НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
28. ОКТОБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ
ПАРАСКЕВЕ – ПЕТКЕ,
Иконијске
 
У BPEME када незнабожни цар Диоклецијан подиже гоњење на хришћане, у граду Иконији живљаше једна високородна и лепа девојка по имену Параскева. Родитељи њени хришћани лепо је васпиташе, научивши је светој вери и држању заповести Господњих, па отидоше ка Господу. Њихова млада кћи остаде наследница њиховог огромног имања.
Када блажена Параскева постаде зрела по годинама, она стаде подражавати веру и дела својих родитеља: имање своје она употребљаваше не на украшавање своје лепоте и младости и не на уживање, већ на одевање нагих, на прехрањивање гладних, на збрињавање путника и намерника. Параскева не обраћаше никакву пажњу на своје смртне удвараче који се довијаху да се ожене њоме, јер она заручи себе Бесмртноме Женику, Јединородном Сину Божијем, и Њему живљаше у светости и правди. Пресвето име Његово она исповедаше пред људима непрестано свакога дана, приводећи их тиме к познању истине. Неки од људи вероваше у Господа нашег Исуса Христа, а који не хтеше да верују, грђаху и вређаху светитељку. Међутим, Параскева им смело казиваше реч Божју и изобличаваше ништавност бездахних идола. He желећи подносити од ње таква изобличавања, незнабожни грађани је ухватише, избише, па у тамницу вргоше.
У то време дође у Иконију неки војеначалник, послан тамо од цара Диоклецијана да истреби хришћане. Грађани изађоше пред њега и рекоше: Светли војеначалниче, у овом граду има девојка која верује у Распетога Христа и проповеда Га; она се бави мађијама, и већ је својим чинима одвратила не мало људи од приношења жртава нашим боговима; она не престаје хулити на наше богове и на самодржца. И ми, чувши царево наређење, да имају бити погубљени сви који се не клањају боговима, ухватисмо ову девојку и држимо је у тамници.
Саслушавши то, војеначелник нареди да девојку доведу преда њ на суд. Када света девојка иђаше на суд, озари је Дух Свети и лице њено постаде светло, те сви који гледаху на њу дивљаху се и говораху: Погледај! она ни најмање није тужна, напротив, лице јој сија! – А кад предстаде суду, војеначалник је погледа, и удививши се лепоти и милоћи њенога лица, рече тужитељима: Ви напразно оптужисте ову предивну девојку, јер није праведно погубити такву сунцезрачну лепоту. – И обраћајући се њој, рече: Девојко, кажи нам своје име. – Света девојка одговори: Хришћанка сам, слушкиња Христова. – Војеначалник узврати: Посматрање лепоте лица твога побуђује ме на кротост, а речи уста твојих узмућују ме до дна душе, јер не желим да чујем такве речи. – Светитељка одговори: Сваки кнез који право суди, радује се када чује истину; а ти, чувши истину коју ти ја рекох, разгњевио си се. – Војеначалник на то рече: Зато се гњевим што одговора од тебе не добих, јер те ја запитах за име твоје, а ти ми га не каза. – Светитељка одговори: Најпре је требало да ти кажем име вечног живота, па онда тек да ти објавим име временог живота. Ја ти дакле казах своје име вечнога живота: хришћанка, слушкиња Христова; а име временог живота мог, наденуто ми од родитеља мојих, јесте Параскева, пошто сам се родила у петак (На грчком петак се каже Параскеви = Параскева = Петка). – Родитељи моји, говораше даље светитељка, петак, дан добровољног и животворног страдања Господа нашег Исуса Христа, увек почитоваху постом, молитвама и милостињама, спомињући Господа свог који из љубави према роду људском тога дана проли крв Своју и положи за нас на крсту душу Своју. Бог им и дарова плод чесног супружанства њиховог, мене, недостојну слушкињу Своју, управо у тај дан који они врлинама почитоваху, сећајући се страдања Господњег. Они и нађоше за умесно да ми надену име тога дана, Параскева, и отуда се ја зовем Параскева, заједничарка Христових страдања. – Војеначалник рече: Престани говорити те празне речи и принеси жртву нашим боговима, па ћу се ја оженити тобом, и ти ћеш постати господарица огромног богатства, и многи ће те величати на земљи. – На то света Параскева одговори: Ја имам Женика на небу, Исуса Христа, и други ми муж није потребан. – Војеначалник узврати: Ја волим твоју лепоту, и поштедећу младост твоју. – Светитељка на то рече: Немој волети времену лепоту; она данас цвета, а сутрадан увене; боље је смилуј се на себе, јер тебе очекују вечне муке.
Тада војеначалник, разгњевивши се, нареди да раздеру хаљине на њој и да је бију сировим жилама. Тако бијена, светитељка не даде ни гласа од себе, него, ћутећи устима, она срцем призваше Христа иштући од Њега помоћи у мукама. Војеначалник пак, штедећи још њену лепоту, јер беше рањен и распаљен њоме, нареди да је престану бити, па јој поче кротко зборити: О, девојко! поштеди младост своју, не упропашћуј диван цвет девичанства свог! принеси боговима жртву, па ћеш остати жива, и удостојићеш се велике части од нас. – Но она му ништа не одговараше на то. Разљутивши се, војеначалник је упита: Мени ли не одговараш, зли хришћански породе?
У одговор на то светитељка му пљуну у лице. To страховито разјари мучитеља, и он нареди да мученицу обесе на дрвету: да јој железним ноктима немилице деру ребра и да јој сурим крпама трљају ране. На тај начин светој мученици би одрано месо све до самих костију. Мучитељ пак, држећи да ће мученица скоро умрети, пошто већ једва дисаше, скиде је са дрвета и врже у тамницу. А када она тамо лежаше једва жива и већ безгласна од љутих рана, у поноћи уђе к њој Анђео, коме рамена и прса беху крстолико опасана златним појасом, и који у својим рукама држаше оруђа Христових страдања: крст, трнов венац, копље, трску и сунђер. И рече јој Анђео: Девојко, заједничарко Христових страдања, устани! Послан сам да те посетим. А на утеху теби у твојим патњама ја сам ти ево донео оруђа страдања Господа нашег. Погледај чесна оруђа: крст и трнов венац Нетљеног Женика; погледај копље које прободе животворна ребра, трску која написа опроштај грехова свету, сунђер који избриса Адамов грех. Устани, дакле! исцељује те Христос Господ! – И одмах устаде мученица као од сна; и Анђео пришавши отре мученици све свете ране, и сво тело њено постаде читаво и здраво, а лепота лица њена постаде сјајнија од пређашње. И света мученица побожно целива оруђа Христових страдања, и одаде хвалу Богу. После тога Анђео постаде невидљив.
Сутрадан у свануће дођоше тамнички стражари и нађоше Параскеву где здрава стоји на молитви, и на њеном телу не беше ниједне ране. Угшашивши се, они известише о томе војеначалника. Овај нареди да је доведу пред њега. А кад је угледа здраву, он се удиви, јер није очекивао да ће она са толиким ранама остати жива. И поново се дивећи њеној изванредној лепоти, он јој рече: Видиш, Параскево, како богови наши поштедише твоју лепоту, и подаривши ти живот начинише те здравом. – Светитељка рече на то: Покажи ми, о војеначалниче, оне који ми подарише живот.
Војеначалник је посла у храм богова својих, да види идоле њихове. Са њом кренуше и идолски жреци и мноштво народа, сматрајући да она хоће да се поклони боговима њиховим. А када уђоше у храм, у коме бејаше мноштво идола, света Параскева се мислено помоли Једином Истинитом Богу вишњем, па дохвативши за ногу Аполоновог идола рече: Теби бездахноме, и свима осталим идолима што су овде с тобом, кажем: тако вам наређује Господ мој Исус Христос: падните сви на земљу и претворите се у прах. – И тог часа на светитељкину реч попадаше сви идоли и у прах се претворише. Тада сви побегоше из храма идолскога, вичући и говорећи: Велики је Бог хришћански!
Међутим незнабожни жреци, видевши рушење и пропаст својих идола, одоше к војеначалнику и плачући рекоше му: Господине војеначалниче, ми ти говорасмо: посеци ову волшебницу, пошто она обмањује наш град; а ти нас не послуша, и ево она сада својим чинима поруши све наше богове. – Разјаривши се, војеначалник стаде сурово испитивати свету Параскеву, говорећи: Каким си ти то магијама учинила? – Светитељка одговори: Са именом Господа мог Исуса Христа ја уђох у храм богова ваших и помолих се Господу моме овако: „Јави се мени, Спаситељу мој! Ти си ми живот даровао“. И мени се јави сам Господ мој и Бог мој; а твоји богови, чим угледаше Бога мог, уздрхташе од страха, и павши на земљу разбише се, показујући тиме да не могу помоћи себи. Како ће онда помоћи другима?
Тада војеначалник нареди да мученицу опет обесе на дрвету и да јој ребра пале свећама. Обешена и паљена огњем, светитељка уздахну к Богу и рече: Господе Боже мој, Творче и Промислитељу свеколике творевине! Ти си Тројици Младића расхладио усијану пећ; Ти си првомученицу Теклу[1] избавио од огња; Ти спаси и мене недостојну из руку ових мучитеља. – И одмах сиђе Анђео, дотаче се свећа, и букну огроман огањ који сажеже многе безаконике. А народ викаше: Велики је Бог хришћански! – И поверова у Христа мноштво људи.
Војеначалник пак, видевши узрујаност у народу, уплаши се да народ не устане против њега, и нареди да хитно посеку светитељку мачем. У време када јој би одсечена глава, неки чуше глас с неба говорећи: Радујте се праведни, јер се венча мученица Параскева! – Свето пак тело њено хришћани узеше и чесно погребоше у њеном дому.
Тако ова дивна девојка заврши подвиг мучеништва, и оде к своме Женику, носећи уместо јелеја крв, и сада се она весели са мудрим девојкама у дворима Христовим.
Сутрадан изјутра безакони војеначалник изјаха у лов, али се коњ под њим разбесне и збаци га у провалију; и он павши, разби се сав и кости му се поломише, те у мукама изврже бедну душу своју. Света пак и чиста душа великомученице Параскеве у руци је Божјој, а од чесних моштију њених даваху се многа исцељења болесницима, у славу Господа нашег Исуса Христа, коме част и поклоњење са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
КИРИЈАКА,
патријарха Јерусалимског
 
СВЕТИ Киријак поверова у Христа и крсти се после обретења часног и животворног Крста Госиодњег од стране Св. цара Константина и мајке му Св. Јелене. Потом, би епископ Јерусалимски. Он доживе до царовања Јулијана Одступника. У време свог ратног похода против Персијанаца цар Јулијан се задржа у Јерусалиму. Ту он изведе на суд светог Киријака, и примораваше га да принесе жртву идолима. Но светитељ то одлучно одби, и притом изобличи цара одступника. Тада Одступник нареди да му одсеку десну руку, говорећи светитељу: Много си посланица написао том руком, и многе си одвратио од поштовања богова.
После тога цар нареди те светитељу излише у уста растопљено олово, па га положише на усијани гвоздени кревет. Чувши за то, мајка светог Киријака Ана дође на место мучења. Цар нареди те је ухватише, обесише за косу, стругоше гвожђем, палише буктињама, и тако она предаде душу своју у руке Божије. После мученичке кончине своје мајке, свети Киријак би бачен у казан кипећег уља и истовремено прободен копљем, и тако сконча овај славни јунак Христов и доби од Господа венац мученички.
 
СПОМЕН СВЕТОГА ОЦА НАШЕГ
АРСЕНИЈА СРЕМЦА
архиепископа Српског
 
ВЕЛИКИ јерарх Српске Цркве и наследник Светога Саве Арсеније беше родом из Срема[2]. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Светога Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље Српске, посла Сава Арсенија на Југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву Светим Апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Св. Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу (1233. године). А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у Српску земљу. Арсеније је мудро управљао Српском Црквом тридесет година (до 1263. г.), и упокојио се у Господу 28. октобра 1266. године. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже наш вонми, посјети и благослови храм сеј … Помените же и мене грјешнаго Арсенија“. Сахрањен је ту у Пећском храму Светих Апостола. Године 1737, због спаљивања Пећке патријаршије од стране Турака, мошти Светог Арсенија однели су монаси из Пећи и, преко многих других места, оне су доспеле у манастир Ждребаоник код Даниловграда, где се и до данас налазе. Године пак 1933, по благослову Српског патријарха и Синода, руски архиепископ Нестор однео је део моштију Св. Арсенија у Пекинг и у Харбин (у Манџурију), кад је тамо основана Православна Црква.
Молитвама Светог Арсенија Српског нека Господ помилује и спасе све нас, сав Српски род, све православне хришћане, и све људе Божје. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТЕРЕНЦИЈА и НЕОНИЛЕ и седморо деце њихове:
САРВИЛА, НИТА, ЈЕРАКСА, ТЕОДУЛА, ФОТИЈА, ВИЛЕ и ЕВНИКЕ
 
БЛАЖЕНИ Теренције и Неонила беху из Сирије, и васпитаваху децу своју у вери и побожности. Деца им се зваху: Сарвил, Нит, Јеракс, Теодул, Фотије, Вилија и Евникија. Оптужени због вере у Христа, родитељи бише заједно са својом децом изведени на суд. На суду они исповедише Христа истинитог Бога а наружише и исмејаше идоле. Зато их обесише и немилосрдно стругаше; при томе им ране заливаху љутим сирћетом и сољу, а огањ букташе испод њих. Свети мученици трпећи муке мољаху се и тихо подстрекаваху један другога на мучеништво. Бог се не оглуши о њихову молитву и посла им Своје свете анђеле, који их ослободише окова и исцелише им ране. Видећи ово изненадно ослобођење од окова и исцељење од рана, незнабошци се препадоше. И одмах свете мученике бацише у тамницу. Сутрадан их изведоше и моткама тукоше, па их на точкове привезаше и без милости мучише. Али благодаћу Божјом они остадоше неповређени. После тога свете мученике бацише зверовима да их поједу, али опет остадоше неповређени, јер се зверови показаше према њима кротки као овце. Онда их вргоше у казан пун кипеће смоле, али се тог часа огањ угаси и казан охлади и смола претвори у хладну воду. Видећи да никаква мучења не могу да нашкоде мученицима, незнабожни мучитељи им мачем одсекоше главе. И тако блажени страдалци примише венце мучеништва.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СТЕФАНА САВАИТА,[3]
епископа
 
БЛАЖЕНИ Стефан се замонаши као врло млад, и подвизаваше се у обитељи светог Саве Освећеног. Од тамошњих светих отаца он се научи страху Божјем, и свакој врлини и подвижничком делању. Пошто подвизима високо узрасте по Богу, он би удостојен епископског чина. Али не само то, него он доби од Бога и обилну благодат чудотворства, пошто претходно уздржањем и испосничким трудом и напорима умртви страсти душе и тела и достиже у потпуно бестрашће. Он молитвом ђаволе изгоњаше, болесне исцељиваше, дивље звери укроћиваше. Уопште, он својим подвижништвом и чудесима сијаше као сунце. Живео је пре 8. века. Упокоји се у миру, и отиде ка Господу, коме са анђелима предстоји у вечној слави.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
АТАНАСИЈА,
патријарха Цариградског
 
ОВАЈ светионик васељене родио се у Дцријанопољу од родитеља Георгија и Ефросиније, који беху побожни, благородни и добродетељни. На светом крштењу Атанасије доби име Алексије. Још измалена он показиваше знаке шта ће после бити од њега. Није волео игре и друге таште ствари; а волео је књигу и црквена богослужења. Дружио се са добрим дечацима, а касније младићима. Оставши сироче после смрти свога оца, он се још усрдније труђаше у светим врлинама. Нарочито приљежно читаше Свето Писмо, и благоразумношћу постаде раван старцима. Такав живот изазва у младом Алексију мисао и жељу да се одрекне света и његове таштине ради стицања небеске мудрости и блаженства. У том погледу од силног утицаја на њега беху Спасове речи: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Но пресудну важност ту је имало Житије светог Алимпија Столпника.[4] Читајући ово Житије и видећи како је млади Алимпије Бога ради оставио не само свет него и мајку удовицу, којој је он био једина утеха, Алексије се реши да се угледа на њега: да остави кућу, завичај, пријатеље, сроднике, па и саму мајку. И он то учини: не рекавши никоме ни речи он отпутова у Солун, у чијој се околини налазио манастир, у коме његов стриц беше монах. Дошавши у тај манастир, он прими монашки постриг са именом Акакије. Али ту он остаде кратко време: видећи да братија не испуњава у потпуности дужности свога монашког звања, он оде одатле у Свету Гору Атонску.
Живот светогорских испосника очара младога Акакија: обилазећи манастире, а нарочито пустињска обиталишта, он доби много духовне користи за себе. Као што трудољубива пчела, летећи са цвета на цвет, скупља слатки мед, тако и преподобни Акакије, користећи се примерима светогорских пустињака, слагаше у срцу свом њихове слатке беседе и поуке, да би их према својим моћима подражавао у њиховом подвижништву. И прво што усвоји од њих беше ово: строго сиротовање. Имао је на себи само власеницу и преко ње монашку мантију, без обуће; храна му беху хлеб и вода; ма куда ишао, ишао је пешке, па је тако радио и кад је постао патријарх Цариградски; земља му беше постеља. Уствари, иако човек, он живљаше као анђео.
Пошто обиђе Свету Гору, преподобни Акакије ступи у братство Есфигменског манастира. Тамошње подвиге његове немогуће је описати. Вршећи две године дужност трпезара, он не имађаше ни посебну келију, ни постељу, па чак ни рогожу; и то тако не само лети него и зими када тамо бива и снега и мраза. Спавао је врло мало, јер ноћи провођаше у молитви и бдењу. Храна му беху остаци са братске трпезе, јер он говораше са еванђелском женом: пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара (Мт. 15, 27); уља и вина он не дозволи себи у току три године, нити какву другу телесну утеху. Међутим, трудећи се у готовљењу хране и посматрајући огањ, он замишљаше огањ паклени, неугасиви, и тако стече плач и сузе.
Због свих тих врлина његових сво братство гајаше к њему љубав и велико поштовање. Али то и би разлог да се он кришом уклони из манастира, јер се бојао да због привремене славе не буде лишен вечне. Из Свете Горе он отпутова у Јерусалим, да се поклони светим местима и да види Јорданску пустињу. Затим посети Латрску гору, где и проведе дуго време у пустињаштву, заједно са другим светим оцима, чији му узвишени живот донесе много духовне користи. Са Латрске горе он пређе на Авксентијеву гору, где су се тада подвизавали чувени подвижници: Илија, Нил и Атанасије. Познанство са њима би за преподобног Акакија веома поучно. Најзад се он удаљи на гору Галисијску, у манастир блаженог Лазара, где проведе осам година у разним послушањима. Ту он прими велики ангелски лик и доби име Атанасије. Испоснички живот Атанасијев и његова безусловна послушност побудише настојатеља да преподобног Атанасија, и против његове воље, одликује свештеничким чином. После тога њему би поверена дужност еклесиарха, коју он обављаше са великом приљежношћу.
Тако сваки дан настављајући у срцу свом узлажење к Богу, преподобни Атанасије се удостоји видети Господа Христа, који га позва да буде пастир словесних оваца. Преподобни Атанасије имађаше обичај да ноћу одлази у црквену паперту, и тамо се моли до јутрења, Једне ноћи када се он са сузама мољаше пред Христовим распећем, он одједаред чу од Спаситељева лика слатки глас: „Атанасије, зато што ти љубиш мене, треба да пасеш народ мој“. Поражен тим гласом, Атанасије паде на земљу од страха и неисказане радости, гушећи се у сузама и славословећи Господа.
Преподобни Атанасије проведе десет година на Галисијској гори. Но иако је био блажен у вршењу налаганих му послушања, њега ипак не напушташе мисао о пустињском усамљеничком молитвеном тиховању. Због тога он опет отпутова у Свету Гору. Тамо нађе пустињу по жељи срца свог и остаде у њој, трпећи сваковрсне оскудице, умртвљујући тело и угађајући јединоме Богу. Али и ту преподобни не остаде дуго. Случајни нереди који избише у Светој Гори, натераше га да се одатле повуче на гору Ган. Тамо он нађе згодно место за молитвено усамљеничко тиховање, настани се ту и продужи своје подвиге. Но врлина се нигде не може сакрити: за кратко време око њега се сабра братија. Он их с радошћу назидаваше, руковођаше к небу и прерађиваше у изабране сасуде дарова Светога Духа. Међу ученицима његовим беху: чудесни Теофан, знаменити Теодорит, и други, прослављени врлинама. Због ангелоподобног живота свог, блажени Атанасије беше чувен не само по околним горама него и свуда, те мноштво света свакодневно долажаше к њему да чује медне’ беседе његове и види светло лице његово. To беше од таког утицаја на свет, да се многи, и мушкиње и женскиње, одрицаху света. И под управом светог Атанасија убрзо ниче у пустињи женски манастир.
Но време је да се каже, на који начин преподобни Атанасије постаде патријарх Цариградски. За царовања благочестивог цара Андроника II Палеолога престо Цариградске патријаршије остаде празан, после потреса и смута у Цркви, изазваних патријархом Јованом Веком.[5] Цар сазва архијереје и клир, и они једнодушно изабраше за патријарха преподобног Атанасија. Изасланство од неколико архијереја и царских великаша би упућено преподобноме да га извести о избору и свечано доведе у престоницу. Но смирени пустињак се дуго отказиваше и мољаше да изаберу другога. После многих и многих молби да се прими избора, изасланици најзад са строгошћу рекоше преподобноме: Ако нас не послушаш сада, када те Црква тражи и зове у помоћ против непријатеља својих, онда ћеш дати одговор Богу у час суда. – Тада се свети Атанасије сети виђења свог на гори Галисијској када му Господ рече да треба да пасе народ Његов, уплаши се, и без поговора повери себе промислу Божјем. И би свечано узведен на патријаршијски престо Цариградски око 1290. године.
Свети Атанасије затече Цркву, много пострадалу од јеретика, и много труда уложи да јеретички кукољ одстрани. Исто тако, ревнујући за добро своје пастве, он као нови Златоуст силно изобличаваше неправеднике и пљачкаше, не штеђаше ни велможе, ни богаташе, па ни самога цара. Оне са страхом Божјим он исправљаше саветима, а непокорне и непослушне кажњаваше строгим епитимијама. На тај начин он се свим силама стараше да стадо Христово сачува од видљивих и мислених вукова. Но баш због такве ревности његове архипастирске, враг добра није дремао. Међу великашима и клирицима појавише се непријатељи светоме патријарху. Они стадоше роптати на светог архипастира што их је корио и изобличавао, и замерати му што је тобож сувише строг. Потекоше и клевете против угодника Божјег. Са током времена то је бујало и расло, тако да и неки архијереји приступише непријатељима светог патријарха. Да би се избегао већи немир у Цркви, патријарх Атанасије би смењен. Том приликом свети патријарх рече цару: Господару, ја се нисам примио овог високог звања да бих пузио пред људима, ћутао и забашуривао грехе њихове, него да би их изобличавао и исправљао; јер страшној осуди подлежи сваки од нас који не изобличава оне што греше. Због строгости мојих изобличавања омрзли су ме и желе моје уклањање са патријаршијског престола. Немам ништа против; ево, одлазим молећи Бога, да Он свезнајући уреди све на добро, молитвама Богородице и светих Његових. (Ово повлачење Св. Атанасија би око 1293. год.).
Сишавши са патријаршијског престола, свети Атанасије се повуче у свој манастир на гори Гану, где проведе десет година, подвизавајући се још строжије него пре. Ту он, за чистоту срца и за свој живот, доби од Бога дар предвиђања и пророчки предсказиваше будућност. Многе ствари предсказиваше он цару, и све се оне и збише, што се види из његових писама.[6]
После светог Атанасија престо патријаршијски заузе врлинасти и достојни дивљења Јован XII.[7] При својој неизмерној кротости и простоти, он не беше у стању борити се са непријатељима Цркве Божије. И након десет година управљања Црквом он се добровољно одрече патријаршијског положаја. На тај начин Црква Цариградска опет остаде без патријарха. У то време живљаше у Цариграду један врлинаст човек, по имену Мина, познаник светог Атанасија. Овоме Мини свети Атанасије посла писмо, пророчки предсказујући у њему, да ће тог и тог дана у престоници бити велики земљотрес. Тако и би. Цар, поражен таким пророчким даром смењенога патријарха, донесе чврсту одлуку, да без обзира на непријатеље, поново доведе светог Атанасија на патријаршијски престо. Свети Атанасије се, као и први пут, дуго отказиваше; али га они силом узеше из манастира, и са великом чешћу и слављем поново посадише на патријаршијски престо.[8]
Свети Атанасије сада још више блисташе врлинама. Беше он најусрднији заштитник потлачених, покровитељ удовица и сирочади, помоћник свима невољнима, самилосни хранитељ ништих и убогих и гладних. Седам година управљаше Црквом свети Атанасије, сијајући чистотом и светошћу живота и оличавајући собом пример сваке врлине. Но при свем том, непријатељи га поново оклеветаше: тајно метнуше под његов кревет икону Пресвете Богородице, па је пред народом извукоше испод кревета, и светог патријарха објавише за јеретика – иконоборца.
После марљивог судског ислеђења, клевета би обелодањена, и клеветници кажњени. Но свети Атанасије искористи то као оправдан повод: да остави патријаршијски престо и уступи место злоћи непријатеља својих. Међутим цар се никако није хтео сложити са таком патријарховом жељом. Патријарх пак остаде непоколебљив у својој одлуци: и кроз неколико дана тајно се удаљи у свој манастир.
Ослобођен смута и јерархијских трудова, свети Атанасије се потпуно посвети Богу и испуњавању монашких правила. Просветливши се подвизима и созерцањем, ок се удостоји од Бога многих откривења, дара прозорљивости и дара чудотворства. Један од ученика његових, Јакинт, имађаше на врату неизлечиву болест – рак. Много пута мољаше он светог Атанасија да му допусти да се обрати лекару, или да му он сам измоли у Бога исцељење од болести. Светитељ му сваки пут саветоваше да трпи с благодарношћу, као Јов и многи други. Јадни Јакинт много паћаше, и трпљење га поче издавати. Најзад он поступи по угледу на крвоточиву жену из Еванђеља: једном он приступи светом Атанасију састраг, паде ничице, и гушећи се у сузама он крај од хаљине светитељеве прислони на болесно место, и тог часа, по вери својој, доби исцељење. – Другом једном приликом тај исти Јакинт попе се на кров келије да нешто оправи, али се омаче и паде, и лежаше скоро мртав. Свети Атанасије, дознавши за то, помоли се над Јакинтом, и овај устаде потпуно здрав.
Две монахиње женског манастира беху тешко и дуго болесне, и просто не беху више у стању да подносе болове. Од лекара се више нису могле надати никаквој помоћи. Због тога оне послаше светом Атанасију молбу, да им измоли у човекољубивог Господа олакшање у болести. Светитељ им посла овакав одговор: Ја бих желео да ви још неко време потрпите, да бисте примиле већу награду у вечноети. Али, пошто вам недостаје трпљења, ви се онда ове ноћи помолите Пресветој Богородици, и сутра ћете добити од Ње исцељење. – Тако одговори смиреноумни чудотворац, да би избегао славољубље и похвалу од људи. И стварно, речи светог Атанасија се збише: изјутра се болеснице човекољубљем Божјим и благодаћу Царице Небесне исцелише и притекоше к светитељу да му изразе благодарност.
За време другог патријарховања светог Атанасија у Цариграду настаде опака глад. Патријарх нареди једноме од својих послушника, богобојажљивом и врлинском Христодулу, да раздаје пшеницу што се налази у патријаршијском дому, и то првенствено женским манастирима, и то по тридесет мера свакоме манастиру. Христодул увераваше патријарха да у њиховим житницама нема више од педесет мера пшенице. „He лажи, маловерни, – рече му светитељ, – иди и извршуј наређење“. Христодул поступи по речи патријарховој. И када раздаваше пшеницу, она се благословом Божјим не само не смањиваше Hero се наочиглед умножаваше. Поражен таким чудом, Христодул се јави патријарху, паде к ногама његовим иштући опроштај за своје маловерје. To се исто понови и онда када се у време глади из патријаршијског дома раздаваше пшеница сиротињи.
Поред осталих врлина, свети Атанасије имађаше дивну смиреност: никада није носио скупоцене хаљине. Неки су га због тога осуђивали тврдећи да он тиме унижава високо достојанство свога чина. На то је он обично одговарао, да нема стида и унижења у ношењу скромних и худих хаљина; грех је једини стид и једино унижење човека; који љуби Бога, тај је дужан творити вољу Божију, и не сме бити човекоугодник већ смирен и умерен у сваком погледу.
Пред крај живота свог свети Атанасије се удостоји поново видети Господа Христа. Једном он, свршавајући по обичају молитве, виде Исуса Христа распета на крсту. „Због чега си ти оставио овце без пастира?“ рече му Господ с прекором. „Ја сам их поверио теби, а оне су остављене, и вуци их разграбљују. Ја Бог, па сам ипак с љубављу примио тело и распео се за спасење света; а ти ниси претрпео клевету и оставио си Цркву моју, као плашљиви војник“. – Поражен речима Господа Христа, свети Атанасије од ужасног страха и трепета паде на земљу, и гушећи се у сузама искаше опроштај за своју слабодушност. И доби опроштај од Господа. – После овог виђења стаде он још строжије живети, посвећујући сво време молитви и богоразмишљању.
Напослетку и за светог Атанасија наступи време одласка ка Господу. Сабравши своје ученике он их обавести о блиском крају свог временског живота, па им дуго говораше реч поуке, заповедајући им да држе све врлине, а особито смиреноумље, љубав и милосрђе, којима се прославља Света Тројица, и без којих се нико не може спасти. И говораше им: Свето чувајте прописе Цркве и предања Светих Отаца. Очишћавајте срце и ум од нечистих помисли, и спасавајући спасавајте душе своје.
Беседећи тако са својим ученицима, он тихо предаде Господу дух свој 20. октобра, у својој стотој години живота. Богу нашему приличи свака слава, част и поклоњење, свагда, сада и увек, и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
АНЕ
 
МAЈKA светог Киријака пострадала за Христа буктињама сажежена.[9]
 
СПОМЕН СВЕТИХ OTAЦA НАШИХ
ФИРМИЛИЈАНА,
архиепископа Кесаријског
и
МЕЛХИОНА,
презвитера Антиохијског
 
ИСТАКНУТИ борци у трећем веку против јеретичког учења Павла Самосатског; борци и победници: јер светим апостолским учењем и предањем обелоданили, сузбили, оповргли лаж јереси Павла Самосатског. To учинише на великом Антиохијском сабору (262-268. г.) када осудише и свргоше овог зломислећег јеретика из Самосата. Светог Фирмилијана хваљаше и Св. Кипријан Картагенски и Св. Василије Велики.
 
СПОМЕН СВЕТЕ
ФЕВРОНИЈЕ
 
КЋИ цара Ираклија. Још од ране младости одрекла се преимућстава свога звања; проводила живот у пустињачкој усамљености, служећи свим срцем Господу. И тако чисте душе и тела упокојила се у миру 632. године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВА ПОЧАЈЕВСКОГ
 
ПРЕПОДОБНИ Јов, син благочестивих родитеља, родио се у Галицији, у месту Покућа. Још измалена Јован показиваше љубав и ревност за свако добро. Као врло мален он се научи читати. У својој десетој години он тајно остави родитељски дом и оде у Угорњицки Преображенски манастир, у Карпатским горама, да се замонаши. У манастиру мали Јован са великом смиреношћу и огњеном ревношћу обављаше сва налагана му послушања. Строгим постом, он изнураваше тело своје. Све време слободно од послушања он посвећиваше молитви и читању душекорисних књига. Због своје благе нарави, дубоке смирености и јарке побожности он ускоро би пострижен за монаха и доби име Јов. Строг побожни живот Јова убрзо постаде познат по свој Западној Русији. Поборник православља Константин Константинович, кнез Острожски, желећи да њиме подигнути Крестовоздвиженски Дубенски манастир заштити од лукавстава језуита и заведе у њему строг монашки живот, позва преподобног Јова за настојатеља, сматрајући га „обрасцем трудољубивог и богоугодног живота“. Као настојатељ овога манастира преподобни Јов проведе двадесет две године. Но горећи од жеље да се подвизава као прост монах, он тајно отпутова у Почајевску лавру, у Волинској епархији. Но монаси Почајевске обитељи одмах сагледаше у њему великог подвижника Божјег, и умолише га да им буде настојатељ. Пред крај свога живота преподобни Јов прими велику схиму, и подвизаваше се као строги затвореник. Упокоји се 1651. године. Након осам година, 1659. год., његове чесне мошти бише откривене као нетљене, и од тада почивају у Почајевској лаври.
Преподобни отац Јов је у току свог стогодишњег живота много радио и урадио за Православље и руску народност у југозападном крају Русије, који је тако дуго био угрожен од језуита и Пољака.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
НЕОФИТА,
епископа Урбинског
 
ДО свога обраћења Христу Неофит је био персијски војеначалник и звао се Омар. У време похода на Грузију њега посла његов султан у обитељ св. Шио са молбом да се помоли за њега Богу. Приближавајући се обитељи св. Шио, Омар угледа безбројно мноштво Небеских Сила где лете у ваздуху и усред њих дивнога старца са дугом седом брадом. Ово виђење, и ближе упознавање са животом монаха, одушеви Омара, те он кроз неко време дође у манастир са две верне слуге и прими свето крштење, при чему он доби име Неофит а слуге: Христодул и Христофор. Неофит ускоро би пострижен у монаштво. Својим целомудреним животом, постом и молитвом он се тако прослави да постаде украс обитељи. Доцније он би због светог живота свог постављен за епископа, и као епископ убијен од незнабожаца због проповедања Христа.[10]
 
СПОМЕН СВЕТА 4 НОВОМУЧЕНИКА
АНГЕЛА, МАНУИЛА, ГЕОРГИЈА и НИКОЛАЈА
пострадалих у Ретимну на Криту
 
СВА четворица родом из села Мелампес, епархије Лампске на Криту. Ангел и Мануил беху рођена браћа а Георгије и Николај њихови рођаци. У оно време на Криту се многи хришћани притворно показиваху као муслимани, због страха и насиља турског, па тако чињаху и ова четворица младића. Међутим у души они беху истински хришћани. Беху сељаци и беху ожењени по муслимански, али се они и тајно венчаше у цркви.
Када отпоче године 1821. устанак у Грчкој противу Турака, многи се тада и на Криту дигоше на устанак, међу њима и ови блажени јунаци. Они тражаху од Турака да слободно врше своје хришћански верске обичаје. Агарјани их тада ухвате и стану их присиљавати да се врате на мухамеданство. To би године 1824, када они бише ухваћени, затворени и мучени у граду Ретимну на Криту. Но они се своје хришћанске вере не одрекоше, те им Турци чесне главе посекоше 28. октобра 1824. године. Хришћани после три дана измолише њихова света тела од турских власти и чесно их погребоше у манастиру Св. Георгија. Касније се свете им мошти јавише као нетљене и вернима чудотворне.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТЕРЕНТИЈА, АФРИКАНА, МАКСИМА и ПОМПИЈА
и осталих 36 Мученика из Африке[11]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Спомен свете првомученице Текле 24. септембра.
  2. Сремом се у оно време називала, осим данашњег Срема, и Мачва и Посавина.
  3. Овог Св. Стефана Саваига не треба мешати са млађим Св. Стефаном Саваитом, синовцем (или сестрићем) Св. Јована Дамаскина. Овај млађи Стефан је био песник и написао канон овом Св. Стефану Саваиту старијем. Спомен његов 13. јула.
  4. Спомен његов празнује се 26. новембра.
  5. Патријарховао од 1275-1282.
  6. Нека писма светог Атанасија налазе се у Патрологији Миња: Migne P. gr. t. 142.
  7. Патријарх Јован XII: од 1294-1303.
  8. To je било 1303. године.
  9. Види о њој под данашњим датумом: Спомен светог оца нашег Киријака, патријарха Јерусалимског.
  10. Свети Неофит живео у седмом веку.
  11. Њихов спомен 10. априла.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *