НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
9. ОКТОБАР
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСГОЛА
ЈАКОВA АЛФЕЈЕВА
 
СВЕТИ Јаков бејаше син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и еванђелиста Матеја. Сведок истинити живота, речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, васкрсења и вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Еванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, потом и у Египту, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је свети Јаков спасоносну благовест о оваплоћеном Богу Речи, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Египту у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у царство небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Богом – Царем славе.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АНДРОНИКА
и преподобне супруге његове
АТАНАСИЈЕ
 
У BPEME византијског цара Теодосија Великог[1] живљаше у Антиохији неки човек Андроник, златар по занату. Андроник се ожени ћерком златара Јована, којој беше име Атанасија; a TO име значи бесмртност.[2] И стварно, својим светим животом Атанасија стече себи бесмртну славу, што и крај њеног живота показује. Ови супрузи Андроник и Атанасија, живећи чесно и богоугодно, украшаваху себе сваком врлином. Своје обилно богатство они дељаху на три дела: један део трошаху на сиротињу, други – на црквено благољепије, трећи – на своје домаће потребе. Због њихове кротости и добрих дела, Андроника и Атанасију поштоваху и љубљаху сви грађани. Пошто им се родише двоје деце, син Јован и ћерка Марија, они се договорише, те отада живљаху као брат и сестра. Њихова пак брига и старање о сиротињи беху усрдни и велики: служећи им, они на својим рукама ношаху болеснике, измиваху их, храњаху их и одеваху, и о свом трошку на све могуће начине збрињаваху и утешаваху странце и просјаке. Они сваку среду и петак провоћаху у посту и молитвама.
Пошто тако провођаху живот у врлинама, Богу би угодно да их призове ка још савршенијем животу, да би они, оставивши све, пошли за Јединим Господом својим Исусом Христом, који нам остави пример, да идемо стопама Његовим.
Једнога дана, након дванаестогодишњег брачног живота њиховог, Атанасија, вративши се из цркве после јутарњег богослужења, затече децу своју где од ватре јече, и узнемирена седе крај постеље њихове. Андроник, вративши се мало касније из цркве, стаде дозивати жену своју држећи да је заспала. Атанасија одговори: He срди се на мене, господине мој, пошто деца наша имају велику ватру. Андроник обиђе децу, и сам се увери у то, па уздахнувши рече: Нека буде воља Господња!
После тога Андроник оде у цркву светог мученика Јулијана, која се налажаше изван града и где беху сахрањени његови родитељи. Ту он проведе на молитви до подне. Али за то време док он бејаше у цркви, умреше оба детета његова: син Јован коме беше дванаест година, и кћи Марија којој беше десет година. Враћајући се са молитве Андроник чу у свом дому плач и кукање, и узнемирен дође брже. И у дворишту свом затече врло много света, и угледа оба своја детета мртва. Онда уђе у своју домаћу црквицу, паде ничице пред иконом Спаситеља нашег, изговарајући речи праведнога Јова: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се вратити. Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господа (Јов. 1, 21). – Атанасија ипак, плачући за децом својом, толико изнеможе од силне жалости да је и сама желела да умре, и говораше: О, када би и ја умрла са мојом децом!
На сахрану Андроникове и Атанасијине деце стекоше се сви грађани, а дође и сам патријарх са свим клиром својим. И сахранише децу у цркви светог Јулијана, где и претци њихови почиваху. По свршеној сахрани Атанасија не хте да се враћа дома, већ сеђаше крај гроба своје деце и плакаше. У поноћи пак њој се јави свети мученик Јулијан у обличју монаха и рече јој: Жено, што не оставиш на миру оне који овде почивају? – Атанасија одговори: He љути се на мене, господине, страшно сам уцвељена: имађах двоје деце, и данас их обоје сахраних овде заједно. – Свети мученик упита Атанасију: А којих година беху твоја деца? – Атанасија одговори: Једно дванаест година, a друго десет. – Тада јој свети Јулијан рече: Зашто плачеш због њих? боље би ти било када би тако плакала због грехова својих. Уверавам те: као што људска природа захтева храну, и немогуће је не дати јој, тако се и преминула деца хране у Христа небеским благом. Она Га моле, говорећи: Праведни Судијо, лишио си нас земних блага, немој нас онда лишити небеских!
Чувши ово, Атанасија се испуни миљем и претвори жалост у радост, говорећи: Када су деца моја жива на небу, зашто онда ја плачем? – Рекавши то, Атанасија се осврну желећи да настави разговор са јавившим јој се, али њега не беше. Она га онда стаде тражити по целој цркви, али никога не нађе. Упита она и црквеног вратара који је чувао црквена врата: Где је онај монах који сада разговараше са мном? – Вратар одговори: Зар не видиш да су врата затворена и да овуда нико ушао није; што онда говориш као да је неко разговарао с тобом? – Тада се Атанасија увери да је то било виђење, уплаши се, па оде кући својој и исприча мужу своме што виде и чу. И обоје се утешише у тузи својој. И Атанасија рече Андронику: Господине мој, још за живота деце наше хтела сам ти рећи једну ствар, али сам се прибојавала. Али сада, после њихове смрти, ја ћу ти је рећи: пусти ме у манастир, да оплакујем грехе своје. Јер, гле, Господ, узевши од нас децу нашу, учиниће нас погоднијима за служење Њему. – Андроник јој одговори: Иди, недељу дана испитај ту своју намеру, па ако чврсто останеш при њој, онда ћемо се заједно посаветовати о томе.
Атанасија много дана испитиваше себе, и не промени своју намеру. Напротив, она се испуни силном жељом за монашким животом, и поново стаде молити свога мужа да је пусти у манастир. Тада Андроник позва Атанасијиног оца и рече му: Ево, ми желимо да идемо и поклонимо се светим местима. Зато теби поверавамо дом наш и сву имовину нашу, и молимо те: ако нам се на путу догоди кава несрећа, ти раздај наше имање невољнима, а наш дом претвори у болницу за сиромахе и у свратиште за путнике.
Поверивши своме тасту дом свој и имовину своју, Андроник пусти на слободу све своје робове и робиње. А једне ноћи Андроник и Атанасија се спремише, узеше за пут нешто од своје имовине и изађоше из дома свог да нико знао није. Предавши себе Богу, они узеше на себе подвиг туђиновања. Обревши се изјутра изван града, блажена Атанасија се окрену, угледа издалека дом свој, па погледавши на небо рече: Боже који си рекао Авраму и Сари: Иди из земље своје и од рода свога у земљу коју ћу ти ја показати (1 Мој. 12, 1), погледај и на нас и води нас у страху Твом. Ето, Тебе ради ми остависмо дом наш отвореним, зато нам немој затворити врата царства Твога. – И пошто плакаше обоје, наставише пут свој.
Стигавши у Јерусалим, Андроник и Атанасија се поклонише светим местима; и разговараху са многим оцима и примаху благослов од њих. Затим отпутоваше у Александрију да се поклоне светом мученику Мини. Путем они наиђоше на неког световњака који се свађао са једним монахом, и Андроник упита световњака: Зашто се свађаш са монахом? – Световњак одговори: Овај монах узе под кирију мога магарца да иде у Скит, и ја му предложих да путујемо ноћу, еда бисмо избегли дневну жегу, и сутра изјутра стигли би у Скит. Али монах не пристаје на мој предлог. – Андроник упита световњака: Имаш ли другога магарца? – Човек одговори: Имам. – Андроник рече: Иди и доведи га, и ја ћу га узети под кирију, пошто и ја желим да идем у Скит. – Супрузи пак својој Атанасији Андроник рече: Причекај ти овде док ја отидем у Скит да добијем благослов од тамошњих отаца. – Поведи и мене са собом, замоли га Атанасија. – Женама није дозвољено да посећују Скит, одговори Андроник. – Тада Атанасија са плачем рече мужу: Ако ме ти оставиш, не давши ме у женски манастир, даћеш одговор светом мученику Мини. – Андроник јој обећа да је неће оставити док не испуни њену жељу.
После тога Андроник отпутова у Скит, и у свакој лаври[3] доби благослов од отаца Скитских. Чувши пак за оца Данила,[4] Андроник са великим напором дође к њему, и поклони му се. После молитве, у разговору Андроник му исприча све о себи и о својој супрузи Атанасији. Преподобни Данил рече Андронику: Иди, доведи своју жену, и ја ћу вам дати писмо за Тиваиду,[5] да би је ти слободно одвео и сместио у женски манастир Тавенисиота.[6] – Андроник оде и блажену Атанасију доведе ноћу к светом старцу Данилу. Свети старац дуго разговара с њима о путевима спасења, и учини им тиме велику духовну корист. Онда им даде писмо, благослови их и посла у Тавенисиотски манастир.
Када стигоше тамо, блажени Андроник смести свету супругу своју Атанасију у женски манастир. Обукавши се ту у ангелски лик монашки, Атанасија вођаше ангелски живот. Андроник пак врати се код преподобног оца Данила. Овај га замонаши, и упути у врлински живот, па му даде засебну келију, да у њој сам молитвено самује и тихује. И проведе блажени Андроник дванаест година у молитвеном самовању и тиховању, добро се подвизавајући. После тога он замоли оца Данила да га пусти у Јерусалим да се поклони светим местима. Отац Данил сатвори молитву и отпусти га с благословом.
Путујући по Египту, Андроник једном седе под смрчом да се мало одмори. И гле, по промислу Божијем он угледа своју жену блажену Атанасију где иде у мушком оделу; и поздравише се. Атанасија познаде свога мужа Андроника, али он не познаде њу. А и како је било могуће познати је, када лице њено беше увенуло од уздржања, и она поцрнела као Арапин! Усто мушко одело беше изменило Атанасијин изглед. Атанасија упита Андроника: Ниси ли ти ученик оца Данила Андроник – Да, ја сам, одговори Андроник. – Онда га она опет упита: Куда идеш, аво Андрониче? – Андроник одговори: Идем да се поклоним светим местима. А ти, упита он Атанасију, куда идеш и како се зовеш? – Она одговори: И ја идем ка светим местима, и зовем се Атанасије. (Јер она беше тако променила своје име: место Атанасија звала се Атанасије). – Андроник јој рече: Онда идемо заједно. – Атанасија одговори: Ако желиш да идеш са мном, онда затвори ћутањем уста своја (Пс. 140, 3), да бисмо путовали у молчанију. – Андроник одговори: Добро, нека буде тако како ти желиш. – Атанасија додаде: Хајдемо! и нека молитве твог светог старца путују с нама.
Када Андроник и Атанасија стигоше у свети град Јерусалим, они обиђоше сва света места и поклонише им се. После тога они отпутоваше у Александрију да се поклоне чесним моштима светог мученика Мине. Ту, после молитве, Атанасија рече оцу Андронику: Хоћеш ли, оче, да оба живимо у једној келији?
– Андроник одговори: Добро, али ћу ја најпре упитати старца, да ли ће он дозволити да живимо у једној келији. – Атанасија на то рече: Онда иди, упитај, a ja ћу те причекати у скиту, званом Октодекатски.[7] Ако ти старац дозволи, онда дођи по мене, па ћемо у келији живети у молчанију онако као што и путовасмо у молчанију. А ако ниси у стању да живиш у молчанију, онда немој долазити к мени, пошто ја не желим да живим без подвига молчанија, па макар то и преподобни отац наредио.
Отишавши код аве Данила, Андроник му исприча све о своме сапутнику Атанасију. Тада Данил рече Андронику: Иди, заволи молчаније и остани с Атанасијем, јер је он савршен монах.
После тога Андроник узе Атанасија, уведе га у своју келију, и проживеше у страху Божјем и молитвеном тиховању и молчанију још других дванаест година. И Андроник не распознаде да је Атанасије његова супруга, пошто се она усрдно мољаше Богу да је њен муж не распозна. Ава пак Данил често им долажаше и поучаваше их. Тако једном приликом када ава Данил беше код њих и много им говораше о душекорисним стварима, па се враћаше у своју келију, сустиже га блажени Андроник и рече му: Оче Данило, отац Атанасије одлази ка Господу.
– Старац се врати и нађе Атанасија у силној ватри. Угледавши старца Атанасије стаде плакати, а старац му рече: Ти треба да се радујеш а не да плачеш, јер идеш у сусрет Господу. – Атанасије одговори: He плачем ја због себе већ због оца Андроника. Но ти, оче, учини ми ову љубав: по престављењу мом наћи ћеш под узглављем мојим писмо, прочитај га па дај оцу Андронику.
Затим, после молитве, Атанасије се причести Божанским Тајнама, и отиде ка Господу. Братија дођоше да погребу тело његово, и нађоше да је то жена. Ава пак Данил нађе под узглављем њеним писмо, прочита га, па даде Андронику. Тада Андроник дознаде да је то била његова жена Атанасија. И сви прославише Бога.
Глас о овоме брзо се пронесе по свима лаврама, и ава Данил посла те позва све Егапатске оце и оне из унутарње пустиње. И сабраше се житељи свих Александријских лаври, и скитани у белим оделима (у скитана беше обичај да носе бела одела), и чесно погребоше свето тело блажене Атанасије, славећи Бога који јој је дао такво трпљење.
После погреба Атанасија старац Данил остаде са Андроником седам дана; а у седми дан учинише помен преминулој Атанасији. И старац Данил хтеде да оца Андроника узме у своју келију. Међутим Андроник мољаше старца, говорећи: Оче, остави ме овде, да бих и ја био сахрањен где и госпођа моја Атанасија.
Старац га остави и оде; али још не беше ни дошао до своје келије, сустиже га други монах говорећи: Отац Андроник одлази ка Господу. – Старац одмах посла оцима, који већ беху отишли, оваку поруку: Вратите се са мном код оца Андроника. – Вративши се, они затекоше Андроника још жива, и узеше благослов од њега. А када отац Андроник сконча у миру,[8] настаде велика распра међу скитанима Октодекатског манастира и скитанима другог манастира где се подвизавала блажена Атанасија и чији монаси ношаху бело одело. Белоризци говораху: Покојник је наш брат, и ми желимо да га узмемо у наш скит, да нам помажу молитве његове. – Тако исто говораху и оци Октодекатског манастира: Овај брат је наш, и зато нека буде положен са сестром својом блаженом Атанасијом. – Тада бели скитани рекоше: Како архимандрит Октодекатског манастира буде рекао, тако ћемо поступити. – Старац нареди да Андроника сахране са Атанасијом. Међутим скитани белоризци успротивише се томе, јер их беше већина, и говораху: Старац је изнад страсти, и више се не боји искушења, а ми смо млади, па зато желимо да имамо поред себе брата нашег блаженог Андроника, да нам помаже молитвама својим. Од нас је доста то што смо вам оставили Атанасију.
Потом се скитани једва смирише и погребоше преподобног Андроника са блаженом Атанасијом, славећи Бога, дивног у светима својим. Њему слава кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ
СТЕФАНА СЛЕПОГ,
деспота Српског (Бранковића)
 
СВЕТИ праведни Стефан Бранковић беше потомак светог и славног кнеза Српског Лазара, великомученика Косовског.[9] Свети супрузи Лазар и Милица имађаху најстарију кћер своју Мару, коју удадоше за српског великаша Вука Бранковића. Вук и Мара породише три сина: Гргура, Ђурћа и Лазара. По смрти Лазаревог и Миличиног сина Стефана Високог, деспота Српског (од 1389. до 1427. године),[10] њега на престолу Српске деспотовине наследи Марин и Вуков син Ђурађ Бранковић, као сестрић и сродник његов, јер Стефан не имађаше рођене деце. Оженивши се грчком принцезом Ирином (Јерином) Палеологовом из Солуна, Ђурађ са њом изроди више деце, међу којом роди и овог блаженог Стефана (негде око године 1417) .[11]
У детињству своме блажени Стефан беше васпитан у сваком добру: стекао је велики разум и побожност, послушност родитељима у свакој њиховој заповести, тако да је вером, мудрошћу и храброшћу многе превазилазио, као и својом природном телесном лепотом. Зато су за њега касније говорили очевидци, који су га већ ослепљеног видели, да је појавом био „без приговора, да се не може замислити човек достојанственији од њега, и да је висока раста и ванредно озбиљног и паметног лица“. Но најважније особине блаженог Стефана састојаху се у његовој преданости вољи Божјој, чистом животу и верности Цркви и вери Православној.[12] Иако његов живот беше мученички и многострадални, као праведног и многострадалног Јова, он никада не одступи од верности свесветој вољи Божјој, а свагда благодараше Бога за све што га у животу сналажаше. А његова животна страдања не беху мала, као што ће се даље видети. Због тадашњих тешких прилика за хришћане на Балкану и силине турског султана Мурата II, Стефанов отац деспот Ђурађ даде своју ћерку Мару султану за жену, да она; као некада праведна Јудита, буде жртва за спас свога народа и отаџбине. При одласку из престолног града Смедерева за Једрене сестру Мару су пратила браћа Гргур и Стефан, да буду са Маром неко време заједно и да је тиме донекле теше. Браћа су својим присуством укрепила веру своје сестре, тако да се сестра њихова Мара никада није одрекла ни напустила хришћанску веру, нити примила безбожни ислам. Стефан је потом и надаље остао у Једрену, уствари више као неки талац турском султану, док се Гргур вратио натраг. Но при нападу Турака на престолницу Смедерево и Гргур буде заробљен и одведен у Једрене, где их, по наређењу самог султана Мурата, а без знања сестре им султаније Маре, свирепи Турци обојицу ослепе, на сам Ускрс 1441. године.[13] Као разлог за тако свирепо дело султан је наводио преписку браће са оцем им Ђурђем (који је тада био остао без деспотовине и налазио се у Дубровнику), у којој су они тобоже откривали деспоту Српском тајне Турске царевине. Уствари, главни разлог ослепљења ових српских племића била је турска завист, због њихове лепоте и витештва, и због страха да они не постану наследници и владари Српске земље и државе.
Неколико година после овог невиног страдања, блажени и многонапаћени Стефан слепи и слепи му брат Гргур бише од султана Мурата враћени у Србију и живи предати оцу њиховом деспоту Ђурђу. Јер у рату између хришћана и безбожних Агарјана победише тада (године 1443-4) хришћани,[14] те Турци бише принуђени да склопе мир и да деспоту Ђурђу поврате и живе синове и град Смедерево и целу деспотовину. Ослепљеног Стефана и Гргура предао је Ђурђу у Смедереву турски комесар Балта Оглу. Тужан је био и преболан призор кад су се срели отац и слепи му синови: деца су посрћући пошла оцу у загрљај, али је стари деспот рикнуо као рањени лав и стропоштао се онесвешћен на земљу. А наша народна душа оставила је у народној песми записане ове речи за њих: „Мила децо, два Деспотовића, колико сте јадни и слијепи, толико сте сувише лијепи“.
Пре своје смрти стари деспот Ђурађ узео је себи за савладара свог најмлађег сина Лазара.[15] Стари отац умро је на Бадњи дан, 24. децембра 1456. године, у деведесетој години живота.[16] Ускоро за њим умрла је и његова супруга Јерина, Стефанова мајка (3. маја 1457 г.), а ускоро за њом и млади деспот Лазар (20. јануара 1458. г.). Тада је, по жељи Српског народа и великаша, и по благослову Српског Патријарха, блажени Стефан Слепи миропомазан и устоличен у Смедереву за новог Српског Деспота. Као владар он се одликовао мудрошћу и храброшћу, јер је у врло тешким временима и приликама успевао да сачува Српску земљу и народ и не преда град Смедерево ни Турцима нити Угрима (Мађарима). Међутим, после тога неваљалствима разних непријатеља и домаћим издајствима, у Смедерево буде доведен за владара босански кнез Стјепан Томашевић, римокатолик по вери, за кога буде венчана девојчица Јелена, ћерка Стефановог брата деспота Лазара и деспотице Јелене Палеологове, снахе Стефанове (1. априла 1459. године). Недужни праведник Стефан Слепи, последњи законити Српски владар, би та да протеран из отаџбине, и он се нађе у великој невољи.[17] Но, по његовом неправедном прогонству из отаџбине и престонице, град Смедерево одмах падне под Турке (20. јуна 1459. годоине) и тако казна Божја снађе Српску земљу..
Блажени прогнаник и страдалник Стефан отиде тада код своје сестре Катарине, удове погинулог грофа Урлиха Цељског, која живљаше у то време на свом имању у Хрватској. Одатлеје кренуо опет даље и преко Дубровника стигао у Албанију, где је имао неке своје родбине. Тамо овог праведника и страдалника Господ милостиво утеши и награди, јер му даде за супругу честиту и побожну девојку Ангелину, ћерку албанског великаша Аријанита Комнена, а свастику славног војводе Ђурђа Кастриотића-Скендербега. Ангелина беше врло богољубива и човекољубива, и видећи праведног и красног страдалника Стефана, она га свом душом и срцем заволе, те измоли од својих родитеља благослов да га узме себи за мужа. Благослов њиховог по Богу брака и венчање у цркви обави се у Скадру 1461. године и њих двоје од тада заједнички дељаху судбину изгнаника и страдалника, али и благослове праведника и светитеља. Јер Бог благослови њихов брак и даде им троје деце: Мару, Борђа и Јована, од које се последњих двојица благодаћу Божјом показаше предивни и прославише као светитеља.[18]
Због сиромаштва и немаштине, а и због блиске опасности од Турака, блажени Стефан и Ангелина пређу из Албаније у Италију, најпре на југ у Апулију, а онда на север у Фурланају (код Трста), у тамошњи град звани Београд. Овде се они настане код Стефанове сестре Катарине, која ту беше купила један замак са имањем. У околини овог града Београда живљаше словенски народ, и у цркви се обављаше литургија на словенском језику. Праведни Стефан и Ангелина остадоше са својом децом доживотно верни Православној вери и Цркви, што ни мало није било лако у она времена и у оној средини латинској и папској.
Са својом породицом Стефан живљаше у Београду у скромности и оскудици, примајући понекад и милостиње са разних страна. Са благочестивом супругом својом Ангелином он се нарочито стараше да децу своју обучи животу у свакој побожности и чистоти, и у томе му милостиви Господ помагаше Иако беше од многих страдања и странствовања оболео, блажени Стефан не клону духом, него благодараше Богу на свему. Осећајући да ће ускоро отићи из овога света, он писаше Дубровчанима за своју супругу и децу ово: „Иако бих вам, господо, имао да пишем о много и много ствари, ипак не могох писати вашем господству, јер сам много болестан и слаб од болести своје. Много се молим вашему господству, и много и милостиво и смерно, к препоручујем вам моју Ангелину и дечицу моју: Ђуру, Мару и Јована, пред Богом и пред Пречистом и пред свима Светима, што ви са њима, то Бог са вама. О властело, немојте оставити Ангелину и моју дечицу да пропадну иза мене. Нека вас Бог научи да имате љубави према њима, као што сте имали према нама и нашим старима, и да их не оставите у за њих непогодно време“. После овога дође и блажена кончина светог праведника многострадалног Стефана, и он мирно предаде душу своју у руке Господа свога дана 9. октобра 1476. године. Његово свето тело би погребено у Београду, у Фурландији.
He дуго времена после тога тело му би објављено као нетрулежно, и то на тај начин што се на гробу поче јављати нека чудесна небеска светлост. Светлост ту најпре угледаше неки лопови који бејаху дошли да му опљачкају гроб. Када пак затим би отворен гроб његов, тело његово би нађено цело и нетрулежно, заједно са нераспаднутим његовим оделом. Од светих моштију његових многи тада добиваху исцељења, и многи слепи прогледаху. Блажена пак супруга његова Ангелина и синови му Ђорђе и Јован, добивши дозволу од мађарског краља Матије да се настане у сремском селу Купинову на Сави, пренеше тамо са собом и чесне мошти Светот Стефана и положише их у цркву Светог Луке у граду Купинику (15. фебруара 1486. године). Ђорђе тада постаде деспот Сремски, но ускоро се и он и мајка му Света Ангелина замонашише и подигоше мушки и женски манастир Крушедол у Срему (о чему се опширније говори у њиховим Житијама), а деспотом постане најмлађи син Стефанов Јован (да своје кончине у Господу 1502. године).
Када се 1505-6. године Света Ангелина и син јој Свети Максим преселише у Влашку, где Максим постаде архиепископ, они са собом понеше и чесне мошти Светог Стефана у Влашку, одакле их опет повратише при свом повратку (1509. године) и положише их у новоподигнути манастир Крушедол. Овде се од моштију светог Праведника догодише не мала чудесна исцељења и оздрављења. Године пак 1688. мошти Св. Стефана (са моштима осталих Бранковића) склоњене бише за неко време у Сент-Андреју, али су ускоро враћене опет у Крушедол, где су мирно почивале све док их безбожни Турци у бесу своме не исекоше на комаде и заједно са црквом крушедолском спалише (13. августа 1716. године). Од тог пожара остали су само поједини мањи делови, међу којима и деоно стопало светог и праведног Стефана Слепог, новомученика и многострадалника Српског. Његовим светим молитвама нека Господ помилује и спасе нас и сав Српски православни народ и све православне хришћане и све људе Божје. Амин.[19]
 
СПОМЕН СВЕТИХ И ПРАВЕДНИХ
АВРАМА ПАТРИЈАРХА и ЛОТА,
синовца његовог
 
ЊИХОВ свети и богоугодни живот и сви велики и богопријатни подвизи њихови описани су богонадахнуто у светој Књизи Постања.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПЕТРА
 
ПРЕПОДОБНИ отац наш Петар, у свету Леонтије, живљаше у време цара Теофила;[20] пореклом из Галатије,[21] од родитеља Теофила и Евдокије. Због своје изванредне лепоте и необичне телесне снаге, Леонтије би узет за царског комита,[22] и удостојен од цара разних војних одликовања. У ратовима и биткама чинио чуда од храбрости. И тако провео много година. Најзад Леонтије презре све то, напусти царски двор и свет, оде у манастир Дафнон,[23] и замонаши се добивши име Петар. После тога отиде на гору Олимп; одатле отпутова у Јерусалим; из Јерусалима оде у Лаодикију и Агалију. На свима тим путовањима он се строго држаше својих подвига монашких; и много невоља виде од Исмаиљћана које је сретао. Са тих путовања преподобни отац се поново врати на гору Олимп. Пошто за узвишеност његавог живљења и узвишеност његових врлина сазнаде и сам цар Василије Македонац,[24] то га цар убеди да дође у Цариград и живи у манастиру светог Фоке.[25] Ту се он много подвизаваше по Богу, па у миру предаде душу своју Господу,
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ДИМИТРИЈА,
патријарха Александријског
 
СBETИ Димитрије био једанаести епископ Александријски после светог Марка Еванђелиста. Управљао мудро и дуго паством својом, и то од 189-231. године. У његово време на тражење Индијанаца послат би у Индију на проповед Еванђеља свети Пантен, управитељ знамените катихетичке школе у Александрији. Пантен нашао у Индији Еванђеље, написано светим Матејем на јеврејском језику.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЕВЕНТИЈА и МАКСИМА
 
ОВИ свети мученици, Евентије и Максим војници, беху оруженосци код цара Јулијана Одступника. Јулијан их веома љубљаше због њихове храбрости, лепоте и горостасности. Када се Јулијан бављаше у Антиохији Сиријској, и беше наредио да се сви бунари и све намирнице загаде идоложртвеним приносима, да би се хришћани, употребљујући их, оскврнавили, Евентије и Максим гледајући то уздисаху и плакаху. После тога седећи на пиру они од срца заплакаше и рекоше к Богу: Предао си нас цару неправедном и горем од свих људи. – To неко од нечестивих чу и обавести Јулијана. Разљутивши се Јулијан их одмах дозва к себи, и дуго их мучећи љутим мукама, он их најзад посече мачем.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
ПОПЛИЈЕ ИСПОВЕДНИЦЕ
 
ПРЕПОДОБНА Поплија се подвизаваше у време цара Јулијана Одступника.[26] У младости својој она беше удата, и у браку роди сина Јована. Сина свог она посвети Богу, и он постаде врло угледан презвитер. Иако биран за епископа Антиохије, он због дубоке смирености своје избеже то високо звање, и до краја живота остаде побожан и смеран презвитер. А света мати његова Поплија, после смрти мужа свог, постаде игуманија над монахињама и девственицама.[27]
У то време цар Јулијан Одступник беше кренуо у ратни поход против Персије, и призиваше све да принесе жртве идолима. На његовом путу ка Антиохији срете га ова чесна старица Поплија и заједно са својим девственицама стадоше певати што су јаче могле псалам Давидов: Идоли су незнабожачки сребро и злато, дело руку човечијих; уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују; нити има дихања у устима њиховим. Какви су они, такви нека буду и они који их граде и сви који се уздају у њих (Псал. 134, 15-18). – Чувши то, цар нареди да је ухвате и жестоко бију по лицу. To би учињено, и земља поцрвене од крви њезине. А за то време света мученица неустрашиво изобличаваше Јулијана за безбожје његово, и говораше да истину Божју она ставља изнад свега. Јулијан је не хте убити сада, него то остави кад се буде вратио из Персије. Али пошто он погибе и не врати се, света исповедница би пуштена на слободу. После тога света Поплија поживе богоугодно још неко време, и у миру сконча свој живот на земљи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Царовао од 379. до 395. године.
  2. Грчка реч ASaweria значи бесмртност, бесмрће.
  3. Лавра – грчка реч, значи: део града, улице; у овом случају ред келија, поређаних око настојатељева обиталишта у виду улица, и ограђених зидом или оградом. Монаси по лаврама живели су пустињачки, сваки у својој келији; сабирали су се на заједничким богослужењима У први и последњи дан недеље, а у остале дане живели су у строгом молитвеном самовању и тиховању живот по лаврама био је много тежи него по другим манастирима. Из дубоке старине назив лавре имали су многољудни и знаменити манастири. Лавре се појавиле најпре у Египту, и затим у Палестини. Данас се назив лавра употребљава у почасном смислу.
  4. Спомен преподобног Данила Скитског празнује се у Сирну суботу.
  5. Тиваида – област знаменитог у старини египатског града Тиве; по томе граду и називао се цео јужни Египат Тиваидом.
  6. У Тавени женски Тавенисиотски манастир био је чувен по строгом подвижништву.
  7. Манастири Скитске пустиње разликовали су се по бројевима, сходно удаљености својој од Александрије (Октодекатски = Осамнаести).
  8. Преподобни Андроник скончао у првој половини петога века.
  9. Његов свети спомен 15. јуна, где видети опширније о њему.
  10. Његов свети спомен, заједно са мајком му Св. Милицом, слави се 19. јула.
  11. Уствари, Ђурађ Бранковић, деспот Српски (1427-1456 г.) имао је из првог брака троје деце: Мару, Тодора (који је млад умро) и Гргура; из другог пак брака са Јерином (Ирином) имао је такође тpoje деце: ћерку Катакузину (или Катарину) и синове Стефана и Лазара. Мара ће бити удата за султана Мурата II (1421-1451. г.), а Катакузина за немачког грофа Урлиха Цељског (у Словенији). Гргур и Стефан биће ослепљени од султана Мурата II 1441. године.
  12. Од Св. Стефана Слепог остала је сачувана у српском преводу књига Св. Јована Синајског звана Лествица, наслеђена му од оца, коју је сачувала касније Стефанова супруга Св. Ангелина. Из тога се види на чему се учио и васпитавао Свети Стефан.
  13. Св. Стефан и Гргур ослепљени су у тврђави Токат на мору, близу Цариграда, у старом дворцу званом „Бедеви Чардак“. Ослепљени су на тај начин што им је усијано гвожђе превучено преко очију и зенице им спржене.
  14. У овом рату нарочито се, уз деспота Ђурђа, истакао православни војвода из Румуније Сибињанин Јанко (Јован-Јанко Хуњади), познат из наших народних песама. Главна битка је била код брда Куновице (или Плоча), надомак Ниша, крајем 1443. године, када је у хришћанске руке пао и град Софија.
  15. Било је то 1446. године, када је Лазара оженио Јеленом Палеологовом-Драгаш, синовицом последњих Византијских царева (из града Мистре са Пелопонеза).
  16. Деспот Ђурађ је био врло побожан човек. Он је дар Турцима 30.000 дуката да би откупио део моштију Св. Апостола Луке и пренео их из Епира у Смедерево, где су оне биле положене у деспотову цркву Успења Пресвете Богородице (на смедеревском гробљу). Он се дописивао и са васељенским патријархом Генадијем Схоларијем., Привржен Православљу, деспот Ђурађ je одбио да пошаље изасланика Српске Цркве на лажни унионистички сабор у Флоренцији 1438. године, јер је добро знао неискреност Латина. Он је том Приликом рекао: „Ја сам сусед Латинима, и често сам с њима долазио у додир, и разговарао сам с њима, и знам тачно и речи њихове и намере и начине; знајући дакле добро и њих и све њихово, нећу послати изасланике на сабор’. (Силвестар, Сиропул, Историја о Флорентинском собору).
  17. Стефанов брат Гргур Слепи, који је још пре ових догађаја био ожењен, налазио се тада код Турака. По паду Смедерева у турске руке(20. јуна 1459 г.) он се повукао у манастир Хиландар, где се ускоро и упокојио као монах Герман (крајем 1459 г.). Његов син Вук Гргуровић Бранковић, прешавши у Угарску, буде постављен од угарског краља Матије за Сремског деспота над тамошњим Србима. Он се прославио у борби против Турака и остао познат у нашим народним песмама као“Змај Огњени Вук“. Њега je по смрти (1485 г.) наследио, као деспот Сремски, син Св. Стефана и Ангелине Ђорђе Бранковић, тј. потоњи у монаштву Св. Максим Архиепископ (спомен му 18. јануара).
  18. Свети Максим Бранковић (тј. деспот Ђорђе) слави се 18. јануара Свети деспот Јован – 10. децембра, а света им мати – Св. Мајка Ангелина – 30. јула.
  19. Иконе и фреске са ликом Св. Стефана Слепог налазе се у Новом Хопову Крушедолу, Вршцу, Панчеву и у Патријаршијском музеју у Београду.
  20. Теофил – цар византијски од 829. до 832. год., познати иконоборац.
  21. Галатија – мала покрајина у Малој Азији између Фригије, Витиније, Понта и Кападокије.
  22. Комити су првобитно били пратиоци високих царских службеника по покрајинама, а касније пратиоци царева и њихова свита Од цара Константина Великог комитима су се називали сви дворјани.
  23. Овај се манастир налазио у предграђу Антиохије Сиријске, које се звало Дафни; отуда му и име.
  24. Византијски цар од 867. до 886. године.
  25. Манастир светог свештеномученика Фоке налазио се у Цариграду.
  26. Царовао од 361. до 363. године.
  27. У старој Цркви, још до појаве женских манастира и у прво време њиховог постојања, постојао је нарочити ред девојака, које су потпуно посвећивале себе служењу Богу и давале завет девствености. Такве девојке називале су се девственице, уживале су велики углед и сматране украсом Цркве. Ради подвига молитвеног тиховања, богоразмишљања и молитве оне су се скупљале по приватним кућама под руководством искусних у духовном животу старица-наставница. Често их је Црква поверавала руководству и надзору најугледнијих ђакониса.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *