НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
5. СЕПТЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА
ЗАХАРИЈЕ,
И СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ
ЈЕЛИСАВЕТЕ,
родитеља Св. Јована Претече
 
Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестра свете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена.
Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода.[1] Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде.
Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: „Не бој се, Захарија“. И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована,[2] имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17).
Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. – Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време.[3]
Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22).
А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65).
Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века … И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76).
А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: „Неће ли тај бити цар Јудејски?“ И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: „Горо Божја, прими матер с дететом!“ И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.
Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. – Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. – Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова.
Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану.[4]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
УРВАНА, ТЕОДОРА, МЕДИМНА и осталих 80 са њима
 
За царовања злочестивог Валента[5] аријанци у Цариграду имађаху велику силу и распространише своју власт, пошто им цар, заслепљен истом јереси, помагаше. Подигавши гоњење на православне хришћане, они изгнаше епископа Евагрија и силно злостављаху правоверне: једне они бијаху, друге у тамнице бацаху, трећима имовину пљачкаху; речју: кињаху их на све могуће начине. Веома забринути због тога, православни се тајно сабраше и договорише да упуте молбу цару, који се тада налазио у Никомидији, да их бар донекле заштити од аријанаца, ако не може да их потпуно избави, да не би сасвим били уништени. За своје изасланике православни изабраше до осамдесет изврсних људи духовнога звања, свештеника и ђакона, јаких у вери, силних у речи, и веома паметних, на челу са Урваном, Теодором и Медимном. Кренувши на пут они стигоше у Никомидију. Изишавши пред цара они му изложише своју молбу, да се смилује на њих и да их заштити од руку аријанских. Но цар се силно разјари на њих, али се прављаше да није љут. Међутим он тајно посла наређење епарху Модесту, да све ове молиоце узме и погуби. Епарх их узе, но бојећи се да их јавно погуби, да се народ не би узрујао, он нареди да их све утоваре у лађу, пустивши глас да их шаље на заточење. Међутим он наложи лађарима да када буду на пучини запале лађу са осамдесет људи. Тако и би: када допловише до Астакијске пучине, лађари потпалише лађу са светим мученицима, а сами се спустише у раније припремљени чамац и вратише се к епарху обавестивши га о погибији мученика. А лађа гораше као свећа, пловећи брзо пошто је тераше ветар; и тако горећи пловљаше све до места званог Дикидис; приставши ту она потпуно изгоре, пуштајући од сагоревајућих тела светих мученика дим, као кадиони дим који се дизао к Богу. Тако скончаше свети мученици, и зби се на њима реч Светога Писма: Прођосмо кроз огањ и воду; и извео си нас на одмор (Пс. 65, 12). Јер сагорени огњем на води, ови свети људи се обретоше у небеском одморишту, где предстојећи престолу Господњу моле се за нас. Њиховим молитвама, Господе, дај и нама да добијемо живот вечни. Амин.[6]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ЈУВЕНТИНА и МАКСИМА
 
Свети мученици Јувентин и Максим беху војници штитоносци у време цара Јулијана Одступника. Једном Јулијан, дошавши у Антиохиjу, окропи идоложртвеном водом све намирнице које се продаваху на пијаци, желећи на тај начин да и хришћане учини учесницима поганих жртава својих. У то време ове две слуге Христове, налазећи се на једном војничком пиру, са тугом разговараху о безакоњу царевом и понављаху речи света Три Младића, изговорене некада у Вавилону: Предао си нас, Господе, у руке безаконих непријатеља, одвратних одступника и цару неправедном и најгорем на свој земљи (Дан. 3, 32). Један од учесника на пиру достави сутрадан речи њихове цару. Цар их позва и упита: Шта сте јуче говорили на пиру? Они казаше истину; и понављајући исте речи они изобличаваху цара и кораху за безаконо одступништво. Цар се разјари и нареди да их најпре непоштедно бију, па онда баце у тамницу. Затим у поноћи посла џелата који им одсече главе у тамници. Ово би 362. или 363. године.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АВДЕЈА,
епископа града Ергола у Персији
 
Овај свети мученик беше из града Ергола у Персији. Зато што он учењем својим привођаше многе вери у Христа, старешина мага нареди да га ухвате и присиле да се поклони сунцу и огњу и одрекне Христа. Када свети мученик то одби, тукоше га по стомаку и бедрима бодљикавим штаповима. Четири војника га тако дуго тукоше, да га скоро мртва однесоше његовој кући, где он убрзо предаде Богу своју свету и блажену душу, славећи и благодарећи Бога, и радујући се што се удостоји за име Господа нашег Исуса Христа пострадати и умрети телом, да би душом живео и царовао с Њим.[7]
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
САРВИЛА (СЕРВИЛА)
 
Свети Сарвил (или Сервил) би каменован за Господа Христа, и тако сконча.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ТИФАИЛА и ТИВЕЈЕ
 
Ови свети мученици неустрашиво исповедаху пред свима Христа истинитог Бога, Творца и Промислитеља, а идоле називаху глувим киповима, и многе обраћаху од идола к истинитој вери. Идолопоклоници их ухватише и много мучише. Напослетку Тифаил би обешен о дрво и преструган тестером, а сестра његова Тивеја би копљем ударена у врат, и тако убијена. Они обоје предадоше своје свете и блажене душе у руке Божје са захвалном молитвом у устима што их Господ удостоји умрети за Њега.[8]
 
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ РАИСЕ (ИРАИДЕ)
 
Ова света мученица пострада за Христа посечена мачем. (Можда је ово иста светитељка са оном која се спомиње 23. септембра).
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
АТАНАСИЈА
 
Преподобни отац Атанасије подвизавао се у Вилни, и доцније био игуман манастира у Бресту. Због своје непоколебљивости у Православљу посечен од римокатолика 5. септембра 1648 године. Мошти му чудодејствују у Бресту.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ирод, назван у историји Велики, син Антипатра, цара Јудејског, најпре био управитељ Галилеје, но при првом римском императору Октавијану Августу, још до зацарења његова, у 40. години пре Христа, добио титулу цара јудејског и управљао целом Јудејом, која је тада била под влашћу римске државе.
  2. Јован значи: благодат Божја.
  3. Спомен овог чудесног вићења и немила Св. пророка Захарије празнује се у Јерусалимском Канонарију 27. септембра.
  4. Родитељи Св. Јована Захарија и Јелисавета спомињу се још и 24. јуна, када се празнује Рођење Св. Претече, а 11. фебруара слави се пренос моштију Св. Захарије. Видети и под 23. и 27. септембром у овој књпзи.
  5. Римски цар од 364. до 378, управљао источном половином царства; ревносни покровитељ аријанаца.
  6. О овим светим Мученицима говори Св. Григорије Богослов у својој Беседи о Ирону Философу. О њима говоре и историчари Сократ, Созомен и теодорит. Ср. И 29. септембар и 18. маја.
  7. Свети мученик Авдеј пострада за царовања персијског цара Издегерда (408- 420. год.), а у време православног цара Теодосија Млађег.
  8. Пострадали почетком другога века за царовања Трајанова.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *