НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ОКТОБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
27. ОКТОБАР
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
НЕСТОРА
 
НЕЗНАБОЖНИ цар Максимијан, звани Херкул, пријатељ Диоклецијанов, дошавши у град Солун и вргнувши у тамницу светог Димитрија, царског намесника, због исповедања Христа, предаде се уживању у играма и. позоришним представама. При томе он се хваљаше једним својим мегданџијом по имену Лијем, човеком Вандалског порекла, говорећи да њега нико победити не може. Тај Лије беше као неки други Голијат: растом крупнији од осталих људи, по изгледу страшан, а глас му као рикање лава. Од самог погледа његовог и гласа дрхтали су сви који су га гледали; снага његова беше нечувена а сила непобедива: јер дуси нечисти обитаваху у њему, и нико му се не могаше одупрети. Он већ беше убио безброј храбрих и снажних људи, и цар га због таке снаге веома љубљаше. Пошто сам цар бејаше ненасит крволок, он и љубљаше таквога човека који сву своју телесну снагу у прави на проливање крви људске.
За овог поганог Лија цар подиже усред града нарочито позориште, са бином на стубовима, где би Лије могао водити мегдане на догледу свих. Доле испод те бине беху пободена многобројна копља са оштрицама увис, да би Лије побеђене збацивао одозго са те бине на читаву шуму усправљених копаља. И стварно Лије, делећи мегдан са људима, он их збациваше на копља и предаваше смрти. А цар са свим мноштвом својих војника посматраше то уживајући, и горђаше се својим мегданџијом. Посматраше то и Солунски народ, међу којима беше и много хришћана. Гледајући тог бездушног звера како пролива људску крв, они тешко уздисаху: јер Лије већ уби многе хришћане, које незнабошци силом довлачаху и примораваху да се боре са Лијем.
У граду Солуну живљаше један младић по имену Нестор: снажан телом, диван лицем, са брадом која је тек почела расти.
Он беше близак светоме Димитрију, од кога се и научи светој вери. Видећи невино убијане хришћане, он се запали ревношћу и реши да изађе на мегдан Лију. И отишавши хитно к светом Димитрију у тамницу, исприча му како Лије тога дана уби много хришћана. И мољаше светог Димитрија говорећи му: Помоли се за мене, угодниче Божји, да ми ради светих молитава твојих помогне Бог. Ево, идем на мегдан томе злотвору, и победићу га, и скинућу срамоту са хришћана. – Свети Димитрије му осени крсним знаком чело и прса, благослови га, и прорече му: Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.
Добивши благослов, свети Нестор врло хитно оде до позоришта, скиде са себе плашт пред свима, и громко узвикну: Ја хоћу да се борим са Лијем! – Видећи таку смелост младићеву, цар се зачуди, и жалећи његову лепоту и младост рече му: Зар ниси видео колико је храбријих и снажнијих од тебе Лије победио? А ти, мали растом и млад по годинама, усуђујеш се изаћи на мегдан ономе, коме нема равна под сунцем. – Нестор му одговори: Иако сам ја мали и немоћан, али је велика и непобедива сила Христа мога, на кога се надам и у чије име хоћу да се ухватим у коштац са тим џином. – Чувши име Христово и схвативши да је Нестор хришћанин, цар се разгњеви и нареди му да одмах узиђе на бину, држећи да ће се са Нестором догодити што и са осталима. Свети Нестор се журно попе на бину; а Лије, играјући и скачући, крену на светог младића. Видећи Лија где му се приближује, свети Нестор се прекрсти и громким гласом кликну: Боже Димитријев, помози ми! – И ухвативши се у коштац са Лијем, стаде се борити. А Бог, који некада укрепи Давида у борби против Голијата, укрепи и слугу свога Нестора против поганога Лија, на посрамљење незнабожном цару а на радост вернима. И стварно, мали растом Нестор показа се храброшћу својом већи од огромнога Лија: дохвативши Лија као штицу, он га са високе бине баци доле на оштра копља. Павши на копља као тешки храст, Лије срамно изврже своју бедну душу, те тако погибе с хуком спомен његов, нестаде охола сила његова и престаде сујетно хвалисање Максимијаново својим мегданџијом. Сав пак народ Солунски, нарочито хришћани, видевши ову неочекивану и славну победу, громко викаху: Велики је Бог Димитријев!
Цар, уставши са стидом, крену у своје палате, силно тугујући и жалећи за својим љубимцем Лијем. Притом, страховито гњеван на светог Нестора он нареди да га ухвате. Дознавши пак да је и Димитрије крив за Лијеву смрт, пошто он окрепи Нестора на подвиг, предсказавши му победу, цар нареди, те светог Димитрија копљем избодоше, а светог Нестора мачем посекоше. И сада они обојица примају од Подвигостројитеља Христа венце победе у Царству небеском, којега нека се и ми удостојимо молитвама светих страдалника.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НЕСТОРА ЛЕТОПИСЦА
 
СВАКИ догађај, ако се не запише, заборавља се и губи му се траг. Тако, да нам Мојсије, научен Богом, није у својим књигама оставио повест о самом почетку и првом уређењу света, и о самом родоначелнику нашем Адаму, све би то у току времена покрила нека тама и прешло би у заборав. Али Бог, који чува спомен о Својим чудесима, да је описиваче, да би наредна покољења, читајући што су ови написали, могла се тиме користити. Тако је Господ и нашој Руској земљи дао у светом Кијево-Печерском манастиру незаборавног писца, преподобног оца нашег Нестора, који просвети очи наше, описавши нам што је корисно за нас, и тиме нас подстакао на благодарност Богу.[1] Он је писао о почетку и првобитном устројству нашег руског света, не само спољњег него првенствено унутарњег, духовног, – тојест о оснивању и благоустројству монашког живота у Русији, засађеног у светом Печерском манастиру као у рају, и о духовном родоначелнику нашем, преподобном Антонију,[2] и о другим светитељима Печерским, рођених духом његовим и следбеницима његовим. Један од њих беше и овај славни писац Нестор, који светолепа житија њихова написа не само пером на хартији него и сличним подвижничким делима на беспрекорној души својој. Тиме он и себе сама уписа у књиге вечнога живота, те је и сам достојан чути о себи: Радујте се, јер су имена ваша написана на небесима (Лк. 10. 20).
У време када се преподобни Антоније подвизиваше молитвено тихујући у пештери а блажени Теодосије изграђујући манастир, дође к њима овај блажени отац наш Нестор, коме тада беше седамнаест година, желећи да прими свети ангелски монашки лик. И до тада, не будући још монахом, он се беше навикао свакој монашкој врлини: чистоти телесној и душевној, добровољном сиротовању, дубоком смирењу, безроптајној послушности, строгом пошћењу, непрестаној молитви, неуморном бдењу и осталим равноангелним подвизима, чиме он беше усрдни подражавалац живота првобитних светитеља Печерских, Антонија и Теодосија. И од те свете двојице он у цвету младости своје примаше сваку заповест с таком љубављу, као одојче млеко из груди мајчиних и као жедан јелен воду из два извора који кључају усред гора, у пештерама. И стварно, у својим списима он показује како је велику љубав имао према овим преподобним оснивачима манастира, и то љубав, показивану „не речју ни језиком, него делом и истином“ (ср. 1 Јн. 3, 18). Гледајући светлећа добра дела ова два светила рускога неба, он усрдно прослављаше Бога у телу свом и у души својој (ср. 1 Кор. 6, 20). После пак чесне пред Господом смрти преподобних отаца Антонија и Теодосија, блажени отац наш Нестор умре свету не само световним делима, – што он учини још раније, пре искушеништва -него и на световни начин, примивши свети ангелски лик монашки од преподобног Стефана, игумана Печерског. А потом он би од њега узведен и у ђаконски чин. И тада, видећи на себи двоструки чин ангелски: монашки и ђаконски, он из дана у дан увећаваше своје врлине, умртвљујући све телесне страсти и творећи сваку истину, да би потпуно престао бити телесан и постао стварно духован, и тиме истинити слуга и поклоник Божји. Јер је он добро знао шта је Господ рекао: Бог је дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле (Јн. 4, 24). И стварно: Нестор јасно показује у својим списима да духа зла, туђег свакој истини, он побеђиваше неисказаном смиреношћу: јер стално назива себе недостојним, грубим, незналицом, и препуним свакога греха.
Када Богом подстакнута братија на своме састанку решише да ископају чесне мошти преподобнога Теодосија и да их пренесу из пештере у Богом подигнуту Печерску цркву, у томе послушању највише ревности показа овај блажени Нестор. Копајући земљу са великом вером и молитвом, он сву ноћ проведе у том послу, и за свети Печерски манастир ископа скупоцени бисер – чесне мошти преподобнога Теодосија. Он их изнесе из пештере и би очевидац великих чудеса која се тада збише, о чему он сам сведочи.
И поживе преподобни отац Нестор много година, трудећи се на састављању летописа. Опомињући се година вечности, он добро угоди Творцу година, ка коме пређе у вечност после много година проведених у времену. И би положен у пештери, где и досад почива његово нетљено чесно тело, точећи чудеса, и тиме сведочећи да овај преподобни састављач житија светих и летописа стече себи нетљено обиталиште на небу и удостоји се нетљеног венца у Царству Божјем. Нека молитвама овог светог писца и ми будемо уписани у књиге живота Јагњета Божијег, чије године никад престати неће. Њему са Богом Оцем и животворним Духом приличи од нас свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
КАПЕТОЛИНЕ и ЕРОТИДЕ
 
ЖИВЉАХУ ове светитељке у време цара Диоклецијана и управитеља Кападокије Зиликинтија. Света Капетолина беше високога рода и богата, а света Еродита беше њена служавка. Све своје богатство Капетолина раздаде сиромасима, и робове пусти на слободу. Као хришћанка, она би затворена у тамницу. А када је затим изведоше пред управитеља Зиликинтија, и примораваху да принесе жртву идолима, она то одби, смело исповедајући своју веру у Христа као истинитог Бога. Због тога јој глава би одсечена. Служавка пак њена Еродита, заузимајући се за своју госпођу, баци се каменом на управитеља Зиликинтија и удари га. Зато је моткама тукоше; али благодаћу Божјом она остаде неповређена. Затим јој главу одсекоше. И тако обе примише венце мучеништва.[3]
 
СПОМЕН СВЕГОГА ОЦА НАШЕГ
КИРИЈАКА (КИРИЛИЈАНА)
епископа Цариградског
 
ЕПИСКОП Киријак епископовао богомудро и богоугодно у граду Византу, који касније би назван Цариградом. Епископовао у 3. веку и имао за ученика и наследника Св. Кастина (спомен му 25. јануара). У миру се упокојио.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МАРКА
и оних са њим
 
МАРКО и свети мученици са њим живљаху у свакој побожности, и свима проповедаху Христа. И тако многе неверне ка Господу обратише и крстише у име Оца и Сина и Светога Духа. Незнабошци их ухватише, и дуго мучише; и тела им дугим гвозденим шипкама прободоше. И онда их по земљи вукоше, ногама газише без милости; и тако сви свети страдалци предадоше Богу своје свете душе. А хришћанин неки Теренције кришом узе чесне мошти њихове; положи их на острву Тасу, где оне непрекидно дају исцељења свима вернима.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
АНДРЕЈА,
кнеза Смоленског
 
ИЗ љубави према Христу овај христочежњиви кнез напусти славу и част светску, отпутова у Перејаслављ Заљески, и тамо прерушен и непознат служаше тридесет година као црквењак при цркви светог Николе, живећи побожно, и сиротујући Христа ради. Упокојио се у Господу мирно 1390. године. Мошти му нетљене и чудотворне пронађене 1540. године; оне почивају у Перејаслављу у цркви њему посвећеној.
 
СПОМЕН СВЕТЕ
ПРОКЛЕ
 
СВЕТА Прокла = жена Пилатова. Видевши сан о Христу ноћу уочи суђења Спаситељу, она посла своме мужу, судији Пилату, овакву поруку: Немој се ти ништа мешати у суд тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради (Мт. 27, 19). Поверовавши у Господа Христа, Прокла се крсти, и провођаше дане у побожности.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преподобни Нестор се у својој седамнаестој години постригао у Кијево – Печерском манастиру; 1091 г. учествовао у откривању моштију св. Теодосија Печерског; писао Руски летопис, житија Кијево – Печерских угодника. Од његових списа, осим Летописа, до нас дошло: Житије преподобног Теодосија Печерског, и Житије Бориса и Гљеба. Преподобни Нестор преставио се око 1114 године, 27. октобра.
  2. Спомен преп. Антонија Печерског празнује се 10. јула.
  3. Ове блажене мученице пострадаше 304. године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *