NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za septembar

Žitija Svetih za septembar

21. SEPTEMBAR
 
SPOMEN SVETOG APOSTOLA
KODRATA
 
Sveti apostol Kodrat, jedan od Sedamdesetorice, propovedao je reč Božju u Atini i u Magneziji[1] gde i episkop beše. Svojom propoveđu on privede mnoge k svetlosti Bogopoznanja. Po reči Isusa Sirahova, on beše kao jutarnja zvezda usred oblaka (Is. Sirah. 8, 6): jer tamni oblaci behu mnogobožačka bezbožija, tuđa svetlosti pobožnosti, i ti ljudi seđahu u tami i senci smrti. Međutim sveti apostol Kodrat rečju Božjom zasija im kao velika svetlost, razveja njihovu tamu, nizloži pogane žrtve, razruši idole, i razori demonske hramove molitvom. Kao nekada zvezda istočnim carevima, tako i on ljudima pokaza put ka Hristu; i kao što jutarnja zvezda vodi za sobom sunce, tako i on uvede u svet veliku svetlost vere i osvetli mračne duše ljudske No tama uvek mrzi svetlost; tako i bezbožni mnogobošci, videći gde Kodrat ruši njihove idole, izgoni đavole, iskorenjuje zloverje, podigoše gonjenje na svetog apostola i zasuše ga kamenjem, kao nekada Jevreji svetog prvomučenika Stefana. Ali, iako zasut kamenjem, sveti Kodrat bi sačuvan živ blagodaću Hristovom. Onda ga vrgoše u tamnicu i dugo mučiše glađu; bedni idolopoklonici lišiše telesne hrane onoga koji im duše nasićivaše ne jelom prolaznim već jelom koje ostaje za život večni. Oni svetitelja morahu glađu, a sami ginjahu od one gladi, o kojoj Sveto Pismo govori: ne glad hleba, nego slušanja reči Gospodnjih (Amos. 8, 11). No oni, ne uzmogavši umoriti glađu svetitelja koji se stalno potkrepljivaše božanskom hranom odozgo, sami umreše večnom smrću. A sveti Kodrat, mada i umre posle mnogih mučenja, ali duša njegova živi u Carstvu Nebeskom i naslađuje se rajskim blaženstvom. On završi podvig svoga stradanja pod carem Adrijanom, a otpoče večni život pod Carem slave Isusom Hristom: sa Njim je stradao, sa Njim se i proslavlja u Carstvu Njegovom. Sveto pak telo njegovo, pogrebeno u Magneziji, toči mnoga isceljenja nedužnima.
 
SPOMEN SVETIH SVEŠTENOMUČENIKA:
IPATIJA EPISKOPA i ANDREJA PREZVITERA
 
Ovi svetitelji behu rodom iz Lidijskog kraja.[2] Kao deca oni se zajedno učiše knjizi u nekoj obitelji, i ukrašavajući sebe svakom vrlinom oni napredovahu iz sile u silu. Kada porastoše, Ipatije se zamonaši, da bi u bezmolviju, u molitvenom samovanju i tihovanju služio Bogu; a Andrej se posveti služenju dušama ljudskim, jer postavši klirik on usrdno propovedaše reč Božiju i revnosno poučavaše hrišćane u crkvi. Obojica se oni odlikovahu velikim uzdržanjem, smirenoumljem i nelicemernom ljubavlju prema svima Arhiepiskop efeski, doznavši za njihov vrlinski život, prizva ih k sebi i pošto ne malu korist dobi od razgovora sa njima, on ih veoma zavole, i Ipatija, protiv njegove volje, postavi za episkopa Asijske crkve, rekavši: Ne treba takav svetilnik da prebiva u pustinji, pod spudom, nego na prestolu episkopskom, da prosvećuje crkvu učenjem Hristovim. Andreja pak on rukopoloži za sveštenika.
I sijahu ova dva svetilćika u Crkvi Božjoj, prosvećujući ljude svojim premudrim učenjem i čistim životom. Međutim grčki car Lav Isavrijanac[3] podiže gonjenje na svete ikone, i po celoj carevini izdade zapovest da se ikone izbacuju iz hramova Božjih i najstrožije naredi da im se niko ne sme poklanjati. Tada ovi sveti učitelji Ipatije i Andrej ustadoše protiv ikonoboraca, učeći svoju pastvu da ne slušaju bezbožno naređenje carevo Čuvši za to, car naredi da mu ih dovedu, i dugo ih ubeđivaše da se odreknu poštovanja svetih ikona pa i svoje mudrace uvuče u prepirku sa njima, ali ne uzmože pokolebati ove čvrste stubove Crkve. Onda ih zatvori u tamnicu, i dugo ih držaše u njoj, trudeći se na sve moguće načine da ih pridobije za svoje jednomišljenike. Ali, pošto se i u tome prevari, on naredi da ih nemilice biju zatim im odera sa glave kožu zajedno sa kosom, brade im namaza smolom i zapali, pa im onda skupocene ikone svete sagore na glavama. Sve to oni junački pretrpeše, i silom Božjom ostadoše živi. Posle toga zveropodobni Lav naredi da ih vuku po gradu; i vukoše svetitelje po gradu na potsmeh svima. Naposletku ih zaklaše kao jaganjce, i tako oni predadoše duše svoje u ruke Božije, postradavši za svete ikone. Česna pak tela njihova biše bačena psima da ih pojedu, no verni ih tajno uzeše i pogreboše s čašću koja dolikuje mučenicima.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
TEVSEVIJA i PRISKA
 
Sveti Jevsevije življaše u Finikiji,[4] i spočetka beše tajni hrišćanin. U to vreme nasta veliko gonjenje na hrišćane od strane neznabožaca, koji gde god mogahu naći hrišćane, stavljahu ih svuda na raznovrsne muke Tada mnogi hrišćani, bežeći od neznabožačkih ruku, skrivahu se po tajnim mestima. A sveti Jevsevije, razmišljajući o Hristovim rečima: Koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt 10, 32), ispuni se božanske revnosti, otide pred kneza toga grada, i reče: Što činiš ludosti, bogoborče, goneći pastvu Hristovu? A knez, pogledavši na njega, upita: Ko si ti? On odgovori: Ja sam sluga Hristov, kome si ti neprijatelj. Silno razgnevljen ovakvim rečima knez upita: Otkuda tebi, bedniče, takva smelost, da stupiš preda me i ružiš mene kneza? Na to Jevsevije odgovori: Revnost za Gospoda mog Isusa Hrista pobudi me da izobličim slepilo vaše, jer vi poludeste klanjajući se đavolu a ne Bogu.
Tada knez naredi da ga obnaže, obese i stružu telo njegovo. I svetitelj bi dugo strugan oštrim gvožđem, te mu se i kosti pokazaše; zatim ga sirćetom i solju polivahu, i rane mu rastrljavahu. Sve to ispovednik Hristov trpljaše muški, kao da u tuđem telu strada; i radovaše se u svojim mukama dopunjujući nedostatak nevolja Hristovih na telu svom.
Posle ovih muka knez mu reče: Prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš ostati živ; a ako to ne uradiš, mi ćemo te pogubiti. Jevsevije odgovori: Vi možete pogubiti moje telo, ali Hristos će primiti moju dušu; za Njega ja hoću da trpim do kraja, jer koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt. 24, 13).
Videvši da je nepokolebljiv, neznabošci mu mačem odsekoše glavu. I tako sveti Jevsevije uziđe na nebesa i primi venac slave iz ruke Gospodnje.
Sveti Prisk ispovedaše ime Hristovo u Frigiji, i mnoge neznabošce privede ka Hristu. Zatim ga neznabošci uhvatiše, obesiše, i po rebrima duboko strugaše, i telo njegovo železnim noktima kao zemlju izoraše. A neki od prisutnih neznabožaca, posmatrajući tako ljuto mučenje i mučenikovu krv koja se lila, razjariše se kao zverovi, izvadiše mačeve i izbodoše svetog mučenika; pa kad mu celo telo izbodoše, oni mu najzad odsekoše glavu.
Tako postrada za svedočanstvo o Isusu Hristu ovaj dobri ispovednik, koga sada Hristos ispoveda pred Ocem Svojim Nebeskim, kome neka je slava kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBINH OTACA NAŠIH
AKAKIJA (ISAKIJA) i MELETIJA, episkopa Kiparskih
 
Prepodobni i blaženi oci naši, Isakije (ili Akakije) i Meletije, behu episkopi Crkve Hristove na ostrvu Kipru. Pobožni i bogobojažljivi, oni se celog života bavljahu time što neprestano učahu pastvu svoju reči Božjoj i što sve svoje imanje razdavahu siromasima. Zbog vrlinskog života svog oni dobiše dar čudotvorstva, i u miru se upokojiše u starosti, u razne godine, ali u jedan isti dan Za svetog Akakija (ili Isakija) kaže se da je bio episkop Sitski na Kipru.[5]
 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG
DIMITRIJA, Mitropolita Rostovskog Čudotvorca
 
Sveti Dimitrije, kome svetovno ime beše Danilo, rodio se meseca decembra 1651. godine u malom i neznatnom gradu Makarovu, udaljenom od Kijeva oko četrdeset kilometara. Otac njegov Sava Grigorjevič Tuptalo, kozak u vojničkom zvanju stotnika, poslednje dane provede kao tutor u Kirilovskom manastiru.[6] Ioni supruga njegova Marija bejahu veoma pobožni i življahu uzornim hrišćanskim životom. No otac beše gotovo stalno odsutan od kuće zbog svojih vojničkih dužnosti, te se Danilo vaspitavaše prvenstveno pod rukovodstvom majke. Sa nežnom ljubavlju i pohvalom govori o njoj sam svetitelj u svome Dnevniku povodom njene smrti: „Na sam Veliki Petak moja majka se prestavi u tri časa po podne, tačno u onaj čas kada Spasitelj naš na krstu stradajući za spasenje naše predade duh Svoj u ruke Bogu Ocu Imađaše ona tada preko sedamdeset godina. Neka je pomene Gospod u carstvu Svom nebesnom! Upokoji se ona u dobrom raspoloženju. O, da bi i mene molitvama njenim Gospod udostojio takve blažene končine! Njena končina beše istinski hrišćanska: sa svima hrišćanskim obredima i uobičajenim svetim tajnama, bestrašna, nepostidna, mirna. Još neka je Gospod udostoji dobrog odgovora na Strašnom sudu Svom, kao što ne sumnjam u Božje milosrđe i u njeno spasenje, znajući postojano vrlinski i pobožan život njen. Usto kao dobar znak spasenja njenog jeste to što Gospodu bi ugodno da se duša njena rastavi od tela u času kada Gospod Hristos otvori razbojniku raj“.
Pod uticajem tako pobožne i vrlinske majke dete Danilo rastijaše u strahu Božjem i pobožnosti, idući iz sile u silu i učvršćujući se u vrlinama. Početno obrazovanje Danilo dobi kod svoje kuće Roditelji ga naučiše čitanju i pisanju, pa kad Danilo napuni jedanaest godina oni ga dadoše u Kijevsko Bratsko učilište. Bistroga uma i vrlo vredan, Danilo napredovaše brzo u učenju i prevaziđe sve svoje vršnjake. Na časovima retorike on skrenu na sebe naročitu pažnju svojim pesničkim i govorničkim sastavima, Pod rukovodstvom znamenitog propovednika i bogoslova polemičara. Galjatovskog izuči savršeno nauku besedništva, što mu je docnije mnogo koristilo, naročito u borbi s raskolnicima.
No napredujući u naukama, Danilo se ne manje učio i vrlinskom životu. Izbegavao je igre i zabave, i slobodno vreme provodio u čitanju Svetoga Pisma, dela svetih Otaca i žitija svetih, u posećivanju svetih crkava i u molitvi. I srce mu se sve više i više zagrevaše za podražavanje njihovog života i za gredenje njihovim stopama. I on revnosno čuvaše celomudrije i čednost. Tako Danilo još u svetu pokazivaše začetke monaškog života.
Kada Danilu bi osamnaest godina, on Hrista radi ostavi svet i sva blaga njegova, i isprosivši blagoslov od svojih roditelja stupi u Kirilovski manastir u Kijevu. Iguman manastira Meletije Dzik odavno je već poznavao Danila, pošto je ranije bio rektor Kijevskog učilišta. Jula 9. godine 1668. on postriže Danila za monaha, davši mu ime Dimitrije. Novopostriženi monah se bogobojažljivo sav predade volji i promislu Božjem, i stade voditi život doličan monasima: strogo i neodstupno držaše sva manastirska pravila i revnosno u smirenosti i poslušnosti prohođaše monaške podvige. Pri tome se svesrdno staraše da u vrlinama podražava prepodobne oca Antonija i Teodosija i ostale podvižnike Pečerske. Svim srcem on stremljaše ka jednom: da ugodi Bogu, i da mu po svome monaškom pozivu verno služi.
Ne prođe ni godina od postriga a monah Dimitrije bi po želji nastojatelja proizveden za jerođakona na Blagovesti 1669. godine od strane preosvećenog mitropolita Kijevskog Josifa Tukaljskog. U činu jerođakona Dimitrije ostade u Kirilovskom manastiru dosta vremena, pokoravajući se u svemu nastojatelju, služeći bratiji usrdno u smirenosti i molčaniju, i s ljubavlju izvršujući svako poslušanje U crkvu je na bogosluženja dolazio pre sviju, a poslednji izlazio; u crkvi je stajao sa strahom, veoma pažljivo prateći čitanje Svetog Pisma u keliji se često molio, pisao i sastavljao ono što mu je naređivao iguman, i usrdno čitao dušekorisne knjige.
Tako se jerođakon Dimitrije podvizavao do 1675. godine. U to vreme u Gustinskom manastiru nalazio se Černjigovski arhiepiskop Lazar Baranovič.[7] Tu mu bi priveden sveti Dimitrije radi rukopoloženja za jeromonaha, što i bi izvršeno maja na Duhove. U to vreme svetom Dimitriju bejaše tek godine, ali već vičan u propovedanju reči Božje. Upoznavši se s njim pobliže i primetivši visoke duhovne osobine njegove, arhiepiskop pozva svetog Dimitrija da bude propovednik pri Černjigovskoj sabornoj crkvi. Preko dve godine sveti Dimitrije propovedaše u sabornoj i u drugim crkvama Černjigovske eparhije. Njegovo propovedanje reči Božje narodu beše od velike duhovne koristi za sve, jer reč njegova beše jaka, začinjena mudrošću, i svi ga rado slušahu.
Slava o svetom Dimitriju kao velikom propovedniku brzo se pronese po Malorusiji i Litvi, te ga mnogi manastiri stadoše pozivati k sebi, da bi se koristili njegovim poučenjima. U junu 1677. godine sveti Dimitrije, sa blagoslovom arhiepiskopa, otputova iz Černjigova u Novodvorski manastir, u Litvi, da se pokloni čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice. Tu on provede kratko vreme, pa na poziv Bjeloruskog episkopa i nastojatelja Vilenskog manastira Svetoga Duha ode u taj manastir, i više od dva meseca provede u Vilni, i održa tu dve propovedi. Umoljen od duhovnih vlasti iz Slucka,[8] on ode iz Vilne u Sluck, i nastanivši se u Preobraženskom manastiru on četrnaest meseci neumorno propovedaše reč Božiju.
Za to vreme svetog Dimitrija pozivahu nekoliko puta da se vrati u Malorusiju; to činjaše i sam hetman[9] Samojlovič. U februaru 1679. godine sveti Dimitrije doputova u hetmanski grad Baturin, gde ga hetman Samojlovič primi s velikom ljubavlju. Nastanivši se u Krupickom manastiru svetog Nikolaja, nedaleko od Baturina, prepodobni Dimitrije nastavi revnosno se podvizavati u postu, molitvi i neprestanom čitanju dušekorisnih knjiga; pritom sa osobitim usrđem propovedaše on reč Božiju. Glas o bogougodnom vrlinskom životu njegovom raznese se po svima manastirima. Mnogi ga manastiri pozivahu za starešinu. Ali on, po smirenosti svojoj, odbijaše te pozive, a i hetman ga zadržavaše. Utom 1681. god. umre iguman Maksakovskog Preobraženskog manastira. Bratija se obrati svetom Dimitriju sa molbom da se primi za igumana njihove obitelji. Po svome usamljenom položaju ova obitelj je potpuno odgovarala strogom monaškom životu prepodobnog Dimitrija. Stoga on, uz saglasnost hetmana, prihvati predlog Maksakovskih monaha i sa hetmanovim pismom otputova u Černjigov k arhiepiskopu Lazaru Baranoviču za postavljenje. Arhiepiskop ga primi s mnogo ljubavi. Čim raspečati hetmanovo pismo arhiepiskop Lazar, kao predviđajući budućnost, reče Dimitriju: „Ne čitajući pismo kažem: neka vas Gospod Bog blagoslovi ne samo igumanstvom, nego po imenu Dimitrije želim vam mitru: Dimitrije neka dobije mitru“. – A tog istog dana, posle postavljenja za igumana, arhiepiskop Lazar ovako pozdravi Dimitrija: „Danas je praznik svetog proroka Mojsija Bogovidca; danas vas Gospod Bog udostoji igumanstva u manastiru gde je hram Preobraženja Gospodnja, kao Mojsija na Tavoru. I Onaj koji puteve svoje kaza Mojsiju, neka kaže i vama na ovom Tavoru puteve Svoje ka večnom Tavoru“.
„Ove reči, – svedoči sam sveti Dimitrije, – ja grešni primih kao neki predznak i proročanstvo, i zapamtih ih. Daj Bože, da se proročanstvo njegovog arhipastirstva zbude“. A sutradan, opraštajući se s igumanom Dimitrijem, arhiepiskop mu podari lepu palicu. „I tako me on lepo isprati, – kaže sveti Dimitrije -, kao otac rođenog sina. Podaj mu, Gospode, sva blaga po srcu njegovom“.
Primivši upravu u Maksakovskom manastiru, sveti Dimitrije ni najmanje ne izmeni svoj pređašnji strogomonaški život. Podvizavajući se kao i ranije u postu, bdenju, molitvi i drugim vrlinama, naročito u smirenoumlju, on davaše primer bratiji u svemu, i uređivaše manastir, i truđaše se u propovedanju reči Božje. Imajući svagda na umu reči Gospodnje: Koji hoće među vama veći da bude, neka vam bude sluga (Mt. 20, 26), on sam življaše tako, a i bratiju svaki dan učaše da žive tako, služeći svima kao obrazac vere i pobožnosti.
No Maksakovski monasi nisu se dugo nazidavali rečju i svetim životom igumana Dimitrija. Prvoga marta 1682. godine on bi postavljen za igumana Krupickog manastira svetog Nikolaja, u gradu Baturinu. Tu on provede kao iguman godinu i osam meseci. Ali žudeći za tihim i bezmolvnim životom, da bi nesmetano obavljao bogougodne podvige, on se na svoj imendan, 26. oktobra 1683. godine odkaza starešinstva u Baturinskom Krupickom manastiru, i ostade u njemu kao prost monah; i vođaše usamljenički život. No posle izvesnog vremena, po promislu Božjem, sveti Dimitrije bi prizvan na veliko delo: sastavljanje Žitija svetih, kojima on donese najveću korist celom narodu Ruskom.
Godine 1684. za arhimandrita Kijevo – Pečerske lavre bi postavljen Varlaam Jasinski.[10] Od svojih prethodnika, Petra Mogile[11] i Inokentija Gizela,[12] on zajedno sa zvanjem arhimandrita nasledi misao o velikom trudu sastavljanja Žitija svetih. Ovaj trud beše utoliko neophodniji što Tatari svojim naletima i Litvanci i Poljaci svojim pustošenjima behu lišili Crkvu mnogih dragocenih duhovnih knjiga i životopisa Svetih. Tražeći čoveka, sposobnog za ovako važan i veliki posao, Varlaam se zaustavi na svetom Dimitriju, koji se već beše proslavio svojom revnošću za dušespasonosne trudove. Na ovo jednodušno pristadoše ostali oci i bratija Lavre. Tada se Varlaam obrati prepodobnom Dimitriju sa molbom da se preseli u Kijevsku Lavru i uzme na sebe trud ispravljanja i sastavljanja Žitija svetih.
Uplašen težinom predloženog mu posla, smireni podvižnik se staraše da to otkloni od sebe. Ali bojeći se greha neposlušnosti i sam jasno uviđajući potrebu Crkve, on odluči da prihvati predlog arhimandrita Varlaama. Položivši nadu u pomoć Božiju i u molitve Prečiste Bogomatere i svih Svetih, prepodobni Dimitrije juna meseca 1684. godine pristupi ovom bogougodnom podvigu i sa velikom revnošću poče vršiti ovo naloženo mu poslušanje.
Podvigu pisanja Žitija svetih prepodobni Dimitrije se predade potpuno, posvećujući mu svo vreme, prekidano jedino bogosluženjima, koja je on redovno posećivao. U Uspenskoj crkvi on je svagda stajao na molitvi na određenom mestu. Baveći se neprestano izučavanjem gradiva za žitija, upoznavajući se potanko sa životom svetaca, osećajući im, sastradajući im, on je i sam preživljavao mnoga njihova nastrojenja. U tom svetom trudu on je bio udostojen i duhovnih viđenja u snu, koja su ga krepila na putu duhovnog usavršavanja i bodrila u velikim naporima.
O prvom takvom viđenju sveti Dimitrije piše sledeće: Desetog avgusta 1685. godine, u ponedeonik, ja čuh zvono za Jutrenje, ali po uobičajenoj svojoj lenosti ja se bejah razaspavao i ne stigoh na početak i prespavah sve do čitanja Psaltira. Za to vreme ja videh sledeće viđenje: Izgledalo je kao da mi je poveren nadzor nad nekom pešterom, u kojoj su počivale svete mošti. Razgledajući sa svećom grobove svetih, ugledah tamo svetu velikomučenicu Varvaru kao da počiva. Pristupivši njenom grobu videh da ona leži porebarke i kivot beše nešto malo istruleo. Želeći da to očistim ja izvadih mošti iz kivota i položih na drugom mestu. Pošto očistih raku, priđoh k njenim moštima i uzeh ih rukama da ih položim u raku, no odjednom ugledah svetu Varvaru živu. I uskliknuh: „Sveta devo Varvaro, dobrotvorko moja, umoli Boga za grehe moje!“ Svetiteljka odgovori kao sa nekom sumnjom: „Ne znam da li ću Ga umoliti, jer se ti moliš po rimski“. – Držim da mi je ovo rečeno zato što sam veoma lenj na molitvu, i upoređen sam u ovom slučaju sa rimokatolicima kod kojih je molitvoslovlje veoma kratko, jer je i u mene molitva kratka i retka. Čuvši ove reči od svetiteljke ja počeh tugovati, i kao očajavati. No svetiteljka, posle malo vremena, pogleda na mene s veselim i nasmešenim licem, i reče: „Ne boj se“. – i izgovori druge neke utešne reči kojih se ja i ne sećam. Potom, položivši je u raku, ja celivah njene ruke i noge; izgledalo je, telo živo i veoma belo ali kivot ubog i ovetšao. Žaleći što se nečistim i prljavim rukama i ustima usuđujem dodirnuti svete mošti, i što ne vidim dobar kivot, ja sam razmišljao kako da ukrasim ovaj grob, i počeo sam tražiti novi i bogatiji kivot u koji bih premestio svete mošti, ali se u tom trenutku probudih. Žaleći što sam se probudio, srce je moje osećalo neku radost. Bog zna šta ovaj san znači, i šta će se zbiti! O, kada bi mi molitvama svete Varvare, pokroviteljke, moje, dao Bog popravku zlog i kukavnog života mog!“
Na tri ili četiri meseca posle ovog viđenja sveti Dimitrije imađaše drugo viđenje u snu. O tome on sam piše ovo: Za vreme Božićnjeg posta 1685. godine jedne noći, pošto završih sa opisom stradanja svetog mučenika Oresta, kojega se spomen praznuje 10. novembra, ja na sat ili nešto manje do jutrenja legoh ne svlačeći se da se odmorim, i u snu videh svetog mučenika Oresta, koji mi vesela lica govoraše ove reči: „Ja sam više pretrpeo za Hrista no što si ti napisao“. Rekavši to on razgrnu prsi svoje i pokaza mi na levoj strani veliku ranu koja je išla skroz, i reče: „Ovo mi je gvožđem provaljeno“. Zatim otkri desnu ruku do lakta, pokaza ranu ispod lakta i reče: „Ovo mi je prerezano“, pri čemu vidne behu prerezane žile. Takođe i levu ruku otkrivši on mi na istom mestu pokaza takvu istu ranu, govoreći: „I to mi je prerezano“. Potom sagnuvši se on razgrnu nogu do kolena i pokaza mi na pregibu kolena ranu; takođe otkrivši i drugu nogu do kolena pokaza mi i na njoj istu takvu ranu na istom mestu, i reče: „A ovo mi je kosom rasečeno“. I stavši pravo, gledajući mi u lice, reče: „Vidiš li? Ja sam za Hrista pretrpeo više no što si ti napisao“. Ne usuđujući se da što kažem protiv toga, ja sam ćutao i mislio u sebi: Ko je ovaj Orest? nije li iz broja petočislenika (13. decem.)? Na ovu m o ju misao sveti mučenik odgovori: „Nisam ja taj Orest, od petočislenika, nego onaj čije si ti žitije sada pisao“. Videh ja i drugog nekog važnog čoveka koji stajaše iza njega, i izgledalo mi je da je i on neki mučenik, ali on ništa ne progovori. U to vreme odjeknu zvono za jutrenje i probudi me, i meni beše vrlo žao što se ovo veoma prijatno viđenje brzo završi. – A da sam ovo viđenje, dodaje sveti Dimitrije zapisavši ga u svome Dnevniku, ja nedostojan i grešan zaista video, i tačno video ovako kako sam opisao, a ne drukčije, to tvrdim pod mojom sveštenomonaškom zakletvom.
Nakon dve godine i tri meseca otkako se odkaza starešinstva, sveti Dimitrije se nađe sa arhimandritom Varlaamom u Baturinu. Hetman i novi mitropolit Gedeon ga mnogo moliše da ponovo primi upravu u Nikolajevskom manastiru u Baturinu. Sveti Dimitrije to dugo odbijaše, ali najzad pristade na usrdne molbe, primi se igumanstva u Nikolajevskom manastiru, ostavi Kijevsku lavru i preseli se u Baturin. Došavši u Nikolajevski manastir on produži sa pisanjem Žitija svetih, i tu završi prva tri meseca: septembar, oktobar i novembar.
Svoj rad sveti Dimitrije predade arhimandritu Varlaamu na pregled. Pročitavši i pregledavši rukopis zajedno sa ocima Lavre i drugim blagorazumnim ljudima, Varlaam reši da se pristupi štampanju Žitija Svetih. Sveti Dimitrije doputova iz Baturina u KijevoPečersku lavru, i pod njegovim ličnim nadzorom bi 1689. godine štampana prva knjiga Žitija S v e tih, koja je sadržala tri spomenuta meseca.
Uskoro posle toga svetom Dimitriju se ukaza prilika da sa hetmanom putuje u Moskvu radi svršavanja nekih crkvenih poslova kod patrijarha. To je bilo 21. jula 1689. godine. Po dolasku u Moskvu oni biše prestavljeni caru Jovanu Aleksijeviču i carici Sofiji. Istoga dana sveti Dimitrije bi prestavljen patrijarhu Joakimu.[13] Nakon mesec dana po dolasku sveti DimiTrije poseti TrojiceSergijevsku lavru. Tu u to vreme življaše car Petar Aleksijevič. On milostivo primi Dimitrija. U to vreme desi se u Lavri i svjatjejši patrijarh, te sveti Dimitrije i njega poseti. „On blagoslovi mene grešnog, kaže sveti Dimitrije, da produžim sa pisanjem Žitija Svetih i dade mi na blagoslov ikonu Presvete Bogorodice“.
Vrativši se iz Moskve u svoj manastir, sveti Dimitrije mačini sebi zasebnu keliju na usamljenom mestu blizu crkve svetog Nikolaja, da bi se tu udobnije mogao baviti svojim bogougodnim poslom, pisanjem žitija. Ovu keliju on u beleškama svojim naziva skitom. Pošto se preseli u ovu keliju sveti Dimitrije pristupi sastavljanju druge knjige Žitija Svetih, za mesece decembar, januar i februar. U to vreme, novi moskovski patrijarh Adrijan[14] posla mu pohvalnu povelju. Ovu povelju donese iz Moskve Varlaam, koji 31. avgusta 1690. godine bi posvećen za mitropolita Kijevskog. U povelji patrijarh je pisao: „Sam Bog neka te nagradi, brate, svakim blagoslovom divnim, zapisujući te u knjizi večnoga života, za tvoje bogougodne trudove u pisanju, ispravljanju i štampanju dušekorisne knjige Žitija Svetih za tri prva meseca: septembar, oktobar i novembar. On neka te i ubuduće blagoslovi, ukrepi i požuri da se potrudiš napisati za čitavu godinu i ostale knjige Žitija Svetih i štampati ih“. Ujedno sa tim svjatjejši patrijarh moli i novog mitropolita da bude od pomoći u svemu svetom Dimitriju: „iskusnom, blagorazumnom i mnogousrdnom delatelju“.
Trudoljubivi Dimitrije, ohrabren poveljom svjatjejšega patrijarha, odluči da se sav posveti pisanju Žitija Svetih. Zbog toga on 14. februara 1692. godine podnese ostavku na igumanstvo u Baturinskom manastiru i predade upravu. Otada živeći u svojoj usamljeničkoj keliji on sastavi drugu knjigu Žitija Svetih, za mesece: decembar, januar i februar, i 9. maja 1693. godine sam je odnese u Kijevo – Pečersku štampariju radi štampanja.
No ma kako čeznuo trudoljubivi monah za tihim i usamljeničkim životom, ljudi koji su cenili njegove duhovne sposobnosti nisu mu davali mira. Tako, dok sveti Dimitrije nadziravaše štampanje svoga rada, novi arhiepiskop Černjigovski sveti Teodosije Uglicki[15] ubedi ga da primi na sebe upravu PetroPavlovskog manastira, nedaleko od grada Gluhova. Za vreme svetiteljevog boravka u ovom manastiru, januara meseca 1695. godine bi završeno štampanje druge četvrti Žitija Svetih. I za ovu knjigu patrijarh Adrijan udostoji prepodobnog Dimitrija onakvih pohvala, kao i za prvu, poslavši mu drugu pohvalnu povelju. To podstače prepodobnog trudbenika da usrdno nastavi svoj rad, i on stade spremati treću knjigu Žitija Svetih, za mesece: mart, april i maj.
U početku 1697. godine sveti Dimitrije bi postavljen za nastojatelja Kirilovskog manastira u Kijevu, u kome beše postrižen za monaha. No pet meseci posle toga, 20. juna, on bi proizveden za arhimandrita Čeršigovskog Eleckog Uspenskog manastira. Kao arhimandrit, sveti Dimitrije pojača svoje trudoljublje, opominjući se reči Svetoga Pisma: Kome je god mnogo dano, mnogo će se iskati od njega (Lk. 12, 48). Radeći na Žitijama svetih, on se truđaše oko blagoustrojstva manastira, i staraše za spasenje poverene mu bratije. Ne manje on pomagaše i u drugim poslovima savetom, rečju i delom.
Po isteku dve godine i tri meseca sveti Dimitrije bi preveden u NovgorodSjeverski manastir Svemilostivog Spasa. To beše poslednji manastir kojim je on upravljao. Tu on dovrši treću četvrt Žitija Svetih, koja bi štampana u januaru 1700. godine, za arhimandritstva Joasafa Krakovskog u KijevoPečerskoj lavri. Arhimandrit Joasaf sa bratijom, u znak osobitog poštovanja prema sastavljaču Žitija Svetih, pokloni svetom Dimitriju ikonu Presvete Bogorodice, koju car Aleksije Mihajlovič pri svom stupanju na presto beše poklonio Kijevskom mitropolitu Petru Mogili.
Te iste 1700. godine car Petar Veliki poruči Kijevskom mitropolitu Varlaamu: „da potraži među arhimandritima ili igumanima, ili među drugim monasima, čoveka dobrog i učenog i besprekornog po životu, koji bi bio mitropolit u Toboljsku, i koji bi s pomoću Božjom mogao propovedati Evanđelje u Kitaju i Sibiru, i ljude okorele u slepilu idolopoklonstva i drugih zabluda privoditi u poznanje i služenje i poklonjenje istinome Bogu živome“. Varlaam nađe da niko bolje ne odgovara carevim uslovima od arhimandrita Novgorod Sjeverskog, – i sveti Dimitrije u početku 1701. godine bi pozvan u Moskvu. Tu bi primljen od cara. I 23. marta sveti Dimitrije bi posvećen za mitropolita Toboljskog i Sibirskog. No svetom Dimitriju nešto se nije htelo da ide u daleki Sibir, zemlju surovog i studenog podneblja, a zdravlje njegovo beše slabo, poremećeno neprekidnim radom. Sibir je daleka pokrajina, a svetom Dimitriju beše na srcu posao koji je on počeo u Kijevu i koji je mogao produžiti samo tamo, ili blizu ondašnjih središta prosvete, a ne u zabačenom i dalekom Sibiru. Sve to toliko mučaše svetog Dimitrija, da on pade u postelju. Sam car poseti bolesnika i, saznavši uzrok njegove bolesti, uspokoji ga i dopusti mu da ostane u Moskvi dok se ne ukaže neka bliža eparhija. Uskoro zatim upokoji se Rostovski mitropolit Joasaf, i sveti Dimitrije 4. januara 1702. bi postavljen za mitropolita Rostovskog i Jaroslavskog.
U Rostov sveti Dimitrije doputova 1. marta, u drugu nedelju Velikog posta. Stupivši u grad, on najpre ode u manastir svetog Jakova, episkopa Rostovskog. Ušavši u crkvu Začeća Presvete Bogorodice, gde počivaju mošti svetog Jakova Rostovskog, novi arhipastir satvori uobičajeno molepstvije; i u to isto vreme, doznavši preko naročitog otkrivenja s neba da će se u Rostovu i upokojiti, on odredi sebi mesto za grob u desnom uglu crkve i reče prisutnima: „Evo pokoj moj: ovde ću se nastaniti zanavek“.
Došavši zatim na svoj arhijerejski presto, sveti Dimitrije odsluži svetu liturgiju u Rostovskoj sabornoj crkvi svetog Uspenija, i na kraju svete službe održa svojoj pastvi krasnorečivu i dirljivu besedu, izlažući dužnosti pastira i pastve. Tom prilikom svetitelj govoraše: Neka se ne plaši srce vaše zbog mog dolaska k vama, jer na vrata uđoh, a ne prelazeći na drugom mestu; nisam tražio, nego sam bio potražen; niti sam ja vas znao, niti ste vi mene znali, nego neispitani sudovi Gospodnji poslaše me k vama; i ja dođoh, ne da vi poslužite meni nego da ja poslužim vama, po reči Gospodnjoj: Koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga (Mt. 20, 26; Mk. 9, 35). Došao sam k vama s ljubavlju, i rekao bih: došao sam kao otac k deci; no bolje reći ću: došao sam kao brat braći, kao prijatelj milim prijateljima. Jer i Gospod Hristos ne stidi se nazivati nas braćom. Vi ste prijatelji moji, veli Gospod; više vas ne nazivam slugama, nego irijateljima (Jn. 15, 14. 15). A što je još počasnije i divnije to je što On ocima svojim naziva one koji Ga ljube, govoreći: Ko izvršuje volju Oca moga koji je na nebesima, onaj je brat moj i sestra i mati (Mt. 12, 49). Stoga, po ljubavi mojoj prema vama vi ste za mene i oci i braća i prijatelji. A ako vi mene nazovete ocem, ja ću vam apostolski odgovoriti: Dečice moja, oko koje se mučim, dokle Hristovo obličje ne postane u vama (Gal. 4, 19) … Radujem se duhom stigavši u ovaj grad, u ovaj dom, koji su ovdašnji čudotvorci stopama nogu svojih osvetili, molitvama ogradili, bogougodnim življenjem ukrasili, podvizima i trudovima uzvisili i prevelikom svetošću proslavili. Radujem se duhom videći ovakav skup, veliko stado slovesnih ovaca Hristovih, koje pase sam Pastirenačelnik Hristos, koje krili Prečista i Preblagoslovena Djeva Marija, Mati Hrista Boga našeg, koje čuvaju i štite starodrevni pastiri, arhijereji Božji i veliki svetilnici: Leontije, Isaija, Ignjatije, Jakov i ostali ugodnici Božji iz ove eparhije, koji predstoje prestolu Božjem, neprestano se moleći za nas ka Gospodu…. Pošto Arhijerej Veliki, koji je prošao nebesa, postavi za pastira vama mene, iako nedostojna, i poveri mi spasenje vaše, koje ja sa strahom i trepetom, kao onaj koji ima dati odgovor za vas, primam, to ću ja znati i obavljati svoje dužnosti prema vama, a i vi ste dužni znati i ispunjavati svoje dužnosti prema meni. Ja sam dužan, uz pomoć Božju, po nauku apostolskom, slabosti slabih nositi i ne sebi ugađati, nego svakome od vas na dobro, jer i Hristos ne ugodi sebi. Ja sam dužan savetovati neuredne, utešavati malodušne, podržavati slabe, biti dugotrpeljiv prema svima, ljubiti dobre, milostivo kažnjavati rđave, starati se o koristi svih, usrdno iskati spasenje svima, moliti se za sve. I vi ste, o vozljubljeni u Hristu Gospodu, dužni znati mene kao svog pastira i javljati ljubav nelicemernu, poštovanje bez pritvorstva, i pokazivati dolično pokoravanje s ljubavlju. ..
Stupivši na upravu Rostovskom mitropolijom, svetitelj Dimitrije nađe velike neurednosti. I jaram ovog svetog poslušanja on stade nositi sa svesrdnom revnošću, pomagan Gospodom Isusom, i neumorno rađaše na sređivanju crkvenih prilika i na spasavanju poverenih mu duša ljudskih. Kao istinski pastir stada Hristova on neprestano imaše na umu reči Pastira nad pastirima: Tako da se svetli vaše videlo pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slava Oca vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16). On se svom dušom staraše rečju svojom rasprostranjivati istinsko evanđelsko učenje, a životom svojim bogobojažljivim i vrlinskim davaše svima spasonosni primer. ljude svih zvanja, i duhovnih i svetovnih, on učaše da svoje dužnosti vrše bogobojažljivo i čestito i marljivo. On se svesrdno truđaše da kod ljudi svakoga zvanja iskorenjuje zle naravi, zavist, nepravdu i ostale poroke, a da zasađuje u dušama njihovim čistotu, ljubav, pravdu, milosrđe i svaku drugu vrlinu.
Naročito veliku bitku sveti mitropolit posvećivaše sveštenstvu, trudeći se da kod njih iskoreni prostakluk i neukost. Odmah po stupanju na rostovski presto ovaj budni jerarh saznade da su mnogi sveštenici po gradovima i selima neprosvećeni, i ne znaju šta je sveštenički poziv, ni u čemu se sastoji dužnost sveštenička i duhovnička, i kako je treba vršiti. Neki od njih prokazuju grehe koje čuju na ispovesti; neki se ne staraju o spasenju duša svojih parohijana; neki se lenje i ne idu k bolesnicima da ih ispovede i pričeste Svetim Tajnama; neki ne odlaze k siromašnim ljudima, dok k bogatima odlaze a uboge preziru. Osobito je bilo teško ovom svetom ugodniku Božjem što je bilo i takvih sveštenika koji nisu sa pobožnom brižljivošću držali i čuvali Svete Hristove Tajne, spremljene za bolesnike.
Sve to pobudi svetitelja Božjeg, te on napisa dve poslanice sveštenstvu sa potrebnim poukama. U njima on savetovaše i naređivaše sveštenstvu: da prestanu činiti stvari, nedolične sveštenstvu; da se ni po koju cenu ne smeju objavljivati gresi koje sveštenik čuje na svetoj ispovesti; da se usrdno staraju o siromašnima i ubogima; da danonoćno rade na spasenju poverenih im duša ljudskih; da se u čistim sasudima i sa svakom bogobojažljivošću drže i čuvaju Svete Hristove Tajne, određene za bolesnike; da se dostojno pripremaju za služenje svete liturgije; da poučavaju narod u crkvi; da žive u uzdržanju i budu ugled vernima u svakoj vrlini i da se na sve moguće načine staraju o spasenju duša ljudskih.
Želeći da potpuno iskoreni nedostatke i mane među sveštenstvom, sveti Dimitrije osnova pri svojoj episkopiji bogoslovsko učilište.[16] Tu on sabra preko dvesta svešteničke dece; podeli ih na tri odeljenja, i u svakom odeljenju postavi posebnog nastavnika. Ovom učilištu svetitelj posvećivaše mnogo staranje. Često je sam odlazio u učionice, i držao predavanja ili ispitivao učenike. U svoje slobodno vreme on je prizivao sposobne učenike i tumačio im Novi Zavet i neke knjige Staroga Zaveta. Ne manje svetitelj se starao i o vaspitanju učenika. U nedeljne i praznične dane učenici su bili dužni bivati u sabornoj crkvi na svenoćnom bdeniju i svetoj liturgiji. Sveti arhipastir je strogo vodio računa o tome da učenici poste sve postove; pri tome sam ih je ispovedao i pričešćivao Svetim Tajnama. Po završetku škole, učenicima je davao odgovarajuća mesta pri crkvama.
Iako veoma zauzet raznovrsnim poslovima u eparhiji, trudoljubivi ugodnik Božji nije napuštao svoj rad na Žitijima Svetih. Na kraju treće godine po dolasku svom u Rostov sveti Dimitrije završi, četvrtu, poslednju knjigu Žitija Svetih, za mesece: juni, juli i avgust. Završi je 9. februara 1705. godine; a u septembru iste godine ona bi otštampana u KijevoPečerskoj lavri. Tako bi završeno ovo veliko delo, na kome je sveti ugodnik Božji svesrdno radio preko dvadeset godina.
No svetom Dimitriju predstojao je u Rostovskoj eparhiji drugi važan podvig. U to vreme tamo beše mnogo raskolnika, čiji su se glavni učitelji skrivali po Brinskim šumama,[17] i preko svojih tajnih propovednika sejali svuda svoje ubitačno učenje. Mnogi, poverovavši njihovom sablasnom učenju, kolebahu se u istinitoj veri. Zbog toga je sveti mitropolit nekoliko puta obilazio svoju eparhiju, i zadržavao se poduže u Jaroslavu, da bi propovedima svojim izobličavao pogubno učenje raskolnika. Pri jednom boravku svom u Jaroslavu, sveti Dimitrije, odsluživši u nedeljni dan svetu liturgiju u sabornoj crkvi, vraćao se svome domu. Utom mu priđoše dva nepoznata čoveka i obratiše mu se pitanjem: Vladiko sveti, šta ti veliš? Nama naređuju da brijemo brade,[18] a mi smo gotovi glave svoje položiti za brade. – Svetitelja iznenadi ovako neočekivano pitanje, pa im i sam postavi pitanje: Šta mislite, hoće li porasti glava ako vam je skinu? – Neće, odgovoriše oni. – A brada, hoće li porasti? upita svetitelj. – Brada će porasti, odgovoriše oni. – Onda bolje nek vam odseku bradu, jer će vam ponovo porasti.
Rekavši to, svetitelj ode u svoj stan sa uglednim građanima koji su ga pratili, i tamo dugo razgovarahu o brijanju brade Sveti Dimitrije saznade da među njegovom pastvom ima ne malo ljudi koji sumnjaju u svoje spasenje zato što su im po carevom naređenju obrijali brade. Oni su smatrali da su zajedno sa bradom lirgeni obraza i podobija Božjeg. Svetitelj ih je dugo urazumljivao da se okane tih sumnji, dokazujući da se obraz i podobije Božje sastoje ne u bradi i u vidljivom licu nego u nevidljivoj duši čovekovoj. – Posle toga svetitelj napisa knjigu: „O obrazu i podobiju Božjem u čoveku“, i razasla je po celoj svojoj eparhiji.
Ubrzo posle toga sveti Dimitrije napisa opširan rad: „Istraživanje o Brinskoj veri“, u kome obelodani sam duh raskola. Tu on jasno i ubedljivo dokaza da je vera raskolnika pogrešna, učenje njihovo – dušegubno, dela njihova – nebogougodna.
Neumorni trudbenik, uvidevši koliko je potrebna sveštenstvu i narodu jedna Biblijska istorija, poče je pisati kao „Letopis“ na široj osnovi. Pišući je on je unosio vrlo mnoge veoma korisne pouke o raznovrsnim pitanjima duhovnog života. Ovo svoje delo, u kome je svetitelj nameravao opisati sve važnije događaje od stvorenja sveta do Rođenja Hristova, nije uspeo da potpuno završi, jer je uneo događaje za 4600 godina.
Sveti Dimitrije beše znameniti propovednik svoga vremena, i često se obraćao svojoj pastvi sa propovedima, punim krasnorečivih pouka. Nikakvi poslovi i dužnosti nisu ga mogli odvratiti od propovedanja reči Božje. Istine evanđelske lile su se iz njegove duše kao životvorne sile i oduševljavale slušaoce za življenje po svetom Evanđelju. Kada bi se mogle pronaći i skupiti sve propovedi ovog Ruskog Zlatousta, moralo bi ih biti ogroman broj. A l i nažalost, mnoge su propovedi svetog Dimitrija izgubljene.
Mudro upravljajući svojom pastvom, krotki pastir sveti Dimitrije nikad nije pribegavao surovim merama. Odlikujući se smirenošću i krotošću, on se prema svima, i znatnima i prostima, odnosio sa podjednakom nelicemernom ljubavlju. Zbog toga su ga svi verni sinovi Crkve ljubili i poštovali kao oca. Sam car i sva carska porodica duboko su uvažavali Rostovskog mitropolita zbog njegovog istinski vrlinskog života. Hrišćanske vrline svetog Dimitrija podjednako su sijale i u monaškoj keliji i na arhijerejskom prestolu. No naročito su jarko svetlile u njegovom životu: molitva, post, smirenost, siromaštvo i ljubav prema nevoljnima i sirotama.
I pored mnoštva poslova oko upravljanja eparhijom, sveti Dimitrije je svakodnevno išao u crkvu na bogosluženja; a svake nedelje i praznika služio je svetu liturgiju i propovedao; svagda je uzimao učešće u liturgijama, ma kako bile duge i daleke. A kada bi zanemoćao, što se često dešavalo, on je slao u bogosloviju i tražio od učenika da se mole Bogu za njega. Posećujući bogosloviju, on je savetovao učenike da žive u uzdržanju, celomudriju i čistoti, i da stalno prizivaju sebi u pomoć Nastavnika mudrosti i Davaoca razuma, svemogućeg Gospoda. Svoje pak služitelje i sve koji su se nalazili pored njega on je poučavao da često osenjuju sebe krsnim znakom i tiho pročitavaju molitvu: „Bogorodice Djevo, radujsja“. Sa svojim slugama on se ophodio vrlo čovečno. Kada je kome od njih bio imendan, on je slavljeniku davao na blagoslov ikonu, ili mu darivao novac. Često ih je učio da usrdno poste, i da izbegavaju prejedanje i pijanstvo. Primer za to davao je sam sveti Dimitrije svojim životom. On je sve dane uopšte provodio u uzdržanju: jeo je malo, tek koliko da održi telesni život. U prvu pak sedmicu Velikog posta jeo je samo jedanput; isto tako i Strasne sedmice jeo je samo jedanput, i to na Veliki Četvrtak; a ostale dane Velikog posta provodio je u molitvama, posteći se.
Ovaj bogobojažljivi muž beše veoma uman, veoma prosvećen, odličan znalac slovenskog, grčkog, latinskog, jevrejskog i poljskog jezika; imao je veliku ljubav prema naukama; voleo je ljude vrlinske i česne; prema višima odnosio se s poštovanjem, prema ravnima sebi blagonaklono i ljubazno, prema potčinjenima milostivo, prema nesrećnima sastradalno. Prema nevoljnima i sirotinji bio je veoma darežljiv. U srcu njegovom nije bilo mesta ni za tvrdičluk ni za srebroljublje. Otkako je stupio u monaštvo i dao Bogu zavet dobrovoljnog siromaštva, pa sve do smrti, on se uopšte nije starao da stekne ikakvu imovinu, niti je voleo da ima suvišne haljine ili koje druge stvari, sem najpotrebnijih, i sem dušekorisnih knjiga. Sve svoje prihode, i poklone što je dobijao, svetitelj je celog života svog upotrebljavao na crkvene potrebe i razdavao nevoljnima. O sirotama, udovicama, prosjacima i ubogima on se brinuo kao otac o deci svojoj. Sve što je dobijao on je odmah skoro sve razdavao. Često je pozivao k sebi slepe, gluve, hrome i uboge, postavljao im trpezu, davao im odeću, i činio im druga dobra dela. On zaista, kao pravedni Jov, beše oko slepima i noga hromima.
I u zaveštanju svom, koje napisa na dve i po godine pre svoje smrti, sveti Dimitrije objavljuje da iza sebe ne ostavlja nikakvu imovinu, ni srebra ni zlata, pa ni za pogreb svoj. U ovom zaveštanju svetitelj ponovi svoju želju da bude sahranjen u manastiru svetog Jakova Rostovskog. Sa ovim zaveštanjem on upozna svog prisnog prijatelja Stefana Javorskog,[19] mitropolita Rjazanskog. Tom prilikom ova dva mitropolita, koji su se voleli kao braća, zarekoše se da onaj od njih koji se prvi upokoji bude sahranjen od drugoga. Tako i bi.
Na nekoliko dana pre upokojenja svetog Dimitrija, njega izvestiše da u Rostov dolazi carica Paraskeva Teodorovna[20] da se pokloni čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice Tolgske. Svetitelj dozva k sebi svoga ekonoma jeromonaha Filareta, kome izdade potrebna naređenja, pri čemu mu proročki ukaza na svoju skorašnju končinu, rekavši: „Evo dolaze u Rostov dve carice: Carica Nebeska i carica zemaljska; samo se ja neću udostojiti da ih vidim ovde, a potrebno je da ti, ekonome, budeš gotov dočekati ih“.
Na tri dana pre svog prestavljenja sveti Dimitrije naglo zanemoća i stade mnogo kašljati; bolest koja se poodavno tajila u njegovim grudima obelodani se kroz silni kašalj. Bez obzira na to, svetitelj se starao da izgleda bodar. Na svoj imendan, praznik svetog velikomučenika Dimitrija, 26. oktobra, on sam odsluži svetu liturgiju u sabornoj crkvi, ali pošto beše teško bolestan nije mogao izgovoriti propoved svoju, nego naredi te je pročita jedan čtec. Za trpezom je tog dana sedeo sa gostima, ali sa teškom mukom. Sutradan, 27. oktobra, bolest se naglo pogoršavaše. Povukavši se u svoju keliju, svetitelja spopade silan kašalj, ali je on ipak hodao po keliji, pridržavan od služitelja. Zatim naredi te mu dozvaše pojce, koji mu otpevaše nekoliko njegovih pesama duhovnih, kao: „Isuse moj preljubezni“, „Nadeždu moju v Bozje polagaju“, „Ti moj Bog Isuse, Ti, moja radoste“. Ovo pojanje zagreja dušu svetitelju koji je stajao pored peći i grejao se.
Pošto se završi pojanje, svetitelj otpusti pevače, samo zadrža svog omiljenog pojca i prepisivača svojih rukopisa, Savu Jakovljeva. Njemu svetitelj stade pričati o svome životu u mladosti, zatim u zrelo doba, kako se molio Gospodu i Prečistoj Materi Njegovoj i svima ugodnicima Božjim. Pa onda dodade: „I vi se, deco, molite takođe“. – Naposletku mu reče: Čedo, vreme je da i ti ideš svojoj kući. – Pojac uze blagoslov i pođe, a svetitelj ispraćajući ga iz kelije pokloni mu se skoro do zemlje, zahvaljujući mu za revnost u prepisivanju njegovih dela. Pojca to veoma dirnu i on smerno reče: Vladiko sveti, zar se meni, poslednjem sluzi svome tako klanjaš? – Na to svetitelj blago reče: Blagodarim ti, čedo! – Pojac gorko zaplaka i ode.
Posle toga sveti Dimitrije naredi posluzi da se povuče, a sam se zatvori u keliji, kao želeći da se odmori, pa se nasamo predade usrdnoj molitvi Bogu. I tako moleći se on se prestavi ka Gospodu. A kada ujutru služitelji uđoše u keliju, ugledaše svetitelja na kolenima gde je skončao moleći se Bogu. Tako svetitelj Božji koji je molitvom i živeo na zemlji, u molitvi i predade svetu dušu svoju Gospodu radi koga je i živeo.
Česno telo preminulog svetitelja bi obučeno u arhijerejsko odjejanje i položeno u sanduk; a po zaveštanju njegovom, ispod glave mesto uzglavlja behu stavljeni njegovi rukopisi, isto tako i ispod celog tela njegovog. Tog istog dana telo svetiteljevo bi preneseno u domaću crkvu. Vest o prestavljenju svetog arhipastira brzo se pronese po celome Rostovu, i mnoštvo se naroda steče, i svi oplakivahu svog omiljenog pastira i učitelja. Istoga dana stiže u Rostov carica Paraskeva Teodorovna sa tri kćeri. Ne zatekavši svetitelja među živima ona je mnogo plakala što se ne udostoji dobiti blagoslov od njega. Oktobra 30, po naređenju carice, telo svetiteljevo bi svečano preneseno u sabornu crkvu. Uskoro potom doputova u Rostov radi sahrane mitropolit Rjazanski Stefan; ušavši pravo u sabornu crkvu, on se pokloni telu preminulog prijatelja i mnogo plaka nad njim. Potom izdade potrebna naređenja i uputstva ekonomu jeromonahu Filaretu odnosno sahrane u manastiru svetog Jakova. Tada nastojatelji manastira Rostovskih, sveštenstvo saborne crkve i mnogi građani dođoše k preosvećenom Stefanu i moliše ga da se telo preminulog arhipastira sahrani u sabornoj crkvi, u kojoj su obično sahranjivani raniji arhijereji. No mitropolit Stefan ne pristade na to, i reče moliocima: „Preosvećeni Dimitrije, pri samom stupanju na Rostovski presto, prvo poseti manastir sv. Jakova i sam izabra u njemu mesto gde će biti sahranjen. Kako onda mogu ja kršiti njegovu volju?“
U određeni za sahranu dan, 25. novembra, preosvećeni mitropolit Stefan odsluži svetu liturgiju i opelo, i održa posmrtno slovo, često uzvikujući: „svet je Dimitrije, svet!“ Onda iz saborne crkve, uz učešće mnoštva naroda koji je plakao za svojim duhovnim ocem i pastirom i učiteljem, telo svetog Dimitrija bi preneseno u manastir svetog Jakova, i tamo bi predato zemlji u crkvi Začeća Presvete Bogorodice na određenom mestu. Posle sahrane preosvećeni Stefan napisa nadgrobne stihove u spomen tihog i smirenog mitropolita svetog Dimitrija.
Tako, sveti ugodnik Božji mitropolit Dimitrije prestavi se u petak noću 28. oktobra 1709. godine, bi pogreben u petak 25. novembra iste godine; na Rostovskom arhijerejskom prestolu provede sedam godina bez dva meseca; u monaštvu prožive četrdeset jednu godinu, tri meseca i osamnaest dana; svega po žive pedeset i osam godina.
Ovaj divni ugodnik Božji, koji za života svog sabra i napisa Žitija svetih i lučezarnih ugodnika Božjih na ogromnu korist svemu pravoslavnom svetu, sam bi, po odlasku svom iz ovog kratkotraJnog života u večni, zajedno sa svima svetima upisan prstom Božjim u knjigu večnoga života i ovenčan besmrtnim vencem. A kao istinski pastir i budan čuvar poverene mu od Boga pastve, on se udostoji da bude uvršten među svete pastire Rostovske i ostale svete jerarhe Božije. Jer meseca septembra 1752. godine njegove svete mošti biše otkrivene čitave i netljene, pa i samo arhijerejsko odjejanje na njemu beše čitavo, sem malo na nekoliko mesta načeto. I od toga doba pa sve do sada njegove svete mošti su izvor, iz koga se neprestano toče čudesa: ljudi se isceljuju od najraznovrsnijih i najtežih bolesti, slaveći u Trojici Jednoga Boga, i Njegovog svetog utodnika mitropolita Dimitrija. Priteknimo i mi k svetom čudotvorcu Dimitriju, prizivajući ga dan i noć u pomoć: da i mi molitvama ovog svetog spisatelja Žitija Svetih ostale dane života svoga propovedamo u pokajanju živeći bogougodno, i tako se udostojimo biti zapisani u knjigu večnoga života, da bi smo zajedno sa svima ugodnicima Božjim slavili Oca i Sina i Svetoga Duha kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA:
ŠEST ŠTITONOŠA CARA MAKSIMIJANA
 
Svete štitonoše poverovali u Gospoda Hrista, i zato mačem posečeni od cara Maksimijana, godine 298.
 
SPOMEN SVETIH MUČENIKA
JEVSEVIJA, NESTAVA i ZINONA
i sa njima NESTORA i VISIRIJA[21]
 
Ova tri sveta mučenika, tri rođena brata iz grada Gaze u Palestini, življahu u vreme bogobornog cara Julijana Otpadnika (361-363. g.). Kao hrišćani, biše od neznabožaca optuženi, pa zatim uhvaćeni i bačeni u tamnicu. Izvedeni na ulice grada Gaze, ova sveta tri brata biše izrugivani od mnogobožačke rulje, zlostavljani, vučeni po zemlji, i tučeni motkama i kamenjem po glavi i celom telu. Čak su i neznabožačke žene izlazile na ulice i tukle ih svojim preslicama i drugim oruđima; gradski pak kuvari polivahu ih ključalom vodom i probadahu im sveta tela oštrim žaračima i vatraljima. Izmučivši ih tako vrlo mnogo i raznovrsno, idolopoklonici im porazbijahu glave, tako da im se i mozak prosuo, i izvukoše ih izvan grada, na mesto gde obično svi bacahu uginule životinje. Tamo zapališe veliku vatru i na njoj spališe tela svetih mučenika. Preostale kosti mučenika, koje ne izgoreše u ognju, neznabošci pomešaše sa razbacanim kostima uginulih kamila, magaraca i drugih životinja, verujući da će time onemogućiti hrišćanima da ih pronađu. Ali Bog učini da kosti svetitelja Njegovih ipak behu pronađene. Jer On otkri jednoj ženi hrišćanki, koja ne beše rodom iz Gaze, kako da nađe i pokupi kosti mučenika, i ona došavši noću sakupi ih sve u jednu posudu, koju po ukazanju Božjem predade mladiću Zinonu, sinovcu ovih svetih mučenika. Jer i ovaj Zinon beše hrišćanin, ali se zbog straha od idolopoklonika beše sakrio „Uskoro zatim, kada se zacari blagoverni car Teodosije Veliki (378-395. g.), Zinon postade episkop u Gazi i podiže hram kraj grada u koji položi mošti svetih mučenika, blizu moštiju svetog mučenika Nestora, takođe postradalog od neznabožaca u Gazi u isto vreme kad i ova sveta trojica mučenika.
Sa ovom četvoricom svetih mučenika spominje se na današnji dan i sveti mučenik Visirije, kao zajedno sa njima postradali.[22]
 
SPOMEN SVETE MUČENICE VASE[23]
 


 
NAPOMENE:
[1]Magnezija istočno poluostrvo i oblast Tesalije.
[2]Lidija oblast na zapadnoj obali Male Azije.
[3]Lav Isavrijanac carovao od 717. do 741. godine.
[4]Finikija – drevna zemlja severno od Palestine, brdoviti pojas između mora i Livanskih gora; najglavniji gradovi: Tir i Sidon.
[5]U nekim Sinaksarima njegov spomen vrši se 21. septembra.
[6]Kirilovski manastir u Kijevu – osnovan knezom Černjigovskim Vselovodom Oljegovičem u 12. veku; razrušen Batijem; obnovljen u 17. veku; zatvoren 1786.
[7]Lazar Baranovič (g 1693. god.) bio je arhiepiskop Černjigovski od 1657. godine. Pre toga bio je vaspitač i rektor Kijevske akademije (1650-1656. god.). Bio je čuven kao propovednik. Sveti Dimitrije ga naziva „velikim stubom crkvenim“.
[8]Grad Sluck- u Minskoj guberniji; Preobraženski manasgir osnovan oko 1600. godine.
[9]Hetman predvodnik Kozaka bio je glavna i samostalna vlast u Malorusiji.
[10]Varlaam Jasinski – vaspitanik Kijevskog učilišta i zatim njegov rektor i nastojatelj Kijevske Lavre; bio je učen čovek. Godine1690. postao je mitropolit Kijevski.
[11]Petar Mogila (1596-1647), sin vladara Moldavije i Valahije, u 1627. godini bi izabran za KijevoPečerskog arhimandrita, a godine1633. posvećen za mitropolita.
[12]Inokentije Gizel, rodom iz Pruske, u mladosti se preselio u Kijev, primio pravoslavlje; potom bio rektor Kijevskog učilišta, a od 1656. god. pa do svoje smrti arhimandrit Kijevo Pečerske Lavre.
[13]Joakim (1674. -1690), deveti patrijarh Sveruski.
[14]Adrijan (1690. -1700. godine) – poslednji patrijarh Sveruski.
[15]Sv. Teodosije podignut na arhiepiskopski presto Černjigovski 11. septembra 1692. godine. Prestavio s e 1696. godine. Svete mošti otkrivene i on pričislen liku svetih 1869. godine.
[16]Rad u školi počeo je 1. septembra 1702. godine.
[17]Neprohodne Brinske šume prostirale su se pored reke Brine u Kalužskoj guberniji. Po njima su se krili raskolnici, zbog čega je raskol2. nazvat „Brinska vera“.
[18]U to vreme Petar Veliki izdao je naređenje da se brade imaju brijati.
[19]Stefan Javorski (1658-1722.) mitropolit Rjazanski, mestobljustitelj patrijaršiskog prestola, bio je jedan od najistaknutijih radnika Petrove epohe; poznat kao propovednik. Sa svetim Dimitrijem on se upoznao 1684. godine.
[20]Udova cara Jovana Aleksejeviča, koji je umro 1696. godine.
[21]Stradanje ovih svetih Mučenika opisao je drevni istoričar Sozomen („Crkvena istorija“, knj. V, gl. 9).
[22]Jedan sv. mučenik Visarije spominje se 31. decembra. Možda se radi o istom svetom mučeniku.
[23]Spomen sv. mučenice Vase Tirijske na ovaj dan prema Sinaksaru Carigradske Crkve (izdanje H. Delehaye).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *