НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
13. СЕПТЕМБАР
 
ОСВЕЋЕЊЕ ЈЕРУСАЛИМСКОГ ХРАМА
ХРИСТОВА ВАСКРСЕЊА
 
НА данашњи дан празнујемо освећење преславног и превеликог храма у Јерусалиму, не оног што га цар Соломон подиже на гори Морији, него оног што га благочестиви цар Константин са славном мајком својом Јеленом дивно сагради, очистивши и обновивши свето место, оскврнављено незнабожачким безбожјем. Јер после добровољног страдања и смрти Господа нашег Исуса Христа, Његовог васкрсења и вазнесења на небо, то свето место, на коме се изврши наше спасење, беше ненавиђено и скврнављено од непријатеља Христових. Но нарочито оскврнави сва света места нечестиви цар римски Адријан[1] помоћу демонских идола и жртава. Јер када он на месту града Јерусалима, разореног Титом,[2] подиже град, тада он нареди да се гроб Господњи затрпа земљом и мноштвом камења. На гори пак тој где Господ би распет он подиже храм поганој богињи незнабожачкој Венери и постави њен кип, а над гробом Господњим намести кип бога Јупитера. Тако се онде, где Јагње Божије принесе себе на жртву Богу Оцу за грехе наше, приношаху погане жртве бесима и чињаху разноврсне гадости. Исто тако и у Витлејему, где се Пречисти роди из утробе Пречисте, он намести идол Адониса,[3] те се и то свето место скврнављаше срамним делима. А на месту где се налазио храм Соломонов он подиже идолопоклоничко идолиште. Сам пак град он назва Елија, јер му име беше Елија – Адријан, и нареди да га нико не сме називати Јерусалимом.
Све то он уради са жељом да и саму успомену на име Исуса Христа истреби са земље. Он промени име граду, у коме Христос учини многа чудеса, и начини демонска жилишта на местима Христова рођења, распећа и погребења, да би каснији нараштаји рода људског потпуно заборавили Христа и да се никада не би опомињали оних места на којима је Христос живео и учио. Међутим, сам Адријан погибе са шумом, а свето место Цар славе опет прослави. Јер, просветивши светлошћу свете вере цара Константина и матер његову Јелену, Он их подстаче и стави им у срце жељу да обнове свети град Јерусалим, да саграде прекрасан Божји храм на оном месту где храм тела Христова би разорен и за три дана подигнут,[4] и да сва света места очисте од демонских прљавштина и освете.
Ради тога благочестиви цар Константин посла своју свету матер Јелену са мноштвом злата у Јерусалим и писа свјатјејшем патријарху Макарију да се постара око зидања цркве. Допутовавши у Јерусалим, света Јелена поруши у њему све идолопоклоничке храмове, идоле уништи, и сав град очисти од незнабожачких поганштина, и обнови. Пронађе она и Часни Крст Господњи и гроб, разметнувши земљу и камење којим гроб беше засут, и сагради на том месту огромну цркву, чији кров обухвати оба та места, и место где се Господ распе и место где се погребе, јер се налажаху недалеко једно од другог, као што примећује еванђелист Јован: Бејаше близу онога места где беше разапет, врт, и у врту гроб нов. Онде дакле петка ради Јеврејскога, јер беше близу гроб, метнуше Исуса (Јн. 19, 41. 42). И тако једном црквом обухвати она и Голготу и гроб Господњи. Црква та би названа Мартирион, тојест Сведочанство, – сведочанство васкрсења Христова, пошто на том месту Христос умре и васкрсе. Света Јелена подиже и друге цркве: у Витлејему, на гори Маслинској, и Гетсиманији, и на многим светим местима, и украси их сваким украсима. Ипак црква над гробом Господњим бејаше дивнија и већа од свих. Али довршетак те величанствене цркве она не виде: вративши се к сину, она се упокоји у Господу[5] пре него што црква би довршена. Јер беше немогуће да се брзо сазида тако чудесна и огромиа грађевина; она једва би довршена за десет година.
Када црква би довршена, благочестиви цар Константин нареди да се епископи са свих страна саберу у Јерусалим на освећење храма. И допутова у Јерусалим велико мношто архијереја: из Витиније, Тракије, Киликије, Кападокије, Сирије, Месопотамије, Финикије, Арабије, Палестине, Египта и других крајева Африке, и један епископ из Персије. Исто тако сабра се безбројно мноштво народа из целога света, те их ни сва околина Јерусалима не могаше сместити. И храм Васкрсења Христова би освећен 13 септембра 335 године, у тридесетој години царовања Константинова, када и сав Јерусалим би обновљен. Присутни свети Оци, по угледу на Стари Завет, одредише да се увек празнује дан освећења храма. Јер као што у Старом Завету Јуда Макавеј, очистивши највеће светилиште – Светињу над Светињама – од оскврнављености Сиријским идолослужењем, одреди да се стално празнује његово обновљење,[6] о чему се спомиње у Еванђељу: Беше тада празник обновљеља у Јерусалиму (Јн. 10, 22); тако и у Новом Завету равноапостолни цар Константин, саградивши као другу Светињу над Светињама, установи са светим Оцима да се по свима црквама у свету празнује обновљење велике цркве Јерусалимске, која је мати свима црквама.
Стога и ми сада празнујемо њено обновљење, благодарећи Христа Бога који је Својим страдањем и васкрсењем сву твар обновио и Своју свету Цркву очистио од идолских нечистота. А обнављајмо себе и ми сами, јер смо храмови Бога живога, свлачећи старога човека и облачећи се у новога; очистимо себе од укорењених у нама зала наших и чинимо добра дела почевши ходити у новом животу. Тада ће анђели празновати обновљење нашег духовног храма, као што људи празнују обновљење храма руком зиданог. Јер за сваког грешника који се обнавља покајањем бива радост на небу међу анђелима, са којима се због тога радује и сам Творац анђела, Христос Господ наш, који не жели смрти грешника. Њему слава вавек. Амин.
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
КОРНИЛИЈА КАПЕТАНА
 
Ускоро после страдања Господа нашег Исуса Христа и по Његовом васкрсењу и вазнесењу на небо, настани се у Кесарији Палестинској капетан по имену Корнилије, родом из Италије Тракијске.[7] Он, иако борављаше у тами невер a ипак чињаше дела светлости, и остајући незнабожац он беше сличан хришћанину. Премда не знађаше Христа, он Га милостињама својим, не знајући, почитаваше. Живећи усред поквареног света он бејаше добродетељан, као што сведочи о њему свети Лука у Делима Апостолским: У Кесарији бејаше један човек по имену Корнилије, капетан од чете која се зваше Талијанска, побожан и богобојажљив са целим домом својим, који даваше милостињу многим људима и мољаше се Богу без престанка (Д. А. 10, 1-2). Бог не превиде такве његове врлине и благоволи просветити га светлошћу вере и привести у познање истине, да се добра дела његова не покривају тамом неверја.
Једнога дана молећи се Богу у своме дому овај богобојажљиви човек виде анђела Божјег који га извести да молитве његове и милостиње изиђоше пред Бога. И анђео му нареди да пошље у Јопу[8] по Симона, званог Петра, и уради оно што му он буде рекао. Корнилије одмах посла са молбом да позову Петра. А када посланици путоваху ка Јопи, Петар узиђе у горњу собу да се помоли Богу у подне. И огладне; и виде виђење које га световаше да се не гнуша ићи к необрезаном иноплеменику, јер се Јевреји не дружаху са незнабошцима, и гнушаху их се. А виђење које Петар виде беше овакво: с неба се три пута спушташе некакав суд, завезан на четири рогља, и глас који наређиваше Петру да покоље и поједе налазеће се у том суду животиње, звериње, бубине и птице. А када Петар то одбијаше и изјављиваше да никад није јео ништа нечисто, њему опет рече глас с неба: „што је Бог „очистио ти не погани“ (Д. А. 10, 1-15).
Ово виђење беше знамење о обраћању Корнилија и других незнабожаца. Петрова глад означаваше собом глад описану пророком Амосом: не глад хлеба ни жеђ воде, него глад слушања речи Господњих (Амос. 8, 11). Таква глад беше у дому Корнилијеву и у свих незнабожаца: јер као што Петар жељаше хлеба за тело, тако они – хлеба за душу. Суд, завезан на четири рогља, прасликоваше Цркву Христову, утврђивану у вери четворицом еванђелиста. Находеће се у суду разне нечисте животиње, звериње, бубине и птице означаваху незнабошце, који својим земним умовањем беху слични четвороножним животињама, гледајући умом у земљу, и не умејући умовати о небеском и вишњем, и то искати; по својој суровости они беху звери, а по душегубном незнабожју – отровне бубине; по надменој пак гордости својој они личаху на птице које високо лете. Наредба: поклати их и појести, значи: оштрим мачем речи Божје убити древне незнабожачке животињске страсти и зверске нарави, а крштењем очишћене душе и тела њихова начинити жртвом живом, угодном Богу (Рм. 12, 1). Трократно спуштање суда с неба означавало је трикратно погружење у крштењу. А глас с неба о томе да су они очишћени Богом, сведочи да је Христос не само за Израиљце него и за незнабошце пролио крв Своју која омива греховне прљавштине.
Док Петар размишљаше о овом виђењу и беше у недоумици, посланици од Корнилија стигоше пред кућу његову и питаху за њега. Дух Божји нареди му да иде с њима не премишљајући ништа, да првог незнабошца присаједини Цркви Христовој; а за њим су имали прићи Христу и други незнабошци. Када Петар уђе у дом Корнилијев, Корнилије га са свима сродницима и пријатељима својим срете чесно, и паднувши на ноге његове поклони се. А Петар га подиже и рече: Ви знате како је неприлично човеку Јеврејину долазити к туђинцима и дружити се с њима; али Бог мени откри да ни једнога човека не зовем поганим или нечистим. Зато без икаквог колебања дођох к вама, и питам: зашто ме позвасте?
Корнилије му подробно исприча како виде анђела и шта чу од њега, и моли Петра да му каже реч спасења. А Петар отворивши уста своја стаде му проповедати Исуса Христа: Исус бејаше Бог у телу, живео је на земљи са људима, учио их и настављао на пут који води у Царство Небесно, учинио је многа чудеса и знамења, исцељивао сваку болест, речју васкрсавао мртве; Он је добровољно пострадао, умро и васкрсао, да би човека ослободио од страдања и васкрсао га из смрти и даровао му живот вечни; Он ће доћи да суди живима и мртвима; о Њему сви пророци сведоче; сваки који верује у Њега добиће отпуштење грехова.
Док Петар говораше ове речи, Дух Свети, унедрујући речи његове у срца слушалаца, приведе их вери, и Корнилије се крсти са целим домом својим. Он први од незнабожаца поверова у Господа нашег Исуса Христа, и по крштењу свом остави све и пође за Петром, који га и за епископа постави. Проходећи са Петром и другим проповедницима разне земље, он се ревносно труђаше у проповедању Христа. А када Петар са Тимотејем и Корнилијем борављаше у граду Ефесу, они дознаше да је идолопоклонство нарочито јако у граду Скепоији,[9] и они се саветоваху ко би од њих ишао тамо на проповед. И бацише коцку, и коцка паде на Корнилија.
Призвавши Бога у помоћ, Корнилије хитно отпутова у тај град. Тамо бејаше кнез по имену Димитрије, философ, одличан познавалац мудрости незнабожачке; он силно ненавиђаше хришћанску веру, а почитоваше незнабожачке богове, нарочито Аполона и Зевса.[10] Овај кнез, дознавши за Корнилијев долазак у град, одмах га дозва к себи и упита одакле је и ради чега је дошао. Корнилије одговори: Слуга сам Бога живога, а дошао сам овамо послат да тебе изазовем из предубоке таме незнања, изведем на светлост истине и пустим у душу твоју чист зрак познања. – Не разумевши ништа од Корнилијевих речи, кнез се разгневи и с јарошћу рече: Ја те једно питам, а ти ми друго говориш. Тако ми богова, ако ми на свако питање не одговориш, онда нећу поштедети твоју старост, нити ћу се постидети седине твоје. Дакле, реци ми: коме служиш и ради чега си дошао овамо? – Корнилије одговори: Ако хоћеш да дознаш односно моје службе, онда знај да сам капетан; и када чух о теби, да сте ти и твоја жена и сви житељи твоје области пали у велику заблуду, ја дођох да вас избавим од демонске прелести, упутим на пут истине и измирим са Јединим Живим Богом, који је створио небо и земљу и све што је у њима.
На то кнез Димитрије рече: Видим да те старост притисла, па те штедим због твојих година; престани дакле говорити лаж, и приступи боговима нашим, и поклони им се. Не хтеднеш ли то учинити, знај ставићу те на тешке муке, и ниједан бог, осим мојих богова, неће те избавити из мојих руку. – Корнилије одговори: Бог мој може не само да ме сачува читава и неповређена од свих зала и избави из руку људских, него и да уништи твоје богове и у прах претвори њихове кипове, а тебе који се узалуд уздаш у њих приведе к познању Њега. Ја пак никада се нећу поклонити бесима и њиховим бездахним киповима. Јер писано је: Богови који не створише небо и земљу, нека нестану! (Јерем. 10, 11 ) И још: Господу Богу своме поклањај се и њему јединоме служи (Мт. 4, 10). Ја дођох овамо зато, да вас обратим к покајању, те да се ишчупате из замке ђавола који вас је уловио живе за своју вољу (ср. 2 Тм. 2, 26). – Кнез на то рече: Заклех се боговима мојим да те нећу поштедети, него ћу те ставити на тешке муке, ако не принесеш жртву боговима. -Корнилије упита: Којим то боговима велиш да принесем жртву? Кнез одговори: Принеси жртву Аполону и Јупитеру. – Корнилије на то рече: Покажи ми те богове твоје.
Кнез се обрадова, сматрајући да Корнилије хоће да им се поклони, и поведе га ка Јупитеровом храму. За њима иђаше народ желећи да види Корнилија како се клања идолима. Дошавши до храма, кнез са Корнилијем уђе унутра, као и сав народ, међу којима беше и кнежева жена Евантија и његов син Димитријан. Ушавши у идолски храм, свети Корнилије се окрену према истоку, и преклонивши колена своја на земљу мољаше се говорећи: Боже, Ти потресаш земљу и премешташ горе у дубине морске! Ти си руком Даниловом размрскао Ваала, умртвио змију, и затворивши уста лавовима сачувао неповређеним слугу Твога. Ти и сада пообарај ове идоле и дај да људи познаду силну мишицу Твоју!
Помоливши се тако, светац изиђе из храма. Заједно с њим изиђе и кнез Димитрије и сав народ, а Евантија са сином Димитријаном задржа се у храму. И гле, изненада настаде земљотрес, храм са идолима паде, и у прах одоше богови у које се незнабошци уздаху, а кнежева жена са сином остаде жива у рушевинама, али им излаз беше препречен. Видевши рушење храма сав се народ препаде. Кнез пак не знађаше да су му жена и син затрпани у рушевинама. А Корнилије, радујући се о сили Бога живога, рече кнезу: Где су сада, кнеже, твоји велики богови? – А кнез, бесан од јарости, рече: Кажи нам, врачару, каквим то враџбинама ти учини те паде храм са боговима нашим?
И стаде се кнез саветовати са својима помоћу каквих мука да погуби Корнилија. Но како се дан већ клоњаше крају и сунце залажаше, то не беше времена за мучење Корнилија. Стога кнез нареди да Корнилију свежу руке и ноге, и да га тако обесе у тамници, да би се висећи сву ноћ мучио до изјутра; а ујутру је намеравао да га љуто мучи и погуби.
Када светац би одведен у тамницу и тамо, по мучитељевом наређењу, обешен са свезаним рукама и ногама, кнезу дотрча један од његових робова по имену Талетон и рече: Господине, госпођа моја и твоја син јединац погибоше у храму који се сруши од земљотреса. – Чувши то, кнез раздра хаљине на себи, и стаде ридати горко. Плакаху са њим и старешине градске, а неки га тешаху. Но ко га је могао утешити у таквој жалости која му обузе срце од вести о изненадној смрти жене и сина?
Затим кнез рече својима: Идите, разгрните камење срушеног храма, пронађите кости моје миле супруге и мог слатког сина, па ми их донесите. – Рекавши то, он подиже глас и плака великим плачем. И док он тако ридаше, к њему журно дође старешина жречева по имену Варват и рече: Чух глас жене твоје и сина, који испред рушевина викаху и говораху ово: „Велики је Бог хришћански, који нас преко слуге свог Корнилија сачува живе од горке смрти. Молите дакле тог светог човека, да нас изведе одавде, да не бисмо помрли овде. Јер ми видимо дивна чудеса његовог Бога и чујемо глас анђела који певају: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14).
Чувши то од Варвата, кнез одмах са свима својима брзо отрча к слузи Божијем у тамницу и нађе га где хода: јер га анђео Господњи беше раздрешио од уза. И припаде кнез к ногама Корнилију, говорећи: Велики је, Корнилије, твој Бог, који у разрушеном храму чува моју супругу и мога сина. Молим те, дакле, слуго Бога Вишњега, поћи и изведи их оданде; и ево, ја и сви моји верујемо у Христа Распета, кога ти проповедаш. Свети Корнилије оде с њима к разрушеном идолском храму, и подигавши к небу очи своје рече: Господе Боже сила, Ти погледаш на земљу и чиниш да се она тресе; од лица Твога топе се горе и пресахњују бездани! Услиши, Господе, уздахе свезаних, и изведи из рушевина Евантију, и не одврати лице Своје од сина њеног, него им притеци у помоћ имена Твога ради.
Док се он тако мољаше, изненада се отвори место где између порушених зидина беше затворена Евантија са сином, и обоје изиђоше оданде здрави хвалећи Бога. Сви пак који тамо беху и видеше ово преславно чудо викаху: Велики је хришћански Бог! – И крсти се Димитрије са женом и сином и са свим домом својим; а крстише се с њим и двеста седамдесетседам других грађана. И поживе свети Корнилије у том граду доста времена, искорењујући трње неверја из срца људских и сејући семе вере. И за кратко време он цео град приведе Христу, и једног угледног човека по имену Евномија постави за презвитера.
Доживевши дубоку старост и приближивши се смрти, о којој унапред сазна, свети Корнилије усрдно ревноваше у молитви припремајући се на пут којим је имао отићи ка Господу своме. И сабравши к себи све које од безбожја беше обратио у хришћанство, он их поучи пребивати у вери и љубави и упражњавати све врлине напредујући у вршењу заповести Господњих. Поучивши их довољно, он чу глас с неба: „Корнилије, ходи к мени, јер ево теби је припремљен венац правде“. – Чувши то Корнилије одмах припаде на молитву, и преклонивши колена рече: Господе Боже наш, Ти си ме удостојио веру одржати, подвиг довршити и непријатеља победити. Благодарим Ти за све! Но молим Те, Господе, са висине Своје погледај на слуге Твоје и буди им милостив, утврди их у вери, укрепи у подвизима, помози им у вршењу светих заповести Твојих, да би они непрестано славили име Твоје сада и кроза све векове. – И пошто сви рекоше: „Амин“, он с радошћу предаде дух свој у руке Господу који га је звао на небо.
Кнез пак Димитрије са супругом својом Евантијом, сином Димитријаном,[11] презвитером Евномијем и свима вернима, плакаху много над оцем и учитељем својим; упаливши свеће и отпојавши погребне песме они с чешћу погребоше тело његово у близини срушеног храма Зевсовог. И верни долажаху сваки дан на гроб његов, кађаху тамјаном и мољаху се; и од гроба његова даваху се многа исцелења болесницима.
Прође много година, и сви савременици описаних догађаја отидоше ка Господу. Потоњим поколењима остаде непознато место где беху погребене мошти светог Корнилија, јер наоколо израсте трње и густо шипражје, и нико не знађаше за то скупоцено благо. Но једном се догоди да на то место дође епископ града Троаде Силуан; њему се ноћу јави у сну свети Корнилије и рече: Дуго време живим овде и нико ме не посети. – Епископ пробудивши се из сна чуђаше се сновиђењу, н беше у недоумици ко му се то јави. Но и следеће ноћи њему се поново јави светац и рече: Ја сам капетан Корнилије, а мошти моје леже у трњаку, близу оног места где некада бејаше храм Зевсов. Ти ми подигни цркву у близини Димитријева места које се зове Пандохијум, на коме су погребена многа тела верне и свете браће.
Сутрадан епископ обавести свој клир о виђењу, и са свима отиде до тог трњака који му у виђењу показа светитељ. Помоливши се они стадоше копати земљу и убрзо нађоше ковчег, у коме беху читаве и нетљене мошти светог Корнилија, од којих излажаше неисказан мирис. И сви се веома радоваху што нађоше тако велико благо. Епископ пак би у недоумици односно цркве коју му светитељ нареди да подигне, јер немаше онолико новаца колико му је било потребно за зидање цркве. Међутим свети Корнилије му брзо поможе и у томе, јер се идуће ноћи јави једном побожном и врло богатом човеку по имену Евгенију, и нареди му да епископу Силуану да потребну количину новца за подизање цркве. Евгеније извести епископа о свом виђењу и даде му све што треба, те тако би подигнут диван свети храм и веома украшен. А када дође време да се чесне мошти светог Корнилија пренесу из трњака у новоподигнуту цркву, сабра се мноштво верних са епископом Силуаном и Евгенијем, носећи у рукама упаљене свеће. И када епископ са клиром поче певати „Трисвето“ ковчег се изненада подиже сам од себе и невидљиве руке ношаху га к цркви; а од народа нико се не усуђиваше да га дотакне. Гледајући где се ковчег сам од себе креће, сви се са страхом дивљаху овоме чуду, и једним устима клицаху: Свет, свет, свет, Господ Саваот, који нам јавља силе и чудеса Своја преко слуге Свог Корнилија!
Тада и многи од присутних незнабожаца, видевши ово чудо, повероваше у Господа нашег Исуса Христа. А када дођоше до цркве и уђоше у њу, људи стадоше са обадве стране, желећи да виде како ће ковчег са моштима ући и где ће стати. Ковчег, крећући се право, стаде близу олтара, са десне стране. Но епископ хоћаше да га постави унутра у олтару, али нико не беше у стању да помакне ковчег са места на коме он сам беше стао. И догодише се многа чудеса тада, а и касније, од светих и чудотворних моштију угодника Божијег.
После смрти епископа Силуана на епископски престо дође Филосторгије. Он узе неког иконописца Енкратија да сву цркву иконопише, а нарочито да што лепше изради икону самог светог Корнилија. Иконописац покушаваше да изради икону светог Корнилија, али никако не успеваше да добро изобрази лице његово, те је неколико пута све брисао и изнова радио. Напослетку се Енкратије наљути, и изговоривши неке погрдне речи о светитељу, остави његову икону. И желећи да нешто друго мала на црквеном зиду он се попе на лествицу, али оклизнувши се он паде с лествице на земљу, и толико се разби да лежашс као мртав. људи који се задесише у цркви узеше га и однеше његовој кући, и положише на постељу једва жива и неспособна да проговори једну реч. Међутим, око његових уста видни беху црви, од којих једни улажаху у уста а други излажаху. А то му би казна што се дрзну устима својим изговорити погрдне речи на светитеља. Али како сам Господ, тако и свете слуге Његове не гневе се до краја и не негодују вавек: јер сутрадан онај, који Димитријеву жену и сина изведе из рушевина живе, јави се и Енкратију, и узевши га за руку подиже га са постеље као из сна, и постаде невидљив. А Енкратије, осетивши се здрав, журно оде у цркву светог Корнилија, и припавши к чесном ковчегу, у коме лежаху целебне мошти Корнилијеве, с плачем прошаше опроштај за грех свој, и благодараше светитеља што се смилова на њега и исцели га од болести када је он већ био близу смрти. Тако овај иконописац доби двоструку корист од светитељева јављења: исцели се од болести, и сазнаде какав изгледа лицем светитељ. После тога он изобрази на икони светог Корнилија онако како га виде при јављењу, и слављаше Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
СЕЛЕВКА, СТРАТОНА, КРОНИДА, ЛЕОНТИЈА и СЕРАПИОНА
 
Свети Селевк беше из Галатије, Стратон из Никомидије Витинијске; а Кронид, Леонтије и Серапион из Египта. После многих и разноврсних мучења, мучитељи свезаше руке и ноге Крониду, Леонтију и Серапиону, па их бацише у море. Анђели изведоше из мора чесне мошти њихове, и јавивши се неким хришћанима наредише им да их погребу. Свети Селевк пострада у Галатији. Њега много мучише разним мукама, па га напослетку бацише зверовима да га поједу. Свети пак Стратон пострада овако: поглавар Витиније нареди да га после многих мучења привежу за сагнуте гране двају дрвета, затим пустише те гране, и свети мученик би рашчеречен, и тако предаде дух свој Богу.[12]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ГОРДИЈАНА, МАКРОВИЈА, ИЛИЈЕ, ЗОТИКА, ЛУКИЈАНА и ВАЛЕРИЈА
 
Ови свети мученици пострадаше 320 године, за царовања Ликинија. Гордијан беше из Кападокије, Макровије из Пафлагоније. Најпре беху царски трапезници, но када се објавише хришћанима, цар их протера у Скитију, где буду бачени у огањ, у месту Новом Дунавцу. Зотик, Илија и Лукијан беху родом из Скитије, пострадаше у граду Томи. По наређењу кнеза Максима они бише много мучени, па најзад мачем посечени. А свети Валерије, њихов пријатељ и једномишљеник, горко плачући на гробу светих мученика и ридајући, он од љубави к њима издахну и отиде ка Господу.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ О Ц А НАШЕГ
ПЕТРА који се подвизавао у Атори у Витинији
 
Преподобни Петар беше од саме утробе материне освећен Богом. Сав живот свој он проведе у посту и непрестаној молитви; сатвори многа чудеса; поред осталог, прешао преко реке Галаса[13] као по суву. Он тако изнури своје тело железним веригама, да је пре изгледао сенка него човек. Угодивши Богу он сконча у миру.[14]
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ
КАТЕВАНЕ
 
Света Катевана бејаше царица Кахетинска. Пострада као хришћанка од шаха Абаса I 1624 године. По наредби шаха стављен јој на главу усијан котао. Њен син Тејмураз, цар Грузијски, положио њене мошти под престо храма Аливердског у Грузији.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ О Ц А НАШЕГ
ЈЕРОТЕЈА НОВОГ који се подвизавао у Иверском манастиру
 
Преподобни Јеротеј роди се 1686 године на Пелопонезу, у селу Каламата, од благочестивих и богатих родитеља: Диме и Асимине. Кад Јеротеју би осам година родитељи га дадоше у школу. Даровит и вредан, он брзо показа одличан успех у учењу. Слободно време он није трошио на уобичајене дечје игре и забаве, него је, као неки зрео човек, све то избегавао и веома марљиво учио грчки и латински језик, и са радошћу читао Свето Писмо, које му је служило као храна, а Господ, видећи његову доброту и вредноћу, посла небеску мудрост, те он са временом савршено изучи философске науке, и језике латински и грчки.
Када Јеротеј постаде пунолетан, родитељи зажелеше да га ожене. Али Јеротејева душа гораше од жеље да се посвети монашком животу. Но ову своју жељу и намеру он се не реши казати родитељима, да их не би ожалостио Због тога је много пазио у свом добром и целомудреном срцу. Обревши се у безизлазном положају, Јеротеј се молитвом обрати к срцезналцу Богу, молећи га да одстрани од његових родитеља намеру о његовој женидби, и да га удостоји монашког живота. Господ услиши његову молитву и Својим премудрим промислом устроји то на следећи начни: када родитељи Јеротијеви припремише све за његов брак, они на две недеље пре свадбе скончаше мирном хршпћанском смрћу и одоше у вечни покој.
Пошто сахрани родитеље, Јеротеј тајно напусти свој завичај и настани се у Закинту, где живљаху неки његови сродници који му саветоваху да иде у западну Европу ради свог даљег образовања. Но он жељаше да најпре проведе неко време у СветоЈ Гори Атонској, која је у то доба имала много чувених учених мужева, па да после тога отпутује у Европу. И тако, опростивши се са рођацима, Јеротеј оде у Свету Гору, и тамо ступи као ученик код једног пустињака при келији светог Артемија. Ту се млади подвижник свим пламеном своје душе одаде читању душекорисних књига, нарочито оних у којима су се описивали подвизи и равноангелни живот пустињака, који су се по 40 и 60 година подвизавали у усамљеноети и без икакве везе са људима. Али, с друге стране, у тим су се књигама описивали и убиствени примери оних подвижника, који су, погордивши се због својих подвига и приписујући своје подвиге не благодати Божјој него себи, западали у руке лукавог кушача. И Јеротеј, размишљајући о разним путевима монашког живота, изабра најмање опасан, тојест средњи или царски пут. Стога он остави отшелнички, пустињачки живот, и ступи у братство Иверског манастира, где ускоро би пострижен у монашки лик.
У манастиру се код монаха Јеротеја роди мисао: да изабере мученички подвиг, и тако добије мученички венац. Али у исто време друга мисао је изазивала у њему страх од такве намере. Утом, као ради остварења ове његове жеље, њему се убрзо после пострижења даде прилика да са једним старцем Иверске обитељи отпутује неким манастирским послом у Цариград. Тамо се његово младо и неискусно срце, под утицајем прочитаних књига о страдању светих Христових мученика и њиховом прослављењу после мученичке кончине, силно запали ревношћу да пострада за Христа, и он стаде ходити по многољудним улицама цариградским са циљем да га Турци ухвате и затим погубе у мукама, и тајно се у срцу мољаше Богу да га удостоји ове милости. Но Господ Промислитељ не испуни ову детињску мол:бу Јеротијеву, пошто је њему био одређен други пут.
Из Цариграда Јеротеј отпутова у Валахију (Влашку). Тамо он продужи своје прекинуто образовање код једног ученог мужа, Марка Кипарца, који беше наставник у тамошњој школи. Живећи поред свог наставника он својом скромношћу и добротом скрену на себе пажњу софијског митрополита Авксентија, који га због његове побожности рукоположи за ђакона.
Пошто заврши своје школовање код Марка Кипарца, преподобни Јеротеј отпутова у Венецију и тамо се даде на науке. После тога он се, као лађа натоварена скупоценим благом, врати у Свету Гору са огромном философском ученошћу и савршеним знањем латинског и грчког језика. У Светој Гори он се настани близу Иверског манастира у пустињи Хаги. Ту он поче водити најсуровији монашки живот, изнуравајући тело своје постом, бдењем и молитвом. Овакав врлински живот подвижника Христовог привлачаше к њему посетиоце, који много душевне користи добијаху од његових мудрих и поучних беседа. А игуман Иверског манастира са братијом, желећи да овај сакривени светилник изведе на видик, представи га неокесаријском митрополиту Јакову, који као умировљен живљаше у Иверској обитељи, и моли митрополита да Јеротеја рукоположи у чин јеромонаха, пошто је достојан да стоји пред престолом Божјим и врши Бескрвну Жртву.
Примивши свештенички чин, преподобни Јеротеј удвостручи трудове свог подвижничког живота; притом наложи на себе напорни пост: по три, а некад и по четири дана није окушао храну, и кад би се десило да што узме он је место хлеба јео лећу. У време Свете Четрдесетнице он је јео једанпут недељно, а каткад и у две недеље једанпут. А л и да он тако пости, нико није видео сем његовог ученика, јер је он при своме посту строго испуњавао Спаситељеву заповест: Када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (Мт. 6, 17-18). Стога, када се дешавало да обедује у трапези са другима, он је онда јео сва предложена јела, не желећи да се ничим издваја од других: у келији пак строго је држао свој пост, имајући у уму непрестану Исусову молитву. И у погледу спавања он је био строг према себи. Старао се да испуни ово правило светог Арсенија Великог: „Монаху је доста и један сат спавања у току двадесет и четири сата“.
Због тих великих подвига тело његово се толико осуши и ослаби, да се он једва кретао, и само са великим трудом могао је прећи неколико десетина метара. Но зато, по речи светог апостола Павла, ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља сваки дан (2 Кор. 4, 16), дух преподобног Јеротеја беше бодар и пружаше се ка још већем подвигу. И Господ, видећи трудове свога угодника, дарова му узвишену љубав према ближњима и радостотворни плач.
Љубав његова према ближњима бејаше тако велика, да је понекад удељивао сиромасима оно што је њему самом било неопходно. Тако се каткад дешавало, да је скидао са себе мантију и давао је сиромаху, а сам се умотавао покривачем; и тако остајао све док не би сазнали о томе у Иверској обитељи, и послали му другу мантију, која је такође при првој прилици прелазила у руке сиромасима. Он се, из љубави према ближњима, одазвао молби житеља острва Скопело: оставио своју усамљеност, отишао на њихово острво, и тамо, у јеку великог помора и у недостатку свештенослужитеља при тамошњој цркви, осам година обављао црквена богослужења, стално говорећи народу разне духовне поуке. При томе он се родитељски усрдно бавио образовањем тамошње младежи. У тим великим трудовима помагали су му његови ученици, монаси: Мелетије, Јоасаф и Симеон, који заједно с њим беху дошли ту из Свете Горе.
Најзад, свеблаги Господ, видећи да се блажени Јеротеј усавршио у свим врлинама, узажеле да га као зрео пшенични ПЛФД пресели у небеску житницу Своју, због чега му и откри да ће се скоро упокојити.
После овог божанског откривења, блажени Јеротеј имађаше жељу да смртни час дочека у потпуној тишини, те стога узе своја три гореспоменута ученика и удаљи се с њима на пусто острво Јура, куда су обично слали злочинце на вечиту робију.Ту блажени убрзо занемоћа и тихо отиде ка Господу 13 септембра 1745 године, у педесет деветој години живота.
Пошто погребоше чесно тело свог блаженог учитеља, јеромонах Мелетије и друга два ученика вратише се у Свету Гору. Но после три године, Мелетије се, по источњачком обичају, упути поново на острво Јуру по остатке блаженог Јеротеја. Од чесних моштију блаженога он донесе чесну главу у Иверски манастир, која. се и досада с љубављу чува и почитује у тој обитељи.
Кроз неко време свемоћни Господ благоволи прославити чудесима Свога угодника, који му од младости послужи у светости и правди. Тако, инок Иверског манастира Калиник, за време свог боравка у Цариграду имађаше код себе делић светих моштију преподобног Јеротеја. У дому, где беше одсео инок Калиник, бејаше болесна жена, која од силног запаљења очију беше потпуно ослепила; но чим она својим болесним очима дотаче свете мошти, тог часа доби исцељење. – Аруга пак жена, која већ три године сва узета лежаше у постељи, када јој беху принесене свете мошти преподобног Јеротеја и она их са вером целива, одмах потпуно оздрави. – Исто тако и у самој Светој Гори многи болесници, нарочито они што су патили од зубобоље и они мучени телесном страшћу, од самог додира к светим моштима блаженог Јеротеја добијаху исцељење, славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, поклоњење и благодарење, сада н увек и кроза све векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Адријан римски цар, царовао од 117 до 138 године.
  2. Тит – цар римски од 79 до 81 године; освојио Јерусалим 70 године, за царовања свога оца Веспазијана.
  3. Адонис – старо грчко божанство, сматрано за оличење сунца, зими умире, у пролеће васкрсава; његови празници празновани раскошно и распутно.
  4. Види: Јн. 2, 1 9 . 21; Мт. 2 6 , 1 6 ; 27, 40; Мк. 1 4 , 58; 1 5 , 29.
  5. Света царица Јелена упокојила се 327 године.
  6. 1 Мак. 4, 36-59.
  7. Област римске царевине; данашња Румунија.
  8. Јопа стародревни град, врло важно пристаниште и трговачки центар; данас се зове Јафа, један од најнапреднијих градова, како у старини тако и данас.
  9. Град у западној малоазијској области Мизији.
  10. Зевс или Јупитер код старих Грка и Римљана: главно божанство, отац богова и људи, господар неба и земље, грома и муње, ветрова и киша.
  11. Сви троје пострадали за Христа и прибројани к лику светих; спомен њихов празнује се 11. септембра.
  12. Ови свети мученици пострадаше у трећем веку. За светог пак Стратона неки пишу да је пострадао у време Ликинија, 315. године.
  13. Галас река северозападне Мале Азије, протиче кроз Кападокију и Галатију и улива се у Црно Море.
  14. Преподобни Петар подвизавао се за патријарховања светог Тарасија, патријарха цариградског (784-806 г.) и царовања византијског цара Никифора (802-811 г.)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *