НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
16. СЕПТЕМБАР
 
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ
ЕФИМИЈЕ
 
За незнабожног Диоклецијана[1] Халкидоном[2] управљаше антипат[3] Приск, постављен од Диоклецијана. Желећи да приреди празник у част незнабожачког бога Ареја,[4] коме у Халкидону беше посвећен храм и идол храму, Приск посла наређења у све околне градове и села, наређујући у име цара да сви житељи дођу у Халкидон на празник и да сваки према свом имовном стању принесе жртву Ареју. У својим наредбама Приск прећаше великим мукама онима који не послушају наређење и не дођу на празник који он беше одредио у девети дан по издавању наређења. И кад наступи одређени дан демонског празника, стече се у Халкидон огромно мноштво народа заједно са стоком, коју доведоше ради приношења на жртву. И настаде празнично светковање, и сви весело приношаху на жртву овце и волове, поклањајући се бездахном идолу, или, боље рећи, демону који обитаваше у њему.
А хришћани тих места, гадећи се богомрског празника и бојећи се грозне претње антипатове, стадоше се скривати овде онде, и сабираху се на тајна места где су се вршила богослужења истинитоме Богу. Међутим мучитељ нареди строго проверавање, да ли се ко не противи његовој наредби, и има ли таквих који се не поклањају идолу Ареја. И нађено би да се хришћани противе мучитељу, не слушајући наређење његово и не одајући демону част која приличи само истинито.ме Богу. Разгњеви се мучитељ што га хришћани не слушају, па нареди потеру за њима и да их доведу на мучење.
У то време у једном тајном месту скриваху се четрдесет и девет хришћана, вршећи молитве; међу њима беше прекрасна девојка по имену Ефимија, високородног порекла, кћи сенатора Филофрона и супруге му Теодорисије, људи побожних. Мучитељу би достављено о овим сакривеним хришћанима, и он нареди да их све похватају и доведу пред њега на суд. Свирепе слуге антипатове, као звери готове на лов, одмах појурише са оружјем у рукама на сабрано Христово словесно стадо. Дом у коме верни тајно служаху Богу, они опколише са свих страна, да нико не побегне; и разваливши врата они стадоше немилосрдно извлачити једног по једног, и пошто их све извукоше, они их поведоше антипату понижавајући их и ругајући им се. Вођени као оне на заклање, свете смирене слуге Христове стадоше пред гордог мучитеља, готови да страдају за Господа све до проливања крви своје за Њега.
Угледавши их, горди властодржац их упита: Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштавајући приношење жртава великоме богу Ареју? – Хришћани одговорише: Царевом или твом наређењу, антипате, треба се повиновати, ако оно није противно Небескоме Богу; а ако је противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротставити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт. 22, 21). Али пошто је ваше наређење богопротивно и богомрско, јер ви наређујете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону, а не Богу Вишњему, – то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, јер смо истински поклоници Бога истинога који живи на небесима.
Тада мучитељ, отворивши лажљива уста своја и наоштривши као бријач ласкави језик свој, обрати се њима препреденом речју својом, старајући се да ласкама и обећањем дарова и почасти скрене с правога пута на погубно идолослужење њих које Господ стече чесном крвљу Својом. У исто време антипат им прећаше и страшним мукама, ако они не би хтели учинити то што им он и саветује и наређује. А светитељи му на то одговорише: Дарове и почасти твоје, проконзуле, које нам ти обећаваш, ми смо давно одбацили од себе и омрзли их, и сматрамо их као ђубре Христа ради (ср. Флб. 3, 8), јер имамо небеска блага која су већа и боља од свих земаљских блага. Земаљска блага су привремена и непостојана, а небеска су вечна и неизменљива. Страшних мучења пак којима нам претиш, ми се не само не бојимо, него их веома желимо претрпети, да би се показала у нама сила и крепост Бога нашег, којој би се ви удивили и, познавши немоћ ваших одвратних богова, постидели се. Но каква је потреба говорити даље о томе? Почињи што си намислио урадити, па ћеш се убедити да ће у нас бити веће усрђе у трпљењу, него у тебе усрђе ка мучењу.
Тада их мучитељ поче мучити оковима и разним мукама; и свети мученици читавих деветнаест дана беху мучени на разне начине, сваки дан добијајући нове ране и трпећи глад и жеђ. Међу њима беше света девојка Ефимија, млада и дивна; бодрећи је, они јој говораху: Подвизавај се, девојко, ради Небеског Женика; подвизавај се да Му угодиш страдањем: подвизавај се да Га са мудрим девојкама сретнеш, да би те Он заволео као невесту Своју и увео те у Своје дворе.
Затим у двадесети дан они бише изведени на суд, где их антипат упита: Еда ли ћете сада, научени страдањима, хтети да послушате наше наређење? – Тада свети мученици, заједно са светом Ефимијом, одговорише: Не надај се, проконзуле, да ћеш нас скренути с правога пута! Пре ћеш моћи преврнути планине на земљи и покренути звезде на небу, него што ћеш наша срца отргнути од истинитог Бога.
Разјарен овим речима мучитељ нареди да их дуго бију по лицу. Потом видећи да ништа успети не може, он одлучи да их пошаље цару, али нареди да их пре тога затворе у тамницу. Кад их поведоше у тамницу, антипат угледа свету Ефимију, девојку младу и лепу, где међу свим овим светим мученицима сија као луна међу звездама, и он као вук зграби ову овцу из стада Христова. А она подигавши к небу и очи и руке, завапи: Не остави ме, премили мој жениче Исусе Христе, јер се у Тебе уздам! не предаји зверовима душу која Те воли и исповеда свето име Твоје! не дај непријатељу моме да се обрадује због мене! укрепи мене, немоћну слушкињу Твоју, да ме не савлада безакоње!
Мучитељ пак, желећи је привући своме безбожју, измишљаше свакојака средства, ловећи њено девојачко срце и благим речима и многим даровима и разним обећањима. Но света Ефимија јуначки говораше: Не помишљај, мучитељу, да слабост моју можеш лако својим вештим мамцима приволети на твоје безбожје и безакоње; јер иако сам жена по природи, немоћна по телу и млада по годинама, ипак је срце моје јуначније од твога, и сила моја у светој вери јача од храбрости ваше, и разум мој благодаћу Христа мог већи него свих ваших незнабожачких говорника, са којима ви сматрате да сте мудри, а у самој ствари сте безумнији од свих незналица, пошто нећете да познате истинитога Бога, почитујући демона као бога. Нећеш ме, дакле, преварити лукавим речима, као некада змија праматер нашу; и нећеш ми учинити слатким овај горки свет са његовим сластима, које све ради сладчајшег Исуса сматрам за пелен; и нећеш победити силу која се у немоћи пројављује (ср. 2 Кор. 12, 9), ма како били силни твоји напади. Јер се надам на Христа мог, да ме Он неће оставити, нити уклонити од мене крепку руку Своје помоћи док горда глава демона не буде згажена женским ногама.
Посрамљен оваквим речима свете Ефимије, мучитељ се страховито наљути, и одвратну љубав своју коју дотле показиваше према њој претвори у бес, па нареди да се спреми точак за мучење који беше начичкан оштрим ножевима, како би сво тело њено било исецкано и здробљено. Света девојка огради себе крсним знаком и слуге је везаше за точак. И стадоше окретати точак, при чему комади тела мученичина отпадаху и зглобови се раздробљаваху. А она се усрдно мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, просвећење душе моје, изворе живота који дајеш спасење онима што се надају на Тебе, дођи ми сада у помоћ, да би сви познали да си Ти – једини Бог и чврста узданица оних који у Тебе полажу наду: неће их задесити зло и ударац неће досегнути до тела њихова, јер Вишњега изабраше себи за уточиште (ср. Пс. 90, 9. 10).
Када се она тако помоли Господу, точак изненада стаде и слуге попадаше изнемогли, јер анђео Божји јавивши се сломи рукуницу којом се окретао точак, скиде са точка свету девојку, исцели је од рана и поврати јој потпуно здравље. Тако исцељена, она радосно певаше благодарећи Бога и славећи свемоћну силу Његову.
Видевши то, мучитељ и сви што беху тамо, бише запањени и много се чуђаху овоме чуду. Уосталом, где злоба ослепи душевне очи, тамо никакве користи не донесе овако велико чудо. Јер они не беху у стању познати крепку руку истинитога Бога: гледајући не виде и слушајући не разумеју, јер се окамени срце њихово (ср. Ис. 6, 9. 10), и чудесно знамење то приписиваху волшебништву.
После тога мучитељ нареди да се усија огромна пећ и у њу баци света Ефимија. Док су пећ усијавали и у њој већ буктала силна ватра, света мученица се обуче у оклоп светих Трију Младића, тојест у молитву, и противу вештаственог огња она запали огањ усрдне љубави к Богу, и подигавши очи к небу говораше: Боже, Ти на висинама живиш и на смирене гледаш; Ти си у Вавилону Три Младића, ради закона Твог предатих огњу, сачувао преко светог анђела Твог читаве и неповређене од огња и послао им росу с неба; Ти и мени слушкињи Твојој буди помоћник, пошто се, о Христе мој, подвизавам ради Твоје славе!
Она то изговори и, наоружавши се крсним знаком као другим оружјем, она стајаше, спокојно очекујући да је баце у огањ. А два војника, Виктор и Состен, којима је било наређено да мученицу вргну у огањ, угледаше дивну појаву која се збивала у огњу: они видеше у пећи ангеле Божије који разбациваху огањ и прећаху им да се не усуде дотаћи се невесте Христове.
Видевши ово чудо, они рекоше мучитељу: Проконзуле, ми се не смемо својим нечистим рукама дотаћи ове свете девојке и бацити је у огањ, макар нас то и главе стало, јер ми видимо изванредно чудо, које твоје очи не виде. И нама је боље трпети твој гњев, него гњев оних лучезарних лица која нам прете из пламена огњеног.
Чувши то мучитељ се разгњеви на њих, и држећи да су хришћани па зато неће да девојку баце у пећ, он нареди да их воде у затвор. А другој двојици војника, који се зваху Кесар и Варије, он заповеди да Ефимију баце у огањ. Ови, дохвативши девојку, бацише је у огањ, али тог часа суну из пећи силан пламен, полете на војнике који девојку бацише у пећ, и ту их на месту сажеже и у пепео претвори, а остале слуге натера у бекство. Светитељка пак, ликујући усред пећи као у светлој палати и у прохладној роси, певаше песму светих Трију Младића: Благословен си, Господе Боже отаца наших, и свеслављен и величан (Дан. 3, 52). – И зби се преславно чудо: огањ се не дотаче свете мученице, нити хаљина њених, јер сам Женик њен нетљени Христос Господ, тајно сиђе у пећ к невести Својој и ороси је небеском прохладом. А кад се пећ угаси, света девојка изађе читава и здрава, што све силно запрепасти. Мучитељ пак, не знајући шта да предузме, нареди да светитељку воде у тамницу, говорећи у себи: ноћас ћу смислити шта ћу урадити с овом волшебницом.
Потом, призвавши к себи Виктора и Состена, мучитељ се свим бесом окоми на њих, и зарицаше се да ће их погубити ако се не поклоне идолима. А они одговараху: Досад смо били у заблуди не знајући истину, а сада познасмо Јединога Бога који је створио небо и земљу: Њему верујемо и поклањамо се; а твојим боговима, којима се и ми раније клањасмо не знајући да нас то демони обмањују, одсада се више нећемо клањати. Ти пак чини с нама што хоћеш: у твојим су рукама тела наша, а душе су наше под заштитом Божјом.
И осуди их мучитељ: да их баце зверовима да их поједу. Идући ка месту где су их зверови имали појести, свети се усрдно мољаху Богу да се смилује на њих и да, опростивши им грехе њихове пређашње заблуде и неверја, настани душе њихове тамо где бораве они који верују у Њега. И одмах дође с неба глас Божји који их позиваше у покој. Чувши то, они с радошћу предадоше душе своје у руке Божје. Зверови пак не дотакоше се тела њихових, и она беху тајно погребена од стране верних.
Пошто прође ноћ и настаде дан, мучитељ седе на судишту, и свету Ефимију изведоше из тамнице; идући на суд она весело певаше: Певаћу Ти, Господе, песму нову! прослављаћу Те, Госпо де, крепости моја! певаћу Те међу народима, и прославићу име Твоје, јер си Ти једини истинити Бог и нема другога Бога осим Тебе. – Тако певајући она дође на суд. Ту је дуго испитиваху, истјазаваху и примораваху да принесе жртву идолима. Но она се не покори. Видећи непоколебљивост срца њеног, мучитељ нареди да је обесе и да јој тело стружу оштрим ножевима. Међутим и после овог мучења она се силом Божјом обрете читава. Затим ископаше дубоку јаму, напунише је водом, и у њу спустише мноштво свакојаких змија, аспида и морских отровних гадова, па мучитељ нареди да свету Ефимију баце у ту јаму. А она, осењујући себе крсним знаком, говораше: Светлости моја, Исусе Христе! Ти си у утроби воденог звера сачувао неповређеним Јону; Ти си избавио Данила из чељусти лавових; Ти и мене сачувај крепком руком Твојом, да се и у мени прослави свето име Твоје.
И са тим речима она скочи у јаму: а змије и гадови пришавши јој не нанеше јој никакву повреду, него се напротив стараху о њеном здрављу, јер је ношаху на себи, не дајући јој да потоне у дубину јаме, препуне водом. И света девојка изиђе благодаћу Божјом из те јаме без икакве повреде.
Мучитељ се онда стварно нађе у страховитој недоумици, не знајући шта да ради са њом. Но желећи је ипак погубити, и мислећи да волшебништво којим мученица, по његовом сматрању, владаше, савлађује само јавне муке а не тајне замисли, он нареди да се ископа друга тајна јама и начичка унутра оштрим копљима, мачевима и ножевима, са оштрицама упереним навише, а споља да се јама маскира грањем и земљом. Онда мучитељ нареди мученици да пређе преко те маскиране јаме, рачунајући да ће она, не знајући ништа, упасти у јаму, натаћи се на оштро оружје, и тако умрети. Међутим светитељка пређе преко јаме лако, као птица прелетевши преко замки; а неки незнабошци, не знајући о тој јами, упадоше у њу и погинуше. Видећи то, мучитељ се веома постиде, и испунише се ту речи Светога Писма: Копа јаму, и ископа је, и паде у јаму коју је начинио (Пс. 7, 16). А света мученица слављаше Бога певајући: Ко ће исказати силу Господњу? испричати сву славу Његову? (Пс. 105, 2). Јер мучену слушкињу Твоју, Господе, Ти сачува неповређену од рана, спасе од огња, заштити од зверова, воде и точка, и изведе из јаме. И сада, Господе, избави душу моју од руке исконског непријатеља: грехе младости моје и незнања мога не помени (Пс. 24, 7), него капљама крви Твоје, за мене проливене, очисти прљавштину тела и духа мога; јер си Ти очишћење, освећење и просвећење слугу Твојих.
Проконзул покуша још једном да је придобије ласкавим речима. Он јој рече: Не срамоти род свој; не погубљуј цвет младости своје; не лишавај себе живота! Одај поштовање великом Ареју, па ћеш од свију нас бити поштована, и награђена великом славом и богатствима. – И многе друге ласкаве речи он говораше светитељки, а она га исмеја и изружи као безумника.
Тада је проконзул поново стаде мучити. Пошто је страховито изби штаповима, он нареди да је престружу оштром тестером. А л и тестера ни најмање не повреди свето тело њено. Затим он нареди да је пеку на усијаном тигању; али се и тигањ охлади. Јер анђели беху са невестом Христовом, чувајући је у свима мукама. Најзад проконзул донесе одлуку да свету Ефимију да зверовима да је поједу.
Када светитељку вођаху у циркус, где су је зверови имали појести, она се мољаше Господу да учини крај њеном мучењу, да душу њену прими у Своје руке и нареди јој да из многострадалног тела пређе у жељену постојбину; и говораше: Господе сила! Ти си показао на мени Своју непобедиву силу и несавладљиву десницу; Ти си обелоданио немоћ демона и безумље мучитеља, а мене си уздигао изнад свих мука. Као што си допустио убијање и проливање крви досадашњих мученика, тако сада прими и моју жртву коју Ти скрушене душе и смирена срца приносим, и упокој душу моју у насељима светих и у лику мученика јер си благословен вавек.
Док се света Ефимија тако мољаше Господу, на њу бише пуштени зверови – лавови и медведи; али они, пришавши јој, лизаху јој ноге. Само једна медведица начини јој малу рану на нози, из које потече крв. У то време чу се глас с неба који позиваше светитељку у небеске обитељи, и она тог часа предаде дух свој Господу, за кога свесрдно пострада. И затресе се земља, и град се усколеба, бедеми се рушаху, храмови падаху, и све обузе велики страх. И када у страху сви побегоше из циркуса, свето тело мученице остаде мртво на земљи.[5]
Родитељи свете Ефимије дођоше и узеше свету кћер своју и чесно је погребоше близу града, на растојању једног потркалишта.[6] Они благодараху Бога радујући се што се удостојише бити родитељи такве кћери, која проливањем крви своје постаде невеста Небеског Женика – Христа и Цара свих, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ДОРОТЕЈА ПУСТИЊАКА
 
Преподобни Доротеј бејаше из Тиваиде и живљаше у пу стињи близу Александрије, у месту званом Келије пустињачке. Преподобни Паладије, епископ Јеленопољски, који је неко време био ученик преподобног оца Доротеја и очевидац његових испосничких подвига, пише о њему у своме Лавсаикуследеће.
Старац Доротеј проведе шездесет година у једној пештери, водећи врло строг живот. Веома трудољубив, он је преко целога дана, па и у само врело подне, скупљао камење у приморској пустињи и стално зидао од њих келије, и онда их давао онима који нису могли сами себи да саграде. А када му ја, вели Паладије, једном рекох: „Зашто, оче, у таквој старости мучиш тело своје на оваквој врућини?“ он ми одговори: „Оно мучи мене, а ја ћу мучити њега“.
Он је дневно јео мало сувога хлеба и прегршт зелени, и пио по мало воде. Бог ми је сведок, ја га никад нисам видео да је испружио ноге, или да је легао да спава на рогози или на постељи, него је по сву ноћ седео и плео корпе од палмовог прућа, и тиме зарађивао себи хлеб. Држећи да је он због мене почео водити овако строг подвижнички живот, ја се стадох марљиво распитивати код многих његових ученика, да ли се он целог живота тако подвизавао, и они ми говораху: он измлада живи тако, никада није намерно легао да спава, осим што је за време рада, или за време јела, заклапао очи тренутно, тако да му је често и залогај испадао из уста од велике санљивости. Једном када сам покушао да овог светог човека принудим да мало прилегне на рогозу, он ми узбуђено рече: „Ако анђеле наговориш да некад заспе, онда ћеш наговорити и ревносног подвижника“.
Једнога дана, указује даље преподобни Паладије, посла он мене око три сата после подне на свој бунар да напуним крчаг, пошто је већ било време обеду. Када дођох на бунар, ја угледах аспиду на његовом дну, и од страха не захватих воде него отр чах к њему и рекох: „Пропали смо, аво, јер на дну бунара видех аспиду“. А он се озбиљно осмехну, загледа се у мене мало дуже, и машући главом рече: „Ако би ђаволу пало на памет да у све бунаре и изворе водене набаца аспиде, или змије, или отровне животиње, зар би ти престао сасвим да пијеш?“ – Рекавши то, он устаде и оде сам на бунар, напуни крчаг, осени воду крсним знаком, први се напи воде, и рече: „Где крст осени, ту је немоћно Сатанино зло“.[7]
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
КИПРИЈАНА, митрополита Кијевског
 
Свети Кипријан беше родом из града Трнова, у Бугарској, но васпитаник српски на Атону Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига богослужбених, а и сам је писао, пошто је био врло учен. Одликовао се светим животом, познавањем светоотачког мудрољубља и начитаношћу у свештеним књигама. Покровитељ му је био Филотеј патријарх Цариградски, који кад га упозна у Светој Гори, узе га к себи, и потом посла за митрополита у Кијев. Ревносно се подвизавао за своју паству молитвом, благовешћем, мудрим управљањем. Подигао храм у част триу великих јерараха: светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоуста. Велике невоље и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио Руској Цркви. У звању митрополитском провео близу тридесет година. Доживео дубоку старост. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16 септембра 1406 године. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
ЉУДМИЛЕ
 
Блажена Људмила, баба светог Вацлава краља Чешког,[8] беше супруга кнеза чешког Боривоја. Велики просветитељ Словена свети Методије, архиепископ суседне Чешкој Моравије, научи Боривоја и Људмилу чистој, светој вери, и просвети их светим крштењем у име Оца и Сина и Светога Духа. Огњени у вери, кнез и кнегиња саградише многе цркве и поставише при њима свештенике. Ревнујући много за веру Христову, блажена Људмила многе приобрете Цркви из незнабоштва, пошто је у то време међу чешким Словенима незнабоштво било још јако.
Кнез и кнегиња имађаху три сина и једну кћер. Кнез Боривоје умре кад му би тридесет шест година. Блажена Људмила подношаше своју тугу сва предана вољи Божјој, и сву своју имовину раздаваше сиромасима. Син њен Вратислав ступи на престо после свога оца, и владаше тридесет три године, после чега премину. На престо онда дође Вацлав, унук кнегиње Људмиле, кога је она измалена добро васпитала у хришћанској вери, и он беше добар, кротак и целомудрен. Но мати Вацлавова мрзаше свекрву своју Људмилу и гледаше да је на сваки начин погуби. Сазнавши о томе, блажена Људмила се удаљи у град Течин. Онда снаха њена подговори два бољара и посла их у Течин да убију блажену Људмилу. Ова два злочинца отидоше тамо и скупише око себе много других сличних себи злих људи. Када паде ноћ, они опколише дворац где се налажаше блажена Људмила, развалише капију и уђоше унутра. Ухвативши свету кнегињу, они јој бацише конопац на врат и удавише је.
Тако блажена Људмила мученички пострада у суботу, године 917, у граду Течину. Њој онда беше шездесет једна година. Тако она, угодивши Богу, доби мученички венац. Јер Бог прослави многим чудесима место где она беше погребена; а беше погребена не у цркви него под градским бедемом; и на том месту се сваке ноћи јављаху упаљене свеће. И један слепац прогледа када додирну земљу на гробу свете Људмиле. И од тога времена биваху многа чудеса. Чувши за та чудеса, унук њен Вацлав пренесе чесне мошти њене у град Праг и положи их у цркви светог Георгија, где и сада бивају од њих многа знамења и чудеса. Свети Вацлав, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава и спомиње се 28 септембра.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦ А НАШЕГ
ПРОКОПИЈА
 
Родом из Чешког села Хотуњ, он се у чину свештеника много потрудио око ширења и утврђивања хришћанства у Чешкој. На реци Сазави свети Прокопије подигао манастир светог Јована Претече, у коме се и подвизавао до саме смрти, 1053 године.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
СЕВАСТИЈАНЕ
 
Света Севастијана живљаше у време цара Домицијана[9] и беше ученица светог апостола Павла Игемон Георгијенареди те је ухватише у граду Маркијанопољу. Њу бише, па у ужарену пећ бацише, али она оста неповређена. Потом је одведоше у тракијски град Ираклију: ту би обешена на дрвету, па после бачена зверовима да је растргну. Али она поново остаде неповређена. Напослетку јој мачем одсекоше главу, и из њене ране уместо крви истече млеко.
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
МЕЛИТИНЕ
 
Света Мелитина беше из града Маркијанопоља Тракијског, живљаше у време цара Антонина[10] при игемону Антиоху.Она учини многа чудеса; молитвом својом обори на земљу и сакруши кипове Аполона Херкула,[11] и многе приведе истинитој вери Затим она обрати Христу супругу игемонову. Зато јој одсекоше главу. Чесно тело њено неко време лежаше непогребено.Један Македонац, по имену Акакије, пролазећи кроз то место за своје отачаство, измоли дозволу, те узе њене свете мошти, положи их у ковчег, са жељом да их однесе у своје отачаство. Али пловећи морем он се разболе и умре. Када лађа стиже до рта Лемноса,[12] тамо би положено тело свете мученице. Близу њеног гроба би погребено тело и мученикољубивог Акакија.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ИСАКА и ЈОСИФА
 
Рођена браћа. Родом из града Теодосиупоља. Пошто нису хтели да се одрекну Христа и приме ислам, њима бише главе одсечене, 808 године.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
КАСИЈАНА КИПАРСКОГ
 
Светог овог славе и празнују на острву Кипру, јер се у месту Глифији код Алекторе налази његово свето тело. (Спомиње га и Махерас у „Кипарској Хроници“).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Римски цар Диоклецијан царовао од 284 до 305 године.
  2. Главни град Римске провинције Витиније, у Малој Азији, на обали Мраморног Мора.
  3. Антипат или проконзул називао се царски намесник у провинцији или области.
  4. Ареј или Марс – незнабожачки бог рата, а уједно сматран чуварем људи и поља од сваке штеточине.
  5. Света Ефимија пострада 304 године.
  6. Ту је доцније подигнут храм у част свете великомученице Ефимије. У том храму држан је Четврти Васељенски Сабор – Халкидонски, 451 године, којом приликом је света Ефимија учинила знаменито чудо, јер над њеним светим моштима би јављено и потврђено православно исповедање вере, а јеретичко монофизитско учење одбачено и посрамљено (о чему се опширније гавори под 11. јулом). У петом веку светој Великомученици су подигнути храмови у Риму и Медиолану. Њене свете мошти при Теодосију Великом беху пренесене у Александрију, а после враћене у Халкидон. По заузећу Халкидона од стране Персијанаца 617 године, мошти свете Ефимије бише пренете у Цариград, где се и сада налазе.
  7. Преподобни Доротеј упокојио се крајем четвртог века за царовања Теодосија Великог (379-395)
  8. Његов свети спомен празнује се 28. септембра.
  9. Римски цар царовао од 81 до 96 године; био жесток гонитељ хришћана.
  10. Римски цар Антонин Пиј царовао од 138 до 161 године.
  11. Аполон бог светлости, сунца, просвете; Херкул бог физичке снаге.
  12. Лемнос једно од највећих острва у Јегејском Мору.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *