправши сузама душу своју и срце, он прими од Бога дар чудотворења, поставши обиталиште Духа Светога. Тако, на молитву његову у време суше, паде обилна киша; доби и дар лечења ђавоиманих, тј. душевно оболелих и других болесника.
За оснивање манастира Новог Јерусалима преподобни затражи прво благослов од епископа Кефалонијског кир Пахомија Макрија; а потом затражи од Патријарха да то буде ставропигијални манастир, тј. да само Патријарх има власт над њим, што и доби. Добивши благослов, он сазида кућице и ћелије за монахиње, али се највише стараше да сазида духовни дом душа њихових и да их припреми за горњи Јерусалим. Даноноћно их учаше, али највише својим примером и равноанђелским живљењем. Поставивши здраве духовне темеље манастиру, преподобни учини да он, благословом Божјим и његовим сузама, постане неисцрпни извор са кога утољују своју духовну жеђ хиљаде душа до дана данашњега.
Преподобни не само што беше учитељ дјева Христових око њега окупљених у духовном и равноангелском живљењу, него и свих поклоника и свих оних КОЈИ живљаху у том месту. Зато и доби назив „учитељ“ од многих, који су се хвалили да су били ученици тако дивнога учитеља.
Када преподобни осети да се ближи крај његовог земаљског живота, он сазва сестре монахиње, поучи их последњи пут, затражи опроштај од свих, па, благословивши их и давши овима хришћанима опроштај, помоли се и предаде дух свој Богу (1579. г.). To ce догоди 15. августа, на дан Успења Пресвете Богородице, после божанске Литургије. Последње речи преподобнога су биле: „Господе Исусе Христе, Сине и Слове Божји, помилуј ме и прими дух мој!“. Поживе свети у Новом Јерусалиму деветнаест година, а жеља му беше да се упокоји управо на тај дан. Његово свето тело би погребено са јужне стране храма, уз учешће епископа кир Филотеја Ловердоса и свештенства и уз плач његове духовне деце.
Но Господ, који је награда праведницима (Прем. Солом. 5, 16), прослави сасуд Свој Герасима и откри целоме свету велике плодове врлина његових, после разлучења душе његове од тела. Његово благодатно присуство на месту подвига његових, где почиваху мошти његове, биваше из дана у дан све очигледније. Мноштво хришћана долажаху на гроб његов, тражећи утехе и заступништва пред Богом. Оно што особито задиви све, беше случај једне ђавоимане жене, која беше дошла у манастир ради молитава у пратњи сродника. Та жена искочи ноћу из своје собе и гоњена демоном, скочи у манастирски бунар. Истог момента игуманија Лаврентија и друге монахиње чују глас преподобнога, њима добро познати, који им говораше да потрче да спасу болесницу јер јој је живот у опасности. Потражише је у соби, али узалуд, па вођене Духом Светим, одоше на бунар, где је угледаше како се држи изнад воде. Бацивши коноп, извуку је напоље и то, на дивљење свих, потпуно здраву. Она им исприча, како је демон гурнуо у бунар и како ce y том моменту појавио преподобни Герасим, који је држао над водом и ослободио од демона.
Ово дивно чудо и многа друга, уверише монахиње и духовника кир Јоаникија, који беше у манастиру још за живота светог као његов ученик, да треба отворити гроб преподобнога и извршити пренос светих моштију. Уз благослов патријарховог егзарха митрополита Филаделфијског Гаврила и при његовом присуству, отворише гроб 20. октобра 1581. године, и нађе се тело преподобнога цело, нетрулежно и пуно миомира. Сви се овоме веома обрадоваше. О овом чудном знамењу прочу се по целом острву и многи долажаху да се поклоне његовим светим моштима. To се, међутим, не допаде латинима, који владаху острвом, и који протураху вест да православни хришћани не могу имати светих, тобож због тога што не признају папску гордост. Зато разни мисионари Римске цркве клеветаху православне да су отворили гроб пре него што су се напуниле три године од сахране јеромонаха Герасима, и тражаху од политичке власти да нареди да му тело буде поново закопано да би могло сатрунути. To изазва велики немир на острву. Егзарх патријархов мира ради и у споразуму са световном влашћу, одлучи да мошти светог буду поново сахрањене, да би се навршиле три године његовог боравка у земљи. Требало је чекати само неколико месеци, да би сјај светости преподобнога био још дивнији и очевиднији. И заиста, када се наврши одређено време и гроб би поново отворен, свете мошти се нађоше у истом стању, извор дивног миомира и чудеса, на радост православних и посрамљење злоумних. To беше боља од свих проповеди проповед о истинитости Православља, која учини постепено да се оно потпуно учврсти на острву а латинство да изчезне скоро без остатака. Тиме се још једном показа да је сила и снага Православља у сили Божјој, а не у пролазној сили овога света. Отуда с правом песник пева о преподобном и назива га „челником Православља“ и „заштитником Православних“. Пренос његових моштију би извршен 20. октобра, отуда тај дан би одређен као главни дан његовог празновања. Верни га славе и 16. августа, други дан по упокојењу. До тог преношења је дошло због празника Успенија Мајке Божје, да би и његов дан могао бити свечаније и са литијама прослављен.
Како је време пролазило, глас о преподобноме и његовим чудима се ове више ширио и све више поклоника је долазило из разних крајева на његов гроб, да целива његове свете мошти исцељујући се од различитих недуга. Будући очевидац свега тога, епископ Јеремија, који је био и духовник у манастиру после кир Јоаникија, заједно са епископом Кефалонијским Пахомијем и другим народним представницима, затражише од патријарха да преподобнога приброји и званично к лику светих, пошто он то већ јесте дејством силе Божје, његовим врлинским живљењем и народним поштовањем. Тадашњи патријарх цариградски Кирило, са сабором архијереја око себе, то и учини, издавши поводом тога и Патријарашки том јула месеца 1622. године, образложујући то тиме што је Бог благоизволео да учини од божанственог Герасима „образац Христовог живљења и оличење божанске врлине“, прославивши га чудесима. Тада би написана и прва његова Служба.
А беше преподобни, сагласно његовом првом животописцу Митрофану, сличан по телесном изгледу преподобном Теодосију Киновиарху, изузев жућкасте браде, по којој се одликоваше. Његове свете мошти се и данас чувају у посребреном дрвеном ћивоту, који се налази у једном већем, сребром окованом и украшеном иконом његовог уснућа. Овај мали ћивот се за време празника усправља заједно са моштима преподобног и тако у усправном стању бива обношен у литанији око храма. Уочи 16. августа и 20. октобра, као и на Велику Суботу, мошти бивају постављене у усправном ставу поред јужних олтарских двери, ради целивања, и тако остају до оданија празника, односно до Томине недеље. Диван је то призор који се понавља сваке године, на радост безбројних поклоника: мртве мошти као живе благосиљају народ, који хита са свих страна Јеладе и ван ње, из дана у дан већ четири стотине година, да целива свету руку овог чудног угодника Божјег, тражећи више од њега помоћи, него од свих живих на острву присутних! Заиста је диван Бог у светима Својим!
Чудеса преподобног су безбројна, како она видљива, пројављена преко исцељења неке болести, душевне или телесне, тако и још више она невидљива, која се вековима одигравају кроз преображај небројених душа, њиховим угледањем на врлинско живљење преподобнога, и његовим и његових моштију благодатним посмртним дејством на њих. Поред чуда учвршћења Православља његовим молитвама и присуством на острву, да наведемо још нека чудна дела, која учини Бог да прослави онога који Њега прослави живећи у телу. Када су 1570. године Агарјани вршили страшне нападе на острво Кефалонију да га заузму, сви су били чврсто уверени, да су молитве преподобног спасле острво од сигурног ропства. Али да оставимо стара времена, и чудна дела Божја преко светих Његових остварена у њима, и да се обратимо нашем маловерном веку, кога ипак не заборавља доброта Божја, него се и даље пројављује кроз пријатеље своје и угоднике, ради учвршћења вере и очувања разумне наде у људским срцима.
Године 1918. дођоше у манастир св. Герасима три посетиоца, који се преставише да су лордови. Уђоше у храм да се поклоне преподобном. Међутим, то не беху ни лордови ни поклоници већ лопови, који су хтели да покраду светитељев ћивот. Преноћивши у манастиру, идућег дана, кад не беше никога у цркви, један од њих оде да разбије св. ћивот а друга два чуваху стражу. Но пошто се овај дуго не враћаше, оде један са страже да види шта је са њим и да му помогне. Али на његово запрепашћење нађе дотичног како лежи поред ћивота као мртав! На његову вику и тражење помоћи, дотрча игуманија и нађе лопова са уздигнутом руком и песницом стегнутом. Он беше разбио стакло песницом на ћивоту, али у том моменту, како сам исповеди дошавши уз њихову помоћ себи, ухвати га рука светитеља и са силином баци на земљу, где се он од великог страха онесвести. Сва тројица затражише опроштај, и напустише манастир посрамљени и поучени.
Године 1923. дође у Кефалонију група полицајаца ради гоњења одметнутих лопова. Сви они приступише светитељу и поклонише се његовим моштима, само десетар Никола Бехати не хтеде, ругајући се и не желећи да прими од игуманије благослов са моштију. Он је подругљиво говорио: „Да видимо ко ће да настрада, ја или ви што узимате те крпе. Узео сам учешћа у толиким биткама и ништа ми се није десило“. Нису га могли уразумити ни савети официра. Напустивши манастир, зауставише се после извесног времена да се одморе у маслињаку на Кранејском пољу. Док су ту чистили оружје по наредби претпостављеног, наједном се чу пуцањ. Шта се догодило? Док је десетар Никола чистио пушку, она опали и пробије му лево раме, али метак на место да продужи нормални пут и да рани друге, који су седели близу њега, поврати се и удари у оближњу маслину. Рањеног десетара преиесе Космет Валсамаки хитно у болницу, али и поред труда лекара он убрзо умре од задобијене ране. Његов трагични случај би опомена свима онима који се изругују светињи Божјој.
Године 1924. разболе се душевно младић Г. М. из Ликсурија на Кефалонији. Рођаци га одмах доведу у манастир св. Герасима, везаног у окове, јер беше постао страх и трепет за људе и налазио се у ужасном стању. Остадоше прилично у манастиру, молећи се за његово оздрављење. Младић је стално претио да ће извршити самоубиство. Једног дана им се искраде, попе ce на високу звонару и гоњен демоном, скочи одатле да се убије. Сви ужаснути притрчаше, сматрајући да му је смрт неминовна, али на њихово дивљење, не само што се не беше повредио, него га нађоше потпуно здравог од поседнутости демоном. Благодарећи Бога и његовог угодника Герасима они одоше дому своме са оздравелим младићем.
Исто тако и Екатерину Г, из села В. поче љуто да мучи демон године 1932. Њен муж сав утучен одмах је поведе у манастир код свеца и ту остаде заједно са њом прилично времена, са молитвом и великим стрпљењем. Болесница је викала, ударала, мењао јој се лик, постала је право страшило, тако да је нико не могаше познати. Псовала је светитеља, јела сваку нечистоћу, шкргутала зубима и претила свецу да ће га уништити. После дугог поста и молитве њених рођака и дугог боравка у манастиру, свети учини своје чудо силом Божјом: болесница потпуно оздрави и сви се вратише дома, славећи и хвалећи Бога.
Из места Етолика Акарнанијског доведоше 1930. године родитељи и рођаци у манастир Марију Зервуљи, која беше поседнута љутим демоном. Постили су и молили се светитељу да се смилује на несрећницу. Она је викала, псовала најпогрднијим речима и бестидношћу пред самим моштима. „Капсали Герасиме, викала је, гориш ме, побећи ћу, гориш ме као огањ, доста ми је зрака који извиру из тебе!“ На крају болесница заиста оздрави и сви се вратише радосни дома, свима приповедајући шта им учини Бог преко угодника свог.
Године 1931, донесоше из Тројаната у манастир ђавоиману Е. П. Она је просто урлала и откривала скривене ствари разним лицима. Људи су се бојали ње, због њене вике и због тога што многима откриваше тајне неисповеђене грехе. Светитеља је псовала најпогрднијим речима и викала: „Капсали (= „Спалиоче“, или по Капсали у Св. Гори где се преподобни у младости подвизавао) нећу одавде побећи, ма колико ти Бога твога молио. Овде ћу остати. He напуштам, никад се нећу вратити где сам раније био. Остајем овде да ти се осветим, за сву твоју борбу против мене док си био жив. Ни за моменат не успех да те победим. Био си као стуб огњеии. Борићу се против твога манастира, уништићу те зато што скупљаш толико народа чудима својим, што нас бијеш и спаљујеш! Видите ли га? Долази са својим штапом да ме удари. Где да се сакријем! Тешко мени. Бежи, Капсали Герасиме! Бежи из моје близине, све силе си уперио против нас демона да би нас протерао, толико си се уморио у твом животу. Тешко нама, нећу моћи остати, али ако побегнем, разбићу ти средње кандило. Учинићу знак и онда тек побећи. Нећу га разбити? Разбићу га. He бежим без знака“. Па наједном повика: „Наређујеш ми да идем? Да. Одлазим! Бежим!“ И кад рече: „бежим“, кандило поскочи високо са великим фијуком, а Јелена остаде да лежи као мртва. Када пак дође себи, као од тешког сна, сви прославише Бога и преподобнога, због чудесног дара исцељења.
Године 1936. доведоше у манастир из Патраса родитељи своју ћерку Зои која љуто страдаше од злог демона. Она се дуго превијаше и викаше: „Побећи ћу, изаћи ћу Капсали, али ћу ти сломити платан (дрво које посади сам преподобни поред храма и које и данас постоји), када литанија буде на бунару!“. Тако је викала цео месец дана, док дође празник преподобнога. На дан самог празника, када је литанија стигла на бунар, болесница поче да виче: „Побећи ћу! Побећи ћу!“ У том моменту, док сакупљени народ беше испунио сав простор око платана, један велики телеграфски стуб паде на платан и на народ, али тако да нико не претрпе никакву повреду. Жена постаде потпуно здрава, а народ са сузама радосницама благодараше Бога, дивнога у светим Својим.
Исте те године донеше родитељи болесну ћерку Василику из места Етолика у манастир. Она беше парализована, ношаху је увијену у ћебе и унакажену дејством демонске силе. Родитељи очајни говораху монахињама: Да ли је могуће да од овог унакаженог створења икад постане човек?! Њихова кћер је викала, вречала као коза, косе своје на дивљачки начин чупала, плазила језик као безумна, страшно је било погледати. Беху јој везали ланцима и ноге и руке. Викала је: „Капсали, тражила сам згодну прилику да те раскинем. Но нисам у стању да то урадим, јер нас гориш кад нас донесеш овде. Али ако успем уништићу те, да те немају више ове у црно обучене које скупљаш овде. Но немоћан сам. Наређује ми се да одлазим. Сав си се претворио у огањ постом и молитвом, страх ме је да те гледам“. Тако ова сирота оста да још неко време, тешко се патећи. На крају јој се смилова Бог и дарива јој оздрављење, тако да је отишла дома са родитељима, потпуно други човек, ни налик на ону унакажену несрећницу.
Спиридон Расјас, једанаестогодишњи дечак, разболе се душевно. Његови побожни родитељи га доведу код светитеља ради исцељења. Дете је говорило стране језике, иако их никад није учило, псовало свеца речима њему као малом потпуио непознатим. Пљувало је на њега, и друге ствари радило да их је тешко испричати. Једног дана октобра месеца за време Молебна светитељу, мали устаде, стаде пред светитеља и стајаше пажљиво све до краја Молебна. На крају Молебна рече: „Одлазим, Капсали!“ и паде на земљу онесвешћено. Родитељи га пренесоше у манастирску зграду за госте. Дете остаде у таквом стању пуних тридесет и шест сати. Кад дође себи, рече: „Где се то налазим?“ Беше оздравило. Спиридон је и данас жив, налази се у Америци.
Две сестре, Тета и Панајота, доведоше 1946. године брата Панајота у манастир. Брат им је патио од великог узнемирења и болова. За време напада није знао шта ради? ударао је око себе, раскидао ланце којима је био свезан, покушавао да сруши зид собе у којој су га држали. Сестре су дан и ноћ молиле светитеља и постиле се тражећи од Бога лека за свога брата. Једне ноћи једна од сестара виде у сну преподобнога који јој рече: „Узми брата свога, води га на клинику у Атину, да му изврше операцију на глави. Он нема нечистог духа. Има тумор на мозгу и кад му га изваде оздравиће“. Она му рече: „Калуђеру, да га водимо у Атину? Али ми немамо новца“. Одговори јој: „Иди, твој брат ће бити излечен од болести, a ja ћу се за све побринути“. Она га опет упита: „Ко си ти калуђеру, не познајем те?“ – „Ја сам Герасим, боравиш у мојој кући и видиш ме сваки дан. Како ме не познајеш?“. Уплашена, девојка се пробуди и исприча шта је видела. И заиста, новац се одмах нађе за путовање у Атину, операција би извршена без наплате, лекар извади тумор и болесник оздрави. Брат се врати здрав у манастир са сестрама да заблагодари светитељу.
Када је избио рат између Италијана и Немаца 1943. године, дојучерашњих савезника, немачки авиони надлетаху острво Кефалонију ради бомбардовања италијанских утврђења. Близу манастира Св. Герасима Италијани су имали магацине са оружјем и храном и авиони надлетаху изнад манастира у намери да их униште, наравно заједно са самим манастиром. Монахиње и поклоници који беху у манастиру, клечаху у страху пред моштима светитеља, молећи се за своје спасење. Из часа у час су очекивали сигурну смрт. Међутим, иако су авиони дуго времена надлетали манастир, до бомбардовања не дође, него се авиони на крају повукоше. После неколико дана, када Немци уђоше у Кефалонију као победници, дође у манастир један немачки официр авиатичар и разматраше манастир са особитом радозналошћу. После исприча настојатељици преко тумача са дивљењем, следеће: „Имао сам наредбу, да бомбардујем италијанске магазине, заједно са манастиром, у коме смо рачунали да има Италијана. Међутим, када сам стигао изнад манастира, нисам успевао да утврдим циљ, јер је један црни облак покривао цео крај и један калуђер из њега одгонио нас. To ce поновило неколико пута, и пошто не могосмо ништа да урадимо вратили смо ce y нашу базу, без остварења задатка“. После тога официр уђе у храм, и кад му отворише свете мошти, он препознаде калућера кога је видео у облаку. И док је год боравио у Кефалонији, долазио је са дубоким поштовањем у манастир и ту се молио.
Марта месеца 1973. године Управа манастира прими једно писмо из Уганде из Африке. Писмо није долазило од неког кефалоњанина, него од једне уганђанке која беше заједно са мужем и седморо деце примила Православље. О светом Герасиму беху сазнали из једног енглеског часописа и задивљени нетрулежношћу његовог тела, узели су га за заштитника њиховог дома. У писму је писало: „Поштована Игуманијо, молим вас са уважењем, да примите ове речи које вам пишем из далеке моје домовине Уганде. Ја сам једна жена, која много воли нашу православну веру. Живот светог Герасима, оснивача Вашег манасти, брижљиво сам проучила, и он је на мене оставио неизбрисиви утисак. Толико само заволела светог Герасима, да сам једном свом детету дала име Герасим и изабрали смо светитеља за заштитника нашега дома … Жеља ми је да посетим ваш манастир и да видим мошти светог Герасима…“ Бог је удостоји да дође у манастир 1974. године и да се поклони Светитељу. Сви присутни у манастиру били су дубоко дирнути побожношћу ове уганђанке и поучени њеном вером. Један од њених синова који сада студира медицину у Солуну, написа недавно писмо – захвалну молитву светитељу. „Веома сам радостан“, пише он самом светитељу, „што ти пишем ово писмо. Захваљујем ти на твојим молитвама за Народ мој, преко којих нам помажеш, јер нам је неопходиа вера у Свемогућег Бога. Цео свет, особито далеке земље, као што је напр. Африка, Латинска Америка, Аустралија, Русија, имају потребу да се благодатно утврде у Господу, па им је нужна особита помоћ и благослов …“ Тако, ето, благодатног дејства светог усамљеника кефалонијског, који је хтео да се сакрије од људи, а Бог га поставио на високу гору да светли, стиже и до далеке Уганде, чудотворећи у људским душама и преображавајући их вером у Бога и Спаса нашега Исуса Христа и љубављу према Њему.
Наведосмо само нека од свакодневних чудеса која се дешавају на моштима преподобног Герасима, да обрадујемо верне душе, утврђења њиховог ради у сазнању, да је Бог наш вечно жив у светима Својима. Оно што је свети Василије Острошки чудотворац за наше крајеве, то. је преподобни Герасим за острво Кефалонију и целу Грчку. Колико га воле на Кефалонији види се из тога што се сваки трећи кефалоњанин зове Герасим, а многи од њих, као познати морепловци, дају имена својим бродовима и чамцима по светом Герасиму. Нека би дао Христос Спас, да угодник Његов кефалонијски Чудотворац, чудотвори и у душама свих православних Срба, који буду читали овај његов животопис. A TO je и молитвена жеља садашњег веома благочестивог кефалонијског митрополита кир Прокопија: да манастир Нови Јерусалим постане место где ће се молитвено сабирати православни свих племена и раса, око моштију овог уистини васељенског светитеља и просветитеља.[23] Зато му епископ на овом трећем великом острву у Јонском мору (после Крфа и Закинта), подиже велелепни храм, поред оног храма Пресвете Богородице у коме се данас чувају његове мошти, да би велико мноштво народа, које из дана у дан све више пристиже у манастир, имало где да се смести.
Молитвама преподобног оца нашег Герасима, Господе Исусе Христе, помилуј и просвети нас, амин.
 
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ИГЊАТИЈА ИВИРОНСКОГ[24]
 
МЕСТО рођења светог преподобномученика Игњатија беше Ески-Загора у Трновској области у Бугарској. Његови родитељи Георгије и Марија, православни хришћани, доцније се преселише у Филипопољ, и тамо дадоше Игњатија, коме крштено име беше Јован, да учи књигу. По природи способан, Јован за кратко вреше изучи свој словенски језик; а за даље усавршавање у наукама он оде у Рилски манастир. Ту он под руководством једног ученог старца шест година изучаваше разне науке, и у исто време подношаше разне муке од старца који беше плаховите нарави. Једном приликом старац се толико наљути на Јована, да његова љутина поче прелазити границе. Јован осети да му је живот у опасности, па бојећи се тежих последица оде из манастира кући својих родитеља.
У то време Турска зарати против Србије. Сакупљајући војску, Турци предложише Јовановом оцу, који беше крупан, наочит и храбар, да ступи у њихову војску, обећавајући му високи чин. Али благочестиви Георгије одлучно одби њихов предлог, говорећи: He могу ја да идем против мојих хришћана. – Због тога би тог часа прободен мачем, а потом обезглављен. Жену пак његову и две кћери Турци разним претњама примораше те се одрекоше Христа и примише муслиманску веру. Јован, видећи такву несрећу своје мајке и сестара, преобуче се и сакри у кући једне побожне старице. А Турци злотвори, дознавши где се Јован скрива, послаше неколико војника да га ухвате. Но Јован, чуван промислом Божјим, умаче гониоцима, и побеже у Влашку. Када дође у Букурешт, он се упозна са светим преподобномучеником Јевтимијем, и тако се спријатељи с њим, да постадоше као једна душа у два тела. Међутим слободан живот у Букурешту поче утицати на Јованово младо срце, и он, осећајући опасност од греха, одлучи да отпутује у Свету Гору Атонску.
На путу за Свету Гору Јован се у Шумли срете са својим пријатељем светим Јевтимијем,[25] који мало раније беше напустио Букурешт, и ту се у Шумли одрекао Христа. Видећи пријатеља свог у таквом стању, Јовану га беше веома жао, али се није могао задржавати због ратног стања, и хтео је да што пре отпутује. Утом неколико турских војника упадоше у кућу где је Јован био на стану и стадоше пљачкати. Угледавши Јована они га стадоше приморавати да се одрекне Христа. Уплашен, несрећни Јован пристаде да се одрекне хришћанске вере и имена Господа нашег Исуса Христа. Поверовавши Јовану Турци га оставише на миру и продужише са прекинутом пљачком. Међутим Јован, улучивши згодан тренутак, изађе из куће, умакну одмах из Шумле, и путујући журно дан и ноћ стиже у свој завичај ЕскиЗагору. Одатле са проигуманом Григоријатског манастира светогорског отпутова у Свету Гору, и тамо ступи у тај манастир. После неког времена он из Григоријатског манастира пређе у скит свете Ане.
Једном, за време свог боравка манастирским послом у Солуну, Јован виде светог преподобномученика Давида где обешен за исповедање хришћанске вере виси на дрвету. Подвиг овог храброг мученика толико распали у Јовановом срцу огањ божанске љубави, да се код њега појави чежња да сам пострада за име Христово и прими мученичку смрт. Али, очигледно, још је било рано за то. У то време налажаше се у Солуну један светогорски старац који одврати Јована од његове намере, саветова му да се врати натраг у Свету Гору, да ојача себе духовним подвизима, па после тога, ако буде воља Божја, да приступи мученичком подвигу.
Послушавши савет доброга сгарца, Јован се заједно са старцем врати у Свету Гору, у скит свете Ане, где добри старац убрзо занеможе и упокоји се у Гоеподу. После његове смрти Јован се премести у Капсокаливски скит. Ту он сазнаде да је његов пријатељ преподобпомученик Јевтимије примио мученичку смрт за Христа. Обрадован богоугодном кончином свога пријатеља, он од свег срца узнесе благодарност Небеском Оцу, који заблуделу овцу оте од крвожедног вука – ђавола, па и сам се реши да иде стопама преподобномученика Јевтимија. Зато се истога часа упути у скит светога Претече к духовнику Никифору (оцу и духовнику Јевтимијевом), и стаде га усрдно молити да га прими под своје духовно руководство. У току разговора Никифор сазнаде у појединостима прошли живот Јованов, и пристаде да га прими за ученика.
Под руководством искусног духовника Никифора, Јован из дана у дан напредоваше све више и више у врлинама: молитва, бденија и коленопреклоњења сачињаваху му утеху, a име Исусово, које стално цароваше у срцу његовом, постаде животом његовим. Поред тога он је свакодневно прочитавао одељке Светог Еванђеља, и неколико пута на дан узносио Богоматери кратку молитву, просећи Небеску Посредницу да га удостоји мученичке кончине. Храна пак његова састојала се из хлеба и воде, које је употребљавао са уздржањем.
Водећи тако строг живот, Јован није слабио духом, нити падао у униније, него је стално био весео. При томе, желећи да пострада за веру Христову, он се старао да у свему подражава свога пријатеља, светог преподобномученика Јевтимија. Зато се он често обраћао своме пријатељу молитвом: да и њему помогне ступити у велики подвиг мучеништва и јуначки примити смрт за Христа.
Такви Јованови подвизи и чежње наоружаше против њега стародревног врага ђавола, те овај поведе рат против њега, и стараше се на све могуће начине да му охлади срце за врлински живот. Злобни враг отпоче рат против њега тиме, што му стаде нашаптавати разна светска уживања. Тако, једном приликом Јованово изнурено тело враг толико распали блудном страшћу, да од пламена тог Јован паде на земљу и дуго лежаше, као полумртав. А када се страст унеколико стиша и Јован дође себи, он онда исприча своме старцу све што се с њим догодило. Добри старац га успокоји, и саветова му да га не доводе у забуну лукавства врага, који не може учинити ништа против наше жеље. На тај начин укрепивши Јована божанственим речима, он га отпусти с миром.
Излазећи од старца, блажени подвижник сврати у цркву и стаде се са сузама молити пред иконом Богоматере, просећи Богоневесту да му помогне и да га заштити у блудном искушењу које је ђаво навео на њега. После молитве он оеети неки мир; и од тог часа, благодарећи помоћи Царице Небеске, блудна страст га потпуно напусти.
Најзад се приближи време жељног добровољног мучеништва за Христа, и Јован сада јаче него раније гораше чежњом да умре за преслатког Господа свог Исуса Христа. Зато стаде упорно молити свога старца за благослов да крене у мученички подвиг, али старац не пристајаше и на све могуће начине га одвраћаше од те намере. To ожалости Јована, и он дотада увек весео постаде тужан. Искусни старац, видећи свога ученика у тузи по Богу и чврсто решеног да умре за исповедање хришћанске вере, познаде у томе вољу Божју, и постриже Јована у анђелски лик монашки, давши му име Игњатије, благослови га на мученичко страдање, и даде му за сапутника Григорија, који је пратио на мучеништво и пријатеља Игњатијевог, светог преподобномученика Јевтимија.
Убрзо после тога Григорије и Игњатије кренуше у Цариград. Путем они свратише у Иверски манастир, поклонивши се чудотворној икони Богоматере, измоливши од тамошњих отаца молитве за себе, па одоше у Лавру. Из Лавре отпловише на лађи за Цариград 20. септембра. Стигавши у Цариград, Григорије потражи оног истог христољупца Јована који у своје време много послужи светом Јевтимију. Овај благочестиви муж прими ич с братском љубављу у свој дом, и Игњатију стави своје услуге на расположење.
Када свану дан у који је Игњатије имао предати себе на зчучење, сви се они причесгише светим Тајнама Христовим. Онда обукоше Игњатија у турско одело; и после кратке молитве упутише у Отоманску Порту. Но Порта тог дана није имала заседање, и Игњатије је морао да чека неколико дана на заседање.
У том међувремену он је неколико пута навраћао и распитивао се о заседању, али се стално враћао дома тужан што нема заседања. У гој тузи он се једном у поноћи обрати Богоматери са сузном молитвом: преклонивши колена пред светом иконом Њеном, он свом душом мољаше своју Покровитељку да му удеси пут ка мучеништву. И гле, у тај тихи поноћни час би некакав пгум, и од иконе Божје Матере одвоји се светли венац и сам себе метну на Игњатијеву главу.
Сутрадан после тог виђења Игњатије оде у Порту. Овога пута Порта је заседавала. Игњатије уђе у судницу, приђе судији и рече: Судијо, још као дечак ја сам, притешњен претњама од стране ваших Турака да се одрекнем Христа, дао пристанак да напустим хришћанску веру, А сада сам ево дошао да ту реч своју узмем натраг и да пред вама исповедим своју веру у истинитог Бога и Творца свега видљивога и невидљивога: Господа мога Исуса Христа.
Рекавши то, он скиде са своје главе зелену чалму и баци је на земљу. Запањен таквом смелошћу, судија гњевно упита светитеља: Шта си ти, човече: монах или световњак? И ко те доведе овамо? – Мученик одговори: Сам сад дошао овамо, а путовођа ми је Христос мој. Да је тако, ево ти доказа очигледног и убедљивог; гледај! – Рекавши то, Игњатије извуче из својих недара малу икону Господа нашег Исуса Христа, коју је заједно са крстом носио на грудима, и показа је судији. – Судија подвикну: Остави глупе речи своје и освести се! Унапред знај да ћеш ме непокорношћу својом присилити да те осудим на тешке муке, а затим на срамну смрт. У противном пак случају, ми ћемо тебе богато наградити, даћемо хи положај и чин, да би и ти заједно с нама уживао у сластима живота. – Мученик одговори: Гнушам се твојих дарова и почасти, јер су привремени; а твојих претњи се ни најмање не плашим, пошто сам ја и дошао овамо: да умрем за Христа мог, који је вечан и бесмртни Бог. Међутим ваш лажни пророк је учитељ погабли: он сам погибе, па и вас увуче у погибао; и ви, његови следбеници, заједно ћете се мучити с њим, ако не поверујете у Христа истинитог Бога.
Видећи смелог младога изобличитеља њихове вере, судија узавре гњевом, и не рекавши ни речи даде присутнима знак да мученика изведу напоље. Један од слугу дохвати мученика и силом га повуче, али га мученик одгурну, па приђе судији, клече пред њим и опет поче изобличавати веру њихову; притом мољаше разгневљеног судију да му одсече главу. Тада слуге силом зграбише мучеиика, забише му ноге у кладе, и бацише у тамницу. За то време мучитељи исмеваху веру у Христа и примораваху страдалца да поверује у Мухамеда. Храбри подвижник Христов благодушно подношаше исмевање и увреде, и попут светих апостола радоваше се што страда за свето име Господа свог.
По завршетку заседања судија нареди те му доведоше мученика. Судија га упита: Кажи ми, ко те доведе овамо? – Господ мој Исус Христос, одговори мученик. Судија му на то рече: Сине мој, дођи к себи! Немој бити тако упоран и горд; иначе ћу бити принуђен да те предам на такве муке, какве нико ни чуо није. Осим тога, ти и не помишљај да ћу ти одсећи главу, па ће хришћани узети твоју крв као светињу! He, ja ћу наредити да те обесе! – Обезглавио ти мене или обесио, одговори мученик, учинићеш ми подједнако доброчинство; и ја ћу за преслатког Исуса мог с радошћу примити смрт, ма каква она била.
Видећи мученикову непоколебљивост, судија нареди да мученика вргну у једну тајну тамницу. У тој мрачној тамници бездушни мучитељи читава два дана непрестано мучише светога страдалца; али сјајни мученик, крепљен Господом Христом, и на саблажњива обећања остаде непоколебљив. Трећега дана судија опет нареди да мученика доведу преда њ. И када виде да он и надаље остаје непоколебљив у вери својој у Исуса Христа, он изрече своју коначну одлуку: да мученик буде удављен.
Слуге одмах узеше мученика, и као безазлено јагње поведоше на смрт. Када стигоше до места Пармак-капи, ту мучитељи удавише добровољног мученика и обесише на дрвету. To би у четвртак, осмог октобра 1814. године. И тако његова чиста и девствена душа одлете у небеска насеља.
Када Григорије сазнаде за кончину светог Игњатија, он одмах оде на место погубљења и издалека се поклони светом мученику као живоме; а кроз три дана купи његове мошти од џелата. Потом узе мошти и раније пострадалог светог преподобномученика Јевтимија, које беху сахрањене на острву Проти, 13. октобра отпутова из Цариграда, a 20. октобра срећно стиже у Свету Гору са скупоценим товаром. Мошти обојице мученика бише положене у новоподигнутом храму, крај келије духовника Никифора.
He треба прећутати ни чудеса, учињена од светог мученика Игњатија. Да поменемо два. У Галати Цариградској. беху два једнака болесника: један умно поремећен, други одузет; и кад им на главу метнуше скуфију светог мученика, прво једноме па онда другоме, призивајући име преподобномученика Игњатија, оба болесника тог часа оздравише.
Чесна глава светог преподобномученика Игњатија налази се сада у Руском манастиру на Атону светог великомученика Пантелејмона. Спомен његов врши се и 1. маја, заједно са светим преподобномученицима Јевтимијем и Акакијем.
Богу нашему слава, који прослави светитеље Своје, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
МАТРОНЕ ХИОСКЕ
 
ПРЕПОДОБНА Матрона родила се на острву Хиосу у месту Волису, од врло побожних и богатих родитеља. Из љубави према Господу, све имање наслеђено од родитеља раздала сиротињи и црквама. Зидајући цркву у име Господа Христа, пронашла много злата при копању њених темеља. Да не би ово злато ђаво употребио на њену саблазан, она се помоли Господу, и Господ претвори злато у угаљ.
Преподобна толико постом сасуши своје тело, да је изгледала скоро бестелесна. Главно јој делање беше: молитва и проливање суза. Ум јој сав беше на небу, сав устремљен к Богу, и сав озараван и обасјаван Богом. Украшена таквим врлинама, преподобна Матрона би удостојена од Бога таквог дара чудотворства, да је једном и мртваца васкрсла својом молитвом.
Сијајући врлинама и благодатним даровима, преподобна предаде у миру блажену душу своју у руке Божје.[26] А после смрти остави свете мошти своје, тај неисцрпни извор чудеса на острву Хиосу за све који им са вером и љубављу приступају.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЗЕВИНА, ГЕРМАНА, НИКИФОРА и АНТОНИЈА
 
ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа мачем посечени.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
МАНАТЕ
 
ОВА света мученица за Господа Христа у огњу спаљена.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЕВОРА и EHОJA
 
УЧЕНИЦИ светог свештеномученика Мила, епископа Персијског;[27] пострадали за Христа у Персији, за време цара Сапора II, 341. године. Пострадали – затрпани камењем.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Констанције царовао од 337. до 361. године.
  2. Покрајина у Грчкој, на Пелопонезу.
  3. Дукс = војвода, војеначалник; августалије = мали август, мали цар.
  4. Јулијан = нећак Константина Великог; још за живота цара Констанција био овоме савладар, управљајући западним покрајинама Римске царевине.
  5. Град на северу Палестине, – иначе Кесарија Филипова.
  6. Спомен њихов празнује се 19. фебруара.
  7. Оасим = оаза у Арабијској пустињи.
  8. Колико је важна била дужност врховног жреца, види се из тога што је назив „врховни жрец“ била једна од титула римскога цара. Врховни жрец имао је право да непослушне њему жреце кажњава смрћу. Становао je y старом царском дворцу Нуми.
  9. Цар западног царства Максимијан Херкул царовао од 284. до 305. године. Његов наследник Констанције, прозван Хлор, био је најпре ожењен Јеленом (= светом равноапостолном Јеленом); затим се на захтев цара Диоклецијана развео с њом и оженио Теодором, ћерком Максимијана Херкула. Константин Велики, као најстарији син Хлоров, ипак је наследио царски престо.
  10. Константин Велики имао је три сина: Константина, Констанција и Констанса. Константин владао Галијом, Британијом, Германијом и Шпанијом; Констанс: Јужном Галијом, Италијом, Илиријом и Африком: Констанције: Истоком и Египтом. Константин ускоро погибе у рату, a Констанса уби Магненције у лову.
  11. Овај војни поход против римског цара Максенција учињен је 312. године.
  12. Сибиле су биле код Римљана прорицачице. Њихова прорицања су била сабрана у три књиге, које су чуване у Јупитеровом храму на Капитолу, а затим у Аполоновом храму на Палатинском брежуљку. – Виргилије Марон био је знаменит римски писац.
  13. Спомен светог свештеномученика Вавиле празнује се 4. септембра.
  14. Јулијан изврће смисао еванђелског текста (Мт. 18, 21-22). Ту је реч не о одмазди и казни, већ о опраштању брату који греши.
  15. Персијски град на левој обали реке Тигра.
  16. Садашња у Персији област Керман: северни део – бесплодна пустиња, јужни – веома песковит.
  17. Јулијан погинуо 363. године.
  18. Пињега = река Вологодске и Архангелске губерније; притока Северне Двине. Кеврол = главно место истоимене области. To ce догодило 23. јуна 1545. године.
  19. To ce догодило 23. јуна 1545. године.
  20. Мошти праведног Артемија нађене 1577. године.
  21. Спомен праведног Артемија, Веркољског чудотворца, празнује се 23. јуна и 20. октобра.
  22. Свети Герасим се, због празника Успења Пресвете Богородице 15. августа, тог дана само спомиње, а празнује се иначе или 16. августа или данас, 20. октобра, када му је спомен преноса чесних моштију.
  23. Три Службе преп. Герасима, написане у разна времена, издао је протопрезвитер Константинос Гелис, у Атини, 1967. године. Ово Житије је написано на основу најстаријег биографа преподобнога, Митрофаниса Навплијског, затим кратког Житија епископа Јеремије Мајниса, и недавно објављене књиге протопрезвитера Константина Гелиса „О Агиос Герасимос Кефаллиниас“, Атина 1911 г. Стара Житија св. Герасима садржана су у Службама, недавно издатим Манастир св. Герасима на Кефалонији био је једно време идиоритамски, а сада је поново постао општежитељни, трудом реченог митрополита Кефалонијског кир Прокопија, који је велики љубитељ монаштва и поштовалац преподобног Герасима.
  24. Спомен овог светог Новомученика врши се негде 8. октобра. Првога пак маја врши се заједнички спомен његов са светим Новомучеником Јевтимијем (спомен му 22. марта) и Акакијем Ивиронским. Житије, страдање и службу њима написао је Иверски монах Онуфрије.
  25. Спомен његов Црква празнује 22. марта.
  26. Преподобна се упокојила 1462. године.
  27. Спомен његов празнује се 10. новембра.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *