НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
22. СЕПТЕМБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ФОКЕ ЧУДОТВОРЦА, епископа Синопског
 
У граду Синопу[1] живљаше неки човек Памфил са својом женом Маријом. Они добише сина, овог блаженог Фоку. Фока се од ране младости удостоји благодати Светога Духа, те изгоњаше бесове из људи и исцељиваше недуге. А када постаде зрео човек, Фока би због врлинског живота свог изабран за епископа у свом родном граду. Као епископ он ревносно пасаше своје словесне овце речју и делом, и свом ранијем врлинском животу додаде нове велике подвиге; и сви, видећи његова добра дела, прослављаху Оца Небеског. Он многе људе избави од заблуде, многе незнабошце одврати од идолопоклонства и приведе к познању Јединога Бога. А када Господ намисли да верног слугу Свог удостоји мученичког венца, Он му предочи то кроз следеће виђење: с висине долете голуб држећи у кљуну венац од цвећа; тај венац он положи на главу блаженога Фоке и проговори људским гласом, говорећи: „Чаша твоја се већ напуни, треба да је испијеш!“
Из овог виђења свети Фока сазнаде да му предстоји пострадати за Христа. Ми пак из тога сазнајемо, да он беше велики угодник пред Богом, јер се удостоји још у телу увенчан бити с неба. Тако преблаги Бог љуби Своје угоднике, достојава их славе и части, и ставља венце на главе њихове. Својом душевном и телесном чистотом свети Фока бејаше прави женик небески: желећи да се венча с њим, небо стави венац на њега; но тај венац беше предзнак бољега венца у Спасовим дворима, којим је имао бити овенчан на сву вечност и веселити се на Јагњетовој свадби.
После овог славног знамења Фока би, за царовања Трајанова,[2] узет на мучење од стране кнеза Африкана. Овај властодржац дуго примораваше светитеља да принесе жртву идолима, али светитељ жељаше да себе сама принесе на жртву Богу. И пошто не послуша кнеза, нити одаде делу руку људских ону част која приличи Јединоме Богу који седи на херувимима, кнез нареди да светитеља вежу за дрво и муче. Сво тело његово би покривено ранама и кидано: као што птице грабљивице, када су гладне, нападају на леш и чупају га једући, тако мучитељи чупаху чисто тело Христова страдалца. Но све то свети Фока јуначки претрпе, и чу глас са висине који га крепљаше; и тако он, Христом који га крепљаше, победи муке, страдајући као у туђем телу. Он не штеђаше своје тело исповедајући Онога који не поштеде душу Своју него је за нас положи на крсту; и ово страдање за пострадалог нас ради Христа Господа он сматраше као рајско освежење. Јер за верног слугу Господњег, шта би било тешко претрпети из љубави према Господу свом! Када би пак из целога света били сабрани на њега сви мучитељи и све муке, он би и онда био готов да све претрпи за милог Господа свог, кличући заједно са пророком Давидом: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје! (Пс. 107, 2). Затим га мучитељи положише на страховито усијан тигањ, али се тигањ тог часа охлади, јер срце светитељево гораше љубављу к Богу, и овај духовни огањ победи силу вештаственог огња. И у свима мучењима, на која га они могаху стављати, свети Фока се показа победитељ: јер се око њега јављаше војска анђелска и неисказана светлост божанска. У тамницама њега обасјаваше светлост небеска, у оковима он се весељаше надом на небеску слободу, у невољама њега утешаваху анђели, у ранама њега укрепљаваше Господ Исус. Најзад, после многих и разноврсних мучења, њега бацише у кључалу воду, где он, молећи се, предаде дух свој у руке Божје,[3] и би овенчан венцем победничким. Свето пак тело његово верни погребоше чесно, и на његовом гробу збиваху се многа чудеса.[4]
 
ЖИВОТ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФОКЕ БАШТОВАНА
 
У том истом граду Синопу, само у друго време, живљаше други Фока. Он уреди себи башту близу мора у њој гајаше разно поврће, од чије продаје себе издржаваше и сиромахе храњаше. Део пак свога поврћа он меташе поред пута да узимају пролазници, јер бејаше веома човекољубив, и више неговаше духовну башту у својој души него ли ону вештаствену, расађујући и негујући чисте мисли и доносећи плодове врлине. Због тога се света душа његова могла назвати баштом Светога Духа. Као што се вели у Светом Писму: Ти си врт затворен, сестро моја, врт многоплодан (Песма над песм. 4, 12); плод духовни је љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милосрђе, вера, кротост уздржање (Гал. 5, 22-23).
Блажени Фока беше тако ограђен врлинама, да стародревни лупеж – ђаво, који у рајској башти покраде праматер нашу, не могаше покрасти врлине светога Фоке, који са страхом грађаше своје спасење, слушајући речи светог апостола: Будите трезни и стражите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Петр. 5, 8). Док се светитељ тако подвизаваше, пронесе се међу људима глас о његовом врлинском животу. Јер врлина, горећи као свећа, не може се сакрити, него и у тамној ноћи сија издалека; тако и свети Фока, као усред таме, сијаше својом побожношћу усред таме рода неверног и поквареног, приводећи многе к познању светлости Глас о светом Фоки дође и до незнабожног кнеза те земље: јер кнез би извештен да Фока не само сам верује у Распетога него и друге обраћа к Њему. Тада кнез посла своје слуге да убију слугу Христовог. Слуге одмах кренуше и тражаху Фоку, да би га предали на смрт. А сам Фока их срете и упита: Кога тражите?- Они одговорише: Тражимо Фоку. – На то им Фока рече:Свратите код мене, господо моја, и ја ћу вам испричати о њему.
Са тим речима он их уведе у свој дом и добро их угости, јер тако треба поступати са непријатељима својим, сагласно речима Светога Писма: Ако је гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га (Прич. Сол. 25, 22). А када се слуге добро заложише вином, Фока их упита: Због чега тражите тог човека? – Они му онда поверише тајну, говорећи: Тражимо га да га ставимо на муке, јер кнез нас посла да га убијемо зато што не поштује богове наше него се клања Распетоме. – Фока им на то рече: Молим вас, господо моја, сачекајте до сванућа у дому мом једући и пијући, па ћу вам га сутра ја предати: јер га нико тако не познаје као ја. Он станује недалеко одавде; а сада је отишао некуда, али ће се убрзо вратити, и ја ћу вам га сутра предати у руке.
Слуге пристадоше, и стадоше пировати у дому самога Фоке кога тражаху. А свети Фока за то време ископа себи гроб у својој башти, припреми све што му треба за погреб, раздаде сиромасима све што имађаше, и сву ту ноћ проведе у молитви спремајући се за смрт. Када свану, слуге послане од кнеза устадоше и упиташе га: Је ли ту Фока кога си нам обећао предати у руке?
– Светитељ им радосно одговори: Ту је, господо моја! радите сњим што хоћете. – Слуге га онда упиташе: А где је он? – Блажени им одговори: Ја сам Фока кога ви тражите да убијете. Ја сам слуга Исуса Христа; ја одбацујем ваше одвратне богове;уморите ме.
Чувши то посланици се удивише и постидеше, и не хтеше да руке своје окрваве крвљу тако доброг човека, који их тако радосно прими и угости. И желећи да отиду они рекоше блаженом Фоки: Ми ћемо казати кнезу да смо свуда тражили Фоку, али га не нађосмо. – А Фока им се клањаше и ноге им грљаше, молећи их да изврше што им је наређено. И говораше им: Ничим ме ви не можете тако наградити за указано вам гостопримство, него да ме раздрешите од окова тела и пошаљете ка жуђеном Христу.
Тако свети Фока жуђаше да се разреши од тела и да са Христом живи. Тако свесрдно жељаше он да крв своју пролије за Христа Господа. Тако велику љубав он имађаше к Богу, да говораше: Боља ми је милост Твоја од живота овог временог (ср. Пс. 62, 9).
И тако умоливши слуге, он прими венац мученички: слуге му одсекоше главу, и он пређе из земаљске баште у небеску.[5] Свете пак мошти његове бише погребене у гробу који он сам беше спремио. Доцније, када у тим крајевима засија побожност, над гробом светог мученика би подигнута црква у име његово. И многи верни црпаху благодат од светих моштију Христова страдалца: једни добијаху исцељење од болести, други – утеху у жалости, трећи – помоћ у невољама; добијаху молитвама светог мученика Фоке. Не само у граду Синапу, него и по целој васељени, на копну и на мору, свима који с вером призивају име његово и поверавају себе његовим молитвама, свети мученик се показивао велики добротвор у невољама и брзи помоћник. Због тога код оних што морем плове беше обичај да светог Фоку призивају у помоћ; јер много пута он им се јављао јасно: некад ноћу, када се припремала бура, он је будио заспалог на крми крманоша; некада су га виђали где сам разапиње једра; некада су га примећивали где стоји на кљуну лађе; некада је виђан како иде по мору. И слављаше се име светога Фоке на многим лађама које пловљаху по Црном Мору, и по Јадранском, и по океану; уместо обичних песама својих морнари стадоше певати похвалне песме у част светог Фоке, тако да име његово сваки час беше у устима људи који пословима својим путоваху по морима. Но они спомињаху светог Фоку не само у невољама него и у радостима. У њих бејаше овакав обичај: када сеђаху за трпезом или на каквој гозби, они одвајаху део хране или пића у част светог Фоке. Неко од оних за трпезом куповао је тај део, и новац од тога остављан у нарочиту касицу. Радећи тако сваки дан: данас је тај део куповао један, сутра други, прекосутра трећи, и тако редом сви, од првог до последњег. А када би негде пристали уз обалу и излазили на копно, они су тај новац раздавали убогима, болеснима, сиротама и путницима.
Овај обичај одржаван је много година, све док непријатељи светога Крста, по попуштењу Божјем због грехова наших, не заузеше све ове земље; они силно угњетаваху свету веру и смањише број хришћана.[6] Међутим свети Фока, општи заштитник свију, не престаје и сада помагати онима који плове по мору овог краткотрајног живота, упућујући нас к небеском пристаништу својим топлим молитвама за нас Богу. Нека се молитвама овог мученика Христовог избавимо и ми од сваког потопљења, непогоде и буре, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА
ЈОНЕ
 
Свети пророк Јона беше син Аматијев, из града Гатефера (4 Цар 14, 25). Мајка његова бејаше, по предању она Сарептска удовица која у време глади прехрани пророка Илију, или тачније: она би храњена пророком, јер доласком пророковим у њену кућу брашно се из зделе
њене не потроши нити нестаде уља у крчагу докле Господ непусти дажд на земљу (3 Цар. 17, 14-16). Међутим Јона, тада још дало дете, разболе се и умре. Тада удовица рече Илији: Шта сам ти урадила, човече Божји? Јеси ли дошао к мени да споменеш грехе моје и да ми умориш сина? А он јој рече: Дај ми сина свога. И узевши дете из наручја њезина Илија га однесе у горњу собу, где он живљаше, и положи га на постељу своју. И завапи Илија ка Господу и рече: Авај мени, Господе Боже мој! зар Ти хоћеш и ову удовицу код које сам гост да уцвелиш уморивши јој сина? И дунувши трипут на дете он се помоли Господу говорећи: Господе Боже мој, нека се поврати у дете душа његова. Господ услиши молитву светог пророка Свог, те се поврати у дете душа његова и оно васкрсе (3 Цар. 17, 17-22).
Када одрасте, Јона живљаше врлинским животом беспрекорно ходећи по свима заповестима Господњим. Он толико угоди Богу, да се ускоро удостоји пророчкога дара и пророкова о страдањима Господњим, о опустелости Јерусалима, и о крају света. Када, говораше он, чујете камен како вапије танким и тужним гласом, и дрво како говори к Богу, тада ће се приближити спасење и сви ће народи поћи у Јерусалим на поклоњење Господу; а Јерусалим ће спопасти мрзост опустошења; и тада ће наступити крај свему што живи.
Добивши од Бога дар пророштва, Јона ступи на пророчку службу. И једном дође реч Господња Јони говорећи: Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповедај у њему, јер зла његова изиђоше до меке (Јон. 1, 2). А л и Јона не изврши наређење Божје. Он мишљаше да Ниневљани неће поверовати његовим речима, па ће га ставити на муке. Тако уплашен, он уста да бежи у Тарсис, желећи се сакрити од лица Господња. Али, нико се не може сакрити од Господа, јер Господња је земља и све што је у њој (Пс. 23, 2). Ко се може сакрити од Онога који је свуда и све испуњава?
Бежећи Јона дође у Јопу ту нађе лађу која иђаше у Тарсис, и плативши возарину уђе у њу и крену на далек пут. А л и Господ, желећи уразумити и охрабрити слугу Свога, подиже
велик ветар на мору, и наста велика бура. Силни таласи титраху се лађом, и она беше у опасности да се разбије. Уплашени, лађари иризиваху сваки свога бога, и бацаху што беше у лађи у море да би била лакша. Једино Јона беше сишао на дно лађе, и легав спаваше тврдо. А крманош дође к Јони, и нашавши где спава усред такве опасности, разбуди га и рече му: Што ти спаваш? зар не видиш у каквој смо опасности? устани, призивај Бога свог, не би ли нас се опоменуо да не погинемо. – Међутим бура не престајаше, и опасност од ње. Онда лађари рекоше један другоме: Хајде да бацимо коцку да видимо због кога нас снађе ово зло. – И бацише коцку, и паде коцка на Јону. Тада га они упиташе: Кажи нам зашто нас постиже ово зло? каквог си занимања? одакле идеш? из које си земље? и од кога си народа? – Јона одговори: Јеврејин сам, и поштујем Господа Бога небескога, који је створио море и суху земљу; но сагрешивши пред Њим уплаших се, и ево бежим од лица Његова. – Чувши то, они се врло уплашише и рекоше му: Шта да чинимо с тобом, да би се море стишало? – Јер бура на мору биваше све већа. А Јона им рече: Узмите ме и баците у море, и море ће се стишати, јер видим да је због мене дошла на вас ова велика бура. – Морнари узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору. Тада све људе на лађи обузе велики страх од Господа, и принесоше жртву Господу и узнесоше Му молитве (Јон. 1, 3-16).
Међутим пророка Јону, по заповести Господњој, прогута кит; и проведе Јона у трбуху кита три дана и три ноћи. Налазећи се жив у трбуху кита, али у смртној невољи и опасности, Јона се покаја, и завапи ка Господу из утробе кита као из гроба, молећи се Господу и кајући се за грех свој и обећавајући да ће извршити заповест Господњу. Милосрдни Господ услиши молитву Јонину, и заповеди киту, те избљува Јону на земљу (Јон. 2, 1-11). Обревши се на земљи, и угледавши светлост дана и небо и земљу и море, Јона узнесе свесрдну благодарност Богу што га избави од смрти.
После тога дође реч Господња Јони други пут, говорећи: Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповедај му оно што сам ти већ наредио. – И уста Јона, и отиде у Ниневију; а Ниневија беше град врло велик, три дана хода.[7] И поче Јона ићи по граду један дан хода, и проповедајући говораше: Јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти. – Ниневљани повероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у кострет сви од највећега до најмањега. Проповед Јонина дође и до самог цара Ниневијског; и он устаде са свога престола, скиде са себе своје царско одело, обуче се у кострет и седе у пепео. И онда нареди цар да се по целој Ниневији објави ова заповест његова и кнезова његових: људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу на да пију воде; него и људи и стока да се покрију костретима, и да призивају Бога јако, и да се сваки врати са свог пута злог и од неправде. – Бог, видевши обраћење и покајање Ниневљана, како се вратише са злога пута свог, смилова се на њих, и не наведе на њих зла којима им је претио преко Свог пророка, него поступи са њима по неисказаној милости Својој (Јн. 3, 1-10).
Међутим Јона, пошто изврши заповест Господњу, изиђе из града, и попевши се на гору са источне стране града, начини онде себи колибу, и сеђаше под њом у хладу да види шта ће бити од града. Но видевши да се граду ништа не догоди, он се веома ожалости, па у молитви рече Богу: О, Господе! не рекох ли ја то кад још бејах у својој земљи? Зато и похитах да побегнем у Тарсис, јер сам знао да си Ти милостив и жалостив, дуготрпељив и многомилостив. И сада Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети (Јон. 4, 2-3).
А Господ Бог заповеди, те ноћу узрасте тиква над Јоном да му буде сен над главом, да га штити од жеге сунчане. И Јона се обрадова тикви веома, и одмори се под њом дању. Наредне пак ноћи нареди Бог црву, те дође сутрадан у зору и подгризе тикву, и она увену. И кад ограну сунце и стаде јако жећи Јону по глави, Јона клону духом и пожеле да умре, говорећи: Боље ми је умрети него живети. – А Господ рече Јони: Теби је толико жао тикве, око које се ниси трудио, нити си је одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде. А зар мени да не буде жао Ниневије, великога града, у ком има више од сто двадесет тисућа људи, који се обратише к мени и покајаше, и много стоке? (Јон. 4, 6-11).
Пошто прође четрдесет дана и Ниневија не пропаде, Ниневљани видеше у томе знак милости Божје и опроштаја, изађоше из града к пророку Јони и дадоше му даре за храм Јерусалимски, као благодарност за спасење. Праћен благодарношћу Ниневљана што их благовремено уразуми и приведе покајању, Јона с миром отпутова из Ниневије у своју постојбину. Пошто поживе ту дуго богоугодним животом, свети пророк. Јона мирно сконча и би иогребен у свом родном граду.[8] Сада пак, предстојећи на небесима Христу Богу, наслађује се гледањем лица Његова и слави Га са пророцима и апостолима и са свима светима вавек. Амин.
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ
ПЕТРА, бившег цариника
 
У Африци живљаше један веома немилосрдан цариник по имену Петар. Он се никада не сажали на сиромаха, нити помишљаше на смрт, нити хођаше к црквама Божјим, и одвраћаше уши своје од оних што прошаху милостињу. Али благи и човекољубиви Бог не жели смрт грешницима него се брине око спасења свих, и свакога спасава Својим неисказаним промислом. Он и са овим Петром поступи по доброти Својој и спасе га на следећи начин.
Једном просјаци и божјаци седећи на улици стадоше хвалити милостиве људе и Бога за њих молити, а немилостиве корити. Разговарајући тако они поведоше реч и о овоме Петру, и причаху како је он страшно немилостив. И питаху један другог, да ли је ико икада добио какву милостињу из куће Петрове. Но пошто се испостави да нико никада ништа није добио од њега, један просјак устаде и рече: Шта ћете ми дати ако ја сада одем и испросим од њега милостињу? Просјаци се договорише и скупише између себе залог, а овај онда отиде и стаде пред капијом Петрове куће. Ускоро Петар изађе, носећи на магарцу товар хлебова за кнеза. Просјак му се поклони и стаде громко просити милостињу. А Петар, не нашавши камен, дохвати један хлеб, баци га и удари просјака у лице, па продужи својим путем. Просјак подиже хлеб, оде к својој дружини и рече: Из самих руку Петрових ја добих овај хлеб. При томе просјак захвали Богу што је Петар цариник милостив.
Два дана после тога Петар се тешко разболе, и чак беше близу смрти. И гле, он имаде виђење: виде себе истјазавана на неком суду, и на теразије стављају његова дела. Са једне стране теразија стајаху црни страховито смрдљиви и ружни зли дуси, а с друге стране теразија бејаху веома светли и милолики људи. Зли дуси донесоше сва зла дела која Петар цариник беше починио у току целог свог живота од младости, и стављаху их на теразије; а лучезарни људи не нађоше ниједно добро дело Петрово које би ставили на другу страну теразија, и стајаху тужни, и у недоумици говораху међу собом: „Ми немамо ништа да ставимо на теразије“. Тада један од њих рече: „Стварно, ми немамо ништа да ставимо сем једног хлеба, који он пре два дана даде Христу, и против своје воље“. И они метнуше тај хлеб на другу страну теразија, и он претегну теразије на своју страну. Тада милолики људи они рекоше царинику: „Иди, убоги Петре, и додај овоме хлебу, да те тамнолики ђаволи не би узели и одвели у муку вечну“.
Дошавши себи, Петар стаде размишљати о свом виђењу, и разуме да оно што он виде није привид него истина: јер се опомену свих грехова својих, чак и оних које беше већ заборавио, а које виде где их ђаволи стављаху на теразије. И задивљени Петар рече у себи: Када један хлеб који бацих просјаку у лице, толико ми поможе, да ме ђаволи не могоше узети, колико тек обилна милостиња, чињена са вером и усрђем, помаже онима који нецицијашки раздају своје богатство убогима.
И од тог времена Петар постаде у највећој мери милостив, тако да не хте поштедети ни самога себе. Једном он иђаше у своју царинарницу; на путу га срете неки власник лађе наг, пошто беше потпуно осиромашио због потопљења лађе. Припавши к ногама Петровим овај га човек мољаше да му да одело да покрије наготу тела свог. Петар скиде са себе дивну и скупоцену горњу одећу и даде му је; али овај, стидећи се да иде у таквој одећи, даде је једном трговцу да је прода. Петар пак, враћајући се из своје царинарнице, случајно угледа где је та одећа изложена на тргу за продају. То га силно ожалости; и он дошавши кући не хте ништа да окуси, него се затвори у својој соби, и стаде плакати и ридати говорећи: Бог не прими моју милостињу; ја нисам достојан да ме се убоги сећа. – Тако тугујући и уздишући он заспа мал.о; и гле, он виде неког благоликог човека који сијаше јаче од сунца; на глави му беше крст, и одевен беше у ону одећу коју Петар даде осиротелом власнику лађе; и тај човек упита Петра: „Што тугујеш и плачеш, брате Петре?“ Он му одговори: „Како да не плачем, Господе мој, када ја дајем убогима од онога што си Ти мени дао, а они то продају на тржиштима“. Тада му Појављени рече: „Познајеш ли ову одећу коју ја носим?“ Петар одговори: „Да, Господе, познајем; то је она моја одећа којом оденух нагога“. Појављени му рече: „Онда престани туговати, јер одећу коју ти даде сиромаху примих ја и носим је, као што видиш; хвалим твоје добро дело, јер си оденуо мене који пропадам од зиме“.
Пробудивши се из сна, цариник се удиви и стаде величати убоге, и рече у себи: „Када су убоги – Христос, тако ми Господа, нећу умрети док не постанем један од њих“. И одмах раздаде све своје имање сиромасима, и робовима даде слободу, оставивши само једнога од њих; овоме он рече: Хоћу да теби откријем тајну; ти је чувај, и слушај ме; јер ако не будеш чувао тајну и не слушаш ме, знај, продаћу те незнабошцима. – Слуга му одговори: Господару, све што ми наредиш, ја сам дужан урадити. – Тада му Петар рече: Хајдемо у Свети Град да се поклонимо животворном гробу Господњем, и тамо ме продај некоме од хришћана, а новац који добијеш за мене дај убогима, па си после тога и сам слободан човек.
Роб се удиви овако чудноватом потхвату свога господара, не хте га послушати, и рече му: Ићи с тобом у Свети Град ја сам дужан, јер сам твој роб; али да продам тебе, господара свог, то не могу, нити ћу икада то учинити. – На то му Петар рече: Ако ти не продаш мене, онда ћу ја продати тебе незнабошцима, као што малочас рекох.
И они отпутоваше у Јерусалим. Поклонивши се светим местима, Петар поново рече своме робу: Продај ме; а ако ти не продаш мене, онда ћу ја продати тебе варварима у тешко ропство. – Видећи непоколебљиву намеру свога господара, роб га и против своје воље послуша. Сревши једног свог познаника по имену Зоил, човека богобојажљива, кујунџију по занату, роб му рече: Послушај ме, брате Зоиле, купи од мене доброг роба. – Кујунџија му одговори: Брате, веруј ми: осиромашио сам и немам чиме да га купим. – Тада му роб предложи: Позајми новац од некога, па га купи, јер је он врло добар, и Бог ће те благословити због њега.
Поверовавши његовим речима, Зоил узе од једног пријатеља свог тридесет златника, и за тај новац купи Петра од његовог роба, не знајући да је Петар уствари господар тога роба. Узевши новац за свога господара, роб отпутова у Цариград, и не говорећи никоме шта је урадио, он тај новац раздаде убогима. А Петар од тога доба као роб служаше код Зоила радећи послове на које није био навикао: некад је радио у кујни, некад је носио ђубре из куће Зоилове, некад је копао у винограду; оваквим и другим тешким пословима он мучаше своје тело, смиравајући се неизмерно. Зоил пак, видећи како дом његов би благословен због Петра као некада дом Пентефријев због Јосифа, и како се његово богатство увећа, заволе Петра, и у исто време беше га стид гледајући неизмерну смиреност Петрову. Једном он рече Петру: Брате Петре, ја хоћу да ти дам слободу, и да те убудуће имам као брата. – А л и Петар не хте да буде слободан, него више вољаше да му служи у својству роба. Често се могло видети како га други робови исмевају, понекад чак и бију и на све могуће начине вређају, а он све то трпи смирено и ћутке. Једне пак ноћи Петар виде у сну оног лучезарног Човека који му се некада беше јавио у Африци у његовој одећи; сада пак тај Човек држаше у руци тридесет златника и рече му: „Не тугуј, брате Петре, јер ја примих новце за које си ти продао себе; претрпи неко време, док те не препознају“.
Након неког времена допутоваше из Африке неке кујунџије да се поклоне светим местима. Господар Петров Зоил позва их кући својој на обед. За време обеда гости почеше разазнавати Петра, и говораху један другоме: Како овај човек личи на Петра цариника! – Чувши овај њихов разговор Петар стаде заклањати лице своје од њих, да га не би сасвим познали. Ипак га они јасно познаше и стадоше говорити домаћину Зоилу: Хоћемо, Зоиле, да ти кажемо једну ствар: знаш ли ти да код тебе у дому твом служи велики човек – Петар? Заиста је ово Петар, који у Африци беше врло виђен властелин и имађаше много робова својих, али он неочекивано пусти на слободу све своје робове, а сам се некуда изгуби. Кнеза то веома ожалости и он жали што нас Петар остави. Због тога ми бисмо желели да Петра узмемо са собом. – А Петар који таман беше пред вратима носећи на послужавнику неко јело, чу ове речи њихове, спусти на земљу послужавник са јелом, па отрча капији са жељом да побегне. На капији пак бејаше вратар, глувонем од рођења, који је само по извесним знацима отварао и затварао капију. Журећи да што пре изађе, угодник Божји Петар рече глувонемом вратару: Теби говорим именом Господа нашег Исуса Христа, брзо ми отвори капију. – На то глувонеми проговори и рече: Добро, господине, одмах ћу отворити.
И заиста, он одмах отвори капију, и Петар хитно изиђе. А вратар, бивши глувонеми, оде к своме господару Зоилу и у присуству свих стаде говорити; и сви се на дому удивише када га чуше где говори. И одмах сви устадоше и стадоше тражити Петра, али га не нађоше. А глувонеми им рече: Видите да није побегао; знајте, то је велики слуга Божји. Јер када дође капији, он ми рече: У име Господа Исуса Христа теби говорим, отвори!“ И ја тог часа видех где из уста његових изађе пламен који се дотаче мојих усана, и ја проговорих.
Тада сви појурише у потеру за Петром, али га не стигоше; свуда га брижљиво тражише, али га не нађоше. Онда сви у дому Зоиловом много плакаше због Петра, и говораху: Како то ми не знадосмо, да је он тако велики слуга Божји? – И прославише Бога који има многе прикривене слуге Своје. А Петар, бежећи од људске славе, кријаше се по непознатим местима све до престављења[9] свог Богу, коме слава вавек. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОНЕ ПРЕЗВИТЕРА
 
Преподобни Јона презвитер живљаше у Палестини и бејаше отац преподобних Теодора и Теофана „Начертаних“, који много пострадаше за свете иконе од царева иконобораца.[10] Јона вођаше богобојажљив и врлински живот, и нарочито се одликовао гостољубивошћу и другим подвизима хришћанског милосрђа. Он се с љубављу стараше о васпитању својих синова, и још измалена их учаше књижној мудрости и правилима побожности. У зрелим годинама Јона по вољи Божјој, изгуби своју супругу и реши да се сав потпуно посвети служењу Богу. И удаљи се он у чувену због подвига преподобних монаха, усамљену лавру светог Саве Освећеног, где се раније подвизаваху и његови свети синови. Ту он прими монајшш постриг, и подражавајући свет, подвижнички живот монаха ове обитељи он стече још већу богобојажљивост и са страхом грађаше своје спасење.
Преподобни Јона непрестано борављаше у строгом посту и усрдним богомисленим молитвама. Молећи се за себе, он не заборављаше и свет који беше оставио. Тугујући због њега и горећи љубављу према ближњима он се усрдно мољаше за хришћанско уређење света, за мир свете Цркве и побожност царева, јер цареви византиски беху тада скренули у иконоборачку јерес и нарушаваху мир Цркве Божије[11] Водећи тако врлински живот, преподобни Јона достиже дубоку старост, и доби од Бога благодатни дар чудотворства. Он сконча у миру, радосно предајући своју свету и блажену душу Господу,[12] ка коме је свагда пламтео чистом и ватреном љубављу.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КОЗМЕ, отшелника Зографског
 
Преподобни Козма беше Бугарин, пореклом од племићске фамилије бугарске. Побожно васпитаван, он у младости добро изучи и грчки језик поред свог родног језика. Када Козма поста пунолетан, родитељи хтедоше да га ожене; али он, пламено жудећи за монаштвом, потајно оде од њих у Свету Гору Атонску. Радосно стигавши у Свету Гору он оде у манастир Зограф, где га с љубављу примише. Дирнут таким пријемом и одушевљен строгошћу монашког живота њиховог, Козма се реши да ту и остане. Послушан у свему, Козма усрдно вршаше све налагане му послове, и кад постаде монах би одређен за еклесијарха.
Прве године његовог светогорског живота значајне су по томе што он би удостојен видети бригу Пресвете Мајке Божје о Светој Гори. Десило се то на Благовести, Славу манастира Ватопеда. О овом празнику са осталом Зографском братијом дође у Ватопед и Козма. На своје велико изненађење, виде он како једна жена царске красоте и величанствености руководи свим и у храму за време богослужења, а потом и у трапези. То веома смути и ожалости младога монаха. „Како је то?“ питаше се збуњени Козма, „у Светој Гори жена?“ А кад се врати у свој манастир Зограф, старац га његов упита: Што си тако тужан? Козма му онда исприча шта је видео у Ватопеду. Старац га упита: Како је изгледала та жена, и каква одећа беше на њој? Козма му описа, а старац му на то са уздахом рече: И ти се ниси досетио, ко је она? То је царица Атона Пресвета Богородица. Она овде благоизвољује старешиновати код нас. – Чувши то, Козма усхићено заблагодари Небеској Царици што га удостоји јавити се њему, простоме Козми.
После извесног времена Козма би посвећен за јерођакона, а потом за јеромонаха. То му даде нов повод, те он наложи на себе још веће подвиге, да би што беспрекорније могао вршити своју свештеничку дужност и обављати манастирска послушања.
Једном оставши сам у цркви свети Козма се молитвом обрати светој икони Пресвете Богородице и завапи: Пресвета Богородице! помоли се Твоме Сину и Богу, да ме упути на пут спасења! – Само што он изговори то, чу глас Богомајке: Сине н Боже мој, научи слугу Твога како да се спасе. – На то се чу одговор: Нека се удаљи из манастира на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање.
Дознавши на тај начин вољу Божију, преподобни Козма се са благословом настојатеља удаљи у оближњу пустињу и усече себи пећину у стени, на западној страни од манастира. Како се тамо подвизавао свети Козма, то само једини Бог зна. Ипак и људи су могли извести извесне закључке о томе, јер чудесни отшелник за чистоту свога живота и тешке подвиге доби најзад дар предзнања и прозорљивости.
Једном дођоше код Козме два јеромонаха из Хилендара да виде какав живот води овај пустињак. Међутим, идући к њему они успут сакрише у шуми тиквицу са вином, са намером да је при повратку узму. Козма их предусретљиво прими, поразговара са њима о духовним стварима, и при растанку им рече: Тиквицу са вином коју сакристе на путу, разбијте, јер се у њу увукла змија и пустила свој отров у вино. – Удивљени таквом прозорљивошћу, хилендарци при повратку разбише тиквицу и стварно нађоше змију. И они узнеше благодарност Богу што их спасе смртоносног отрова прозорљивошћу светог пустињака Козме.
Једном, на Велики Четвртак зором рано преподобни Козма угледа у ваздуху душу хилендарског игумана где се бори са демонима, и посла свог ученика у Хилендар са оваквом поруком: Нека се братија моле за преминулог игумана; он се у ваздушним пространствима бори са злим дусима. – К а д а _ братија Х и лендарска чуше овакву поруку рекоше: Ми видесмо игумана на јутрењу, и он после јутрења оде да се спрема за служење свете литургије; зашто нам онда твој старац шаље тако неумесну по руку? Шенуо, а прави се светац! Ипак они одоше у келију к игуману, и угледаше игумана заиста мртва, јер беше напрасно преминуо.
На северозападу од манастира Есфигмена налази се гора Самар. Тамо се усамљивао на подвиг инок Дамјан, но имао је заповест од свог духовног оца: да никада не остаје ноћити у туђој келији. Међутим једном, приморан неком нарочитом потребом, Дамјан оде к суседном брату, али пошто овај беше отишао некуда, он га причека до саме вечери. Најзад тај брат дође, Дамјан сврши свој посао са њим, па журно крену к својој пустињској келији. Узалуд га његов друг мољаше да остане и ноћи код њега, предочавајући му опасности које га могу снаћи ноћу на путу м упозоравајући га на кишу која је почела падати. Дамјан, веран старчевој заповести, остаде при своме и оде. Но идући по мраку и киши, он стварно залута с пута и не знађаше где се налази и куда ваља ићи. У таквој невољи он завапи ка Господу: „Господе, спаси ме, пропадам!“ – и одједном се обрете пред својом келијом. Поражен таквим чудом, Дамјан одмах оде к преподобном Козми и исприча му шта се десило с њим. Преподобни му онда рече: Брате, држи заповест старца, и Бог ће те сачувати од смрти.
Једном се преподобни Козма страшно разболе, и прохте му се у болести да једе рибу. Бог који је пророка Илију хранио преко гаврана, утеши и светог Козму Својим очинским промишљањем о њему. Неочекивано долете орао и спусти свежу рибу у његовој келији. Свети Козма заблагодари Господу за старање о њему, зготови рибу, и таман хтеде да се прихвати, а њему неки тајанствени глас рече: „Остави пола рибе за госта, Христофора“. И стварно, наредног дана дође суседни пустињак Христофор, и чим сатвори молитву пред вратима пећине, преподобни Козма му рече: „Добро дошао, оче! ја сам те очекивао, и оставио пола рибе да поткрепиш мало своје испосничке силе“. И онда му каза како му орао донесе рибу. Тада му преподобни Христофор исприча како је јуче, док је он прао ту рибу у води, долетео орао и узео му рибу из руке и одлетео. Они онда радосно узнеше благодарност Богу.
Предсмртни дани беху веома тешки за преподобног Козму. Но он би обавештен Господом о подвигу који му је предстојао. У то време преподобни Христофор дође к преподобном Козми, и пред келијом чу где преподобни разговара с неким у келији. Ушавши у келију и не видећи никога он упита преподобног с ким је разговарао. После извесног размишљања, побуђен пријатељским расположењем према старцу, и немајући могућности да сакрије од њега посету Господњу, свети Козма смирено одговори: „Посети ме Христос Бог наш и обавести ме, да по Његовом допуштењу и по тајним разлозима спасења, мене ће напасти Сатана са својом војском и измучити моје грешно тело; то ће бити знак блиског преласка мог у Спасово небеско царство. Због тога ск ти и послан к мени. Сада ме остави, брате, а посети ме тог и тог дана“.
Преподобни Христофор се удаљи тужан. А када наступи означени дан он дође к преподобном Козми и затече га полумртва. Шта је с тобом? упита он светог Козму. Светац му одговори: Синоћ наиђе Сатана са мноштвом демона, и дишући злобом и бесом, и ричући од зависти и пораза, грозно викаше на своју војску: „Лењивци! глупаци! и све до сада нико од вас није могао да победи и смрви овог непријатеља моје државе и моћи! тако ли се поступа са овим непријатељем нашим који нас је тако много пута и стално побеђивао и посрамљивао?“ Беснећи тако, Сатана ме нападе и страховито изби, као што видиш по ранама на моме телу.
Но није дуго страдао свети Козма. У трећи дан после овог напада Сатане, пошто се причести Пречистим Тајнама, он са молитвом на устима мирно предаде душу своју Господу, 22. септембра 1323. године.
Вест о престављењу блаженог Козме брзо се пронесе по Светој Гори, и сабра се на његов погреб мноштво отаца и братије. И када се вршаше опело преподобнога, к пештери његовој се стекоше пустињске звери и долетеше птице са свих страна, и као да схватају општи губитак Свете Горе, ћутке окружаваху опојаваног праведника не скидајући очи с њега; а када чесно тело спустише у гроб и стадоше засипати земљу, свака од тих животиња испусти по жалостан крик; и пошто на тако дирљив начин указаше своје поштовање угоднику Божјем, оне се разиђоше свака својим путем.
После тога, пошто мину четрдесетодневно помињање преминулог праведника, Зографска братија се сабраше к његовој пећини, одслужише тамо свеноћно бденије и решише да откопају свете мошти и чесно их пренесу у манастир; али моштију не беше. Шта се догодило с њима, нико не зна; то зна само Бог, који царује над свима и кроза све векове.
 
СПОМЕН СВЕТИХ
ДВАДЕСЕТ ШЕСТ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЗОГРАФСКИХ,
пострадалих од Аатина за исповедање Православља:
ТОМЕ игумана, монаха ВАРСАНУФИЈА, КИРИЛА, МИХЕЈА, СИМОНА,
ИЛАРИОНА, ЈАКОВА, ЈОВА, КИПРИЈАНА, САВЕ, ЈАКОВА,
МАРТИНИЈАНА, КОЗМЕ, CEPАЈA, МИНЕ, ЈОАСАФА,
ЈОАНИКИЈА, ПАВЛА, АНТОНИЈА, ЈЕВТИМИЈА,
ДОМЕТИЈАНА, ПАРТЕНИЈА и 4 мирјанина
 
Светогорски монаси подвижници из бугарског манастира Зографа пострадаше за исповедање свете вере Православне, спаљени од јеретика Латина и латиномислећег цара Михаила VIII Палеолога и патријарха Јована Века (око 1282. године) у једној кули (пиргосу) манастира Зографа. Данас се врши шихов спомен (као и у прву недељу по Недељи Свих Светих), а опширније о њима говори се под 10. октобром, када се слави дан њиховог страдања.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
СОФРОНИЈА, епископа Вратчанског у Бугарској
 
Свети Софроније се родио 1739. године у бугарском градићу Котелу и на крштењу добио име Стојко (Владислављев). У својој деветој години ступио је у црквену школу, по завршетку које ожени се и буде рукоположен за свештеника (1762. године). Проповедао је народу реч Божију и учио децу науци Господњој у црквеној школи. Преводио је за народ Житија Светих са грчког и црквенословенског језика. Затим је провео пола године на Светој Гори Атонској (године 1775.). Када му се упокоји супруга, он прими монаштво и доби монашко име Серафим. Године 1794. би изабран и хиротонисан за епископа на катедру Вратчанску, но због ратног стања и других невоља управљао је другом, Видинском епархијом. Због нових невоља које наступише напустио је (1803. године) Бугарску и отишао у Букурешт, у Румунију. Дошавши тамо узео је име Софроније, и по дозволи митрополита Унгровлашког Доситеја тамо је служио. Ту је написао неколико књига на бугарском језику ради духовне користи свога народа, и то: Катихизис, и Проповеди недељне и празничне. На крају живота смирено је описао свој страдалнички живот, под именом „Живот и страдање грешнога Софронија“, где смирено моли опроштај од Бога и од свих људи за све. Мирно се упокојио у Господу 22. (или 23.) септембра 1813. године и погребен је у једном манастиру у Букурешту, у коме је последњих година свога живота био настојатељ Бугарска Православна Црква уврстила је Светог оца Софронија у календар својих светитеља 31. децембра 1964. године.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ИСАКА и МАРТИНА и НИКОЛАЈА
 
Верујући у Господа Христа оклеветани од незнабожаца, и зато мучени, те најзад пострадали мачем посечени.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Град Синоп на јужној обали Црног Мора.
  2. Цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
  3. Свети Фока пострадао 117. године.
  4. Јула 22. празнује се пренос његових чесних моштију из Понта у Цариград.
  5. То се догодило око 320. године.
  6. Овде се мисли на мухамеданце Турке. Град Синоп паде под власт Селџукских Турака 1214. године. Након два и по столећа, 1461. године, Синоп поново заузеше Турци, под Мухамедом II, пошто претходно беху заузели Цариград, и на развалинама Византије основаше Турску царевину.
  7. Град Ниневија беше главни град Асираца, са којима Јевреји тада беху у непријатељским односима. Град се налазио на источној обали Тигра у Месопотамији; био је најмногољуднији и најбогатији град у старом свету; гранична линија износила му је око 90 километара, што потпуно одговара Библијском опису његовог пространства од три дано хода (Јон. 3, 3), јер под даном хода источни народи рачунају око 30 километара.
  8. Упокојио се свети пророк Јона око 800. године пре Христа.
  9. Свети Петар преставио се Господу у шестом веку у Цариграду.
  10. Спомен преподобног теодора Начертаног празнује се 27. децембра, а преподобног Теофана 11.октобра.
  11. Такиви цареви византијски од савремених преподобном јони беху: Лав V Јерменин (813-820. г. ), Михаил 2 Балба (820-829.г.) и Теофил (829-842. г.). Иконоборачка јерес се појавила у Византији у првој половини осмога века и трајала је до поливине деветога (842. г.).
  12. Преподобни Јона презвитер упокојио се у првој половини деветога века. Службу му написао његов син преподобни Теофан.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *