НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
3. СЕПТЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ И СТРА ДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АНТИМА, епископа Никомидијског и с њ и м многих
 
Свети Антим родио се у граду Никомидији.[1] Још у младим годинама он пројављиваше навике зрелог човека и одликоваше се савршеном незлобивошћу Растући телом он уједно растијаше и духом. Поставши пак пунолетан, он све превазиђе врлинама. И у оним годинама људског живота, када страсти обично избијају у човеку као кукољ у пшеници, Антим бејаше образац бестрашћа. Тело његово беше умртвљено, дух смирен, завист искорењена, гнев укроћен, леност прогнана; у њему не беше места преједању и пијанству; напротив, он имаше уздржање у свему, љубав к свима, мир са свима, благоразумност посред свију, ревност према слави Божјој, јавну свима.
Због таквог врлинског живота Антим би удостојен свештеничког чина. Као свештеник он се свим срцем труђаше у богомисленој молитви и душекорисним подвизима, и речју и делом учаше све путу спасења. А када сконча архипастир Никомидиске цркве свети Кирил, на његов престо би узведен Антим. Његов избор за епископа би посведочен одозго: јер у време његове хиротоније небеска светлост обасја цркву и чу се неки божански глас.
Примивши управу Никомидиске цркве, свети Антим као искусни крманош сачува усред силне буре лађу читавом од потопљења. Јер иако многи хришћани биваху потопљавани у мору за Христа, но зато они не потонуше у водама зловерја: не потопи их у себи бура идолопоклонства, нити их прогута дубина ада преисподњег, него руковођени и управљани светим архипастиром својим Антимом они стигоше у тихо и небурно пристаниште небеско. Овај добри пастир приведе к Богу у мученичким венцима скоро све своје стадо. Јер када идолопоклоници отпочеше велико гоњење на хришћане по целоме Истоку, а нарочито у Никомидији где тада живљаху злочестиви цареви Диоклецијан и Максимијан,[2] свети Антим поучаваше и храбраше све верне на мученички подвиг. Сада, говораше он, треба да се покажемо хришћани; сада је време подвига; сада који је војник Исуса Христа, нека јуначки ступи у борбу! Овде нам предстоји пострадати мало за много пострадалог нас ради Христа; исповедимо Га овде пред људима, да би нас Он тамо исповедио пред Оцем Својим на небесима; прославимо Га овде пред људима, да би Он нас тамо прославио пред Анђелима Својим. Прославимо дакле Бога у телима нашим, предавши себе на муке; умримо привремено, да бисмо живели вечно; не бојмо се мучитеља који убијају. Јер ако нас убију, онда ће постати виновници будућег блаженства нашег: одсечену главу десница Подвигоположника нашег увенчаће венцем неувенљивим; раскомадани удови засијаће као сунце у царству Његовом; нанесене ране увећаће нам вечну награду; обагреност крвљу увешће нас у дворе Женика Небеског. Стога будимо готови да пролијемо крв своју! будимо гледање и анђелима и људима!
Крепљени оваквим и сличним речима светога пастира, врло многи верни његовога стада неустрашиво предаваху себе на горке муке за сладчајшега Исуса, Господа свога. Један хришћанин од оних најпламенитијих вером, ревнујући по Богу, одлучи се на овакав смели потхват: када царска наредба о убијању хришћана, написана на хартији, би прочитана усред града Никомидије и на видном месту прикуцана на зиду, он ступи напред, пред свима исповеди Христа, здера са зида царску наредбу и исцепа је, громко изобличавајући идолопоклоничко зловерје, – и тако постаде први мученик у Никомидији.
После тога врло многи од велможа и главних доглавника царских стадоше јавно исповедати Христа, објављујући да су хришћани. Такви беху: Доротеј, Мардоније, Мигдоније, Петар, Индис и Горгоније, са осталом многобројном дружином; сви они добровољно предаваху себе на мучење за Христа, и многе од њих мучитељи погубише на разне начине.
У то време, на најтежу невољу хришћана, догоди се и ово: не зна се како, запалише се царске палате, и већи део њихов изгоре. Злочестиви многобошци оклеветаше хришћане говорећи, да су они из мржње запалили царске дворе. Тада јарост царева достиже врхунац, и он, љући од дивљег звера, стаде уништавати хришћане: огромне гомиле он предаваше или посечењу мачем или спаљивању у огњу. Но без обзира на то, врло многи људи и жене међу хришћанима, видећи мученичку смрт своје једноверне браће и знајући да и њих то насигурно чека, разгоревши се божанском љубављу, сами улажаху у огањ као у неку хладовину. Остале пак многобројне хришћане мучитељи везиваху, у лађе трпаху, па на пучини морској потапаху. Поред тога, у неукротивој јарости својој цар нареди да потапају не само живе него да ископавају из земље и у море бацају тела раније погребених светих мученика, да им преостали хришћани не би указивали поштовање.
У време тако страшног гоњења свети Антим би тражен „као овца на заклање“ (Ис. 53, 7). А л и пре но што растргну пастира, вуци се окомише на његово стадо. Божји пак промисао и заштита чуваху светог пастира у једном селу, званом Семана, да он најпре своје словесне овце испошље Богу, па да онда и сам отиде к Њему, запечативши веру цркве Никомидиске проливањем крви своје. Тада, на дан Христова Рођења, би у цркви сажежено двадесет хиљада светих мученика,[3] а остатак пастве светога Антима беху затворени у тамнице. Свети архипастир својим честим посланицама, које тајно шиљаше затвореним хришћанима, учаше их и утврђиваше их у вери, На тај начин, мада не беше с њима телом, пошто га Божја воља беше привремено удаљила од њих, он духом својим беше с њима у тамницама, достављајући им духовну храну преко својих посланица. Овце се отворено бораху са вуцима, а пастир тајно; и свети се крио не што се бојао мука, него да би учењем и молитвом учврстио слабе у вери, укрепио немоћне, учинио неустрашивима плашљиве, док их све не приведе Христу, па да онда и себе сама преда на исте муке.
Укрепљен светим Антимом неки хришћанин Зинон, војник по звању, изобличи пред свима цара Максимијана због зловерја, на следећи начин. У Никомидији близу позоришта бејаше храм незнабожачке богиње Церере,[4] коју тамо веома поштоваху. Једном Максимијан са својим војницима и свим народом приношаше обилну жртву идолу те богиње. А Зинон, у време тог богомрског празника, ставши на узвишеном месту, веома громко викну к цару: „Обмањујеш себе, царе, клањајући се бездахном камену и немом дрвету, јер је то обмана ђаволска, која своје поклонике води у погибао. Познај, Максимијане, истину; и те своје телесне очи, заједно са унутрашњим духовним очима, обрати к небу: погледај, и посматрањем ове прекрасне творевине познај Створитеља; од твари научи какав је Творац. Научи се поштовати тога Бога, који воли не крв закланих и у смрдљивом диму спаљиваних бесловесних животиња, него чисте душе и чиста срца разумних створова“.
Чувши ово, Максимијан нареди да ухвате Зинона и да га за тако дрске речи к цару бију камењем по лицу и устима. Мучитељи му избише зубе, размрскаше лице, ишчупаше језик који исповедаше Христа, па га најзад једва жива изведоше из града, и по царевом наређењу одсекоше му свету главу.
У то време свети Антим из свога боравишта где се скривао посла ђакона са својим писмима к налазећем се у тамници Доротеју и осталима, затвореним с њим за Христа, подстичући их на трпљење, да радосно умру за Животодавца – Господа. Овог ђакона ухватише незнабошци и одведоше га цару Максимијану са писмима светога Антима. Цар прочита писма, и она му беху непријатна: јер она садржаху срдачан поздрав светитељевим мученицима, његово усрдно састрадање, родитељска упутства, пастирске поуке, архијерејски благослов на мученички подвиг и сокољење на презриво уништавање идола. Све то силно разјари цара и он нареди да све мученике изведу из тамнице и доведу к њему на суд. Бацивши на њих охол и зверски поглед, он их дуго грђаше. Затим нареди да им се прочитају Антимова писма на укор и изобличење. „Ви верујете, говораше им цар, лажним баснама тог злог човека, и слушате његово развратно учење а не царску наредбу!“ – Међутим хришћани, слушајући читање писама веома се радоваху и од радости плакаху, и ђакона који подаље стајаше поздрављаху светлим погледом, радосним лицем и приклањањем главе; а речи светога Антима, које се читаху њима на укор, они слагаху у срцу свом.
Тада цар рече ђакону: Кажи нам откуда долазиш, ко ти даде ова писма што развраћају народ, и где се крије тај што те је послао. – Бакон, отворивши уста пуна благодати, стаде говорити овако: Онај који шаље ове посланице јесте пастир. Но пошто се налази далеко од свога стада, то га преко писама поучава и подстиче на побожност; особито пак када чује о насртању многих вукова на стадо словесно, тада громко упозорава овце шта треба да раде. А упозорава их на следеће речи Врховног Пастира: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10 , 28). О в у посланицу донео сам стаду Христовом да му је саопштим, а где се налази онај што је шаље, то казати нећу. јер би било велико безумље да ја постанем издајица мога пастира, од кога сви добијамо велике користи, и који ће и без мога обавештења о њему ускоро бити јављен, јер „не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт. 5, 14).
Разгневљен овим смелим речима, мучитељ осуди на смрт светог ђакона, коме беше име Теофил. Њему најпре одсекоше слаткоречиви језик, а затим га убише засипајући га камењем и решетајући га стрелама. После тога цар нареди да се на разне начине погубе и мученици који беху изведени на суд пред њега: светоме Доротеју одсећи главу, Мардонија сажећи у огњу, Мигдонија живог бацити у јаму и засути земљом, а Горгонију, Индису и Петру обесити о врату по воденични камен па их у море вргнути, и све остале уморити разноврсним мукама. На тај начин сви они разним путевима смрти отидоше ка једноме Господу. Тела пак мученика који беху бачени у море рибари потом уловише мрежама, и једна девица по имену Домна сахрањиваше их. Дознавши то, незнабошци је посекоше мачем када се она мољаше над моштима светих мученика. У то време и Јевтимије, који проповеђу својом обрати многе ка исповедању Христа и приведе к мученичком подвигу, ту у Никомидији после разноврсних мучења би посечен мачем. После свега тога стиже време и светоме Антиму да пострада за исповедање Исуса Христа.
Када се свети Антим крио у гореспоменутом селу Семани и тајно сејао реч Божју и ширио веру у Христа Господа, дознаде за њега Максимијан и сместа посла двадесет коњаника да га ухвате. Стигавши у то село они сретоше светог Антима и њега самог питаху за њега: Где се налази Антим, учитељ хришћански? – А свети Антим их узе и одведе у своје обиталиште, говорећи: Казаћу вам о Антиму и предаћу вам га у руке, само се мало одморите од пута. – Затим им постави да једу, и с радошћу их угости чиме је могао. После тога светитељ им откри да је он Антим. „Ја сам, рече он, кога ви тражите; узмите ме , и водите к ономе који вас је послао“.
Чувши то војници се пренеразише и стиђаху се да погледају у чесну седину његову, јер видеше како их с љубављу прими и свесрдно угости. И стадоше размишљати о томе да они имају одвести овог невиног и доброг човека к мучитељу, не на његово добро у овом животу него на најгоре зло и сигурну смрт после љутих мука. И њима би жао Антима и стидно пред њим, и они рекоше светитељу: Ми те нећемо узети са собом него ти саветујемо да се кријеш, а ми ћемо рећи пред Максимијаном да смо свуда у околини Никомидије тражили Антима и нигде га не нађосмо. – Али Антим, ревносно држећи заповести Господње, стаде их убеђивати да говоре истину, пошто није хтео да лажу због њега; а усто и желећи да умре за Христа, он пође са њима. Путујући заједно, он им говораше реч Божију, учећи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И семе речи Божје посејано Антимом не паде напразно него на добру земљу: јер се оно укорени у срца војника, ниче и порасте на усавршење вере њихове. И кад стигоше до реке, свети Антим сатвори за њих молитву и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа. После тога они наставише пут, разговарајући о душекорисним стварима, и тако стигоше до Никомидије. А кад Антим уђе у град, о њему би извештен Максимијан; и он нареди да му Антима доведу везана.
И предстаде светитељ мучитељу са рукама везаним одостраг: јер је тако требало правде ради да се он пред судом незнабожаца јави везан као злочинац; али душом он беше слободан, и она му беше обраћена к небу, надајући се помоћи отуда. Мучитељ нареди да се донесу сва оруђа спремљена за мучење, хотећи најпре да самим изгледом њиховим уплаши Антима, те да се он, видевши каквим ће све оруђима бити мучен, уплашен преклони царевој вољи. Затим га цар стаде питати: Јеси ли ти Антим, који, заблудео односно неког простог човека, званог Христос, води за собом у ту исту заблуду и прост народ, обмањујући га и подстичући га да се противи нашој царској наредби, а наше богове хулећи и ружећи безбројним клеветама? – А свети Антим, подсменувши се изложеним оруђима и царевим речима, рече: Знај, царе, ја ти уопште не бих одговорио на ово твоје питање, да ми није препоручио божанствени апостол, учећи нас да свагда будемо готови на одговор свакоме који нас запита за наше надање, јер нам Бог обећа дати уста и премудрост којој се неће моћи противити ни одговорити сви наши противници (1 Петр. 3, 15 ; Лк. 21, 15 ) . И ја се прво насмејах идолима вашим које ви називате боговима; а сада се смејем великом безумљу твом, што си се надао да ћеш ме отргнути од Саздатеља мог који је и тебе, незахвално створење, почаствовао Својим ликом. Зашто си ме довео везана на суд свој и изложио пред мојим очима оруђа за мучења? Да не мислиш тиме да ме уплашиш, те да се ја уплашен покорим твојој безумној наредби? А л и тиме ти нећеш моћи уплашити онога који сам тражи да умре за Господа свога. Ова оруђа износи ти пред оне који су малодушни и плашљиви, за које овај временски живот представља велику радост, а губитак временског живота – велику муку: њих тиме плаши а не мене. Јер за мене ово трошно тело и овај временски живот су као тешки окови и тамница који не дају души мојој да пређе к жуђеноме Богу; а твоје претње, казне и мучења мени су пријатнији од сваке сласти, јер за њима иде смрт која ће ме разрешити од окова тела и послати тамо где је сва жеља моја.
Када свети изговори ове речи, мучитсљ нареди да га камењсм бију по врату. А он, с благодарношћу примајући ове ударце као почетак страдања да добије највећу награду, те час смејући се и ругајући се мучитељу, час разјарујући га да би наредио да га што страшније муче, понављаше пророчку реч: Богови који нису створили небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11).
Ове речи ранише мучитеља у срце, и он нареди да усијаним коцима гвозденим проврте ноге мученику. Но и ово мучење беше радост светитељу, јер он радујући се хваљаше Бога што га удостоји трпети ове муке за име Господа Исуса Христа. Затим Максимијан нареди да се по земљи наместе оштре опеке, преко њих положи наг мученик и немилосрдно бије штаповима, да би срце његово проходио двоструки бол: одозго од бијења штаповима, одоздо од оштрине опека. Но свети мученик и тада, не губећи наду у победу над мучитељем, певаше ово: Благодарим Ти, Господе, Царе векова, што си ме опасао снагом за бој, што обараш преда мном оне који устају на ме, и непријатеља мојих плећа ти ми обраћаш, и потиреш ненавиднике моје (Пс. 17 , 40). Тада мучитељ измисли другу муку: усија гвоздене чизме, па их одену на ноге мученику. Но божанска благодат осени страдалца, крепећи га у мукама, и он чу глас који му ускоро обећаваше венац, и тај глас испуни срце његово блаженством. Од ове божанске утехе светитељ, поче јавно не обраћати пажњу на мучења, и лицем сс радосно осмехиваше као да не трпљаше никакво страдање. А мучитељ видећи то беше запрепашћен, и говораше за светог Антима да је врач и да помоћу неких враџбина надвлађује силу огња. И распитиваше светог мученика, зашто се радује налазећи се у таквим мукама. Свети мученик му одговори: Зато се радујем што ми ове муке дају сигурно поуздање у обећана блага; а убрзо ћу победити сву надмену гордост твоју, и показаћу да су богови твоји много немоћнији од људских моћи, и ти ћеш се кајати са свога зла вавек, али без користи; и нећеш отићи из овог живота док претходно не будеш осуђен на вечну погибао.
Још више разјарен овим речима, мучитељ нареди да светитеља привежу за точак и да окрећући га на точку уједно жегу тело његово огњем. Но када слуге приступише извршењу цареве наредбе привезујући Антима за точак и ложећи ватру испод точка, они изненада падоше као мртви. Јер точак се заустави, и ватра се устреми на њих и опали их, и они после казиваху мучитељу ово: Када почесмо окретати точак и потпаљивати привезанога, близу нас се појавише три светлоносна човека и рекоше: „Не бој се, слуго Божји, Антиме!“ А када они погледаше у нас, нас спопаде страх, и ватра испод точка окрену се на лица наша и опече нас.
Чувши то мучитељ се зачуди, али све то приписа враџбинама. Онда нареди да мученика скину са точка, и стаде му претити да ће га посећи мачем ако не принесе жртву идолима. Мученик пак, чувши да ће бити посечен мачем, обрадова се, и усрдно моли Бога да му да што скорије отићи к стаду своме које пре њега узиђе к небу путем мучеништва, да би могао рећи: „Ево ја и деца коју си ми дао, Боже“ (ср. Ис. 8, 18).
Но злочестиви цар нареди да мученика претходно воде у тамницу и окују у железне окове. Вођен у тамницу, свети А н тим хваљаше и благосиљаше Бога за све. И гле, изненада га обасја с неба светлост, окови се на њему покидаше, а слуге што га вођаху падоше од страха на земљу. Међутим свети Антим их подиже и наложи им да чине што им је наређено. Дошавши до тамнице, светитељ уђе тамо међу злочинце и разбојнике, и радоваше се као да је уведен на гозбу или на свадбу. Предложивши сужњима духовну храну речи Божије и поставивши пиће побожности, он их доби за Христа и присаједини светој Цркви, научивши их вери и добрим делима; и ту у тамници он их препороди водом светога крштења. И постаде тамница светлом црквом, пуном Духа Светога, где верни сужњи дан и ноћ приношаху Богу жртву хвале.
Сазнавши за то, Максимијан нареди да светог Антима доведу преда њ, и стараше се да га ласкањем приволи на поклоњење боговима, обећавајући да ће га учинити врховним међу идолским жрецима. Но светитељ одговори цару са уобичајеном неустрашивошћу својом, говорећи: Ја са1м и пре твојих речи врховни свештеник међу Божјим јерејима[5]; и то свештеник свепрвог Пастиреначалника Христа, који се у моје тело обуче, и ради мене сиђе к мени. Он постаде Богу Оцу жртва за људе, умре на крсту, би погребен и васкрсе у трећи дан, и са славом се узнесе на небо, узносећи са Собом све који верују у Њега. Његов сам ја свештеник и Њему приносим себе сама на жртву живу. А ваше жречество и жртве и богови јесу тама и отићи ће у вечну таму. Чувши то, мучитељ осуди светог Антима на смрт. И светитељ иђаше на смрт препун радости, и говораше: „Сада је време мога весеља, сада је остварење моје жеље, сада ми се отварају врата вечнога живота, да, изишавши из тела, отидем ка Господу, и наситићу се када се преда мном јави слава Његова“. – И стигавши на место где је кроз приврсмену смрт имао прећи у бесконачни живот, светитељ измоли време за молитву. И пошто се дуго молио, он приклони свету главу своју под секиру, и би, сагласно царевом наређењу, посечен, и тако прими мученички крај свој за Христа, на дан трећега септембра. А кад паде ноћ, неки од хришћана дођоше тајно, узеше многострадално тело светога Антима и чесно погребоше, славећи Свету Тројицу, Оца2 и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.[6]
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОАНИКИЈА II, архиепископа и првог патријарха Српског[7]
 
Овом светом Јоаникију не зна се много пре но што је постао архиепископ Српски. Сигурно је да је рођен од побожних српских родитеља (изгледа негде око Призрена), који су највероватније били благороднијег порекла. Да је Јоаникије био врло способан и обдарен види се из тога што га је тадашњи српски владар Стефан Душан (1331 1355 г.) узео на свој двор за свога логотета. Када пак премину тадашњи архиепископ Српски Данило II (1324-1337 г.)[8], тада би сазван црквени сабор на коме за архиепископа би изабран овај свети Јоаникије о коме је реч. То беше 3. јануара 1338. године. Попут великих светитеља Божјих и јерараха Цркве Христове Тарасија, Никифора, Фотија и осталих, и овај свети би изабран из редова лаика и брзо прође све монашке и свештеничке чинове, и тако би хиротонисан за архиепископа на престолу Светога Саве.
Као архиепископ, свети Јоаникије II је радио на добро Цркве Божје и на спасење своје Богом поверене му пастве. Тадашњу првопрестолну цркву у Пећи, коју подигоше архиепископи Никодим и Данило, он даде украсити дивним иконама и фрескама и свим осталим потребним стварима.
У то време српски краљ Стефан Душан освоји многе грчке крајеве на југу и прошири веома своју земљу, па због тога реши да се прогласи за цара Притом он одлучи да и Српског архиепископа саборски узвиси на степен патријарха. Јер овај краљ српски не мало поштоваше светог архиепископа Јоаникија и велику му част указиваше. Тако једном приликом у Приштини, када тамо Душан дочекиваше грчког владаоца Јована VI Кантакузена и за ту прилику дође позван и архиепископ Јоаникије, сам краљ прихвати на своје руке ногу светог архиепископа, док овај сјахиваше са коња, и смирено га целива у руку просећи од њега благослов.
O самом пак проглашењу архиепископа Српског Јоаникија за патријарха и Српске архиепископије за патријаршију, ево шта пишу биографи Српских краљева и архиепископа: „После престављења господина архиепископа кир Данила (Другог), господин краљ Стефан (Душан) постави свога логотета на престолу Светога Саве, и он остаде у архијерејству осам година. Када је тада господин краљ Стефан (Душан) у то време заузео многеземље и градове грчке, он се венча на царство у граду Скопљуи постави архиепископа кир Јоаникија за патријарха. Јоаникије патријарх пребивао је у дому Спасову[9] и украшавао је велику цркву многочасним и светим иконама и многоразличним свештеним сасудима, и другим различним златним и сребреним потребама, украшеним бисером и камењем, као што сведочи писмени црквени катастих. И постави многа сребрна кандила, која са собом донесе, и још к томе приложи дому Спасову многа села, и цркве у њима сазда, и на Кармилу (у Светој Земљи2) сазда цркву Светог Илије и на Тавору цркву Светог Николе“.[10] Толико о томе пишу биографи.
Ово пак проглашење светог архиепископа Јоаникија за патријарха Српског није било само по жељи и вољи краља Душана, који је, хотећи да се помаже за цара Срба и Грка, знао да то може учинити само патријарх, него је проглашење Српске патријаршије било саборно, на великом црквеном сабору у Скопљу (на Цвети 1346. године), где су учествовали и патријарх Бугарски Симеон, и архиепископ Охридски Николај, и многи епископи и клирици српски и бугарски, а такође и сам свештени прот Свете Горе и многи светогорски монаси са њим. Српска Црква је још од Светог Саве била призната од Цариградске патријаршије као потпуно самостална и аутокефална, због чега је овај сабор у Скопљу сматрао да може несметано архиепископа Српског прогласити за патријарха, те тако овај свети Јоаникије II и постаде милошћу Божјом први Српски патријарх „всем Серблем и Поморију“, то јест патријарх „свих Српских земаља и Поморских“.
После овога је свјатјејши патријарх Српски Јоаникије помазао (на Ускрс 1346 . године) краља Душана за цара свих Срба, Албанаца и Грка, а ускоро затим (на Спасовданском сабору у Скопљу 1349. године) заједно са њим донео је многозначајни српски Законик, којим је узакоњено српско царство, и правда и поштење у њему, и „свака правила светих и божанствених цркава“. По проглашењу патријаршије, Скопска је митрополија постала првопрестолна у Српској. Цркви, а одмах иза ње долазила је Охридска архиепископија. Основане су још Злетовска и друге нове епископије, и на њих су постављени српски јерарси. Против свега овога ништа нису рекли тадашњи патријарси у Цариграду Јован Калека (1334-1347 г.) и Исидор (1347-1349 г.).
Ускоро после овога приближи се и кончина земаљског живота светог патријарха Јоаникија. А она би овако. Када у јесен 1354 . године нападоше са севера на српско царство Угари (то јест Мађари), цар Душан устаде и крете на њих. Дошавши у пределе светог манастира Жиче, он посла да му из Пећи дозову у Жичу свјатјејшег патријарха Јоаникија да са њим нешто проговори о црквеним и државним стварима.[11] Но када свети патријарх стиже у Жичу, он се ту брзо разболе, и по својој жељи би понесен онако болестан у своју патријаршију у Пећ. Но он тамо не стиже, јер још на путу издахну и предаде душу своју у руке Господа свога. О таме се овако каже у споменутом животопису краљева и архиепископа Српских: „После неког вре
мена, ђаво, исконски завидник рода човечијега, подиже рат и завист међу царем Стефаном (Душаном) и угарским краљем. И кад је цар Стефан стао на Пакларима (код Рудника) са свима својим војскама, написа и замоли патријарха да дође у Жичу. И кад је патријарх дошао у Жичу, после мало дана упаде патријарх у неисцељиву болест. И сам заповеди да га дигну и однесу у Пећ. И када се тада сабрао сав сабор жички, узеше патријарха и понеше га; и кад је био ношен, престави се на путу у Полумиру у Сутесци (код данашњег Ушћа на Ибру). И кад је био донесен у Пећ, би положен у гроб (који сам себи беше назначио). И поживе он у светитељству на престолу Светога Саве шеснаест година и осам месеци, и у миру усну у Господу, месеца септембра у трећи дан, у шести час ноћу (године 1354.)“. Тело светог патријарха Јоаникија положено би у средњу цркву Пећке патријаршије, тамо где се оно и до данас налази (то јест у цркви Светих Апостола). Изнад његовог светог гроба насликана је затим на зиду фреска која изображава његово чеоно уснуће у Господу.[12]
Ускоро за светим Јоаникијем премину изненада и српски цар Стефан Душан (20. децембра 1355. године). Но пре његове смрти, а не знамо да ли за живота светог Јоаникија патријарха или 3пошто он премину, тадашњи патријарх Цариградски Калист[13] „посла и одлучи цара са патријархом и његове архијереје“, како то каже један од каснијих летописаца. Овај исти летописац додаје још и ове речи: „Када је пак ово било, онда се цар покаја, и заиска разрешење за ово зло, али га није могао наћи ради достојанства и градова! И после овога разреши се цар од овога живота и предаде се гробу, оставивши ову злобу непогребену“. Ово што пише споменути летописац показује да је својим поступцима цар Душан био увредио Цариградског патријарха и грчког цара, јер је преотео многе грчке покрајине и градове и из њих насилно протерао грчке архијереје. Због тога је и дошло до прекида јединства и хришћанске заједнице љубави и мира између Цариградске и Српске патријаршије, али та жалосна ствар није дуго потрајала. Сам свјатјејши патријарх васељенски Калист дошао је потом на српски двор у град Сер, код удове цара Душана блажене царице Јелене, и са њом разговараше о потреби мира и јединства. А л и се он убрзо ту упокојио, те није могао сам ту ствар окончати. Неколико година касније, за време светог цара Лазара, свјатјејши патријарх васељенски Филотеј посла двојицу својих клирика „а српски двор у Призрен, и они дошавши, уђоше у цркву и служише заједно и причестише се са светитељем (то јест са тадашњим Српским патријархом), и са српским свештеницима који раније бише одлучени … и опростише цара Стефана (Душана), Јоаникија патријарха и Саву патријарха и цара Уроша, и све мале и велике, јер се сјединише удови глави и Црква опет доби своје благољепије“.[14] Тако ова неслога би брзо уклоњена и мир и слога наступише међу сестринским по вери и љубави Црквама, то јест Цариградском и Српском патријаршијом, на чијим светим престолима сеђаху овакви свети патријарси као што беху Калист и Филотеј у Цариграду и свети Јоаникије у Српској Цркви, а после њега његови свети наследници Сава IV и свети Јефрем патријарх, о којима се говори опширније у њиховим посебним Житијама. Молитвама свих њих нека Господ помилује и нас грешне. Амин.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ВАСИЛИСЕ НИКОМИДИЈСКЕ
 
За царовања злочестивог цара римског Дисклецијана једва је у ком другом граду било проливено толико мученичке крви као у Никомидији: у њему је такво мноштво хришћана убијено за Христа, да је само за један месец избројано седамнаест хиљада мученика, осим оних двадесет хиљада, спаљених у цркви на дан Рождества Христова. И такво убијање невиних хришћана трајало је не један месец, него се дуго продужавало за све време тешког и љутог гоњења. И ко ће избројати све хришћане побијене за то време, сем Бога јединога који и звезде избраја!
У том граду Никомидији пострада и ова света мученица Василиса. Слава свесилноме Богу који пројављује Своју велику силу не само у одраслим људима него и у малој деци! Светој мученици Василиси беше свега девет година када би изведена на суд пред никомидиског намесника Александра. Ова мученица девојчица тако неустрашиво исповеди пред њим Христа, да се сви дивљаху њеној памети и њеном слободном разговору с њим, јер се она као зрео човек препираше с мучитељем о вери Христовој. Мучитељ, после многих ласкавих речи и обећања, видећи да Василиса остаје непоколебљива, нареди да је бију по лицу, а света девојчица заблагодари Богу за то. Намесник онда нареди да јој свуку хаљине и бију прутовима; а она још већу благодарност узнесе Богу. То разјари намесника и он нареди да је још јаче бију; и она би толико бијена по целоме телу, да јој се цело тело покри ранама; а она тада узвикну: „Боже, благодарим ти за све ово“. После тога намесник заповеди те јој провртеше глежњеве, па је стрмоглавце обесише, и под њом наложише ватру у коју стављаху смолу, сумпор, зејтин и олово, да би она у тешким патњама и љутом диму брзо издахнула; но света.мученица и у таквим мукама као у рајској хладовини певаше хвалећи Бога.
Намесник, видећи да мученица ни у шта не рачуна муке на које је он ставља, нареди да се ужари пећ и у њу баци мученица. А она, осенивши себе знаком часнога крста, уђе усред пламена, и дуго стојећи у огњу који је буктао остаде потпуно неповређена. То запрепасти све присутне и они у великој недоумици посматраху ово преславно чудо. Затим, извевши мученицу из пећи, пустише на њу два лава да је поједу. Но света мученица, помоливши се, остаде читава од зверова: јер молитва девојчице, као некада молитва пророка Данила, затвори уста лавовима. Видевши то, намесника Александра спопаде ужас и дуго беше као ван себе; затим узвикну: „Ово су судови Божји!“ И тог часа припаде к ногама свете мученице, говорећи: Смилуј се на мене, слушкињо Небеснога Цара и Бога, и прости ми сва зла која ти учиних; помоли се Богу своме за мене, да ме не по губи због тебе, јер ево и ја одсада верујем у Њега.
Тада света мученица отвори уста своја и громко прослави милосрдног Господа који уклони намесниково слепило и приведе га к познању истине. И дозвавши епископа Антонина, мученица му наложи да Александра научи истинама вере, и пошто га научи да га крсти. И настаде велика радост код присутних хришћана због обраћења намесника Александра. Пошто би крштен, Александар принесе покајање за своје раније зловерје и за зла што почини хришћанима. Свету пак Василису мољаше да му измоли опроштај у Господа. Посредовањем и молитвама свете мученице намесник Александар, пун истинског покајања, за кратко време престави се ка Господу у добром исповедању вере, и би чесно погребен од хришћана. А света Василиса после његовог погреба удаљи се из града за три потркалишта, и ожедневши нађе камен, стаде на њега и помоли се Господу, и тог часа потече вода из камена. Утоливши жеђ, она отиде мало од тог места , и преклонивши с молитвом колена на земљу, предаде дух свој Господу. Сазнавши о томе, епископ Антонин дође и са храни свету мученицу близу камена, из кога на њену молитву потече вода. Светим молитвама њеним, Господе, излиј и на нас Своју велику и богату милост. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТЕ
ФИВЕ
 
Ову светитељку спомиње свети апостол Павле у својој Посланици Римљанима. Он пише о њој: „Препоручујем вам Фиву сестру нашу, ђаконису цркве у Кенхреји, да је примите у Господу као што приликује светима, и да јој будете у помоћи у свакој ствари коју од вас затреба, јер је она многима помогла, и самоме мени“ (Рм. 16, 1-2). Из овога се види да је света Фива била ђакониса у цркви у Кенхреји (близу Коринта) и по црквеним пословима путовала је и до Рима.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ТЕОКТИСТА,
саподвижника светог Јевтимија Великог
 
Од детињства заволевши Бога, Теоктист остави родбину и завичај и пређе у свештена и света места Јерусалима. Стигавши у лавру звану Фаран, удаљену од Јерусалима шест миља, он нађе једну келију, затвори се у њој, и јуначки се бораше против страсти и демона. Тада и Јевтимије, напустивши свет, дође и настани се поред преподобногТеоктиста, и молитвено тиховаше. Жудња за истим врлинама, друговање у истим подвижништвима! борбама, толико сјединише љубављу ова два преподобника, да се један налажаше у души другога; и о свима стварима оба имађаху иста мишљења, и оба чињаху иста дела. У њих двојице беше обичај да се по Богојављењу повлаче дубоко у пустињу, где су у побожном тиховању проводили све до Цвети, и онда се враћали у своје келије.
После проведених пет година они у уобичајено време изиђоше у пустињу и пронађоше велику пећину, у којој се настанише. Ту живљаху дуго време, хранећи се двљим зељем, док их њихова врлина и подвижништво не проказаше људима, те им неки почеше доносити потребну храну Утом многи стадоше са разних страна долазити к преподобнима са жељом да живе поред њих. Тако се ту основа киновија, чији игуман бејаше велики Теоктист до краја свога живота. И он постаде узрок спасења многим људима, колико својим убедљивим и слатким речима, толико и својим чистим и подвижничким животом.
Свети пак Јевтимије побожно тиховаше у својој келији, недалеко од киновије преподобног Теоктиста; и ту основа своју велику Лавру. И који долажаху к њему ради монашења, он их шиљаше у киновију великог Теоктиста: тако му он посла преподобног Саву Освећеног, као још младог и неодраслог, да живи под руководством преподобног Теоктиста и да од њега учи лекције монашке философије, монашког подвизавања.
Тако свети Теоктист постаде надалеко чувен и славан, као и свети Јевтимије, јер бејаше образац и правило сваке врлине. И достигавши дубоку старост, снађе га тешка болест, од које и отиде ка Господу. И би његово чесно тело чесно сахрањено чесним рукама великог Јевтимија, коме тада беше деведесет година, и патријарха јерусалимског Анастасија, у трећи дан месеца септембра 451 године. (Свети пак Јевтимије спомиње се 20. јануара)
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АРИСТИОНА, епископа Александријског
 
Свети Аристион бејаше епископ приморског града Александрије, који се налазио између градова Исе и Антиохије, у Сирији Он ревносно и убедљиво проповедаше Господа нашег Исуса Христа: Његов домострој спасења, вечно и бесконачно царство, вечна блага, божанску радост Небескога Царства. И учаше људе да је све на земљи трошно и пролазно, а вечна су и непролазна само будућа вечна блага. Због таквог учења он би изведен на суд пред управитеља града Александрије Пред управитељем он изјави да је Христос истинити Бог. Због тога би осуђен на сажежење у огњу Бачен у огањ, он у том мученичком подвигу блажено сконча, предавши своју свету душу Господу.
 
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА
ПОЛИДОРА КИПАРСКОГ
 
Из града Левкосије (данашње Никозије) на острву Кипру, од побожних родитеља Луке и Лурдане. Отпутовавши у Египат здружи се тамо са једним отпадни|ком од хришћанске вере. Једном, у пијаном стању, он се одрече Христа и потурчи се. Али чим се отрезни, он се стаде горко кајати. И не налазећи мира души својој, он стаде лутати и лека души својој тражити. Тако дође у Бејрут и тамо се исповеди код ондашњег архијереја. Ово духовно лице му препоручи лек: да се наоружа духовним оружјем истинског и свесрдног покајања и да ступи у немилосрдну борбу са духовима зла испод неба. И Полидор се одмах поче постити, Богу молити, метанија чинити, свештене књиге читати, нарочито Житија Светих. Тако он проведе четрдесет дана у једном манастиру испод горе Ливана. А у њему пламтијаше жеља да пострада за Господа Христа, и тако мучеништвом откаје свој cтpaшни грех. Зато оде цркви, те му читаше молитве умилостивљења, помазаше га светим миром, и причестише Светим Тајнама.После тога он оде и пријави се турском судији у Новом Ефесу, и изјави да се одриче муслиманске вере и жели да умре као хришћанин. Судија га дуго одвраћаше, но мученик јуначки понављаше: Родио сам се као хришћанин, и хоћу да умрем хришћанин. Судија му на то стаде саветовати да пожали своју лепоту и своју младост. Мученик му одговори: Све су то трице!Исуса мог Исуса хоћу! Хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем! Када судија виде да је Полидор непоколебљив у својој хришћанској вери, он га стави на тешке муке; па га најзад обеси 1794. године у Новом Ефесу. Тело му би погребено тек после три дана од побожних хришћана и Турака. Од светих моштију светог Полидора бивала многа чудеса Света глава његова чува се данас у Атини у цркви Св. Екатерине на Плаки, где је пренета из Мале Азије после прогона тамошњих хришћана 1922.године.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
ЦАРА КОНСТАНТИНА НОВОГ
 
Четврти син цара Ираклија, називан понекад Константин Ираклије. Владао је 641. године (неколико месеци) Византијом; био православан; неправедно отрован.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЗИНОНА
 
Бачен у котао пун врелог олова пострадао за веру у Господа.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ХАРИТОНА
 
У кречну јаму бачен скончао за Господа.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АРХОНТИОНА
 
Пострадао за веру своју у Христа бачен у језеро.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ БЛАЖЕНОГ
ЈОВАНА ВЛАСАТОГ,
Христа ради сулудог
 
Блажени Јован подвизавао се у граду Ростову, трпећи разноврсне нужде и невоље. Усавршавајући себе у духовном животу, он је и другима многима давао врло корисне савете односно спасења душе. После дуг их подвига он се преставио 1580. године, и био погребен иза олтара Власијевске цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Никомидија престоница Источне царевине, резиденција цара Диоклецијана, на обали Мраморног Мора.
  2. Године 284. Римска царевина разделила се на Источну и Западну: Источном је управљао Диоклецијан, а западном Максимијан; царовали од 284. до 305. године.
  3. Спомен ових светих Никомидиских мученика празнује се 28. децембра.
  4. Церера или Деметра – римска и грчка богиња плодности, земљорадње и брака. Неморални обреди у част ове богиње беху нарочито распрострањени у Фригији, малоазијској области поред Витиније.
  5. То јест епископ.
  6. Мученичка кончина светог Ангима догодила се 303. године. – Византијски цар Јустинијан (527. до 565. године) подигао у част светог свештеномученика Антима велељепши храм на обали Златнога Рога, украсивши га мермером и златом. Цар Лав Велики сазидао му је храм у Цариграду близу Ксироцирка. У десетом веку глава светог Антима налазила се у Никомидији; од ње се догађала многа чуда, и стално је расла коса на њој.
  7. Овог Св. Јоаникија треба разликовати од Јоаникија I, архиепископа Српског (1272 76. год.), који се упокојио 28. маја 1279. год.
  8. Његов свети спомен слави се 20. децембра.
  9. Дом Спасов је уствари црква Вазнесења Господњег (Спасовдана) у Пећи, где је после Жиче било седиште Српских архиепископа и патријараха. То је средњи храм у Пећкој патријаршији, који се још зове и храм Светих Апостола.
  10. Архиепископ Данило (и његови настављачи): Животи краљева и архиепископа Српских, превео Л. Мирковић, СКЗ, стр. 288.
  11. У то време је цар Душан био послао своје посланике папи Инокентију VI ( 1352 – 62 г . ) у Авињон да преговара с њим о томе како да се хришћани боре против Турака, који све више надираху са истока. Изгледа, по некима, да је том приликом било речи и о томе да Душан призна папу. Сигурно је да је се св. патријарх Јоаникије успротивио томе, због чега неки мисле да је нагла смрт његова била можда у вези са тим догађајима. Ипак, чињеница је да ни сам цар Душан никада није признао папу нити издао Православље.
  12. У северној цркви Пећке птријаршије, посвећеној Светом Димитрију, налази се и фреска која представља светог Јоаникија како клечипред Пресветом Богородицом и молитвено Јој вапије са речима: „О Пресвета Богородице, прими молбе раба Твојега архиепископа Јоаникија“.Фреска је рађена док је Св. Јоаникије био још архиепископ.
  13. Свети патријарх Калист био патријарх Цариградски од 1350. до1354. и од 1355. до 1363. године. Слави се 20. јуна.
  14. Архиеп. Данило (и његови настављачи): Животи краљева и архиепископа Српских, стр. 289-291. О овом измирењу Српске и Цариградске Цркве видети још и у Житију Св. цара Лазара под 15. јуном.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *