НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА СЕПТЕМБАР

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
24. СЕПТЕМБАР
 
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРВОМУЧЕНИЦЕ
ТЕКЛЕ РАВНОАПОСТОЛНЕ
 
Благовестеки свету Еванђеље, свети апостоли Павле и Варнава дођоше у Иконију[1] и одседоше код Онисифора, кога свети Павле спомиње у посланици Тимотду, говорећи: Господ нека да милост Онисифорову дом јер ме много пута утеши, и окова мојих не постиде се (2 Тм. 1 16). Живећи у дому Онисифорову, они често посећиваху синагогу, неустрашиво проповедаху реч Божју, извођаху људе на пут спасења и обраћаху их вери у Господа Христа. Тада многи, слушајући њихову проповед и видећи знаке и чудеса које чињаху, повероваше у Господа нашег Исуса Христа О томе у Делима Апостолским каже се ово: У Иконији догоди се да Павле и Варнава заједно уђоше у зборницу Јеврејску, и говораху тако да верова велико мноштво Јевреја и Грка. И они осташе доста времена говорећи слободно у Господу који сведочаше реч благодати своје и даваше те се твораху знаци и чудеса рукама њиховим (Д. А. 14, 1-3).
У то време живљаше у Иконији веома лепа осамнаестогодишња девојка Текла, кћи Теоклије, из рода чувеног и славног. Она беше верена за једног од најугледнијих младића у граду, Фамира, веома богатог и лепог. Видећи чудеса која апостоли чињаху, Текла заједно са другама слушаше беседу њихову у дому Онисифорову крај прозора, ревносно пазећи на речи њихове. Семе речи Божје паде на добру земљу, и дејством Светога Духа оно се дубоко укорени у Теклином срцу и ниче: јер она поверова у Сина Божјег, и заволе Га и свом душом прилепи се уз Њега. А Павле, руковођен Богом, стаде говорити о девствености и целомудрију, наглашујући да девојка која чува девственост своју из љубави према Христу слична је анђелима и јесте невеста Христова, а Христос је њен Женик који је уводи у Своје небеске дворе. Много говорећи о томе, свети Павле побуди Теклу на чување девствености, и она тада тврдо реши у срцу свом да остави вереника свог и све сласти овога света и да служи Христу у девственој чистоти до смрти своје. И тако, мудра девојка чистотом својом постаде невеста Женика Небеског и свесрдном љубављу последова Њему. Горећи том љубављу као серафимским огњем, она се растапаше као восак, и на њој се зби реч светог цара Давида: Срце моје поста као восак, растопи се у мени (Пс. 21, 15). Усхићена беседом Павловом, Текла проведе три дана и три ноћи слушајући светог апостола, и потпуно заборави на храну и пиће и телесни одмор. Као што некада Марија, севши крај ногу Исусових, сва беше обузета мишљу о Богу (ср. Лк. 10, 39. 42), тако се и Текла храњаше само речју Његовом, јер је у Светом Писму речено: Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4).
Међутим, Теоклија, дознавши за своју кћер Теклу да је поверовала у Христа и ревносно слуша реч Божју, дође и с гњевом насилу је одвуче од овог душекорисног подвига, а свете проповеднике – апостоле укори и навређа, и кћер своју, то јагње Христово, отрже од стада Христова. Затим дозва вереника њеног Фамира, и рече му: Зар ти не мариш за вереницу своју, коју је захватило неко лудило? Погледај: она је заведена од три дошљака – варалица, који својим виспреним речима обмањују безумне људе; ево већ три дана она се не одмиче од њих, заборавивши на кућу своју.
Тада Фамир стаде мило и нежно говорити Текли о својој љубави; али она окреташе лице своје од њега, и не хте не само да разговара са њиме него ни да погледа на њега, јер у срцу свом она ношаше другога Женика, дивнијег од свих синова људских. Гледајући на Њега духовним очима својим, она разговараше с Њим у уму свом; а овај трулежни и привремени женик постаде јој одвратан. Фамир, видећи да га Текла одбацује и не воли, силно се ожалости; а разјарена Теоклија дохвати своју кћер и стаде је тући, за косу вући и ногама газити. Затим је затвори саму, и мораше је глађу. Но, приморавана самом природом материнске љубави, она плакаше због своје кћери; па грлећи је и љубећи је, она је са сузама мољаше да не одбацује свога вереника, дивног, богатог, високородног, и веома угледног. Потом је посади за трпезу поред Фамира. Но Текла окренувши се од њега, сеђаше ћутећи и гледаше у земљу ништа не једући, само често уздисаше из дубине срца за својим Небеским Жеником. А када Фамир, умиљавајући јој се, хтеде да је силом загрли и пољуби, она му пљуну у очи и оте му се из руку као птица из мреже. Тада се мати поново разбесне од гњева и стаде је бити. А Фамир, страховито ојађен, оде кнезу да се жали на апостола Павла, и овако говораше кнезу: У нашем се граду појавио неки туђинац; својим враџбинама он обмањује народ и, одвраћајући га од поштовања богова, обраћа га некаквом Христу Исусу, распетом од стране Јевреја. Он обману и девојку Теклу, моју вереницу; испрва она ме је силно волела, а сада неће ни да ме погледа, већ ме се гнуша као губавог и бега од мене као од звера; тако тај врач угаси у њој љубав њену према мени; и ја не могу да схватим шта то он начини од ње.
Кнез позва апостола Павла и упита га, одакле је и шта ради у њиховом граду. А Павле, отворивши своја апостолска уста, стаде по обичају свом говорити реч Божју проповедајући Исуса Христа. Но кнез, одложивши за касније суђење Павлу, нареди да Павла свежу, посаде у тамницу и држе га тамо док се не укаже прилика да се његова ствар подробно испита. Међутим Текла, чувши да су због ње апостола Павла посадили у тамницу, устаде ноћу, тајно изађе из куће и оде к тамници. Но нашавши стражара где чува врата тамнице, она скиде са себе огрлицу и други златни накит, и даде их стражару молећи га да јој отвори врата и пропусти је к Павлу. То спомиње свети Златоуст, говорећи: „Чуј о светој Текли; она, да види Павла, даде своје злато тамничком стражару; а ти ни једног гроша не желиш да даш, да би видео Христа“. – Тамнички стражар се обрадова скупоценој огрлици и златном накиту, и испуни Теклину молбу и уведе је код светога Павла. Текла са радосним сузама паде пред њим, и целива окове сужња Христова. Угледавши је, Павле се најпре пренерази, али кад потом сазнаде све шта је она пропатила од матере и од вереника ради целомудрија, он се обрадова великом радошћу због јунаштва младе девојке и пољуби је у главу, благосиљајући је и похваљујући њену веру и девичанско целомудрије, и називаше је невестом Христовом, и првом ћерком својом коју је родио благовешћем. И сеђаше Текла у тамници са Павлом као кћи са оцем, слушајући његове отачке поуке и слажући речи његове у срцу свом као скупоцено бисерје. А учаше је он много вери у Господа Христа, и љубави божанској, и целомудреном чувању девствености; и потпуно је утврди у науци Христовој. Свети Епифаније пише о томе, говорећи: Текла, која имађаше вереника дивног, првог У граду, веома богатог, врло угледног и знатног, обрете светога Павла који је одврати од веридбе са овим жеником, и света девојка се одрече свих земаљских блага, да би се удостојила небеских.
За то време у дому Теоклијином стадоше тражити Теклу, и пошто је не нађоше настаде узбуђење, плач и кукњава. Мајка је плакала за својом ћерком, Фамир за вереницом, робиње за госпођом својом; слуге се разлетеше на разне стране, тражећи је, и распитујући по улицама и по кућама, али је нигде не нађоше. Тек после доста времена дознадоше да се она налази у тамници, одјурише тамо и нађоше је крај апостола Павла где привезана божанском љубављу смирено слуша његове поуке. Онда је узеше и изведоше из тамнице, па о свему обавестише кнеза. Кнез, севши на судишту, нареди да Павла доведу из тамнице. Чим народ угледа Павла повика кнезу: Кнеже, овај човек је мађионичар, погуби га! – Нарочито Фамир наваљиваше да Павле буде погубљен, жалећи се на њега што вереницу његову одврати од њега. А дозвана би и Текла. Кнез је упита: Зашто се ти гнушаш свога вереника, тако дивног и благородног? Зашто се не удајеш за њега? – А она гледаше у Павла и ништа не одговараше, безгласна као јагње. Тада мајка њена Теоклија, заборавивши на природну материнску љубав своју према кћери и изменивши то осећање, као љута лавица или разјарена медведица рикну ка кнезу вичући: Спали ову злу хуљу! јер заслужује такву смрт. Није она моја кћи, јер не слуша мене, мајку своју. Спали је за пример другима! нека се, видећи то, уплаше с В е девојке у овом граду, и нека се не усуде не послушати мајке своје и противити им се, као ова свезла и непослушна. Не! ово није чедо моје, није пород утробе моје, већ проклети изрод и суви изданак. Спали је!
Тако мајка упорно захтеваше да њена кћи буде спаљена, а Фамир настојаваше да Павле буде погубљен. Кнез пак дуго испитиваше светог апостола, и не нађе на њему никакве кривице сем што проповеда Христа, зато га и не осуди на смрт, него нареди да га протерају из града, да не би друге девојке наговарао на чување девствености. И прогнан би Павле, и са њим Варнава, и Онисифор са синовима својим. Уосталом, Павле је и сам журио да изађе из града, не само зато што су га гонили кнез, Фамир и Теоклија, него што га је и народ нападао и хтео да га убије због проповедања речи Божје и због сведочанства његова о Исусу Христу. То спомиње свети Лука у Делима Апостолским, говорећи: Јевреји који не вероваше подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу. И мноштво градско раздели се, и једни бејаху с Јеврејима, а једни с апостолима. А кад навалише и незнабошци и Јевреји са својим поглаварима да им досаде и камењем да их побију, они дознавши побегоше у градове Ликаонске, у Листру и у Дерву (Д. А. 14, 2. 4-6), и одатле у Антиохију. Но најпре они проведоше неколико дана недалеко од града Иконије у једном гробу, поред пута за Дафну, желећи да сазнаду шта ће бити са Теклом; и постећи они се усрдно мољаху за њу, да је Господ укрепи и излије милост Своју на њу, што и би.
Кнез је дуго приморавао Теклу да се са пређашњом љубављу понаша према своме веренику, па пошто у томе ни најмање не успе, он је на молбу њене мајке Теоклије осуди на спаљење. Ради тога донесоше много сувих дрва, сена и грања, сложише их и начинише огромну ватру; онда слуге узеше свету Теклу да је воде на ломачу; али она недаде да је воде, већ сама хитро приђе к спремљеној ломачи, и прекрстивши се узиђе и стаде на врх ломаче, готова да изгори, – њој не беше страшан вештаствени огањ, јер сама гораше невештаственим огњем љубави божанске. Стојећи на ломачи она гледаше народ, и угледа у обличју Павла Господа где стоји и налаже јој да буде храбра Стога свети Кипријан у својој беседи о мученицима овако се у молитви обраћа Господу: Предстани нам као Павлу у оковима и Текли у огњу.
Када потпалише ломачу са свих страна, и пламен који се високо дизаше опколи свету Теклу, изненада наиђе облак из кога се сручи огромна киша са градом, и потцуно угаси огањ. Кнез пак и сав народ побегоше кућама својим од силне кише и страшнога града. Међутим Текла остаде неповређена, јер је огањ не дотаче. А л и она не оде кући своје матере нити се задржа у Иконији, већ одмах отпутова из града да тражи свог духовног оца – апостола Павла. Путем она срете једног ученика Павловог из дома Онисифорова који је ишао у град да купи хлеба. Текла га познаде и упита га: Где се налази Павле, апостол Исуса Христа? – Он је онда одведе гробу у коме се Павле кријаше, и постећи усрдно се мољаше Богу за њу. Када угледаше Теклу живу и здраву, сви се обрадоваше великом радошћу, и подигавши очи и руке своје к небу, заблагодарише Богу што слушкињу Своју сачува неповређеном. Затим се сви прихватише хлеба и окрепише. Одатле Павле и Варнава прођоше кроз Листру и Дерву благовестећи Еванђеље и исцељујући болесне; њих праћаше и Текла све до Антиохије. А када они улажаху у овај град, случајно их срете неки Александар, старешина тога града. Он беше млад и нашироко живљаше у сластима и иечистотама, као што то беше обичај код незнабожаца. Угледавши свету девојку Теклу, њега запањи њена лепота и захвати нечиста пожуда. Држећи да је Текла Павлова жена, он прво понуди Павлу много злата да му допусти бити са њом. А кад потом дознаде да Текла није жена већ неудата девојка, он се још више запали пожудом и зажеле је узети себи за жену због њене изванредне лепоте. Зато поче наговарати свету Теклу да му по клони своју љубав, али она бегаше од њега као од лава који риче и иште да прогута лепоту душе њене. Но Александар се на све могуће начине труђаше да је улови. Тако једном, сревши на путу свету Теклу која је ишла са многим људима, он не могаде обуздати сладострасни огањ који је буктао у његовом срцу, заборави на сваки стид, насилу је зграби и обисну јој о врат. А она стаде кукати и са сузама му говорити: Не приморавај мене странкињу, не присиљавај мене слушкињу Божју; ја сам се одрекла вереника, и како могу пристати на твоју жељу?
Говорећи тако, Текла се свом снагом отимаше из његових руку; најзад се оте подеравши му одећу, те га на тај начин силно посрами. То сраховито разљути Александра, па кад још сазнаде да је Текла хришћанка, он је приведе на суд пред кнеза. На његово питање, зашто се она гнуша брака, Текла одговори: Женик је мој – Христос Син Божји; с Њим сам венчана духовним браком. – Кнез је онда стаде приморавати да се одрекне Христа и уда. А када то она одлучно одби, кнез је осуди на поједење зверима, и то због два разлога: због побожности и због целомудрија, јер у Христа верује, и јер се гнуша брака, будући млада и лепа. Но извршење казне би одложено за сутрадан, а за ту ноћ да је чува узе је к себи у дом свој нека жена по имену Трифена. Трифена беше из царског рода, веома угледна; доцније и она поверова у Христа; њу спомиње свети апостол Павле у Посланици Римљанима када каже: Поздравите Трифену и Трифосу, које се труде у Господу (Рм. 16, 12).[2]
Одвевши својој кући Теклу, Трифена проведе са њом сву ноћ у духовном разговору. А сутрадан се слеже народ да види припремани призор: дође и кнез, и све старешине градске. Света Текла би изведена као јагње на заклање и стаде на месту где су је имали зверови појести. А када пустише на њу зверове, сви они стадоше ходати око ње, али је се ни један не дотаче, јер Бог затвори уста зверовима, као некада у Даниловој јами. Сви гледаоци се са чуђењем дивљаху овом необичном призору, јер зверови променише своју свирепост у овчију кротост; и једни од гледалаца прослављаху Бога исповеданог Теклом, а други хуљаху и говораху: Она има мађије у својој одећи, и зато је се зверови не дотичу.
Такође и сам кнез са градским старешинама говораше да је она мађионичарка, па је омађијала зверове да јој не нашкоде. Зато они решише да идућег дана предаду Теклу многобројним и гладнијим зверовима, па је послаше к честитој Трифени. Угледавши Теклу потпуно здраву, Трифена се веома обрадова. У то време док Текла борављаше у дому Трифене до наредног дана, кнез нареди да се никаква храна не даје зверовима, еда би што више изгладнели и халапљивије јурнули на Теклу. И тако, сутрадан света Текла би поново изведена на губилиште; за њом иђаше и Трифена плачући што тако добру и свету девојку предау на смрт без икакве кривице. Теклу поставише на видном месту, и бестидни кнез нареди да је скину голу, говорећи: У хаљинама њеним налазе се мађије, па је зато зверови и не дирају: свуците ову мађионичарку, па ћемо видети да ли ће остати читава.
Тада свукоше свету девојку и поставише је нагу тако да је сав народ види; једино јој стид беше покривач, и она понављаше речи пророка Давида: Стид лица мога покри ме (Пс. 43, 16).
И пуштени беше на њу гладни и разјарени зверови, лавови и медведи; изишавши из својих затвора и угледавши нагу девојку, они приклонише главе своје к земљи и оборише очи, као да се стиде девојачке наготе, па одступише од ње. Заиста диван призор! звери осећаху стид: оне окретаху очи своје од девојачке наготе, а људи бсстидним очима гледаху на њу. Тако се на овоме гледалишту бесловесне животиње појавише као изобличитељи и судије људима: крволочне по природи, звери узеше на себе нарав целомудрена човека, а људи, разумни по природи, уподобише се дивљим зверовима. Но шта тиме они постпгоше? Обнаживши на гледалишту целомудрену девојку, они су желели да је осрамоте, а уствари су јој подигли углед. Лепо каже свети Златоуст, спомињући обнажење двеју жена: Пентефријеве жене у спаваоници и Текле у присуству многобројног народа: „Какву корист постиже сладострасна жена Египћанка што се обнажи у спаваоници? какву штету доживе Првомученица Текла што на гледалишту би обнажена? Будући обнажена, Текло не сагреши, као што сагреши Египћанка, нити би осрамоћена, него би узвеличана као светитељка; нагота ове у присуству многих би награђена, а нагота оне у затвореној спаваоници би посрамљена“.
Док света Текла стајаше нага на гледалишту, њој приђе једна лавица, леже пред њом и лизаше јој ноге, као указујући поштовање њеној девичанској чедности. То спомиње свети Амвросије, говорећи: „Могао се видети звер који лежаше на земљи и ноге светитељкине лизаше; тиме он безгласно сведочаше да не може нашкодити девственом телу светитељкином; клањаше се звер оној која му беше дата да је растргне, и заборавивши своја природна својства, он узе на себе нарав коју људи изгубише“.
Међутим народ, видећи овакво држање зверова према светој Текли, стаде громко викати: Велики је Бог кога Текла исповеда! – Но мучитељ, не познавши силу Божју, смисли да на други начин погуби Теклу: ископа дубоку јаму, напуни је различним гмизавцима, змијама и гујама, и у њу баци светитељку. Али Онај који некада затвори уста лавовима, Он и сада отупи жаоке змијама, укроти бес њихов и уништи отров њихов, те светитељка изађе из јаме неповређена, на запрепашћење и удивљење свима.
Не знајући шта даље да предузима, зли мучитељ измисли овакво мучење: нареди те доведоше два силовита бика, везаше Теклу између њих за ноге, па усијаним железним бодилима бодоше бикове, да би је они растргли појуривши на разне стране. Но и после тога света Текла остаде читава: јер када је јаким конопцима чврсто привезаше за бикове и стадоше усијаним бодилима бости бикове, конопци се покидаше као паучина, бикови побегоше, а светитељка остаде на истом месту без икакве повреде. Тада и сам кнез, запањен овим, увиде да је са овом девојком сила Божија, па призвавши Теклу упита је: Ко си ти? И каква је то сила са тобом, те ти ништа не може нашкодити? -А она ништа више не одговори сем ово: Слушкиња сам Бога живога. – Побојавши се Бога који чува Теклу од сваке повреде, кнез нареди да је с чешћу обуку у њене хаљине, па је отпусти изрекавши овакву пресуду: „Теклу, слушкињу Божју, пуштам на слободу“.
Света Текла оде код Трифене, и велика радост би у целом дому Трифенином због Теклина ослобођења. Боравећи неко време код Трифене, света Текла проповедаше реч Божју, и многе научи вери у Христа. Затим силно зажеле да види свога оца и учитеља – апостола Павла. Нашавши га, она хтеде да остане у његовој пратњи, али јој он не допусти, рекавши: Нико не иде у рат са невестом.
Тада она, узевши благослов од светог апостола, отпутова у Селевкију,[3] и настани се у пустом месту на једној гори у околини Селевкије, и тамо живљаше у посту и молитвама и богоразмишљању. А чињаше она и многа чудеса, исцељујући сваковрсне болести. Јер људи, сазнавши за њу, долажаху к њој доносећи своје болеснике, које она научавајући вери у Господа нашег Исуса Христа исцељиваше. Једном приликом мимо тог места где живљаше светитељка пролажаше на коњу из Селевкије незнабожачки жрец. Угледавши свету Теклу која у то време браше траву за храну себи, жрец се саблазни о њену лепоту и запали нечистом жељом, па мамузну коња и јурну према њој са жељом да задовољи своју пожуду. Међутим светитељка, укрепљена силом Божјом, дохвати жреца и тресну га о земљу тако силно, да он три дана лежаше нем и непокретан . људи пак који пролажаху тим путем, видећи где жрец лежи као мртав, не знађаху шта му се догодило. Трећега дана чу се о томе и у граду, и мноштво људи дође из града да виде шта се то десило жрецу и да га однесу његовом дому. А жрец, чим дође к себи, стаде на ноге и рече: Видех неку богињу, и од тога ме снађе ова несрећа. – И он са великом муком, трпећи силне болове, једва се довуче до свога дома. Онда дозва живописца и поручи му да на дасци намала осамнаестогодишњу девојку. Када живописац поче радити, њему по промислу Божјем, пође за руком да врло добро изобрачи лик свете Текле, те изгледаше као жива. Пошто заврши слику он је однесе жрецу. А овај, видећи тако верну слику, рече: Такву управо девојку ја видех. – И узевши слику пољуби је, и одмах оздрави. И после тога он са великом чешћу чуваше у своме дому ову слику свете Текле. Након извесног времена он под утицајем проповеди свете Текле верова у Христа са целим домом својим.
Живећи много година на тој гори у околини Селевкије, равноапостолна Текла упути многе на пут спасења, и многе поможе у невољама, и сваковрсне болеснике исцели. А врачеви и чаробњаци у Селевкији, гледајући како сваки болесник иде код Текле за исцељење, осетише да је дошао крај њиховом уносном пословању. Лишени прихода они осиромашише, па стадоше негодовати против красне исцелитељке Текле, која бесплатно исцељиваше све који јој долажаху. Подстакнути завишћу и гњевом, они смислише да наговоре неке бестидне младиће, да Теклу силом обешчасте. И ови ненавидници говораху међу собом овако: Текла је чедна девојка, и зато је у вољи великој богињи Артемиди; богиња слуша њене молбе и даје јој силу да исцељује болесне. А ако она буде обешчашћена, Артемида ће одступити од ње, и целебна сила узеће се од ње; и тада ће опет скочити цена нашој лекарској вештини.
Говорећи тако и радећи на томе, они нађоше бестидне младиће за такав потхват, напојише их вином и замолише их да иду и обешчасте Теклу. При томе дадоше им много злата, и обећаше дати још више, ако изврше налог. Безумни и незнабожни, они нису знали да Текла не Артемидином силом него благодаћу Христовом исцељује сваки недуг и сваку болест.
Бесрамни младићи, напивши се вина, послушаше врачеве и чаробњаке, па хитно одоше к Текли, распаљени похотом и пуно нечистих мисли и зле намере. Угледавши их, чесна старица Текла их упита: Децо, шта желите? – А они јој у одговор стадоше говорити безобразне речи. Чувши то и прозревши њихову намеру, света Текла побеже од њих. Она која се некада не уплаши дивљих зверова, побеже од бестидних људи. Но они појурише за њом и гоњаху је као вуци овцу; и када стигоше близу ње, она се помоли Богу да је избави из руку ових бестидника, и одмах се стена што беше пред њом раступи, по Божјем наређењу, и прими у себе ову свету девицу. И би јој та стена и скровиште и у гроб: јер тамо предаде душу своју у руке Божје. Беше тада светој Текли деведесет година. А сада она у бесконачном животу прославља Животодавца Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
О овој чудесној хришћанској јунакињи и светитељки вели свети Златоуст: „Чини ми се да видим ову блажену деву како приноси Господу једном руком девство а другом руком мучеништво“.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КОПРИЈА
 
Свети Коприје би рођен на ђубришту близу зидина манастира светог Теодосија Великог, началника општежића, где мајка његова са многим другима беше добегла тражећи склониште од агарјана који су их гонили. Кад се агарјани повукоше, монаси изађоше из манастира и нађоше новорођенче на ђубришту. По наређењу свога игумана, светог Теодосија Великог, монаси узеше детенце и наденуше му име Коприје. Детенце хранише козјим млеком. Ради тога монаси нарочито изабраше из стада једну козу. Сваки пут кад би дете затражило хране, коза се сама издвајала из стада, силазила са планине, и нахранивши дете опет се враћала у стадо. Тако је радила коза све док дете није одрасло и почело да прима чврсту храну.
Када Коприје постаде пунолетан, њега особито заволе преподобни Теодосије Велики. Својим побожним животом Коприје начини своју боголику душу обиталиштем Светога Духа; стога су га и дивље звери слушале. Тако једном приликом он угледа у манастирској градини медведа где тамани поврће, приђе му, изведе га из градине и запрети му да више не долази у градину. Другом приликом он изиђе са магарцем у планину да донесе дрва у манастир. Но док он скупљаше дрва, медвед уједе магарца за бут. Тада свети Коприје натовари дрва на медведа, рекавши му: Нећу те пустити, ти сада мораш вршити магарчев посао све док не оздрави магарац коме си ти рану нанео Медвед се покори, и ношаше дрва и воду док магарац не оздрави; тек тада преподобни отпусти звера.
Неко време свети Коприје беше на послушању у манастирској кујни. Једном поче вариво у котлу да кипи и да се прелива; немајући при руци кутлачу, преподобни стаде голом руком скидати пену; затим завуче руку у котао мешајући, и тако спречи кипљење, а сам остаде потпуно неповређен.
Преподобни се целог живота подвизавао у свима врлинама, па то није престајао чинити ни у дубокој старости када достиже деведесет година; и сијаше међу братијом као сунце. Зато је био удостојен свештеничког чина. Често се повлачио у усамљена места, где се усрдно молио Богу. Због свих христочежњивих подвига својих, он би удостојен да му се јавља свети Теодосије Велики после свога упокојења. Јављао му се, и заједно са њим читао молитве и певао. А кад му се последњи пут јави, свети Теодосије му рече: „Брате Коприје, ево дође крај твом земаљском животу; хајде к мени да се настаниш у месту покоја које ти је припремљено“.
Убрзо после овог виђења дивни подвижник се разболе мало, па пошто се опрости са свима оцима и братијом, отиде ка Господу.[4]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СИМОНА МОНАХА, краља Српског Стефана Првовенчаног
 
Овај свети слуга Божји беше син великог Српског жупана Стефана Немање, познатога у монаштву као светог и преподобног Симеона Мироточивог, и брат по телу и по духу равноапостолног оца нашег Светог Саве, првог Архиепископа Српског.[5] Када се навршише године владања богољубивог и христољубивог Стефана Немање, он у згодно време остави славу и почасти владарског престола и посвети себе и сав свој живот Богу, замонашивши се у својој задужбини манастиру Студеници. Уместо себе он на престолу државе Српске остави свога другог по реду сина, овога блаженог Стефана, касније у монаштву названога Симона Монаха. То би на сабору у престоници Расу, на Благовести 25. марта 1196. године. Том приликом блажени старац Немања изговори поуку народу и синовима својим, како треба живети и владати се, сваки на своме месту и положају. Указујући на престолонаследника Стефана он рече свима: „Овога имајте уместо мене! Корен добри који је изишао из моје утробе. Њега постављам на престо у држави, Христом ми дарованој“. Овоме пак сину своме Стефану он изговори следећу поуку: „Чедо моје љубљено, овај престо моје државе подарен ми је од Господа, Небеског Цара . . И ти, сине мој мили, буди благословен Богу Вишњему који царује на бесконачне векове. И овај мој престо нека је благословен од Господа Бога мог и од мене оца твог теби и деци твојој, и после деце твоје и целом потомству твом до века. И Господ Бог мој нека ти помогне на њему, ходећи и лежући и устајући са тобом, веселећи душу твоју утешењем Светога Духа. И Господ Бог мој нека те сачува; и Он ти је покровитељ твој на сваком месту. И Господ Бог мој нека те сачува од сваког зла! … И Господ Бог мој нека научи ноге твоје на извршење воље Божје овде на престолу овом, и у целом животу твом, и у бесконачне векове, амин!“
Затим свети родитељ заповеди светоме сину и наследнику своме да се труди у сваком добром делу, да буде добра срца према народу хришћанском, да се брине о црквама и њеним служитељима, да са задовољством слуша архијереје и свештенике, да поштује и пази монахе, да би се они молили за њега, да ни у чему не буде зазоран пред Богом и људима.
Све ове савете свога богољубивог оца Стефан је пажљиво и са љубављу примио и сместио у срце своје, и свим силама се од тада старао да их изврши и испуни на делу. Јер он беше од детињства мудар и разборит, а уз то још добро васпитан од светих родитеља својих у свакој доброј и корисној ствари божанској и човечанској. И владаше богоугодно блажени Стефан на Српском престолу, потпомаган молитвама и благословим свога светог оца Симеона и светог брата Саве.
Стефан беше ожењен принцезом Евдокијом, ћерком Алексија Анђела, брата грчког цара Исака Анђела (1185-1195 г.), са којом је добио од Бога четири сина: Радослава, Владислава, Уроша и Предислава.[6] Овај Алексије ускоро постаде цар у Цариграду, тако да је Стефан постао царски зет, и то је не мало помогло њему и његовом светом оцу и брату да подигну велику Српску лавру Хиландар у Светој Гори Атонској. Јер када тамо дође преподобни Симеон и преко Светога Саве доби од цара, пријатеља свога, стари запустели манастир Хиландар, он написа писмо сину своме Стефану у Србију, у коме му овако говораше: „О љубљено чедо и слуго Христов . .. пишем ти да нађох пусто место усред Горе Свете, Ваведење Пресвете Богородице, звано Хиландар. Не лењи се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у наш спомен у овој земљи, и после мене да буде и твојој деци и унуцима, у вашем роду до века. Јер ти си ктитор овога манастира, као што ти ја и раније писмено предадох у држави својој храм Пресвете Богородице Добротворке у Студеници“. На ово писмо оца и брата из Свете Горе, црквољубиви и монахољубиви самодржац Стефан похита са одзивом и посла у Свету Гору велике количине злата и сребра и свега осталог потребнога, те тако би саграђена царска лавра Хиландарска. Ускоро затим овај благословени Стефан не одоцни да постане ктитор и велике Српске архиепископије, Дома Спасовог у Жичи, опет заједно са својим братом Светим Савом.
Свети пак Сава дође из Свете Горе у Србију овако. Када се упокоји блажени старац и отац им преподобни Симеон и би погребен од сина му Саве у Хиландару, Стефан у Србији много туговаше због тога. Јер одмах потом, по зависти ђавољој, противно благослову очевом, на њега устаде са војском непријатељском његов брат Вукан, коме отац Немања беше назначио да влада у српској области Зети. Уз помоћ Угара (Мађара) Вукан неправедно збаци Стефана са престола и хтеде у целој Српској земљи и народу да заведе веру латинску, неправославну и јеретичку. Но гажење очевог благослова од стране Вуканове не могаше се дуго одржати , јер Бог убрзо поможе прогнаном Стефану да се поврати на очев престо и тако пресече зло Вуканово. То би преко бугарског цара Калојована, који затим удаде своју ћерку за Стефановог сина Владислава, те се тако спријатељише Српски и Бугарски православни народи. У тузи због братовог неверства и братомржње, Стефан писаше брату Сави у Свету Гору да дође што пре у Србију са светим и мироточивим телом светог им оца Симеона и да над њиме измири завађену браћу, то јест да Вукана измири са рођеним му братом и од оца постављеним законитим владаром. Молбу Стефанову услиша Свети Сава и одмах са светим телом светог им оца крете у Србију.
Чувши за долазак ове велике светиње – светих и мироточивих моштију оца свога, Стефан се испуни неизрециве радости, и узнесе молитвену благодарност Богу. И одмах са епископом својим, са свештеницима, монасима, многим благородницима и народом пође у сусрет оцу и брату. И дошав до грчке границе, ту срете свете мошти. Са сузама покајања и радости обгрли блажени Стефан тело преподобног оца свог, и просаше од њега благослов за себе и народ свој и државу. А када свето тело Светог Симеона би донето у његову свету лавру Студеницу, тада над њим свети им брат јеромонах Сава измири завађену браћу Вукана и Стефана, те тако би побеђена злоба ђавоља, а Српска земља Стефанова спашена од велике беде и братоубиства. У знак захвалности Богу за сва добра која му чињаше, богољубиви Стефан са братом му архимандритом Савом поче зидати величанствену цркву Вазнесења Господњег у Жичи. Но ни тада ђаво не престаде са својим искушењима и нападима на Стефана, хотећи га навести на опаку погибао за душу његову. Ојачавши, наиме, у власти својој и проширивши не мало своју земљу, Стефан тада зажеле да добије за себе краљевски круну и почаст. Како пак у то време Латини беху овладали већим делом грчкога царства па и самим Цариградом, а иза Латина стајаше моћни папа у Риму, Стефан захтеде да краљевску круну добије од римскога папе, а за узврат овоме обећаваше своје признање и потчињеност. Ово онерасположи његовог светог брата Саву, јер тиме прећаше велика опасност Православљу и благочешћу, те зато Сава отиде из Србије православноме цару и патријарху у Никеју и тамо доби за Српску Цркву самосталиу архиепископију. Сам Сава би у Никеји рукоположен за првог Српског архиепископа, и вративши се у Србију он отклони опасност која је претила православној вери и Цркви у Српском народу. Сава тада дозва себи свог брата Стефана, и братски са њим разговарајући о ономе што је истинска и права духовна корист за њега и сав народ Српски, сазва са Стефаном велики црквенонародни сабору у Жичи, на Спасовдан 1221. године. На овом сабору у Жичи свети Српски Архиепископ помаза свога брата Стефана на краљевство, јер га на православни начин венча за краља и самодршца Српске земље и државе. Од тада Стефан би назван Првовенчани краљ свих Српских земаља, јер тек од Светога Саве дође право краљевство Стефану и његовим наследницима Немањићима.
На овом истом сабору у Жичи Свети Сава поучи брата Стефана и сав Српски народ да буду чврсти у вери отачкој Православној, да се клоне богомрских јереси и раскола, да се вером и покајањем обраћају од својих заблуда к Православљу, јер је страшно упасти у руке Бога Живога. Потом на Светој Литургији првовенчани краљ Српски Стефан прочита са целим народом три пута православни Символ вере. Беше то тада потресан призор у храму Спасовом у Жичи: сав народ са својим краљем гласно исповедаше истиниту веру и проклињаше сваку јерес, а Свети Сава стајаше усред народа и као други Мојсије, или још тачније, као Претеча и Крститељ, свима говораше: Покајте се! А краљ Стефан, видећи где брат његов свети чини што пре у њих није било, дивљаше се и многим и топлим сузама земљу окропљиваше. Јер блажени Стефан имађаше срце меко и многим сузама изобилно. Он беше нарави кротке, срца човекољубива, душе богопросвећене. Беше истински побожан хришћанин, смирени покајник и човекољубиви дародавац, а мудар и мирољубив владалац.
Не дуго година после овога, разболе се благочестиви краљ Стефан, па позва свог брата Саву да га удостоји светог анђелског монашког чина. По Промислу пак Божјем Свети Архиепископ не стиже одмах, и Стефан брже изиђе из овог живота и отиде ка Господу. Када пак Свети Сава стиже на краљевски двор, он са топлом молитвом, вером и надом у Господа приђе ка преминулом брату своме, и паде на тело његово, огњеним сузама кропећи лице његово. Помоливши се тајно у срцу Богу Тајновидцу и Свевидцу, Сава положи на срце братово чесну десницу своју и благослови га крсним знаком у име Свете н Животворне Тројице. И одмах осети како братово срце поче да куца и тело да се загрева и оживљује. И позвавши краља као иза сна, Сава му рече: „Устани, господине мој, и говори ми!“ Тада краљ, отворивши очи своје из самртног сна, и познавши светог брата свог, узе му руке и целиваше их. И тако би васкрснут и повраћен из мртвих. Потом га Свети Сава украси светим и анђеоским ликом монаштва, и назва га Симон монах место Стефан. Онда му приведе најстаријег сина Радослава да прими од оца краљевски престо, па га на крају причести Пресветим Тајнама Христовим. Потом блажени монах Симон, слатко се веселећи и Богу благодарећи, на рукама свога светога брата предаде дух свој Господу 24. септембра 1224.године.[7] Тело светог монаха Симона би смештено у цркви Студеничке лавре, у близини светог тела светог му оца преподобног Симеона Мироточивог. После неког времена оно би извађено из гроба и нађено цело и нетрулежно, па одатле пренето у његову свету задужбину манастир Жичу. То је учинио сам Свети Сава, после свог првог повратка из Свете Земље, као што о томе говоре животописци Савини Доментијан и Теодосија. Касније је тело светог Краља Првовенчаног – преподобног оца нашег Симона поново пренето у свету Студеницу, где се оно и до данас налази.[8] Многа су и неизбројива чудеса која су се дешавала и до данас се дешавају над моштима овог преподобног Краља и Монаха, јер он целебно помаже свима онима који са вером приступају његовом светом и нетљеном телу. Због тога и до данас не престају потоци верног народа православног да притичу са свих крајева Српске земље и са вером да припадају светом Краљу и Оцу нашем СтефануСимону у светој лаври Студеници, а такође и ка светом месту његовом у Дому Спасовом у Жичи. Његовим светим молитваама нека Господ помилује, сачува и спасе сав његов верни род – православни Српски народ, и нас грешне Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
ВЛАДИСЛАВА, краља Српског
 
Син краља Стефана Првовенчаног. Саградио манастир Милешеву, где је пренео из Трнова тело Светога Саве, стрица свога. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао „раб Христов Владислав“. Мирно се упокојио на рукама свога синовца светог краља Милутина, и погребен чесно у његовој задужбини манастиру Милешеви.
 
СПОМЕН СВЕТОГ
ДАВИДА, кнеза Српског Димитрија Немањића
 
Најмлађи син Вуканов, унук Немањин. Саградио манастир у Бродареву на Лиму где се и сам замонашио добивши: име Давид. Путовао је на поклоништво у Свети Град Јерусалим. Мирно се упокојио у Господу, и од Њега прослављен као чудотворац.
 
СПОМЕН ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „МИРТИДИОТИСЕ“
 
Миртидиотиса се назива чудотворна икона Пресвете Богородице пронађена на острву Китиру у Грчкој. На том острву, које се налази у Критском мору, но пред Лаконијског пелопонеског залива, налазило се једно пусто место звано Миртидиа, јер беше препуно миргама. Пре неколико векова,[9] на то место би доведен, преко чудног откровења у сну, један побожни хришћанин, који особито поштоваше Пресвету Богомајку. Дошавши ту, он чу глас који му говораше: „Ако потражиш у близини, наћи ћеш икону моју; јер је време да дам овом месту благодат и помоћ моју“ Побожну душу овог човека спопаде страх, и начинивши знак крста на себи, он се мољаше Господу Христу и Пресветој Богоматери, да му открију значење тога гласа. И умирен молитвено, поче да тражи по шуми, не би ли нашао икону о којој му би јављено. И заиста, он нађе међу гранама једне мирте дивну икону Пресвете Владичице. Угледавши је, силно се обрадова, схвативши да је глас који је чуо, био глас Пресвете Дјеве, који га и доведе до свете иконе. Пошто се побожно поклони и целива икону, овај благочестиви човек очисти оно место од дрвећа, и сазидавши мали храм, постави у њега речену свету икону. Назва је „Миртидиотиса“ због места где је нађе. Сазида и малу ћелију поред храма, и замонашивши се служаше Пресветој Дјеви на том светом месту. Када се пак он упокоји, један други монах звани Леонтије дође на његово место, прошири храм и сазида онде прави манастир, Глас о овој чудотворној икони пронесе се на далеко и њој долажаху многи побожни људи са својим милодарима, тражећи благослова и помоћи у бедама својим од Пресвете Богомајке.
Тако један побожни хришћанин, звани Теодор Кубањос, који необично поштоваше свету икону, уобичаји да свечано прославља у овом манастиру, са рођацима и пријатељима, четрдесети дан после празника Успенија Богородице. Деси се међутим да се он после неког времена тешко разболе узетошћу. Ипак, њега то не спречи да свечано прославља свој уобичајени празник, шаљући на место себе своју децу и рођаке са богатим даровима, молећи се Пречистој Богомајци за своје оздрављење. После не мало година свога тешког страдања, замоли он своју децу и рођаке да му спреме носила и да га понесу за празник у манастир, да види још једном својим очима часну икону и да је целива, надајући се чврсто исцељењу од ње. Они му спремно испунише жељу и понесоше га у манастир. Доневши га тамо. они га положише пред икону. Тада узети Теодор завапи из дубине срца и са сузама Богоматери, молећи утеху и исцељење. Сабрани пак народ, чујући вапаје његове и ридање, и сам се мољаше за њега. Но док појци певаху јутрење, уђе неки од верних у храм споља и обавести да се од мора чује некакав велики шум и галама, који као да се приближује храму. Народ, у страху да су то гусари, који често пустошаху острво, журно напусти храм и сакри се по шумама, оставивши Теодора самог, као да није имао никога свога. Он пак удвостручи вапај свој и молитву. Наједном му се учини да чује глас: „Устани и ти и бежи“. И овај до мало пре узети и непокретни тешки болесник, поче да задобија снагу и да се креће. Уставши, он као потпуно здрав потрча неби ли стигао остали народ. У души пак својој он благодараше Богу и Богомајци за очигледно чудо које се изврши на њему. Пошто свану, он дозиваше своју децу, а они чујући гласове и мислећи да се ради о гусарима, све дубље се скриваху у шуму. На крају неки од њих познаше његов глас, па сазнавши о чуду, сви се вратише радосни у манастир и окончаше започету службу Божју.[10] Отада се на овај дан сакупља сав народ овога острва у речени манастир, славећи чудесна дела Мајке Божје и Њене свете и чудотворне иконе.
А догодише се и многа друга чудеса од ове свете иконе. Тако, једном манастир и острво бише спасени чудесним огњевима, које видеше гусари око манастира, па уплашени тим виђењем они побегоше, не остваривши своју злу намеру, коју су имали. Другом приликом, брод коме је претила опасност од велике буре да буде потопљен и то управо наспрам манастира, би спашен молитвом морнара упућеном Богородици и Св. Николају: море одмах утихну а морнари сиђоше да се захвале Пресветој Дјеви и њеном чудотворном образу. Од њихових прилога касније би сазидан и храм Св. Николају на такозваној „црној стени“. Често је на острву Китару долазило до глади због неплодности земље, али су им заступништвом Дјеве стизали плодови из других места. Зато је народ давао многе прилоге манастиру, а чудотворну икону оковао је сребрним оковом. За сушних година, народ би често излазио а и сада излази на литије са овом чесном иконом Богоматере, и увек би киша напајала жедну земљу. Не једном је чудотворна икона ова спасла острвљане од заразних болести, што потврђују и многа усмена предања и писмена сведочанства на Китири. Једно од многобројних чудеса је и оздрављење тешко болесног Јована Калуција које се догодило 1732. године. А и до данас чудотвори ова света икона Богоматере, Чијим молитвама, Господе, спаси и помилуј нас. Амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИКАНДРА ПСКОВСКОГ
 
У дане великог кнеза Московског Василија Јоановича[11] живљаше у Псковској области у селу Виделебју побожан човек Филип са својом благочестивом супругом Анастасијом. Њихов најстарији син, видећи добар пример у својим родитељима, остави светску сујету и замонаши се. У овој благочестивој породици роди се преподобни Никандар, у свету Никон; роди се 1507. године. Отац Никонов убрзо умре, и он остаде на рукама мајке. Од детињства Никон жељаше да се научи књизи, да би могао читати Свето Писмо. Он често похађаше своју сеоску цркву, посвећену светом Николају Чудотворцу, чије житије он жељаше да подражава. Као дете, он није волео дечје игре; лепо одело није га мамило; свиђао му се монашки живот, посвећен труду и молитви. Побожног дечака нарочито су привлачили подвижничком животу примери преподобних Ефросина и Саве, који недавно беху засијали својим подвизима и чудесима у Псковском крају.[12]
Када наврши седамнаест година Никон стаде молити своју мајку да се она повуче из света и замонаши. Анастасија послуша сина; један део свога имања раздаде сиромасима, други поклони цркви Божјој, па се замонаши у једном женском манастиру. Ускоро затим она сконча. Никон оде у Псков, обиђе све тамошње цркве и манастир, и оствари своју давнашњу жељу: посети места где су се подвизавали свети Ефросин и Сава и поклони се њиховим нетљеним моштима. Од тада у њему се још јаче разгоре жеља да подражава њихове подвиге.
По повратку у Псков, Никона прими у своју кућу трговац Филип, који га беше заволео због његове необичне смирености и трпљења. Он га и даде код једног ђакона да га учи књизи. Никон врло брзо изучи књигу, и стаде читати Свето Писмо, тако да се сви дивљаху његовом успеху. Но његова главна мисао била је, како угодити Господу и спасти душу своју. Поодавно он беше чуо за неко пустињско место између Пскова и Порхова, усред непролазних шума. Али како пронаћи то место, он није знао. Зато се мољаше Господу да му пошаље човека који би га одвео тамо. Господ услиши његову молитву и посла му таквог човека, по имену Теодора Ситника. Никон га стаде молити, говорећи му: Још у раном детињству слушао сам о том пустињском месту, али није било човека да ми покаже то место. Оно је теби познато; молим те, упути ме како да га пронађем; за то ћеш добити награду од Господа, и мојој грешној души бићеш наставник ка спасењу.
Видећи у Никона тако силну жељу, благочестиви Теодор га тајно од других одведе у пустињу. Начинивши колибу, они се обојица ту настанише, и стадоше подвизавати у трудовима и молитвама. Након извесног времена када Никон оде у Псков да по обичају свом присуствује светој литургији у цркви светог Богојављења, њему би глас из олтара: „Никоне, Никоне, слуго мој, иди у пустињу, показану ти благочестивим Теодором, и тамо ћеш наћи покој себи; и после тебе прошириће се то место, и многи ће се на њему спасти“.
Преподобни Никон одмах у духовној радости изиђе из храма и крену у своју пустињу. На путу се срете са блаженим Николајем Псковским; овај му предсказа да га у пустињи очекују разна искушења од бесова и нападаји од злих људи. А л и то не уплаши Никона; он радостан стиже у своју пустињу, и подвизаваше се петнаест година у труду, молитви, посту, читању Светог Писма, непрестаном бдењу. Многе напасти трпљаше он од бесова и злих људи, но он за све благодараше Бога.
Међутим пронесе се глас о подвизима пустињака, и околни житељи стадоше се стицати к њему, просећи молитве и поуке. Слава од људи беше тешка смиреном подвижнику Никану, и бежећи од ње он остави пустињу и врати се у Псков. Одатле оде у Крипецки манастир светог Јована Богослова, основан преподобним Савом. Угледавши икону подвижника и припавши к раки моштију његових, Никон се мољаше: Преподобни угодниче Божји Саво, помоли се Господу Христу, да ме удостоји следовати житију твоме, и приброј ме твом изабраном стаду.
Са смирењем и сузама Никон мољаше игумана Крипецке обитељи да га удостоји монашког пострига и прими у братство. Но игуман га одвраћаше говорећи: Манастир наш је сиромашан и оскудан; нећеш моћи ти издржати невоље и тешкоће на овом месту. – Међутим Никон стално понављаше своју молбу. Игуман најзад пристаде, и Никон би замонашен добивши име Никандар. Као монах он се још више стаде подвизавати: сав се предаде Богу, потпуно се одрече своје воље и потчини у свему вољи игумана и братије. И крепљаше себе оваквим благочестивим размишљањима: „Монашко живљење слично је пшеничном пољу; оно захтева честу кишу од суза и велико трудољубље. Ако хоћеш да донесеш обилан род а не трње, ти онда буди будан умом и труди се; старај се да будеш добра земља а не каменита, да би семе посејано с неба у срце твоје могло донети рода, а не да увене од припеке мрзовоље и нехата“. – Хранећи таквим спасоносним размишљањима душу своју, он јој молитвама достављаше духовну насладу: у молитвеном бдењу провођаше ноћи, одгонећи тегобу она. Тело своје он мучаше уздржањем и постом, сећајући се увек речи пророка Давида: Види јаде моје и муку моју, и опрости ми све грехе моје (Пс. 24, 18). Време слободно од молитве преподобни Никандар провођаше у рукодељу. Игуман и братија дивљаху се подвижнику, његовој благој нарави, смирености и послушности, бодрости и издржљивости у подвизима, и прослављаху Бога. А горе споменута два мужа, Филип и Теодор Ситник, оба пођоше за примером преподобног Никандра и примише постриг у истој обитељи; први доби име Филарет а други Теодосије; и ту скончаше живот свој.
Међутим преподобни Никандар, поново бежећи од људске славе и тугујући за пређашњим пустињачким животом, оде у своју пустињу и проживе тамо неколико година; и храњаше се једино биљем, и то дивљом слачицом. Но живот подвижников у дивљој пустињи био је понекад излаган опасностима. Тако једном приликом нападоше разбојници на убогу колибу светитељеву, покупише бедни иметак његов, лишише га и последње утехе – светих икона и књига, а њега самог силно избише, ранише га копљем у ребра, па оставише једва жива. Но светитељ се не наљути, већ се стаде молити за своје злотворе гледајући у икону Спаситељеву: Господе Боже мој! Ти Безгрешни добровољно прими од Јевреја страдање ради нашег спасења; а ја многогрешни претрпех ово потпуно по заслузи за безбројне грехе моје. – А за злотворе своје он се овако мољаше: Господе, не упиши им ово у грех, јер не знају шта раде.
Брз на помоћ Господ подари на чудесан начин исцељење смиреном слузи Своме; а разбојници бише кажњени. На два километра од келије светитељеве бејаше језеро Демјаново, у које се улива река Демјанка; по Божјем промислу на обалама овог језера разбојници изгубише пут, и три дана лутаху узалуд тражећи пут и мучећи се од глади. И двојица од њих у очајању стадоше ружити светитеља. Но Господ казни нераскајане: при прелазу преко реке Демјанке, они се омакоше с брвна и удавише се. Преостала пак двојица уплашише се и раскајаше, па нашавши пут ка колиби преподобног Никандра, вратише му ове што му беху узели. Са горким плачем и сузама они мољаху преподобног да им опрости и да се помоли Господу за њих. С родитељском љубављу преподобни прими раскајане, опрости им, нахрани их, и много их моли да се оставе злог заната свог – крађе, пљачке и разбојништва, па их отпусти с миром. Вративши се дома, разбојници причаху свима шта им се десило и слављаху угодника Божјег преподобног Никандра. Дознавши за напад разбојника на подвижника, околни житељи стадоше му са великим усрђем доносити иконе, хлеб и одећу.
Међутим, преподобни се није толико бојао разбојника колико похвале људске. Зато понова остави он пустињу, па по други пут крену у Крипецки манастир. Дошавши тамо, преподобни Никандар продужи свој строги подвижнички живот; хранио се ражаним хлебом и водом; није окушао ни вина ни рибе; једино је у суботу и недељу понекад разрешавао себи помало варива. Врлинама и строгошћу живота, трудољубљем, смиреношћу и послушношћу, преподобни је превазилазио све у манастиру. Он је свима служио: носио воду, секао у шуми дрва и доносио их у манастир. Ноћи је проводио у сталном бдењу; понекад је излазио у шуму, обнаживао своје тело и давао да га комарци и обади уједају, те му је по целом телу текла крв; а за то време он је непомично седео предући вуну и певајући псалме; у свануће се враћао у манастир, први хитао у цркву где је одстајао сву службу, не мичући се са свога места, и последњи излазио из цркве. Дивећи се његовим подвизима, братија га по ставише за црквењака. Поред тога, њему би стављено у дужност тешко и мучно послушање – да меси и пече просфоре. Но преподобни с радошћу стаде вршити тај посао, овако расуђујући: Када је Господ наш Исус Христос назвао Телом Својим хлеб припремљен за Тајну Вечеру, онда ја треба да се радујем што ме је Бог удостојио да спремам такве хлебове, на којима се врши велика и страшна тајна: на чудесан и недокучљив начин они се претварају у свето Тело Христово.
Тако се подвижник Божји и надаље неуморно трудио. Иноци, видећи његову полетну ревност и заволевши га због његове смирености и кротости, молише игумана да Никандра постави за келара.[13] Игуман им испуни молбу. Иако унапређен овим, препоДобни не измени свој ранији начин живота, већ нову дужност обављаше са смиреноумљем и усрђем, као да му је одређена самим Господом. Због дате му власти он се није понео, имајући на уму речи Спасове: Који хоће да буде већи међу вама, нека буде свима слуга (Мт. 20, 26). Са дужношћу келара добивши уједно власт у манастиру, преподобни Никандар се држаше као најмлађи, пре свих излазећи на послове. Али преподобни не остаде дуго келар: њему беше неподношљиво трчкарање, везано са келарством, и тешко му падаше непрестано пословање с људима; срце га је вукло ка ранијем пустињачком животу, ка безмолвију, ка усамљеничком молитвеном тиховању, зато се поново реши да заувек напусти манастир.
Отишавши из Крипецког манастира, преподобни отац се настани на једном острву, удаљеном пет километара од манастира. Ту он направи колибу и предаде се својим уобичајеним подвизима; и тако проведе три и по године. Слава његовог пустињачког живота привуче к њему многе посетиоце, који искаху од њега поуке. Међутим враг и завидљивац рода људског нашану игуману и братији Крипецког манастира мисао да Никандар, привлачећи к себи народ, умањује манастирске приходе. Због тога они дођоше к преподобном са захтевом да се удаљи са тога места. Светитељ са највећом смиреношћу изврши њихов захтев: он понова крену у своју пустињу, указану му Богом.
Дошавши у своју пустињу, светитељ се поново предаде подвизима, и проведе тамо као пустињак тридесет две године и два месеца, све до саме блажене кончине своје. Од тога он проведе петнаест година не видевши лица човечјега, те људи ни знали нису место његових подвига. Но Господ на чудесан начин откри свету угодника Свога. Неки Петар Есјуков који је живео на петнаестак километара од колибе светитељеве силно је патио што нема деце. Но гле, једном дотрча један јелен у само двориште Петрово. И то би не случајно него по вољи Божјој: као што у старо време Господ преко јелена приведе крштењу светог Евстатија,[14] тако и преподобног Никандра Господ откри преко овог јелена. Јер Петар са својим људима појури за јеленом, и сапутници један по један заостадоше, тако да најзад само Петар остаде у потери за јеленом. Јурећи за јеленом Петар зађе у страшну, густу прашуму, и изгуби из вида јелена, али примети малену колибу, ограђену плотом, – жилиште преподобног Никандра. Петар закуца на врата са молитвом, али одговора не би; он понови молитву и други и трећи пут, но нико му се не одазва. Петар онда остаде пред келијом чекајући. Најзад се врата отворише, и пустињак, који раније Петра никада виђао није, обрати му се овим речима: Сине мој Петре, иди у гостопримницу код храста, ја ћу одмах доћи тамо.
Када преподобни дође к Петру, овај му се поклони и за: моли за благослов. Старац му одговори: Чедо Петре, нека благослов Господњи буде на теби и на супрузи твојој. – Петар помисли: Видим да је ово заиста свети човек и пун Духа Светога, јер ме никада видео није, а зна и моје име и то да сам жењен. – И упита Петар преподобног како се зове и колико је већ времена у пустињи. Старац одговори смерно: Грешни Никандар је моје име, а колико сам година овде то не питај; то само једини Бог зна. – Тада Петар, павши на колена пред светитељем, стаде се горко жалити на своју злу срећу: Ето већ сам стар, а немам деце, – Преподобни му одговори: Устани, чедо, и врати се дому свом: на молитве Пресвете Богородице, у вас ће се родити син.
И стварно, предсказање светитељево се испуни. Од тога времена Петар често долажаше к преподобном и храњаше душу своју његовим светим поукама. Једном угодник Божји рече Петру: По одласку мом из овог таштег света, прошириће се ово место; над гробом мојим подигнуће се црква у част славног Благовештења Пресвете Владичице наше Богородице.
Овога угодника Господ удостоји дара прозорљивости. Једном приликом к преподобном Никандру дође један од околних житеља Симеон, желећи да од светитеља добије благослов и поуку. А преподобни, провидевши да Симеону ускоро предстоји смрт, рече: Сине мој Симеоне, време живота твог скраћује се, – и пруживши му маказе настави: иди у манастир који ти Господ укаже, и пострижи се овим маказама, јер се приближује крај живота твога. – Симеон онда отиде у један манастир, прими постриг, и ускоро, пошто се причести Светим Тајнама Христовим, с миром отиде ка Господу.
Међутим људи, слушајући о подвижничком животу преподобног Никандра, стадоше све чешће и чешће долазити к њему. Када су се тихо приближавали његовој келији, они би обично чули како се светитељ моли, како плаче и често прави метанија. Но чим би приметио њихов долазак, он се правио Да спава. Када би посетилац закуцао на његова врата са речима: „благослови оче!“ преподобни Никандар је ћутао; није одговарао ни на друго куцање; тек после трећег куцања он се кобајаги будио из сна и одговарао: „Господ наш Исус Христос нека те благослови, чедо“.
У таквим подвизима проводаше светитељ све дане и ноћи; никада није легао да спава, него ако га је морио сан, он би одремао седећи, и то на кратко време, па би затим опет почињао да се моли; у занемаривању свога тела ишао је дотле да је водом умивао само руке и лице; хранио се највише биљем; а када би му благочестиви људи донели хлеба, преподобни је то примао с благодарношћу, сушио хлеб, и тако га јео; пио је само воду. Иако је водио тако суров живот, ипак је било немогуће видети његово лице намрштеним, напротив оно је увек сијало радошћу и спокојством. У току целог Великог Поста светитељ је јео само једанпут недељно, а у петак цветне седмице одлазио је у Демјановски манастир,[15] причешћивао се, па се опет враћао у своју пустињу.
У самој ствари, само су Богу познати трудови и подвизи, које је свети Никандар упражњавао у пустињи. Често су се појављивали зли дуси да помету преподобнога, па су му чак и ране наносили, као некада светом Антонију Великом. Да би окрепио Свога подвижника, Господ му посла у виђењу преподобног Александра Свирског;[16] овај угодник Божји охрабри Никандра на борбу са невидљивим непријатељима. У Еванђељу је речено да се овај плод изгони само молитвом и постом, – тим оружјем и преподобни Никандар однесе победу над кнезом таме. Али њему се ваљало дуго борити са духовима зла: сваки пут кад је преподобни хтео да се одмори, око њега је у келији настајала таква тутњава, као да пролазе многобројна кола, или се чула свирка. Тада је преподобни почињао да чита псалме Давидове, и тутњава је престајала. Тако зли дуси дуго време и дању и ноћу нису допуштали светитељу да се одмори, док их најзад Божјом благодаћу он не победи.
Једном приликом огроман медвед дође до келије светитељеве и поче се тако силно чешати о њу, да се она стаде трести и умало не паде. Закрстивши прозорче своје келије и осенивши себе сама крсним знаком, светитељ извири и виде огромног звера где стоји крај његовог жилишта. Тада се поново прекрсти, изиђе из келије и закрсти звера. Као поражен неком невидљивом силом, медвед паде пред светитељем и стаде му кротко лизати ноге, па се затим удаљи у шуму.
И по други пут јави се преподобном Никандру преподобни Александар Свирски у предсобљу келије; крепећи га на подвиге он рече: „Не бој се, брате мој Никандре: од овог часа Господ ће те избавити од свих замки вражијих“. – И од тада светитељ задоби такву власт над ђаволима, да се они чак не усуђиваху приближити се његовој келији.
Један човек по имену Назарија, који живљаше недалеко од пустиње преподобног Никандра, разболе се тешко: црви му покрише цело тело, а на грудима му се отвори велика рана, те му се могла видети изнутрица; болесник се није могао мрднути без страховитог бола; и од такве болести Назарија паћаше годину и по дана. Видећи да је Назарија оболео од неизлечиве болести и да непомичан лежи, укућани његови плакаху не знајући како да му олакшају муке. Назарија мислено призиваше себи у помоћ светог Никандра, и најзад нареди да га однесу преподобноме. Они га однесоше и положише пред келијом пустињаковом. Када Никандар изађе из свога жилишта, Назарија скупивши сву своју снагу стаде грлити и сузама заливати ноге његове и молити Га да се помоли за њега Господу. Преподобни му рече: Назарија, пусти ми ноге. – Болесник се зачуди откуда му преподобни зна име кад га досада никада виђао није, па стога још усрдније стаде молити светитеља. – Ако ме ти, оче, говораше Назарија, оставиш, ја нећу отићи са овога места и умрећу пред тобом. Погледај, та мене су жива већ појели црви!
Тада преподобни нареди да Назарију однесу у келију за госте, и препоручи му да се постара да заспи. На то му болесник одговори: Оче свети, за све време своје болести ја ни једном нисам могао ока склопити, а како ми ти сада саветујеш да заспим? – Никандар рече: Ја сам загрејао келију очекујући твој долазак. Заспи у топлој келији, но прво ми покажи своје ране. – Назарија хтеде да му одмах покаже своју рану, али не могаде, пошто му се кошуља беше прилепила за рану. Светитељ закрсти рану и посла Назарију у гостопримницу, где он убрзо заспа чврстим сном. А сам светитељ, закључавши се у својој келији, сву ноћ усрдно мољаше Господа да Он, Једини Исцелитељ свих паћеника, подари здравље болеснику. Брз на помоћ свима који са вером призивају свето име Његово, Господ услиши молитву слуге Свога: изјутра пробудивши се Назарија се осети потпуно здрав; одмах устаде на ноге, краста од ране се одвоји заједно са кошуљом као љуска. Тада он стаде ватрено благодарити Бога за исцељење и прослављати Његовог угодника светог Никандра. Преподобни пак, не желећи славу од људи, запрети му да не прича о исцељењу; притом додаде: да ти не буде горе. Сељак Симеон Васиљев дође једном к преподобном Никандру и горко му се жаљаше како му је украден коњ ево већ пет дана. На то свети отац стаде благо говорити: Сине мој, тугујем ја не што су ти украли коња и што је он пропао, већ тугујем због човека који га је украо, јер је он то учинио по нашаптању ђавола. – Симеон примети светитељу: Чуди ме, оче, да ти тугујеш због лопова. – Подвижник одговори смирено: Ко много греши, тај се осећа крив и за грех крађе. – Онда додаде: Сине мој Симеоне, иди својој кући, украденог коња брзо ћеш наћи.
Речи светитељеве обистинише се: наредне ноћи коњ сам дојури кући. Симеон онда по други пут дође к преподобноме, заблагодари му и исприча му шта се десило. Притом додаде: А човек који ми је украо коња, јашући преко реке, удавио се. – Чувши то, преподобни отац Никандар се ожалости и стаде овако поучавати Симеона: Сине мој, треба туговати за хришћане који су без покајања умрли у гресима својим. – Тада Симеон паде на колена и поче просити опроштај за своје грехе. Преподобни га дуго поучаваше, и својим поукама пуним љубави просвети душевне очи Симеону, и он се врати кући својој благодарећи Бога и прослављајући Његовог угодника.
Преподобни отац наш Никандар, видећи да се приближава крај његовом земаљском животу, одлучи да прими велику схиму. Ради тога он оде у Демјански манастир и тамо из игуманових руку прими велику схиму. То би на осам година до његове кончине. У то време к преподобноме често долажаше један ђакон из града Поркова, по имену Петар, ради душеспасоносних разговора. Приликом једне посете отац Никандар каза Петру: Брате Петре, раније сам дуго време патио од ногу, сада осећам олакшање. – Петар погледа на светитељеве ноге, и угледа суве сувцате кости и кожу, што га силно порази. – Приликом друге посете преподобни отац рече Петру: Брате Петре, скоро ће Господ позвати к Себи моју душу и ти погреби тада моје грешно тело. – Петар му на то одговори: Када ме будеш известио о своме одласку к Богу, ја многогрешни извршићу све по речи твојој. – Подвижник стаде поново молити Петра да тада дође у пустињу и чесно погребе тело његово. А Петар га упита када ће бити његово престављење. Преподобни одговори: Не знам како ћу те известити, јер ће то бити за време рата: наићи ће овуда Пољска и Литовска војска и држаће у опсади Псков и Порхов; а ти када чујеш за моју кончину, без бојазни погреби тело моје; и над мојим гробом биће подигнута црква у част великог и славног Благовештења.
Тако се преподобни отац Никандар спокојно припремао да остави овај привремени свет. По истеку тридесет и две године и два месеца откако се преподобни отац последњи пут настани у својој пустињи, он се телом разболе. Убрзо светитељ осети приближавање смрти, и са сузама стаде молити Господа да му дарује опроштај свих грехова; при томе призиваше у молитвама све светитеље Божје, и своје пустињско обиталиште повераваше старању Пресвете Владичице Богородице. Затим преподобни отац наш Никандар леже на одар, прекрсти руке, и са речима. „Благословен си Боже што си тако благоволео, слава Теби!“ предаде Господу дух свој.
Тако се мирно упокоји у Господу чудесни отац наш преподобни Никандар Пустиножитељ 24 септембра 1581 године. По његовом предсказању, у то време Пољски краљ Стефан Баториј[17] наведе своју војску на Руску земљу; непријатељи опседоше градове Псков и Порхов, и по целој тој области размилеше се Пољаци и Литовци, те грађани нису могли излазити ван градских бедема. Тада у пустињу где живљаше преподобни отац Никандар дође ради светитељевог благослова сељак Јован Долги, из села Боровича. Куцнувши на врата светитељеве келије први пут, и други пут, и трећи пут, Јован не доби никакав одговор; онда уђе у келију и виде да је свети Никандар отишао ка Господу, а сва келија и колиба беше препуна изванредног миомира. Јован са страхопоштовањем узе чесно тело светитељево, и закопа га у земљу близу храста. Затим он, молитвама светитељевим, непримећен од Пољске војске оде у град Порхов и исприча житељима о кончини преподобнога и о томе како је он сахранио тело његово. На ту вест грађани Порхова стадоше ридати и туговати што се лишише таквог усрдног заштитника и молитвеника пред Богом; и они силно жељаху да иду на погреб светитељу, али се бојаху непријатеља. Тада ђакон Петар, видећи колебање својих суграђана, обрати им се оваким речима: Људи браћо, чујте што ћу вам рећи о новопрестављенам оцу Никандру. Сам он изрекао је преда мном предоказање о своме престављењу к Богу: предсказао је да ће се преставити у време најезде Литовских људи. А ви се не плашите и не бојте се, него смело идите и сахраните чесно тело подвижниково, јер је сам преподобни рекао да вас Господ Бог неће предати у руке непријатељима.
Ова реч ђакона Петра охрабри његове суграђане да без бојазни отиду у пустињу, где се тако ревносно подвизавао угодник Божји за време свог земаљског живота. Тако, ни од кога неометани, сви грађани: игумани, свештеници, ђакони и мноштво народа, на сам празник Покрова Пресвете Богородице, првог октобра, одоше у пустињу, на место подвига и кончине преподобног Никандра, однеше много свећа и тамјана, и свечано погребоше чесно тело његово.
Усамљено место подвига Пустиножитеља не остаде заборављено. Након две и по године после упокојења преподобног Никандра над његовом гробницом би подигнута црква у част Благовештења Пресвете Богородице. Године 1585 дође на то место један мирјанин. Ту он прими иночки постриг са именом Исаија. Дуго је Исаија патио од ногу и најзад, молитвама преподобног, би исцељен од свога недуга. Овај Исаија на месту подвига преподобног Никандра устроји манастир, назван Благовештенска Никандрова пустиња, и сабра у њему многобројну братију. На упорну молбу братије он се прими игуманства и би произведен за игумана митрополитом Новгородским Александром.
Преко сто година чесне мошти преподобног оца нашег Никандра почиваху у земљи, и онда се обретоше нетљене. Г о дине 1686 то би посведочено расписом патријарха Сверуског Јоакима, после чега сам патријарх са сабором духовништва уврсти угодника Божјег у лик Светих и одреди да се његов спомен празнује на дан његове кончине – двадесет четвртог септембра. Много исцељења и чудеса дарује свемоћни Господ свима који са вером прибегавају к нетљеним моштима Његовог угодника и усрдно се обраћају њему: Преподобни оче Никандре, моли Бога за нас.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АВРАМИЈА МИРОЖСКОГ
 
Преподобни Аврамије подвизавао се у Пскову, на реци Мирожи, где се и преставио 1158 године. Свете мошти његове покоје се у Мирожском манастиру.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ГАЛАКТИОНА ВОЛОГОДСКОГ
 
У свету Гаврило, син побожног и просвећеног бојарина Ивана Бјељског. Сродници сакрили седмогодишњег Гаврила од Ивана Грозног, послали га у Москву, па у град Старицу. Тамо се млади кнез крио; проводио време у молитви и богоразмишљању; сваки дан посећивао све црквене службе; читао свештене књиге. Затим прешао у Вологду; тамо се запослио код једног обућара, и брзо изучио занат. Када постаде пунолетан, он ступи у брак. У браку добише ћерку, али млада супруга убрзо умре Тада Гаврило потпуно посвети себе служењу Богу Ради обуздања свога тела он је носио тешке вериге, и све време проводио у молитви и у раду на васпитавању своје кћери. Када му кћер одрасте да може издржавати себе, Гаврило се потпуно повуче из света, начини себи келију на реци Содими, и примивши монаштво са именом Галактион, он провођаше живот у келији као пустињак. По савету преподобног Иринарха, затворника Ростовског, он ланцем прикова себе за зид. Богобојажљиви људи даваху му храну кроз прозорчић. Када би га спопао сан, он се спуштао на колена, и држећи се за ланац проспавао би лаким и испрекиданим сном. Храна му беше само суви хлеб и вода. Умртвљујући тело своје веригама, постом и радом, очишћујући и укрепљујући душу своју свуноћним бдењима, сузама и молитвама, он се све више и више усавршавао у духовном животу, и достиже таку висину, да од Господа доби дар иредвиђати и предсказивати будућност. Године 1612 преподобни Галактион би убијен од Пољака и Литоваца који нападоше на град. Свете мошти његове почивају у манастиру Светога Духа, подигнутом на месту његових подвига.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ово се догађало у 45-46. години по Христовом рођењу приликом првог путовања св. Апостола Павла. Град Иконија налазио се Ликаонији, Малоазијској областиО првом путовању св. Апостола Павла говори се у Делима Апостолским: глава 13. и 14.
  2. Обе ове жене помињу се у Римском мученикословљу под 10 новембром; тамо се вели: „Спомен светих жена Трифене и Трифосе, које су живеле у Иконији Ликаонској; проповеђу светога Павла и примером свете Текле оне много успеше у хришћанском учењу“.
  3. Селевкија – приморски град у Сирији, на обали Средоземног Мора.
  4. Свети Коприје упокојио се око 530. године.
  5. Спомен Св. Симеона Мироточивог слави се 13. фебруара, а Св. Саве 14. јануара, где видети њихова опширна Житија.
  6. Владислав се прославља као свети на данашњи дан; Предислав је уствари Свети Сава II и слави се 8. фебруара; Урош I је из давнина сматран за светога и са називом свети спомиње се у старим црквеним књигама.
  7. По другима Св. Симон Монах упокојио се 1223. или чак 1228. године. Упокојио со Св. Симон изговарајући као последње речи своје оне познат2е речи Св. Јована Златоуста: „Хвала Богу на свему!“.
  8. У Србљаку митроп. Михаила, Београд 1869, стоји да је тело Св. Симона било после у Сопоћанима око 1 5 0 година, а затим због Турака сакривено у земљу. Године 1 6 2 9 сам Св. Симон се јавио патријарху Пајсију и Рашком митрополиту, те га они изваде из земље. Касније св. тело би пренето у манастир Св. Арханђела у Црну Гору, па 1 7 0 1 г. опет враћено у Студеницу. Потом због рата би ношено у Карановац, Јагодину, Гроцку, Београд, ман. Војловицу и Рајиновац, и 1792. поново враћено у Студеницу. У време Карађорђевог устанка би пренето у ман. Враћевшницу, Срем, Земун, ман. Фенек и Беочин, па у време кнеза Милоша враћено у манастир Каленић и најзад опет у Студеницу 1839. године.
  9. По некима ова света икона би нађена у 14 . веку, по другим опет то се десило још у 12. веку.
  10. По предању, забележеном у Служби Богородици Миртидиотиси, ово се чудо десило крајем 16. или почетком 17 века.
  11. Владао од 1505. до 1533. године.
  12. Преподобни Ефросин Псковски преставио се 1481. године, његове мошто почивају у њиме основаном Спасо-Велико-пустињском Елеазаровом манастиру у Псковској губернији, на реци толби, триестак километара од Пскова, спомен светог Ефросина 15. маја. Његов ученик преподобни Сава, оснивач Крипецког Јовано-Богословског манастира на дваестак километара од Пскова, преставио се 1495. године. Спомен његов 28. августа. Овај преподобни Сава био је пореклом Србин.
  13. Келар (од грчке речи келларкзз) имао је за дужност да чува манастирске намирнице.
  14. Спомен св. великомученика Евстатија Плакиде 20 септембра.
  15. Овај се манастир налазио на увору реке Демјанке у Шелоњ.
  16. Овај светац Божји празнује се 30. августа.
  17. Био краљ Пољске од 1576 до 1586 године.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *