НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
29. ОКТОБАР
 
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ
АНАСТАСИЈЕ РИМЉАНКЕ
 
У ДАНЕ цара Декија и његовог сапрестолника Валеријана при градоначелнику Пробу, недалеко од Рима, у усамљеном и непознатом месту бејаше један мали женски мaнастир. У њему се подвизаваху неколико врлинских испосница; игуманија им беше Софија, стара по годинама и савршена у врлинама. У том манастиру бејаше блажена девојка Анастасија, родом из Рима, која у трећој години својој остаде без родитеља, и игуманија Софија је узе к себи у манастир. Ту је она одгаји и васпита и научи свима врлинама, тако да Анастасија превазилажаше све остале сестре у посту, подвизима, молитвама и свим осталим врлинама. Она беше веома лепа. Када напуни двадесет година, неки знатни грађани Римски, чувши за њену необичну лепоту, силно жељаху да је узму себи за жену. Али света девојка, сматрајући све за ђубре, уневести себе Христу, и чувајући своје девичанство ана My дан и ноћ служаше у молитвама.
Међутим ђаво много пута покушаваше да невесту Христову одврати од њеног равноангелног живота и привуче к свету, војујући против ње и телесном похотом и нечистим мислима и саблазнима лукавих уста и разним другим својим препреденостима. Али он у тој борби против ње ни најмање не успеваше, јер се у немоћну природу њену усељаваше сила Христова, која девичанским ногама потираше проклету главу пакленог звера. Но не могавши тим унутарњим и тајним војевањем победити неггобедиву невесту Христову, ђаво устаде јавно против ње, подигавши љуте мучитеље. Јер у то време настаде силно гоњење на хришћане, и ђаво нахушка неке незнабошце који непријатељеваху против хришћана, да Анастасију оклеветају пред градоначелником Пробом. И они, дошавши к незнабожном градоначелнику, стадоше му причати, како на једном забаченом месту међу неким убогим и безмужно живећим женама борави нека девојка Анастасија, којој по лепоти нема сличне у целоме Риму. Та девојка, говораху они не само неће да има мужа, него се руга нашем начину живота, подсмева се нашим боговима, верује у Распетога.
Чувши о лепоти Анастасијиној, градоначелник одмах посла слуге своје да је доведу. Дошавши к манастиру, слуге дуго не могаху да отворе манастирску капију; онда узеше секире да развале капију. Видећи шта се ради, испоснице се уплашише, па отворивши врата на супротној страни, побегоше из манастира. Игуманија пак Софија не пусти Анастасију, говорећи: Чедо моје, Анастасија, не плаши се, јер настаде време подвига. Ево, Женик твој Исус Христос хоће да те увенча: зато не желим да ти побегнеш из манастира; не желим да лишим мученичког венца тебе, бисер мој, коју сам од три године узела, васпитавала, и до овога часа као зеницу ока чувала.
Када војници развалише капију, пред њих изиђе игуманија Софија и упита их: Кога иштете, и шта захтевате? – Они одговорише: Старице, дај нам девицу Анастасију, коју ти код себе држиш, пошто је градоначелник Проб тражи. – Да, ја ћу вам је с радошћу дати, одговори Софија, само вас молим, господо, иричекајте два часа док је украсим, да би се допала господару вашем. – А слуге, сматрајући да игуманија хоће да је украси уобичајеним светским хаљинама и накитима, пристадоше да причекају. Међутим духовна мати Софија, желећи да своју кћер украси душевним лепотама, да би се допала Женику Небеском, узе је и уведе у цркву. И поставивши је пред олтар, она јој стаде с плачем говорити: Чедо моје, Анастасија, сада треба да самим делом покажеш своју усрдну љубав ка Господу; сада треба да до крви стојиш за возљубљеног Женика свог Христа, и да докажеш да си истинита невеста Његова. Стога те молим, мила кћери моја: не допусти да те превиспрени језик превари; не преласти се славом и поклонима сујетног света, нити се плаши привремених мука које ће ти издејствовати живот вечни. Ето, теби је отворен Жеников дворац! ето, теби је припремљен одар вечнога покоја! ето, теби је исплетен венац! ето, тебе већ зову на Јагњетову свадбу! Зато, иди к Њему с весељем! иди обагрена крвљу, као одевена свадбеним рухом! Молим те, чедо моје, пази на речи моје и опомени се трудова мојих и брига мојих око тебе, како те измалена одгајих и васпитах и сваковрсне напоре уложих, да бих те као чисту невесту извела пред Цара славе. Око једнога сам се трудила, за једно сам се молила, једноме сам те дан и ноћ учила: да се свим срцем и свом душом сјединиш са Господом занавек. Стога, кћери моја, не посрами сада пред Господом мене, матер своју, и не сведи пре времена у гроб старост моју. Јер, будем ли чула о теби ишта супротно љубави Христовој, одмах ће ме туга срушити, одмах ћу умрети. А будем ли чула да јуначки стојиш у љубави Христовој и да живот свој полажеш за Њега, онда ћу бити мајка која се весели због кћери своје, онда ће се рог мој узвисити као рог у једнорога, и старост моја бити помазана уљем новим.[1] Стога, кћери моја, немој штедети телесну лепоту своју, немој заволети привремени живот. А када те буду обасипали лукавим речима, ти не дај срцу своме да застрани у речи лукаве. Када те пак стану плашити мукама, ти говори: Страха се вашег нећу уплашити, нити ћу се збунити, јер је са мном Бог мој. Када те почну без милости тући, ти се немој уплашити оних који убијају тело а душе не могу убити. Буду ли тело твоје кидали и стругали, ти се радуј у страдањима својим, јер допуњујеш недостатак невоља Христових на телу свом (ср. Кол. 1, 24). Стану ли тело твоје сећи на комаде, ти се сети да ти је и коса на глави избројана од Господа, који ће сачувати све кости твоје, и ниједна се од њих неће сломити (ср. Мт. 10, 33, 21). Зажеле ли да ти главу одсеку, ти гледај на главу целе Цркве – Христа, који је слава твоја и подићи ће главу твоју (ср. Пс. 3, 4). He бој се, чедо моје, свирепог страдања, јер ће Женик твој невидљиво стати преда те, олакшаће ти патње, и избавиће те од тешких мука; и када застењеш, Он ће дати утеху; када изнемогнеш, Он ће те укрепити; када паднеш од рана, Он ће те подићи; када се љуто изранављена испуниш горчине, Он ће засладити срце твоје, и расхладити душу твоју, и неће одступити од тебе док те не отме из руку мучитеља и не уведе у небеске дворе Своје, и тамо сазове све Анђелске Силе и ликове свих Светих, и дарује ти блаженство, и као Своју невесту овенча те нераспадљивим венцем, и ти ћеш царовати заједно с Њим у вечној слави.
Анастасија одговори: Готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умрети, јер одавна су све жеље моје и сви уздаси моји уперени на то: да у доказ љубави моје према милом ми Господу, душу своју положим за Њега. И сада, пошто дође време да се испуни моја жеља, ја ћу с радошћу поћи пред мучитеља и исповедити свесвето име Бога мога. А ти, госпођо и мати моја, не бој се за мене, нити колебај због младости моје јер верујем Господу моме Исусу Христу, да ће Он укрепити мене, слушкињу Своју. Мила мати моја, моли и ти Њега, да ме Он не остави, и да не одступи од мене док имена Његовог ради не завршим подвиг мучеништва и нс посрамим врага који устаје на нас.
Док оне тако разговараху више од два часа, и опраштаху се, градоначелникове слуге се узнемирише, па уђоше у цркву и затекоше свете жене где умилно разговарају, теше једна другу и утврђују се у Господу. To њих силно разгњеви, и они дохватише Анастасију као вукови овцу, ставише јој ланце око врата, па је журно одвукоше у град и доведоше пред градоначелника. А она, телом стојећи пред њим, умом својим предстојаше Христу, Женику свом, и очима срца гледаше красоту Његову. Сви пак, видевши Анастасију, удивише се њеној лепоти, и смерном изгледу њеном, и благости лица њеног. Градоначелник јој се обрати речима: Каквог си рода; које си вере? и како ти је име? – Гледајући у земљу, светитељка одговори тихим гласом: Кћи сам једнога грађанина града Рима; васпитана сам у хришћанској вери; име ми је Анастасија. – Градоначелник рече: Ово име је необично код Римљана, и ја не знам шта значи Анастасија. – Светитељка одговори: Анастасија значи васкрсење, подигнуће, јер ме Бог подиже да говорим противу тебе док не савладам оца твог, Сатану.
Градоначелник на то рече: Девојко, одговарај ми кротко, да ме не би разјарила. Ето, ја штедим твоју младост, и не желим да погубим твоју лепоту; послушај ме као оца који ти саветује оно што је добро. Зашто си обманула себе штетним учењем хришћанским, и узалуд траћиш године своје, лишавајући себе лепог живљења и уживања, које богови дадоше људима на весеље? Каква је то радост, у тамном углу скривати такву лепоту, која се и великим кнезовима може допасти? Какво је то задовољство, избегавати људско друштво, и као звер живети усамљенички? Каква је корист добровољно предавати себе на муке и смрт за Распетога? Није ли боље поклонити се нашим бесмртним боговима, узети поштеног, благородног мужа, уживати у сластима, радовати се деци, живети у части и слави међу добрим људима, имати многа имања, злато и сребро, и не упропашћивати у крајњој беди и сиромаштву живот, дарован нам од богова за лепо уживање. Стога ти саветујем: приступи и поклони се боговима, и одмах ћеш имати мужа високородног, угледног, славног, и богатог, блиског царскоме престолу и веома моћног. Заједно са њим и ти ћеш уживати велико поштовање, и у све дане живота свога наслађиваћеш се сваким благом.
Света Анастасија, подигавши очи своје и погледавши у градоначелника, одговори на ове речи: Муж мој, и богатство моје, и живот мој, и весеље моје јесте Господ мој Исус Христос; од Њега ме нећеш одвратити својим саблажњивим речима; нећеш ме преварити као змија Еву; нећеш ми учинити слатком горку погибао вашу, и нећеш ме застрашивањем мукама одвојити од Господа мога, за кога сам готова умрети не једанпут но – о, кад би то могуће било – и сто пута!
Градоначелник нареди предстојећим слугама да је бију по лицу, говорећи: Тако ли ти одговараш светломе властелину? – Затим, желећи је посрамити, он нареди да јој поцепају одећу и нагу је изложе пред свима, а њу упита: Је ли ти пријатно, девојко, да стојиш обнажена пред очима свију? – Светитељка одговори: Безумниче, и бестидниче, и сваке нечистоте испуњени, ово није мој стид већ твој, јер Господ мој зна да сунце никада не виде наготе моје, а ти ме излажеш нагу очима толиких људи. Знај да си више посрамио себе него мене. Јер мене ће, ради овог стида, Женик мој покрити одећом славе, а тебе ће стид лица твога покрити занавек, и сада ће сваки разуман човек рећи: када градоначелник не би био бестидан и испуњен нечисте похоте, он не би обнажио девојачко тело на гледање свима. – А онима који је обнажише светитељка рече: Када обнажисте тело моје, када и разне справе за мучења спремисте за мене, зашто онда оклевате? Бијте, сеците, кидајте, ранама покријте обнажено тело моје, и крвљу сакријте срам мој! Ето, видите, ја сам готова на муке; и не надајте се да ћете што друго чути од мене сем да желим умрети за Христа мог.
Тада, по градоначелниковом наређењу, преподобна Анастасија би растегнута и привезана за четири стуба лицем к земљи; испод ње наложише ватру са смолом и сумпором, и мучише је одоздо огњем и смрдљивим димом, a no леђима је без милости бише моткама. Тако бијена, и димом морена, и огњем паљена, света Анастасија трпљаше, и место јечања говораше цео псалам Давидов: „Помилуј ме, Боже“ … И светитељка би дотле бијена док не малаксаше џелати бијући је. После тога је одвезаше од стубова и окидоше са ватре, па је привезаше за точак. И окрећући точак, све јој кости поломише и жиле покидаше. А она се мољаше Господу: Прибежиште моје и Заштитниче мој, не одступај од мене, јер душа моја изнемогава у болу, и кости су ми поломљене.
И тог часа силом Божјом точак стаде као укопан, и света мученица би невидљивом руком одрешена, и показа се целим телом читава и здрава. И сви присутни дивљаху се овом необичном чуду. И градоначелник могаше преко оваквог чуда уразумити се и познати истинитог Бога. Али га злоћа ослепи, и он стаде другим мукама мучити светитељку: он нареди да је обесе, па да јој ребра стружу и тело кидају. Она све то јуначки трпљаше и очи своје упираше к јединоме Богу, говорећи: Жениче мој, погледај на моје патње које Тебе ради подносим, и буди снисходљив према мени, непотребној слушкињи Твојој, да Ти буде пријатно проливање крви моје, и да не будем одбачена од лика светих мученица.
После тога она би скинута с дрвета, и градоначелник је упита: Анастасија, је ли ти добро сада? – Светитељка одговори: Врло добро! јер која ми мука није добра и пријатна за Онога кога љубим више него здравље и душу своју? – Градоначелиик продужи: Ако је теби добро трпетк муке за Распетога, ја ћу онда умножити таква добра теби. – И нареди градо начелник да јој бријачем одрежу дојке. Од силног истечења крви светитељка поче веома изнемогавати, и заиска воде да пије. Један од људи који тамо блиско стајаху, по имену Кирил, донесе воде и даде јој. А она, попивши мало, рече давшему јој: Нека те не мимоиђе награда од Господа, јер је Он рекао: Ко вас напоји чашом студене воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће му пропасти награда (Мк. 9, 41; Мт. 10, 42). – Градоначелник је упита: Је ли ти доста мука, или желиш да још будеш мучена? – Светитељка одговори: Чини што хоћеш; Бог мој силан је и да изнемогавајућу силу моју окрепи на велике муке и да сруши гордост твоју.
Мучитељ нареди да јој ишчупају нокте из прстију, затим да јој одсеку руке и ноге, па да јој нзбијају све зубе. Светитељка пак стаде поново нзнемогавати, и заиска воде, а из уста јој истицаше река крви. Споменути Кирил јој поново даде мало воде. Међутим мучитељ, видевши да Кирил напоји мученицу водом, и помисливши да је он хришћанин (што уствари он и беше), нареди да одмах буде посечен мачем. Будући посечен блажени Кирил отиде ка Господу да прими награду своју за чашу студене воде, којом он у име Христово напоји мученицу Христову. A светитељка, освеживши се водом, мало одахну, и мољаше се говорећи: Боже, Спаситељу мој, не остави ме!
Градоначелник нареди да јој одсеку језик. Светитељка на то рече: Безакони крвопијо, ако ми и језик одсечеш, али срце моје неће престати вапити ка Господу. А Господ ће несумњиво чути оне који My се ћутањем моле. – Слуга, узевши клешта, метну их у уста светој мученици, извуче јој језик и одсече. A народ стаде негодовати, грдећи и ружећи градоначелника због тако свирепог и нечовечног мучења. Градоначелник пак, бесан на народ, нареди да мученицу одведу ван града и да јој мачем одсеку чеону главу.
Тако света и славна великомученица Христова Анастасија доврши подвиг мучеништва. Свето пак тело њено би остављено без погреба на поједење птицама и зверињу, али Божјим промислом оно остаде нетакнуто. А када настаде ноћ, блаженој старици Софији јави се анђео и нареди јој да узме тело свете Анастасије, које је лежало у пољу ван града. Игуманија Софија узе чисто платно, изађе из манастира, али не знађаше куда да иде. Но помоливши се усрдно Богу она пође, и руковођена самим Богом дође до места где свето тело њене духовне кћери лежаше бачено. И она, с љубављу целивајући то свето тело и силним сузама га као водом купајући, говораше: Мила кћери моја, ја те у молитвеном тиховању и трудовима, у посту и молитвама васпитах; и у девичанству и целомудрију чувах; страху Божјем и светој љубави Његовој поучавах! Слатка кћери моја, ја те свагда састрадално руковођах, док се у теби не уобличи Христос! Благодарим ти што си послушала мене, убогу матер своју, и испунила жељу моју. Нисам се узалуд трудила око тебе, јер си предстала Женику свом у свадбеном руху беспрекорног девичанства свог, украсивши себе крвљу својом. Стога те молим сада, не као кћер већ као матер и госпођу моју, молитвама својим к Богу буди потпора старости мојој, и помињи ме блаженствујући с Господом. А када ми Он нареди да отидем из трулежног тела мог, ти умоли благост Његову, да милостив буде гресима мојим.
Плачући тако, она размишљаше шта да ради: бејаше сама, а притом и веома слабачка: једва је са штапом ишла, и није имала снаге нити да подигне ниги да понесе то свето тело, нити да га на том месту сахрани. Зато је силна туга обузе, и беше у недоумици шта да ради. И гле, по промислу Божјем, наиђоше нека два непозната јој човека, чесни по изгледу, добри по разговору, хришћани по вери. Затекавши старицу где плаче над телом, они јој помогоше: сабраше одсечене делове тела, руке и ноге (пошто оне тамо беху бачене из града) и свету главу, све то припојише телу, сваки део своме месту, обавише платном, и однеооше на једно чесно место; и тамо уз појање надгробних песама погребоше то скупоцено благо, славећи Оца и Сина и Светога Духа.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АВРАМИЈА ЗАТВОРНИКА
и братанице му МАРИЈЕ
 
БЛАЖЕНИ Аврамије беше син побожних родитеља. Од ране младости своје он с љубављу посећиваше цркву и с радошћу слушаше реч Божију и поучаваше се у њој. Волећи га веома, родитељи га тераху да ступи. у брак. Али он спочетка одбијаше; но затим, на непрекидно и силно наваљивање њихово он их, и против воље своје, послуша. Међутим, у седми дан после свадбе, када Аврамије сеђаше са невестом својом у ложници, изненада сину као светлост благодат Божја у срцу његовом, и он, никоме не рекавши ништа, тајно напусти кућу своју. Руковођен Богом, он изиђе из града[2] и на два потркалишта даљине обрете празну кућицу, настани се у њој радосна срца, и прионувши своме спасењу слављаше Бога. Међутим родитељи његови са сродницима силно туговаху за њим и тражаху га свуда. И по истеку седамдесет дана они га нађоше у келији где се моли Богу, и веома се зачудише. А блажени им рече: He чудите се, него прославите човекољупца Бога који ме избави од ништавног света; и молите Господа за мене, да до краја носим благи јарам којега ме Он удостоји; и оставите ме да из љубави к Богу живим овде у молитвеном самовању и тиховању и навикнем творити свету вољу Његову. – Родитељи, видевши непоколебљиву одлуку сина свог, рекоше: амин.
Блажени Аврамије замоли родитеље да га не узнемиравају својим посетама, па закључавши врата, остави мало прозорче кроз које примаше храну. И живљаше служећи Богу. И мисао блаженога просвети се благодаћу, и он напредоваше у врлинском животу, у великом уздржању, и смирености и целомудрију и љубави. И глас о њему пронесе се свуда; и сви који чуше долажаху да га виде и чују, јер се њему даде реч мудрости, разума и утехе.
Десет година после одласка блаженог Аврамија од куће умреше му родитељи и оставише му велико имање. Аврамије пак, не желећи да остави своју молитву и молитвено тиховање, замоли једног пријатеља да сво његово имање разда сиромасима. Поступивши тако он остаде без бриге: јер главна брига блаженога бејаше да му се ум не прилепи за земаљске ствари, и због тога он ништа не имађаше на земљи осим једне хаљине, власенице, крчага из кога је јео или пио, и рогоже на којој је спавао. И за све године свога иноковања он не промени своје правило, а проведе у монаштву педесет година са великим усрђем и љубављу к Богу.
Међу селима у околини града бејаше једно веома велико село, у коме сви, од малог до великог, беху незнабошци, и не налажаше се нико који би их могао обратити к Богу. И многи презвитери и ђакони, које је епископ те епархије слао тамо, не одвратише их од идолопоклоничке заблуде, јер они не могаху подносити тешкоће и муке које су им ови приређивали. А и многи монаси покушаваху не једном да обрате ове незнабошце, али не успевајући у томе они их напуштаху. Но једном приликом епископ, разговарајући са својим клирицима, сети се блаженог Аврамија и рече: у своме животу ја не видех таког човека, као Аврамија, савршеног у сваком делу добром и богоугодном. – Клирици му одговорише: Да, владико, он је слуга Божји и инок савршени. – Епископ им на то рече: Хоћу да га поставим за свештеника у оном незнабожачком селу, јер ће својим трпљењем и љубављу бити у стању орасположити срца њихова к себи и обратити их к Богу.
И одмах се епископ са клиром упути к блаженом Аврамију. Када дођоше код њега и поздравише се, епископ стаде говорити блаженоме о том незнабожачком селу, и мољаше га да иде тамо. Чувши то, Аврамије се веома ожалости и рече епископу: Опрости ми, свети оче, и остави ме да овде оплакујем грехе сво је, јер сам слаб и неподесан за тај посао. – Епископ му на то рече: Силом благодати Божије ти ћеш моћи извршити то; не лењи се за добро послушање. – Блажени одговори: Молим твоју светост, остави мене ништавна да оплакујем безакоња своја. – Епископ му рече: Ето, ти си оставио свет, и омрзнуо си све што је у свету, распео си себе, и извршио си све заповести Божје, али послушности немаш. – Чувши то, Аврамије горко заплака и рече: Ко сам ја? Смрдљива псина. И какав је мој живот, те ти такво мишљење имаш о мени? – Епископ одговори: Боравећи овде, ти спасаваш себе једнога, а тамо, уз помоћ благодати
Божје, ти ћеш спасти и обратити ка Господу многе. – Тада блажени плачући рече: Нека буце воља Божија! Послушности ради идем.
Тада епископ, извевши га из келије, уведе га у град, рукоположи га, и с великом радошћу посла га заједно са клиром у споменуто село. Путем блажени Аврамије се овако мољаше Богу: Благи Човекољупче, Ти видиш немоћ моју; пошљи ми у по моћ благодат Твоју, да се прослави пресвето име Твоје. – Дошавши у село и угледавши људе, овладане демонском обманом, где служе идолима, Аврамије јецајући плака горко. И подигавши очи своје к небу, рече: Једини без греха, Боже, не презри дела руку Твојих!
После тога преподобни Аврамије поручи оном свом блиском пријатељу, коме после смрти својих родитеља повери да његово имање разда сиромасима, да му од преосталог новца пошаље за зидање цркве. Пријатељ му одмах посла потребну своту новца. И блажени поче хитно зидати храм Божји, и за кратко време подиже дивну цркву, и украси је као лепу невесту. А док се црква зидала блажени Аврамије одлажаше и мољаше се Богу усред идола, ни с ким не говорећи ни речи. Када пак црква би подигнута и уређена, он у њој узнесе Господу са многим сузама овакву молитву: Господе, сабери расејане људе ове и уведи их у ову цркву; просвети очи ума њиховог, да би они познали Тебе, јединог благог и човекољубивог Бога.
Завршивши молитву он изађе из цркве, претури незнабожачки жртвеник и пообара све идоле. А незнабошци, видевши то, полетеше на њега као дивље звери, и бијући га истераше га из села. Међутим, он се ноћу врати у село; и ушавши у цркву он се с плачем и вапајем мољаше Богу, да спасе људе који пропадају. А кад свану, незнабошци га затекоше у цркви где се моли, и страховито се уплашише. Јер они сваки дан долажаху у цркву, не на молитву него да гледају њено благољепије и лепоту. А блажени Аврамије их мољаше, да познаду Бога; мећутим они га бијаху моткама као неку мртву кладу, па га повалише на земљу, везаше му конопац око врата и одвукоше изван села. И држећи да је већ умро, они га затрпаше камењем, и оставивши га отидоше. А он, једва жив, у поноћи дође к себи, и уставши стаде горко плакати и овако се молити Господу: Владико, зашто си презрео сузе моје и смирење моје? зашто си одвратио лице Своје од мене и презрео дело руку Твојих? Погледај сада, Господе, на слугу Твога, и услиши молитву моју, и укрепи ме, и ослободи слуге Твоје од ђаволских окова, и дај им да познаду Тебе, Јединог Истинитог Бога, јер нема другог Господа осим Тебе.
Затим Аврамије уђе у село, и ушавши у цркву стајаше певајући и молитву творећи. А кад свану, незнабошци опет дођоше, и угледавши га жива они се најпре препадоше, али га потом поново стадоше мучити: повалише га опет на земљу, везаше му уже око врата и вуцијаху га изван села. И тако страдаше блажени три године, као тврди камен вере трпећи бијен, гоњен, вучен, камењем затрпаван, гладан и жедан. Међутим, због свих тих мучења он се не разгњеви на њих, нити узропта, нити клону духом; и трпећи све, он се не подаде очајању, него напротив он се више разгореваше љубављу к Богу и сажаљењем према заблуделима; он мољаше и поучаваше старце као родитеље, млађе као браћу, и децу као чеда своја, злостављан и ружен од њих,
Једнога дана сабраше се сви житељи тога села, и задивљени животом Аврамија стадоше овако разговарати међу собом: Видите ли велико трпљење овога мужа? Видите ли неисказиву љубав његову према нама? Иако страховито злостављан од нас, он не отиде одавде, и никоме не рече прекорну реч, нити диже руке од нас, него све трпи са великом радошћу. Заиста, он нам је послат на живот од Бога, о коме он свагда говори, сведочећи да постоји небеско царство, рај, вечни живот. И истините су речи његове. Јер, када не би било тако, он не би трпео толика зла од нас. А и немоћ богова наших обелодањена је, јер га не могоше казнити кад их он обараше и разбијаше. Ваистину је он слуга Бога живога, и све што је рекао истина је. Стога хајде да поверујемо у Бога којега он проповеда.
И тако сви кренуше и једнодушно уђоше у цркву, вичући: Слава Богу Небескоме, који посла слугу Свога да нас спасе од ђавоље обмане. – А блажени угледавши их обрадова се веома великом радошћу и лице му засија као рујна зора. И отворивши уста своја он им рече: Опи моји, и браћо моја, и чеда! Ходите, одајмо хвалу Богу који просвети очи срца ваших, да бисте познали Њега и очистили се од идолске нечистоте. Верујте дакле од све душе живоме Богу, јер је Он Творац неба и земље и свега што је у њима и на њима, беспочетан, неисказан, непостижан, светлодавац, човекољубац, страшан и благ Господ. Верујте у Сина Његовог Јединородног, који је Његова премудрост, сила и воља, и у Пресветог Духа Његовог, који оживљује све и сва, и поверовавши добићете живот вечни. – На то све одговорише: Да, оче наш, и наставниче живота нашег, ми тако верујемо како нам ти говориш и учиш нас, и готови смо радити што нам ти наредиш.
Тада их блажени све, од мала до велика, око хиљаду душа, крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И после тога сваки дан читаше Божанско Писмо, учећи их и говорећи им о царству небесном, о рају, о паклу огњеном, о правди, о вери, о љубави. И они се показаше као добра земља, која прима добро семе и доноси род некада по сто, некада по шездесет, некада по тридесет. Тако они с великом ревношћу и приљежношћу и насладом слушаху његово учење и покораваху се његовим речима. И имајући блаженога пред својим очима као ангела Божја и повезавши се са њим свезом љубави, они слагаху у срцу свом његово свето учење.
Пошто они повероваше, блажени проведе међу њима годину дана, поучавајући их дан и ноћ речи Божјој. И видевши њихову љубав к Богу и чврсту веру, он намисли да их остави: јер њихова љубав према њему беше огромна и поштовање велико, па се бојаше да му се ум не привеже за нешто земаљско и он не поколеба у својим монашким подвизима. И уставши једном ноћу он се овако помоли Богу: Једини Безгрешни, Једини Свети који у светима почиваш, Једини Човекољупче и милосрдни Владико, Ти си просветио очи мисли ових људи и ослободио их од идолске обмане и даровао им познање Тебе, заштити их и сачувај до краја, Владатељу, и брани ово добро стадо Твоје, које си стекао великим човекољубљем Својим; огради их оградом благодати Твоје, и непрестано просвећуј срца њихова, да би, угодивши Теби, удостојили се Небесног Царства Твог. Заштити и мене немоћног и недостојног, и не упиши ми ово у грех, јер Ти, Свезнајући, знаш да Те љубим и за Тобом чезнем.ју свом дођоше к цркви, и иштући светитеља не нађоше га; и чудећи се хођаху као изгубљене овце; и са сузама призивајући по имену свога пастира, искаху га. И пошто га свуда тражише, и не обретоше, они се силно ожалостише, и одмах отидоше к епископу и испричаше му све. Чувши то, епископ се растужи и хитно посла многе на све стране да траже блаженога, особито због суза и молби стада његовог; и посланици га тражаху као скупоцен драги камен, али га не нађоше. Тада епископ са клиром оде у село, и видевши да су сви утврђени у вери и љубави Христовој, изабра из њихове средине достојне, постави их за презвитере и ђаконе, па пошто их благослови отиде.
Чувши све то, блажени Аврамије се обрадова од све душе, прослави Бога и рече: Чиме ћу ти узвратити, Владико мој благи, за све што си ми дао? Клањам се и прослављам Твоје промишљање! – Помоливши се тако, он радујући се оде у своју пређашњу келију. А начини поред ње још једну малу келију, и радујући се о Богу Спасу своме он се затвори у њој. Међутим ђаво, гледајући на подвиге Аврамијеве, пуцаше од мржње и стараше се на све могуће начине да сатре доброг војника Христовог. Желећи да га увуче у гордост, он једном дође к њему са славопојкама: јер када блажени стајаше у поноћи на молитви, изненада засија сунчана светлост у келији његовој, и чу се глас као од Бога: Аврамије, блажен си ти, блажен, јер нико међу људима не испуни вољу моју као ти.
Но блажени одмах познаде ђавољу обману, и подигавши глас свој рече: О, испуњени обмане и погибли! Нека злоћа твоја заједно с тобом погине! Ја сам човек грешан, али имам наду у благодат и помоћ Бога мог, и не бојим се тебе, нити ће ме уплашити твоји привиди. Моја је непобедива тврђава име Спаса мога Исуса Христа, кога заволех, и чијим ти именом забрањујем, псу нечисти, да то чиниш. – И тог тренутка ђаво ишчезе као дим.
После неколико дана, када се блажени мољаше ноћу, опет дође Сатана са секиром у рукама, и стаде разваљивати келију његову. И када разваљивање одмаче, ђаво громким гласом повика к другим ђаволима: Похитајте, пријатељи моји, похитајте брзо, да уђемо и да га удавимо! – А блажени рече: Сви ме народи опколише, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 10). – И Сатана одмах ишчезе, и келија остаде читава.
И опет након неколико дана, молећи се у поноћи, блажени виде где рогожа на којој стајаше гори, страховитим пламеном.
Наступивши на пламен он рече: На аспиду и на гују наступићу и згазићу лава и змаја[3] и сву силу вражију, ради имена Бога мог Исуса Христа који ми помаже. – Сатана побеже вичући громким гласом: Ја ћу те победити, злолики, јер сам измислио ново лукавство против тебе.
Једном када блажени јеђаше, ђаво опет уђе у његову келију, у виду младића, и приближивши се хтеде да му преврне на земљу посуду из које јеђаше. Приметивши то, блажени про дужи држати посуду и јеђаше ништа се не бојећи, а ђаво стајаше пред њим. Затим ђаво постави светњак са запаљеном свећом на њему и стаде громким гласом певати: Блажени су они којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (Пс. 118, 1). И ђаво до краја испева тај псалам. Светитељ пак ништа му не одговараше док не заврши са обедом. По завршеном обеду он се прекрсти и рече ђаволу: Псино нечиста, и триклета, и немоћна, и плашљива! Када знаш да су блажени они којима је пут чист, зашто их онда узнемираваш? Јер блажени су и преблажени сви који се надају на Бога и љубе Га од свег срца. – Ђаво одговори: Ја их узнемиравам, да би их победио; и приређиваћу им саблазни, да би их одвратио од сваког доброг дела. – Блажени му рече: Проклети! не било ти успеха, да ти савладаш и саблазниш кога од оних што се боје Бога. Ти односиш победу над себи сличнима, који су одступили од Бога по својој вољи: ти њих прелашћујеш и побећујеш, пошто нема Бога у њима; a од оних који љубе Бога ти ишчезаваш као дим од ветра: јер сама молитва њихова тебе прогони као што ветар разгони прашину. Жив је Господ мој, благословен вавек, слава и похвала моја; и ја се не бојим тебе, макар ти стајао овде читаву годину или више; нити ћу ишта учинити по твојој вољи, псу нечисти. Ја те не сматрам иизашта, као неку прецрклу псину. – Када блажени то изговори, ђаво тог часа ишчезе.
Након пет дана, када блажени завршаваше Полуноћницу, опет враг дође к њему, праћен тобож великом гомилом народа, и бацише кобајаги конопац на његову келију и вукући је довикиваху један другоме: Вргнимо је у јаму! – Видевши их блажени рече: Опколише ме као пчела саће, и угасише се као огаи, у трњу, али их именом Господњим разбих (Пс. 117, 12). – Сатана пак на то повика: Та ја већ не знам шта да радим. Ето, ти си ме у свему победио и сатро си силу моју не сматрајући ме низашта. Али ја те нећу оставити док те не савладам и не укротим. – Блажени му одговори: Да си проклет ти и сва дела твоја, Нечисти! а слава и поклоњење Владици нашем, Јединоме Светоме Богу, који чини те тебе сатиремо и исмевамо ми који Њега љубимо. Сазнај сада, бедниче и бестидниче, да се ми не бојимо ни тебе ни твојих привида.
Тако ђаво дуго времена вођаше борбу са светитељем, хотећи да га разним привидима уплаши, али не узможе победити јакога умом; напротив, светитељ га стално побеђиваше. Заволевши Бога од све душе, блажени напредоваше у великим подвизима и у љубави к Богу, и проводећи такав живот, он се удостоји благодати Божије, те га због тога ђаво не могаде победити. За све време његовог монаштва њему не прође ниједан дан без суза, нити се он кад насмеја, нити се зејтин дотаче његових уста, нити он уми лице своје, него тако живљаше као да сваки дан умираше.
Блажени Аврамије имађаше рођеног брата, у кога беше јединица кћер. Када јој умре отац, девојчица остаде сироче. Познаници је онда узеше и доведоше њеном стрицу, блаженоме Аврамију, а њој беше седам година. Блажени одреди да она борави у спољној келији, а сам пребиваше затворен у унутарњој. Измећу ових келија беху мала вратанца, кроз која он своју братаницу обучаваше Псалтиру и осталим књигама. И иноковаше с њим девојчица, подвизавајући се у посту и молитвама и у свима иночким подвизима и врлинама. Блажени се много пута са сузама мољаше Богу за њу, да оиа заволи Господа и да се не привеже за сујету земаљску. Јер отац јој беше оставио доста имања, за које светитељ нареди да се одмах разда сиротињи чим девојчицу доведоше к њему. А она мољаше свога чику говорећи: Оче, моли се Богу за мене, да се избавим од свих разноврсних замки ђаволских.
У иночком животу свом она се У свему угледаше на свога стрица; и старац се радоваше гледајући њене добре подвиге, сузе и смиреноумље, молитвено тиховање, кротост и љубав к Богу. И тако она двадесет година инокова с њим, као чиста овчица, као пречиста голубица. Но при крају двадесете године ђаво јој намести замку да је улови, те да бар на тај начин ожалости блаженог Аврамија и ум његов одвоји од Бога.
У то време бејаше неки монах, који само имађаше име монашко али не и подвиге. Он долажаше к светом Аврамију, тобож желећи добити поуке од њега. Видећи блажену Марију кроз вратанца, он се запали нечистом страшћу према њој; и жуђаше да разговара с њом, јер му се срце као пожар разбукта од луде љубави према њој. Тако њега раздираше та луда похота читаву годину, док он најзад, помогнут Сатаном, не отвори врата њене келије, и ушавши к њој заведе је и обешчасти. Но после учињеног греха, душу јој спопаде ужас, и она раздеравши хаљине своје бијаше себе по лицу, и од муке хоћаше да одузме себи живот. Јер она овако расуђиваше у себи: Ето, ја умрех душом и упропастих живот свој; монашки труд мој, и уздржање моје, и сузе моје одоше ниушта, јер ја Бога прогњевих, и саму себе погубих, и преподобног стрица мог у горку муку вргох. Исмејана сам ђаволом, рашта онда да даље живим ја бедница? О, тешко мени! шта учиних! О, тешко мени! У шта падох! Ја и не приметих како се помрачи разум мој, и како погибох! Некакав тамни мрак покри срце моје, и ја не знам шта да урадим и где да се сакријем. Куда да идем, у какву провалију да се бацим? Где је учење стрица мог преподобног, и где поучење пријатеља његовог Јефрема.[4] Јер они ми говораху: „Пази на себе, и чувај душу своју неоскрвљеном за Бесмртног Женика, јер је Женик твој свет и свечист“. И ја одсада нећу се усудити погледати на небо, јер сам умрла Богу и људима. Остати пак овде такође не могу, јер како ћу ја, пуна нечистоте грешница, опет почети разговарати са светим оцем овим? А ако се дрзнем, онда ће огањ, сукнувши кроз ова вратанца, сажећи мене. Боље ми је да отпутујем у неку другу земљу, где ме нико не познаје, јер пошто сам већ умрла, то мени већ нема више наде на спасење.
И Марија тог часа крену на пут и отпутова у други град; и изменивши свој спољашњи изглед одседе у гостопримници. А док се то догађаше с њом, блаженом Аврамију би овакво виђење. Виде он страшну и ужасно велику змију, одвратну по изгледу, страховито разјарену, где се привуче до његове келије, и нашавши голубицу прогута је, па се опет врати на своје место. – Пренувши се из сна, блаженог обузе силна туга, и плачући горко он говораше себи: Еда ли Сатана подиже гоњење на свету Цркву и многе одврати од вере, или ће настати раздор у Цркви? Помоливши се Господу он рече: Човекољупче и Свезналче Господе Ти једини разумеш ово виђење.
После два дана блажени Аврамије по други пут виде у виђењу ону исту змију: она изиђе из свога легла, допузи к њему у келију, и подвукавши главу своју под ноге његове препуче; и у утроби њеној обрсте се она голубица, он пружи руку своју и узе је живу и неповређену. – И пробудивши, се, блажени одмах неколико пута викну кроз вратанца самонахујућу с њим девицу, говорећи: Зашто си се ево већ други дан разлењила и не отвараш уста своја на славословље Богу? – Али одговора не би. Блажени отвори вратаица, и не нашавши своју братаницу разумеде да се виђење које он виде односи на њу, заплака и рече: О, тешко мени! вук дограби овчицу моју, и чедо је моје у ропству. – И са сузама он громким гласом говораше: Спаситељу целога света, врати овчицу Твоју Марију у тор живота, да не би старост моја сишла с тугом у ад. Господе. не презри мољење моје, него пошљи благодат Своју брзо, да је отме из уста змије.
Два дана по одласку Марије блажени виде ово виђење: и две године проведе Марија без свога стрица. А он се дан и ноћ мољаше Богу за њу. И након две године известише га неки где се Марија налази и како живи.[5] Светитељ умоли једнога свог познаника да отпутује у то место и тачно се обавести о њој. Послани отпутовавши обавести се о Марији, и виде је, па се врати и исприча блаженом Аврамију. Саслушавши његово казивање блажени се преобуче у војника, метну на своју главу велику и врло високу шубару, да би му прикрила лице, узе један дукат са собом, па усевши на коња, крену на пут. А када стиже у гостопримницу где пребиваше Марија, он осмехујући се рече гостионичару: Чуо сам, пријатељу, да ти овде имаш врло лепу девојку, покажи ми је да је се са слашћу нагледам. – А гостионичар, видећи седе власи његове, насмеја се у себи, јер је сматрао да он пита за њу са циљем блуда, и одговори му: Стварно ја имам такву девојку, и она је необично лепа. – И заиста Марија беше веома лепа. Тада старац весела лица рече гостионичару: Дозови ми је, да се данас провеселим.
Марија би позвана и дође к старцу. Када је светитељ угледа блуднички нагиздану, дође му да зарида. Али се уздржа да га она не би познала и побегла од њега. А када сеђаху и пијаху, поче је овај чудесни муж задиркивати, она пак уставши загрли га и стаде му љубити врат. Но док га љубљаше, она осети диван мирис који излажаше из његовог чистог и многим подвизима умртвљеног тела. Тада, опоменувши се првих дана свога уздржања, она уздахну, заплака се и рече: О, тешко мени! – Гостионичар је упита: Марија, већ је друга година откако си овде с нама, и ја никада не чух од тебе такву реч и уздисање. А сада шта то с тобом би? – Она одговори: Да сам пре две године умрла, била бих блажена. – Тада блажени Аврамије, да га Марија не би познала, рече јој грубим гласом: Ти се сада опомену својих грехова када си дошла к мени. – И извадивши дукат даде га гостионичару и рече: Пријатељу, спреми нам добру вечеру, да се ове ноћи провеселимо са овом девицом. Ја сам ради ње дошао из далека.
О, колико богомудрости у светом старцу! колико духовног разума! колико смирене снисходљивости! Он, који у току педесет година монаштва свог никада није хлеба јео до сита нити воде пио до миле воље, сада једе месо и пије вино, да би спасао пропалу душу. Такоме расуђењу овог блаженог оца, и великодушности, и мудрој снисходљивости дивљаху се чинови светих Анђела на небесима. Он јеђаше месо и пијаше вино, да би пропалу душу избавио од греховне прљавштине. О, премудрост премудрих! О, разум разумних!
По завршетку вечере и весеља, Марија му рече: Господине, хајдмо у собу да тамо спавамо. – Он одговори: Хајдмо! – А кад уђоше у собу, Аврамије виде широк кревет, раскошно намештен, седе на њега и рече Марији: Закључај врата, па дођи и изуј ме. – Она закључа врата, и приђе му. Он јој рече: Приђи ми ближе. – А кад она то учини, он је ухвати, стеже је чврсто да не побегне, и пољуби је. Па скиде с главе своју војничку шубару, расплака се и рече јој: Чедо моје Марија, зар ме не познајеш? Нисам ли те ја васпитао? Шта се то догоди с тобом, чедо моје? Ко те погуби? Где је твој ангелски образ који си добила од мене, чедо моје? Где је уздржање твоје и сузни плач твој? Где је твоје молитвено бдење и на земљи лежање? Ти као да си са небеске висине сишла у провалију! О, чедо моје, зашто ми ниси казала када си сагрешила, да бих ја узео на себе покајање за тебе, заједно са милим ми Јефремом? Зашто си тако поступила, и зашто си ме уцвелила и у тако ужасну тугу бацила? Ко је без греха сем Бога јединога?
Слушајући то, Марија бејаше у његовим рукама као бездахни камен, у исто време и бојећи се и стидећи се. А блажени продужи говорити: Ти ми не одговараш, чедо моје Марија? мени ли не одговараш, срце моје? Нисам ли због тебе дошао овамо, о, чедо моје? Ја ћу одговарати за тебе у дан Суда. Ја ћу узети на себе покајање за грехе твоје.
Тако је он до поноћи плачући мољаше и саветоваше. A она, умиривши се мало, рече му плачући: Од стида не могу да погледам у тебе; и како се могу молити Богу када сам оскрнављена нечистим делима? – А он јој на то рече: Нека грех твој буде на мени, чедо; нека Бог иште грех твој од руку мојих, само ме ти послушај, и хајде да идемо, и ти се поново затвори у својој келији. За тебе моли Бога и Јефрем. О, чедо моје, смилуј се на старост моју, преклињем те, животе мој, хајде са мном. – Она му одговори: Ако си уверен да се ја могу покајати и да ће Бог примити моју молитву, онда ћу ја поћи, и припашћу твоме преподобију, и целиваћу стопе светих ногу твојих што си се тако сажалио на мене, и дошао овамо са циљем да ме изведеш из ове погане прљавштине. – И положивши главу своју на ноге његове, она сву ноћ плакаше и говораше: Чиме ћу ти узвратити за све ово? – А када свану, он јој рече: Чедо, устани да идемо – Марија му на то рече: Ја овде имам мало злата и хаљина; шта ћеш урадити са тим? – Блажени одговори: Све то остави овде, јер је то непоштена имовина.
И уставши они кренуше одмах. Посадивши Марију на коња, преподобни Аврамије иђаше напред водећи коња. Он иђаше радујући се; као пастир када нађе залуталу овцу и с радошћу је дигне на раме своје (ср. Лк. 15, 4-5), тако и блажени Аврамије иђаше радосна срца. А када стиже у своје обиталиште, он затвори Марију у унутрашњој келији у којој се он раније подвизаваше, а сам се настани у спољашњој келији. Марија, у грубој власеници, са смирењем и плачем, уздржањем и кротошћу монахујући усрдно и призивајући Бога у помоћ, кајаше се са великом ревношћу. А покајање њено и молитва њена беху такви, да наше покајање према њеном покајању није друго до сенка, и наша молитва према њеној молитви не преставља ништа. И милосрдни Бог, који не жели да ико погине него да сви дођу у покајање, смилова се на истински покајавшу се слушкињу своју и опрости јој грехе њене. У знак тога опроштења Он јој дарова благодат да исцељује долазнике.
Блажени пак Аврамије поживе још десет година; и гледајући Маријино велико покајање, и сузе, и постове, и трудове, и усрдне к Богу молитве, утешаваше се и слављаше Бога. Потом оконча о Господу, и то када му беше седамдесет година.[6] У час пак његовог престављења сабра се малтене сав град, и сваки с усрђем приступаше к чесном телу његовом, а болесници добијаху исцељење.
Христова пак овчица Марија, после престављења свога стрица, поживе пет година У великом уздржању, дан и ноћ молећи Бога са сузама. И житељи тамошњи, пролазећи туда ноћу, много пута чујаху њен плач и безмерно ридање, и заустављајући се дивљаху се и прослављаху Бога. На тај начин покајавши се истински, и угодивши Богу, блажена се Марија престави у миру. И сада, после усрдних плакања, она се са светима радосно весели о Господу, коме слава вавек. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АВРАМИЈА РОСТОВСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ отац Аврамије беше син благочестивих родитеља. У младости својој он остави своје родитеље и сав светски метеж, узе крст свој и последова Христу кога од свег срца заволе. Поставши монах, он начини од себе чисто обиталиште Светога Духа: јер тело своје он потчини духу, и умртвивши га многим трудовима савлада страсти, и будући у телу он вођаше живот сличан животу бестелесних ангела. Због тога он постаде старешина монасима и светлост свету који обогати својим чудесима, јер благодаћу Христовом он исцељаваше телесне и душевне неисцељиве болести и страсти.
У његово време у Ростову[7] још не беху сви примили свето крштење и остајаху незнабошци: Чудски крај града клањао се каменом идолу Велесу.[8] Нечисти дух који обитаваше у идолу навођаше страх на све, и хришћани се бојаху да пролазе у близини идола. Преподобни Аврамије гораше од ревности да у Ростову искорени остатке незнабоштва. Он мољаше Бога да му подари силу и благодат Светога Духа да разбије идола; али молитва његова не би дуго услишена.
Једном преподобни Аврамије, у тузи и недоумици, сеђаше у близини идола. И одједном угледа он благољепног старца где иде к њему. Аврамије устаде и похита му у сусрет. Пошто се поздравише и благословише, преподобни упита старца: Откуда идеш, оче; из које си земље? – Ја сам, оче, родом из Цариграда; у вашој земљи сам дошљак и богомољни путник. Но реци ми, оче, зашто седиш у тузи близу тог идола Велеса? – Молим Господа Бога, одговори Аврамије, да ми да силе да разбијем идола, али Господ не гледа моје молитве, и ево ја седим тужан. – Ако хоћеш, оче, да добијеш што желиш, рече Аврамију старац, онда иди у Цариград, пронађи дом Јована Богослова, и биће ти жеља испуњена. – Преподобни Аврамије се ожалости због далеког пута, али му старац рече: Господ Бог скратиће твој пут.
Блажени Аврамије, испунивши се Светога Духа, узе благослов од старца и крену на пут заборавивши на његову даљину. А када преподобни Аврамије изађе из града и пређе реку Ипшу,[9] њега срете непознати човек који својим изгледом уливаше страх, скоро сасвим без косе на глави, са великом округлом брадом, лица благог и светлог, сав прекрасан; у руци имађаше трску. Блажени Аврамије му се поклони. Непознати упита: Куда идеш, старче? – Идем да пронађем дом Јована Богослова, одговори Аврамије. – Непознати рече: Приђи старче, узми ову моју трску, па се врати натраг, отиди к идолу Велесу, удари га трском у име Јована Богослова, и бедник ће се срушити у прах. – Са тим речима непознати постаде невидљив.
Блаженом Аврамију би јасно да је то био свети Јован Богослов. Обузет страхом и радошћу он се врати натраг, приђе идолу, удари га трском у име Јована Богослова, и идол се тог тренутка претвори у прах.
Ha месту где преподобни Аврамије срете светога старца, он подиже цркву у име светог Јована Богослова,[10] а тако где се налазио идол Велес, преподобни, са благословом епископа, сагради малу цркву У име Богојављења Господња, устроји поред ње келије, сабра монахе и основа општежиће.[11]
Многа зла претрпе преподобни Аврамије од незнабожаца. Једном хтедоше они да разруше светињу и да спале манастир, али им Бог не допусти то због молитава и трпљења преподобнога. Ипак после не много времена преподобни Аврамије својим учењем и трпљењем приведе све незнабошце Христу: крсти их све, од мала до велика, и стадоше ходити к цркви на службе Божије. Преподобни Аврамије утврђиваше им срца у вери чигањем из свештених књига и духовним поукама. Многи младићи остављаху домове својих родитеља, тајно долажаху к преподо бноме и примаху монаштво. Тако се увећаваше братија, коју преподобни поучаваше речи Божјој. Тада преподобни подиже велику цркву, украси је дивним иконама, снабде светим књигама, и заведе благољепно пјеније. И кнезови Ростовски заволеше угодника Божјег Аврамија и братију његову, и стадоше давати многа имања на изградњу манастира и потребу братије.
Видећи напредак и процват манастира, епископ Ростовски у договору са кнезовима произведе преподобног Аврамија за архимандрита. Од тога времена преподобни се стаде још усрдније подвизавати, труд труду додавати, и све врлине своје појачавати. Он беше пример свима, одликујући се смирењем, и показујући нелицемерну љубав према свакоме долазнику.
Праисконски ненавидник добра ђаво, не остави преподобнога на миру, окоми се на њега и чињаше му пакости дан и ноћ. Али, ограђен Христовом благодаћу и крсним знаком, Аврамије га се не бојаше. Међутим, једном приликом, када преподобни Аврамије у својој келији пред светом литургијом, прочитавши прописане Молитве за свето Причешће, хтеде умити руке пред одлазак у цркву, ђаво уђе у умиваоницу, да би напакостио преподобноме. Схвативши лукавство вражије, преподобни узе часни крст, положи га поврх сасуда, огради сасуд крсним знаком, и тако остави дуго време не дотичући га се. И ђаво, паљен силом светога крста, мучаше се и не могаше изаћи из сасуда. У то време кнезови Ростовски по обичају свом дођоше у манастир да се помоле Богу и узму благослов од преподобног Аврамија, и уђоше у келију преподобнога. Али светога старца не беше у келији. У то време он перијаше власенице своје братије. Чувши за долазак кнезова, преподобни похита у своју келију да их благослови. Међутим кнезови, очекујући у келији преподобнога, приметише сасуд са часним крстом поврх њега и беху у недоумици шта то може да значи. Један од кнезова узе крст са сасуда да себе благослови њиме, и тог тренутка ђаво изиђе из сасуда, као црн и смрдљив дим, те се сви присутни уплашише. Када се преподобни приближи келији, нечисти дух га срете и стаде га ружити и претити му: Бедниче, ти си учинио да ја будем мучен силом невидљивог Бога и паљен силом крста, али ћу ти и ја ускоро приредити муку и победити те: бацићу клевету на тебе, предаћу те на муке и поругу: бићеш посађен на шарену магарицу без седла и обувен у женске црвене ципелице. И много штошта друго претрпећеш као што и ја претрпех од тебе. – Преподобни се прекрсти, и ђаво тог тренутка ишчезе. Ушавши у келију, преподобни удостоји кнезове благослова, поучи их и отпусти с миром.
После неког времена, желећи да се освети преподобноме, ђаво се претвори у војника, оде к великоме кнезу у Владимир и стаде страшно оптуживати Аврамија. Господару, говораше ђаво великоме кнезу, у твојој држави, у граду Ростову, има неки монах Аврамије, волх, који се прави смирен и свет, a уствари вара људе. Он пронађе у земљи силно благо, огроман бакарни суд, и у њему мноштво злата, златних појасева и ланаца, и врло много сребра и других драгоцености. Вредност тога блага се просто не може оценити. Тим благом он манастир подиже, велику цркву сагради, а тебе не обавести, иако све то благо припада твоме величанству.
Велики кнез се запали гњевом на преподобног и посла по њега једног опаког војника, наредивши му да Аврамија, не говорећи му ни речи, одмах доведе онаквог каквог га затекне. У то време преподобни Аврамије стајаше на молитви у келији само у власеници и без обуће. Опаки војник изненада бану к њему, и без икакве милости дохвати га, не давши ни да се обуче, ни да се одене, посади на коња и јурну ка граду Владимиру. Схвативши да је посреди вражија освета, преподобни се не уплаши него благодараше Бога. На другој страни Ростовског језера они набасаше на човека који је орао са шареном магарицом и држао у руци црвене женске ципеле. Војник посади преподобнога на магарицу, навуче му на ноге женске ципеле, и на најбржи начин предаде га таквог великоме кнезу.
Велики кнез нареди да и оног војника тужиоца доведу пред њега. Тобожњи војник, а уствари прерушени ђаво, понављаше оне исте речи оптужбе против преподобнога односно пронађеног блага. Преподобни, чувши то, подиже руке к небу и запрети духу зломе силом Господа нашег Исуса Христа, говорећи: Запрећујем ти именом Господа нашег Исуса Христа, кажи ми ко си ти што ме тако клеветаш? – Ђаво уздрхта и рече: Ја сам ђаво, који од искони мрзим добро у роду људском, нарочито у монаха који се боје Бога. Видиш ли, старче, да сам учинио оно што сам ти рекао, зато што си ме мучио у убогом сасуду твом. – Рекавши то, ђаво моментално ишчезе.
Велики кнез, видећи ђавољу прелест, и поруганог светог оца пред собом, страховито се уплаши као и сви присутни. И стаде кнез молити преподобнога за опроштај и кроз сузе говораше: Оче, ја сам виновник твог принудног доласка овде; ја сам те љуто увредио. Опрости ми, оче, све чиме сам те разгњевио. Враг помрачи срце моје, оче, и изазва у мени јарост против тебе и вргну ме у грех. – Старац рече: Господ нека ти опрости, господару, јер је то дело древнога врага, ђавола; па се стога, господару, немој чудити овоме: одискони ратујући против људи, он је особито навикао да пакости онима који се боје Бога.
Кнез, видећи смиреност преподобнога и његове тихе и кротке речи, као да старца није снашло никакво зло, одаде му велику почаст и поклони његовом манастиру многа имања, па га отпусти с миром.
Преподобни поживе много година у своме манастиру у великој смирености, додајући труд на труд, па с миром отиде ка Господу, кога из млада заволе.[12]
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
АНЕ,
која се подвизавала под мушким именом
ЈЕФИМИЈАН
 
ПРЕПОДОБНА Ана роди се у Византији;[13] отац јој беше благочестиви ђакон Влахернске цркве Пресвете Богородице, Оставши рано без родитеља, њу сироче одгаји њена баба. Када Ана одрасте, баба се постара и удаде је, премда Ана то желела није. У то време са горе Олимпа[14] дође рођак њенога оца монах, врло велики испосник и прозорљивац, коме Лав Иконоборац[15] беше одрезао језик, али без обзира на то овај говораше слободно и без сметње. A кад угледа своју рођаку Ану, он зажали што је удата и рече:
Зашто сте удали Ану која је одређена за испосничке подвиге и трудове? – И рекавши то он је благослови, и отпутова.
После нешто година сконча безакони цар Лав, и на царски престо ступише православни и благочестиви цареви Константин и Ирина.[16] Они пожелеше да виде споменутог подвижника с Олимпа, да би од њега добили благослов и потребне савете.[17] За време овог боравка свог у Цариграду он се поново виде са својом рођаком Аном, и рече јој: Буди храбра и јуначна, чедо, јер су многе невоље праведнима; знај и то, да ће муж твој умрети скоро, али пошто будеш родила дете.
Пророчанство преподобнога се испуни: Ана роди дете, и док оно беше још врло мало муж њен занеможе. У то време Ана беше на путу да роди и друго дете. Но након шест месеци од зачећа другог детета умре јој муж. Оплакавши мужа и сахранивши га, Ана даде прво дете своје, које већ беше одојила, једном рођаку свом, да се стара о њему; а сама се предаде великим тајним подвизима, и мољаше се по разним црквама. Проводећи такав живот она роди друго дете. У то време дође опет у Цариград онај прозорљиви Олимпијски подвижник. Видевши га Ана припаде к ногама његовим и замоли за благослов. Старац је благослови, и рече јој: Јачај у Господу! – Затим је упита: А где ти је дете? – Ана одговори: Једно је код брата твог и у Богу добротвора мог, а друго је код мене. – Рекавши то, Ана стаде јецати и жалити се на тегобе свога живота. – И с горким плачем говораше му: Помоли се, чесни оче, за децу моју. – На то старац рече: Њима нису потребне молитве. – Ове речи тешко падоше Ани, и она уздахнувши из дна душе рече: О, тешко мени грепшици, шта ли се све има десити са мном? – Старац јој рече: He рекох ли ти раније, чедо, да су многе невоље праведнима. Треба бити храбар и трпети, јер ако не претрпимо невоље и искушења, не можемо се спасти. Тако је угодно Богу. – Ана онда упита: Да ли би, господару мој, било угодно Господу Христу да дечицу моју малу узме у небески живот? – Старац одговори: Добро си рекла, чедо; Господ ће их заиста брзо узети к себи.
Тада Ана, заблагодаривши Богу како ваља, припаде к ногама светога старца, доби од њега молитву и благослов, и оде од њега умирена. Убрзо затим испуни се предсказање Олимпијског старца: оба детета Анина отидоше ка Господу; и Ана про ли много суза за њима. Онда све имање своје раздаде сиротињи, и обилажаше цркве молећи се усрдно, припаљујући кандила пред светим иконама и целивајући их. Најзад сревши једног доброг монаха – старца са Олимпа, она на једном скривеном месту прими од њега монашки постриг и постаде монахиња, али обуче на се мушку монашку одећу, и кришом да нико не зна оде на Олимп. Стигавши тамо до једног општежићног манастира, она стаде молити вратара да је пусти до игумана. Вратар обавести игумана, и овај је позва к себи. Ана се баци пред ноге његове и замоли га за уобичајени благослов. Пошто је благослови, игуман је подиже и упита: Зашто си дошао к нама, брате? (игуман је држао да пред собом има евнуха); и како ти је име? – Ана одговори: Дошао сам овде, свети оче, због мноштва грехова мојих, да у молитвеном подвижничком тиховању и чистоти проведем остало време живота свога, еда бих и ја посве недостојан нашао милост у Бога на дан суда. Име ми је Јефимијан, а бејах евнух на царском двору. – Игуман јој рече: Чедо, ако ти стварно имаш такву мисао у срцу свом и желиш спасење души својој, онда бегај од говорљивости и страсти, јер је природа евнуха склона страсним помислима.
Рекавши то старац сатвори уобичајену молитву и причисли Ану братији општежића. Од тада блажена Ана се стаде усрдно подвизавати у свима врлинама, нарочито у смирености, и толико много напредоваше, да постаде образац и пример сваке врлине за све монахе у општежићу.
Међутим служитељ преподобне Ане, кога она беше оставила да коначно уреди њене домаће послове, пошто то уради, крете да пронађе своју госпођу. И сревши онога монаха што постриже блажену Ану, он га стаде распитивати да ли зна где се налази његова госпођа, која остави све земаљско и иште небеско. Монах одговори: Што ми је познато о њој, нећу сакрити: она од мене прими монашки постриг, и обуче се у мушко монашко одело; али где се сада налази, не знам. Међутим начуо сам да је примљена у братство једног од Олимпијских манастира. Стога хајдмо заједно до тог манастира да се распитамо за твоју госпођу.
Дошавши до тог манастира, они распиташе вратара, и сазнадоше од њега да се преподобна налази ту, у манастиру. И замолише га да јој јави да је они траже. Када преподобна чу, она изађе к њима. Тада монах што је постриже, указујући на њеног служитеља, рече јој: Ево верног слуге твог који је много пропатио тражећи те. Него ако хоћеш, хајдмо у наш манастир. – Преподобна чувши то, оде к игуману и замоли од њега благослов и од остале братије, и добивши благослов, она оде у други манастир са монахом и својим слугом. Ту се она дуго време неуморно труђаше и подвизаваше. И Бог је удостоји дара чудотворства. И света подвижница чињаше безбројна чудеса. Глас о њеним чудесима разнесе се на све стране, и многи световњаци Долажаху у манастир да постану монаси, али манастир беше тескобан да прими толике желатеље. Зато игуман манастира, подстакнут Богом, обавести писмом тадашњег патријарха Цариградског, светог Тарасија,[18] о чудесима монаха Јефтимијана, јављајући му да та чудеса привлаче у манастир огромно мноштво људи који хоће да се монаше и да монахују у манастиру, али манастир је мали и тескобан да их смести. Патријарх осети божанску намеру игуманову, и подари му пространо место са наређењем да на њему подигне велики и простран манастир. Такав манастир би убрзо из темеља подигнут. Блажена се Ана настани у њему и продужи своје богоугодне подвиге на спасење многих. А слава њена брујаше све више и више. Али и у тој слави блажену Ану не мимоиђоше невоље. Њу снађе велика невоља од једног по изгледу монаха, али по делима пријатеља злурадог ђавола. Он обљуби једну девојку, а разгласи да је тај грех учинио Јефтимијан. Света Ана мирно подношаше ову клевету, ниушта је не сматрајући. Но у одбрану свете Ане ступи једна богољубива жена. Чувши за гадну клевету бесрамног монаха, она му рече: Пази, брате, да се овај евнух кога ти клеветаш не покаже света девственица, и ти настрадаш за грехе своје, јер си достојан огња пакленога што срамотиш ову невину бестрасницу.
Но покварени монах и даље клеветаше преподобну Ану, док се, по вољи Божјој, не обелодани, да се под видом монаха Јевтимијана подвизава блажена жена. А несрећни клеветник – монах, отишавши у свој завичај би осуђен на смрт и обешен за убиство које је био извршио пре но што је постао монах.
Света пак Ана, не желећи да тајна њена буде позната многима, побеже одатле са два монаха, Евстатијем и Неофитом, у једну пустињу. Нашавши тамо једну запуштену цркву, она се настани ту са ова два монаха. Одатле блажена Ана пређе у крајеве Исагматске,[19] где се она и надаље ревносно подвизаваше, дајући свима исцељење и чинећи чудеса, док је Господ не позва у небеске обитељи. Тако, провевши живот свето и богоугодно, она отиде к Богу, кога из младости заволе.[20]
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
МЕЛИТИНЕ
 
СBETA Мелитина, пошто беше хришћанка, би изведена пред обласног кнеза. Најпре је тукоше по лицу; затим је потпуно скидоше нагу, и тако исмевана ради Христа она стајаше као победница усред суднице много часова. Тако стојећи нага, она се наруга кнезу и свима идолима његовим, јер блажена мученица бешчешће које примаше ради Христа, сматраше за част. Затим би стављена на разноврсне муке, али благодаћу Божјом остаде неповређена. Најзад би избодена мачевима, и тако предаде душу своју у руке Божије.
 
СПOMEH СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ТИМОТЕЈА ЕСФИГМЕНСКОГ
 
СВЕТИ преподобномученик Тимотеј беше сељанин из села Кисани, у Тракији. Прво његово име, које он доби на светом крштењу, беше Трандафил. Када постаде зрео човек он ступи у брак, и у браку доби две кћери. Богоугодан и миран живот ове срећне породице изазва завист у злобног врага и он скроји план да разори овај сложни брак. У том циљу он запали сладострашћем срце једног муслимана према Трандафиловој жени, те је овај насилу оте од Трандафила, преведе је у муслиманску веру, и смести у свој харем.
Скрхан болом због погибли своје жене, лишене вечних блага, добри Трандафил се стаде усрдно молити свевишњем Творцу, да погинулу душу обрати к светлости дознања истине. У исто време Трандафил се бојаше за своје кћери да и њих не снађе што и њихову мајку, па их зато смести код својих сродника. Туга за вољеном женом притискиваше јадног Трандафила, и он се реши да своју жену на сваки начин ишчупа из руку врага. Зато он, поред усрдне молитве Господу, стаде преко других тајно саветовати своју жену да напусти муслиманску веру, јер јој за отпадништво од православне вере предстоје вечне муке. Свесрдне молитве Трандафилове бише услишене Богом, и Он стави у срце отпаднице мисао благу, те она ускоро осети одвратност према муслиманској вери, покаја се за свој пад и реши да се врати хришћанској вери. Али знајући да је њој самој врло тешко да се ишчупа из канџи отмичара, она предложи Трандафилу да он притворно прими муслиманску веру, па да онда њу преко суда тражи од отмичара, јер јој је немогуће да се она на други начин ослободи из харема. А када она буде ослобођена, они су онда дужни оставити свет и отићи: он у Свету Гору, и тамо се замонашити и молити Бога и искати опроштај за свој невољни пад; а она у женски манастир, где ће, као и он, покајањем видати своје ране.
Чувши овакав предлог своје жене, Трандафил се реши да ради њеног спасења од погибли испуни жељу њену, угледајући се у томе на светог апостола Павла, који је ради спасења браће сам желео бити одлучен од Христа. И он, положивши наду на Бога, оде у судницу, и тамо изјави своју жељу да прими муслиманску веру, али под условом да му буде враћена његова жена. Жеља Трандафилова би одмах испуњена: Трандафила преведоше у муслиманску веру, и после извршеног обрезања над њим, вратише му жену.
Добивши жену, Трандафил се прављаше како тобож држи мухамедански закон, а уствари он и његова жена тајно исповедаху хришћанску веру и испуњаваху све црквене требе. Но иако то они добро кријаху, ипак су их Турци подозревали и стали их будно уходити. Трандафилу постаде јасно да им је немогуће надаље остати у муслиманској средини, зато своје кћери повери рођацима, па опростивши се с њима, он тајно са женом отпутова у град Енос; а одатле у Кидонију где своју жену остави у женском манастиру, а сам пође У Свету Гору Атонску.
По доласку у Свету Гору Трандафил ступи у братство Лавре преподобног Атанасија. Ту се он с ревношћу подвизаваше у монашким подвизима, И тајно проливаше горке сузе, просећи милосрдног Господа да му опрости невољни грех. Игуман, видећи његову ревност У упражњавању врлина, постриже га у монаштво са именом Тимотеј. Примивши ангелски лик, Тимотеј прилагаше труд труду, и У лаврском братству беше као анђео. украшавајући себе незлобивошћу и дубоком смиреношћу. Налагана му послушања он вршаше са особитим усрђем. И тако проведе он у Лаври око седам година, идући из силе у силу.
У то време допре до Лавре вест, да је у Смирни свети преподобномученик Агатангел Есфигменски благополучно завршио мученички подвиг и да су се његовом јуначком трпљењу дивили чак и сами Турци. Та вест, као и то да је он за своје одречење од Христа пролио своју крв и њоме спрао са себе мрљу коју му беше нанео свезлобни враг, силно подејствова на Тимотеја. Њему постаде јасно: да је и он дужан, попут светог Агатангела, да за своје одречење од Христа исповеди пред муслиманима Христа као истинитог Бога и прими мученичку смрт.
Ова мисао о мучеништву стаде га прогонити на сваком кораку. Али, не испитавши своје моћи и без савета искусних стараца и нарочите припреме, он се не решаваше да приведе у дело своју намеру. Зато он с благословом лаврског игумана пређе у Есфигменску обитељ. Тамо он повери себе руководству оног истог игумана који је заједно са старцем Германом учествовао у припремању светог Агатангела на страдалачки подвиг. Ту Тимотеј ускоро би пострижен у велики ангелски лик, и под руководством игумана поче спремати себе на примање мука за име Господа Исуса Христа.
Имајући свакодневно пред својим очима свете мошти новог преподобномученика Агатангела, Тимотеј са много побожног страхопоштовања и скрушеног усрђа мољаше светог мученика, да му у сведарежљивог Господа измоли благодати: да пострада за свето име Његово. Очигледно свети Агатангел с љубављу прими Тимотејеве молитве, јер се Тимотејево срце толико разгоре љубављу ка Господу Христу, да он сагореваше од жеље да што пре пострада за сладчајшега Исуса. Зато он и изложи своју намеру игуману, молећи га да му да благослов на мученички подвиг. Али игуман, желећи да испита Тимотеја, и као не обраћајући пажњу на његову молбу, одби да му да благослов. Но то ни најмање не збуни Тимотеја који, по својој дубокој смерности и безпоговорној послушности, прими речи игумана као да долазе од самога Господа. И прође доста времена, а Тимотеј биваше све јачи у својој намери, и често спомињаше и мољаше за благослов да иде на страдалачки подвиг.
Када опитни руководилац, игуман, стече уверење да је намера Тимотејева чврста и неизменљива, он пристаде, даде свој благослов Тимотеју, и посла га са писмом у епархију Мириофигску на обалама Пропонтиде к јеромонаху Герману, бившем сапутнику светог Агатангела, који се у то време црквеним послом налазио у тим местима, молећи га да Тимотеја припреми на страдалачки подвиг.
Растајући се са игуманом, Тимотеј га замоли за благослов да сврати и опрости се са својим кћерима, пошто је место у коме оне живе на путу за Пропонтиду. Игуман то одби, и нареди му да најпре буде у старца Германа, и да ради оно што му он буде саветовао. Достојни ученик испуни у потпуности наређење свога наставника: пролазећи кроз село у коме живљаху његове кћери, Тимотеј од туге заплака. При изласку пак из села Тимотеј се срете са једним својим познаником сељанином, и овај га замоли да сврати код њега. Тимотеј то одби, пошто нема времена. Међутим тај сељанин оде к Тимотејевим кћерима и каза им да је видео њиховог оца, који је прошао кроз село и отишао даље. Кћери одмах потрчаше за оцем. А Тимотеј, осврнувши се и видевши децу своју где за њим трче, сам стаде трком бежати од њих. Тако, ни њихове молбе, ни њихове сузе, не могаху зауставити ревносног послушника, који бежаше од њих све док се оне не вратише натраг у село. На тај начин Тимотеј ради послушности пренебреже родитељску љубав.
Стигавши у Пропонтиду, Тимотеј пронаће старца Германа и предаде му писмо Есфигменског игумана. Прочитавши писмо, Герман с радошћу и братском љубављу прими Тимотеја, као будућег мученика, и прими га за свог госта. Припремајући Тимотеја на мученички подвиг, Герман се радоваше у души што га Господ удостоји да спреми још једног мученика за исповедање светог имена Његовог. И видећи Тимотејеву непоколебљиву намеру, он га кроз неколико дана благослови на мученички подвиг. При томе нађе се и следбеник Тимотеју јеромонах Јевтимије, који, видећи јуначку одлучност Тимотејеву, и сам се распали ревношћу и изјави жељу да заједно са њим пострада са Христа и прими мученичку смрт.
Герман прослави Бога због ове нове жртве, укрепи обојицу поукама и нареди им да се преодену у световну одећу и да иду у село Кисани, и да се тамо нађу са хришћанима који су прешли у муслиманску веру и да покушају вратити их у хришћанску веру. Саслушавши наређење, Тимотеј замоли старца да му дозволи да се опрости са својим ћеркама. Али старац, предвиђајући да од састанка може бити духовне штете, не допусти то Тимотеју и благо му рече: Чедо, не окрећи се натраг, него с благодаћу Божјом иди на мучење, у чему нека ти помогне и нека те укрепи Спаситељ света! Што се пак тиче твојих кћери, ево дајем ти реч, да ћу их ја сам посетити по завршетку мученичког подвига твог.
Тимотеј, који љубав према Господу Христу стављаше изнад свега, са болом угуши у себи осећање родитељске љубави, и пристаде да поступи по савету Германа. И тако, снабдевени благословом и молитвом, Јевтимије и Тимотеј отпутоваше у Кисани, где свратише у кућу једноме бившем хришћанину, Тимотејевом познанику, а сада отпаднику. После уобичајеног поздрава, Тимотеј поче саветовати отпаднику да се врати Христу; при томе му указиваше на вечне муке које очекују отпаднике од Христа. Но тврдоглави отпадник, уместо да захвали за добре савете, оде и оптужи их судији, који нареди да их одмах доведу у судницу.
Дошавши у судницу и представши судији, мученици неустрашиво исповедише да су хришћани, и изобличише заблуду и лаж мухамеданске вере. Слушајући хулу на своју веру, судија се разјари, па нареди слугама да чврсто свежу мученицима руке натрашке, и тако их упути у Адријанопољ, сматрајући да он није надлежан да им суди. При томе слуге показаше зверско усрђе: они Тимотеју тако чврсто стегоше руке, да му се плећке готово саставише. Другога дана страдалци Христови стигоше у Ддријанопољ. Ту они дознадоше ово: дан раније два подвижника Христова, јеромонах Николај и монах Варнава, јуначки исповедише Христову веру; после кратког саветовања судије их вргоше у разне тамнице, забише им ноге у кладе, и наредише да им у току месец дана ударају по стопалима батине, додајући сваки дан по две батине, почевши са 38 батина. Ова вест укрепи Јевтимија и Тимотеја, и они с радошћу очекиваху мучења за Господа Христа.
Када мученици Јевтимије и Тимотеј бише доведени у судницу, судије им најпре саветоваше да се одрекну хришћанске вере. Но видећи њихову непоколебљивост они донесоше овакву одлуку: јеромонаха Јевтимија закључати у тамницу и бити га по табанима као Николаја и Варнаву, а Тимотеја оставити без казне с тим, да се у року месец дана врати у муслиманску веру; не буде ли то учинио, да се преда смртној казни.
Након два дана допутова у Адријанопољ Тимотејев старац, Герман, Он преко тајног посланика свог светим мученицима у тамници, сазнаде да они желе да се причесте светим Тајнама Христовим. Он одмах пође у цркву, узе три парчета нафоре и посла по истом хришћанину светим мученицима у тамници. Сутрадан старац Герман, дознавши да у исту тамницу, где леже Јевтимије и Тимотеј, шаљу и оне који нису платили данак, замоли једнога хришћанина да иде скупљачу данка и достави га да није платио данак. Скупљач данка пронађе Германа у гостионици где је био одсео, и потражи од њега да покаже потврду о плаћеном данку. Герман изјави да потврде нема, јер још није платио данак. Скупљач данка одмах упути Германа у тамницу. Када ученици угледаше у тамници свога учитеља, они од узбуђења и радости заплакаше и сузама радосницама лица своја залише. И сви са радошћу и сузама један другога целиваху. Сву ноћ ту они проведоше у бдењу и молитви, и мрачна се тамнида претвори у цркву. По завршетку бденија мученици се Христови исповедише код свога старца, па се онда причестише светим Христовим Тајнама. А када се раздани, благочестиви хришћани откупише Германа, и он би пуштен на слободу.
На посрамљење непријатеља хришћанских, Господ чињаше очигледно чудо: јер док исповеднике сваки дан немилосрдно батинаху по табанима, они се гласно радоваху и благодараху Господа за батине; док џелати после сваког батинања малаксаваху, и од једа шкргутаху зубима.
Најзад наступи дан у који промисао Божји позва к себи светог мученика Тимотеја. Тога дана њега судије позваше у судницу, и наговораху га милом и силом да се врати у муслиманску веру. Али пошто он то одлучно одби, они донесоше пресуду: да му се глава одруби и заједно са телом баци у реку. To и би учињено 20. октобра 1820. године.
Међутим старац Герман много туговаше што непријатељи Цркве Христове лишише хришћане утехе и радости: да имају свете мошти страдалца Христовот Тимотеја. Но да би макар добио окрвављену одећу светог мученика Христовог, он даде џелатима велику суму новаца, те доби од њих мученикову одећу. Са том драгоценошћу он крену у Свету Гору. Пролазећи пак кроз село где живљаху кћери светог Тимотеја, он сврну к њима и саопшти им радосну вест о мученичкој кончини њиховог оца, и даде им један део од светитељеве одеће. А кад стиже у Свету Гору, братија Есфигменске обитељи сретоше са литијом одећу светог преподобномученика Тимотеја, свечано је унесоше у цркву и положише у ковчегу са одећом светог мученика Агатангела.
После посечења светог Тимотеја, исповеднике Христове; Јевтимија,[21] Николаја и Варнаву, пустише из тамнице и са поругом протераше из града.
Молитвама светог преподобномученика Тимотеја, Христе Боже, удостој и нас добити вечну славу на небесима. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
САВЕ СТРАТИЛАТА
 
ОВАЈ свети мученик пострада прободен и с десне и с леве стране копљем.[22]
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АТАНАСИЈА
 
РОДOM из Спарте Аталијске; пострадао за Христа од Турака у граду Мунтану 1653. годиле. Канон му написао Мелетије Сиригос, патријарх.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ср. Пс. 112, 9; 91, 11.
  2. Теније, близу Лампсака, знатног града Мизије, северозападне области Мале Азије.
  3. Ср. Пс. 90, 13.
  4. Вероватно један од ученика преподобног Аврамија.
  5. Она се налазила у граду Асу, близу Лампсака.
  6. Преподобни се преставио око 360 године.
  7. Овде се подразумева стари Ростов, који се називао Великим Ростовом.
  8. Незнабожачки бог древних руских Словена Велес, или Волос, сматран је заштитником стоке.
  9. На пет километара од града Ростова.
  10. Од тога времена па све до данас постоји на том месту храм светог Јована Богослова.
  11. Богојављенски манастир, основан преподобним Аврамијем, постоји и данас.
  12. Преподобни Аврамије сахрањен у свом манастиру. Свете мошти његове почивају у сребрном кивоту у главном храму Богојављења Господњег.
  13. Тако се првобитно називао Цариград.
  14. Та се гора налазила у Малој Азији, на граници Фригије и Вигиније. На њој је било много манастира.
  15. Реч је о византијском цару Лаву IV Хазару, који је царовао од775-780. године.
  16. Цар Константин VI Порфирородни царовао од 780-797. г. Царица Ирина, његова мајка, за малолетства сина управљала државом, а потом од 797. до 802. царовала сама.
  17. To је било у време већања Васељенског сабора 787. године о иконама. Подвижник je свакако био позван на саборска већања.
  18. Свети Тарасије био Цариградски патријарх од 784. до 806. године.
  19. У Цариграду, недалеко од Јулијанског пристаништа.
  20. Света Ана преставила се 826. године.
  21. Он мирно скончао у Светој Гори, у манастиру Пантократора, 1852. године.
  22. Овог Св. Саву Стратилата треба разликовати од друге истоимене двојице који се спомињу 15. и 24. априла.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *