НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
31. ОКТОБАР
 
СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА
СГАХИЈА, АМПЛИЈА, УРВАНА, НАРКИСА, АПЕЛИЈА и АРИСТОВУЛА
 
ОВИ свети апостоли су од Седамдесеторице. Свети Стахије би помоћник светом Андреју Првозваном. Свети Андреј га постави за епископа у Византији.[1] Заједно са светим Андрејем подиже цркву у Аргиропољу;[2] и сабравши много верних, учаше их спасоносном животу и управљаше паством својом верно и ревносно. После шеснаест година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху светом Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском, а Урван у Македонији. Ревносно проповедајући Христа и уништавајући идоле, они изазваше против себе Јелине и Јевреје, и ови их убише; и тако они обојица мученички скончаше за Христа, исплевши себи венац мучеништва. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини, и пошто истину Еванђеља проповедаше, би стављан на разне муке, и свој апостолски пут заврши мучеништвом. Апелије свети би епископ у Ираклији Тракијској, и многе привевши Христу, он се блажено упокоји. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао. (О свима њима видети и под 4. јануаром).
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЕПИМАХА ЕГИПЋАНИНА
 
СВЕТИ мученик Епимах беше из Египта, син благочестивих родитеља хришћана. Од ране младости он возљуби Бога од све душе и зажеле да Њему јединоме живи. Зато, угледајући се на светог Јована Крститеља, он оде у пустињу и дуго време проведе на Пелусијској гори.[3] Он не имађаше никаквог руководиоца од светих отаца, него му у овом суровом пустињачком живљењу наставник беше сам Дух Свети; и љубав к Богу беше му учитељ, поучавајући га свему врлинском живљењу. Јер само љубав к Богу може најбоље научити човека врлинама. Она научи свете апостоле да оставе све и да иду за Господом који не имађаше земаљска богатства. Она научи преподобне оце да иду у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти, и да се потуцају по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по рупама земаљским.[4] Она научи свете мученике и мученице да јуначки страдају за Христа, кличући: „Тебе, Жениче мој, љубим; и Тебе иштући страдам“. Та љубав научи и светог Епимаха да носи пустињачке подвиге и трудове, да трпи свакојаке напасти од невидљивих врагова, да живи свето по Богу, и да буде готов на смрт за Њега.
Пошто проживе много година у своме пустињском усамљеништву, свети Епимах чу да хришћане у Александрији незнабошци силно муче, при чему једни од хришћана, бојећи се тешких мука, беже у горе и крију се по пустињама, а други отпадају од вере. Горећи ревношћу по Богу, христочежњиви пустињак остави пустињу и крену у Александрију, желећи да својом крвљу посведочи своју веру у Господа Христа. Дошавши у Александрију он виде каквим свирепим мучењима незнабожни идолопоклоници подвргавају хришћане; са великим болом у души он примети да се демонско зловерје умножило, многи се хришћани поколебали, а незнабошци чак и храм Господњи оскврнавили. Због свега тога он уђе у идолски храм о незнабожачком празнику, и на очиглед свима неустрашиво преврну жртвеник и пообара идоле на земљу и поломи. Незнабошци га одмах дохватише и пред игемона Апелијана одведоше. Угледавши игемона где на судишту седи и хришћане мучи, свети пустињак јуначки полете на њега да га смрви, што би и учинио да га телохранитељи игемонови не спречише: такву ревност по Богу пројави испосник. Игемон се зачуди таквој дрскости худог и у дроњке одевеног човека, и нареди да га вргну у тамницу и држе тамо док он смисли каквим ће га мукама уморити.
У тамници се тада налажаше мноштво верних, затворених због исповедања вере Христове. Све њих свети Епимах, пун Духа Светога, сокољаше на мученички подвиг. И његово сокољење толико одушеви верне, да се ниједан од њих не уплаши, нити отпаде од вере, него сви са радошћу пролише крв своју за Бога истинога и кроз разне жестоке муке предадоше Господу душе своје. Најзад и светог Епимаха ставише на љуте муке, зато што он не само верује у Христа, и што празновање њихово поремети, него и што се дрзну подићи руку своју на самог игемона, са намером да га убије. Најпре светог пустињака обесише на дрвету, м стругаху га гвозденим ноктима. Затим га бијаху камсњем, ло мећи му кости, a он y мукама кликташе:
„Пошто Господ мој Исус Христос ради мене би распет, и копљем прободен, и оцгом нанојен, зар нисам дужан и ја постати заједничар Његових страдања? Ја хоћу веће муке но што су ове на које ме стављате: удрите ме! пљујте ме! ставите ми трнов венац на главу! дајте ми трску у руке! напојте ме жучем! сво ми тело у једну рану претворите! на крст ме распните и копљем прободите! – то претрпе Господ мој, то и ја хоћу да претрпим!“
Много народа стајаше наоколо и посматраше мучење светог Епимаха. У гомили се налажаше и једна жена која близу стајаше, а беше слепа на једно око. Гледајући такво страдање светог Епимаха, она плакаше. У то време капља крви светог преподобномученика прсну и паде на њено слепо око; и оно се тог тренутка исцели, те жена стаде гледати и на њега, као и на друго, здраво. Тако чудесно исцељена, жена узвикну: Велики је Бог, кога исповеда овај страдалник!
Потом одсекоше главу светом Епимаху. И тако он предаде свету душу своју у руке Господу, за кога пострада.[5]
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
СПИРИДОНА и НИКОДИМА,
просфорника Печерских
 
СВАКА душа благословена јесте проста; у њој нема лукавства ни ласкања, јер је сасуд и обиталиште самога Бога. Стога и апостол говори: Што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами и премудре (1 Кор. 1, 27).
Броју тих изабраних припада и преподобни отац наш Спиридон. Овај блажени беше не из града него са села; он не беше научен књизи, и беше прост на речи, али не разумом духовним и делима богоугодним. Имајући у срцу свом страх Божији, који је почетак мудрости, он дође у манастир Печерски, и стаде водити суров монашки живот. He знајући да чита, он се поче учити књизи, мада већ беше у годинама; и цео Псалтир он научи напамет. И тако он ревносно рађаше на спасењу душе своје, да непрестано читаше Псалтир, и сваки дан га целог прочитаваше.
Тадашњи игуман Пимен постник, видећи да је Спиридон смирен и трудољубив, стално пребива у молитви и посту, и у свему је беспрекоран, одреди му богопријатно послушање: да пече хлеб, који се на Божанственој литургији приноси за тајну тела Христова, тојест просфоре. Блажени Спиридон, ступивши с радошћу у пекару, не остави пређашње подвиге своје и труд духовни, и стаде поверено му послушање вршити са сваком побожношћу и страхом Божјим. Знајући да је труд његових руку предпазначен за чисту и беспрекорну жртву, приношену јерејем, он га обављаше узносећи својим устима хвалу Богу: јер он, или секао дрва или месио тесто, свагда имађаше на језику свом псалме Давидове, тако да, по своме обичају, он сваки дан свршаваше цео Псалтир.
Једном, вршећи овај свој посао, блажени Спиридон запали пећ за печење просфора. Али пламен суну из пећи и захвати кров пекаре. Тада блажени узе своју мантију, затвори њоме вратанца на пећи, а на власеници својој завеза рукаве, па са њоме отрча на кладенац ио воду; накупивши је водом он се брзо врати и сазва братију да му помогну угасити пожар. А кад се братија слеже, угледаше чудесан призор: мантија којом блажени беше затворио вратанца на пећи, не беше дарнута огњем, и вода из власенице не беше истекла. Монаси брзо угасише пожар донесеном у власеници водом, и радосно прославише Бога.
Блажени Спиридон имађаше једног сатрудника, неког брата по имену Никодима. Он у свему беше једне мисли са преподобним Спиридоном, и подједнако се труђаше са њим и у молитви н у телесним радовима.
Ова два подвижника свето и богоугодно послужише тридесет и пет година у печењу просфоре, чисто и беспрекорно вршећи ово послушање. Стога, преставивши се у добром исповедању, они се насићују славом Божијом, коју гледају не у виду приношеног хлеба, него лице у лице.[6] Њиховим светим молитвама нека се и ми наситимо достојно хлеба живота, благодати и славе Христа Исуса, коме, са Богом Оцем и Светим Духом приличи част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ 9 МУЧЕНИКА
СТЕФАНА, ВАРНАВЕ, ТРОФИМА, ДОРИМЕДОНТА,
КОЗМЕ, ДАМЈАНА, САВЕ, ВАСЕ, АВРАМИЈА
и осталих са њима
 
СПОМЕН СВЕТОГ
НЕПОЗНАТОГ ИСПОВЕДНИКА[7]
 
СПОМЕН СВНТОГ НОВОМУЧЕНИКА
НИКОЛЕ ХИОСКОГ
 
УЧЕНИК Христов Никола родио се од побожних родитеља у селу Кириаху на острву Хиосу. Одмалена беше Никола пун страха Божијег, скроман, кротак, ћутљив, безазлен, послушан. Рано му отац умре и он остаде сироче. А кад му би двадесет година он оде у град Магнесију, и тамо учаше зидарски занат. Његов духовни отац, архимандрит, научи га много истинама хришћанске вере и постави чврсто на пут хришћанског живота. И Никола се свом душом одаде чудесном покајничком животу: молитви, посту, бдењу.
Врло често није ништа јео по два и три дана. Једном приликом молећи се пред светом иконом светог Јована Претече, он је целиваше и топлим сузама заливаше, и пун огњене љубави према Господу Христу, говораше: Светитељу Божји, као што теби глава би одсечена ради љубави Христове, тако удостој и мене да ми глава буде одсечена ради љубави Христове.
Међутим Турци, видећи у Николи доброг, вредног и лепог младића, решише да га на сваки начин привуку својој вери и потурче. Са том намером га и на суд изведоше. И покушаваху најпре да га на то приволе великим обећањима и ласкама. На све то Никола одговараше: Рођен сам од хришћанских родитеља, као хришћанин сам одгајен, и хришћанин сам; Христа се никад одрећи нећу; и хоћу да умрем као хришћанин. – Онда стадоше претити младом исповеднику разним мукама. А када и то не поможе, Турци га повалише и бездушно му ударише пет стотина батипа по табанима. Па га тако изранављеног и измученог бацише у тамницу; и ту му ноге у кладе ставише, и метнуше га у страшну мучилишну справу, звану тубруки.
Затим по други пут изведоше мученика на суд. И опет велика обећања од стране судија, и опет разноврсне ласке. И говораху младоме мученику. Чедо, сажали се на своју младост, на своју лепоту, на свој живот! He лишавај себе тих блага, него нас послушај: удостојићемо те велике части, даћемо ти злата и сребра, скупоцене хаљине, и усинићемо те! He пристанеш ли на то, ми ћемо те ставити на страшне муке и уморити најстрашнијом смрћу. – Мученик им одговори: Нити ваше ласке примам, нити ваша обећања сматрам за нешто, а не бојим се ни мука ни смрти. Хришћанин сам, и од љубави Христове нико ме и ништа не може раставити. Но имам један предлог за вас: пристаните најпре да вас крстим и начиним хришћанима, па онда чините са мном што год хоћете.
Ове речи страховито разјарише Турке, и они донесоше пресуду коју одмах спроведоше у дело: у тамници поставише на земљу велику даску начичкану клинцима, па поврх клинаца положише мученика; на груди и стомак ставише мученику огроман камен; око врата му стегоше синџир, а ноге му метнуше у тубруки. – А мученик Христов све то подношаше радујући се и славећи Бога. А Господ Христос, који је крепост и снага мученика, не остави слугу Свога без помоћи и утехе у таквој невољи. Јер у поноћи би страшан земљотрес, од кога камен спаде с мученикових груди, даска са клинцима се изломи, а мученик, Божјом помоћу, устаде без икакве повреде и ране, потпуно читав и здрав; а тамница се испуни неисказано дивним мирисом.
Када сутрадан Турци угледаше мученика потпуно читава и здрава и сазнадоше шта се догодило, они се постидеше, али се не уразумише. Напротив, они покушаше да новим мукама приморају светог мученика да се одрекне Христа. Забивши мученику нож у леђа, они га сиљаху да се одрекне Христа; но он не хте. Онда му забише други нож у врат, захтевајући то исто од њега; али он остаде непоколебљив. Најзад му забише и трећи нож, присиљујући га да се потурчи; но мученик свети одлучно одби. Тада стадоше бездушно бити Христовог јунака, а он трипута узвикну: Пресвета Богородице, помози ми! – Напослетку један агарјанин дохвати светог мученика за косу од главе и закла га као јагње.
Тако млади славни мученик добар рат одратова, веру одржа, спасоносни пут мучеништва заврши, и доби од Бога неувенљиви венац вечне славе, и то у двадесет трећој години свога живота, тридесет првог октобра, у подне, године 1754. А у тренутку када свети мученик Никола би заклан, густа тама паде и покри цело острво Хиос; a y тој свеопштој тами само мртво лице светог мученика сијаше као најсјајнија звезда. И та божанска светлост три дана и три ноћи обасјаваше свете мученикове мошти, које лежаху чуване на месту погибије. Гледајући ту светлост заблудели агарјани говораху да огањ сиђе с неба да сагори тело мучениково. To они узеше као повод, те избодоше и унаказише лице мучениково, које је блистало лепотом од божанске благодати. Но Господ Христос прослави мученика Свог не само небеском светлошћу, него и чудесним неисказаним миомиром, који испуњаваше ваздух све док свето тело његово лежаше на месту погибије. Најзад, после три дана Турци бацише свето тело светог мученика у море, да га хришћани не би узели и сахранили.
Светим молитвама светог мученика Твог, Господе, помилуј и спаси нас као благ и човекољубив. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЈАКОВА,
епископа Мигдонијског у Низибији[8]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
СЕЛЕВКА и СТРАТОНИКЕ
 
ОВИ свети мученици беху супрузи; пострадали мачем посечени; мироточиви.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПАИСА
 
ОВАЈ свети мученик пострада за Христа ударен каменом у главу.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
ДВАНАЕСТ ДЕВОЈАКА
 
ОВЕ свете мученице скончале обешене у ходнику са стубовима.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ГОРДИЈАНА
 
СВЕТИ Гордијан скончао мачем посечен.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЕПИМАХА ГРКА („РОМЕЈА“)
 
СВЕТИ мученик Епимах скончао мачевима искасапљен.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБЕ МАТЕРЕ НАШЕ
МАВРЕ
 
ПРЕПОДОБНА Мавра девојка подвизавала се у Цариграду у време Св. патријарха Нектарија (4. век), где основала манастир, у коме се и упокојила у петом столећу (око 436. године). У Цариград је она дошла из Картагене заједно са Светом Домником (која се слави 8. јануара).
 
СПОМЕН СВЕТИХ
ТРИЈУ МУЧЕНИКА МЕЛИТИНСКИХ
 
ОВИМ светим мученицима у Мелитини размрскаше кости и голенице; и тако они за Христа пострадаше.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АНАТОЛИЈА ПЕЧЕРСКОГ
 
КАО затворник подвизавао се у Кијево-Печерској обитељи. Свете мошти његове покоје се у Антонијевој пештери.
 
Молитвама Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас! Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Касније Византија названа Константинопољ = Цариград.
  2. Аргиропољ, сада Фундукли, предграђе Цариграда, близу Пере и Галате.
  3. У доњем Египту, недалеко од реке Нила.
  4. Ср. Јевр. 11, 37-38.
  5. Свети Епимах пострадао око 250 године.
  6. Упокојили се око половине дванаестог века. Свете мошти њихове почивају у Антонијевој пештери.
  7. О њему говори Блажени Теодорит Кирски у својој „Црквеној Историји“ да је живео и исповеднички се подвизавао у време цара Јулијана Отступника.
  8. Овај Св. Јаков би учесник Првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године. Спомен му 13. Јануара, где видети опширније о њему.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *